Konak

POPUNJENO !!!!

Subota 1. april u 11 časova, sastanak kod Topčiderske crke (Teodora Drajzera)

Nije prvoaprilska šala, u subotu 1. aprila smo, zahvaljujući izuzetnoj saradnji s Istorijskim muzejom Srbije i Radionicom pod otvorenim nebom, dobili prostor za izvanredno ukrštanje naših tradicionalnih šetačko-pripovedačkih programa s muzejskim pozorištem. Tako ćemo prvo u obilazak prve pridvorne crkve obnovljene Srbije, one Topčiderske, pa kroz prvi uređeni park u oslobođenoj Srbiji, a zatim i kroz Milošev konak i sve njegove zanimljivosti, a da bismo zasladili dan pun zanimljivih priča muzičkim igrokazom “Što se bore misli moje” i sećanjem na kneza Mihaila i kneginju Juliju Obrenović.

Biće to nezaboravan dan ispunjen umetnošću, kulturnom istorijom, arhitekturom, vrtlarstvom, gastronomskim nasleđem, anegdotama, ali i zanimljivom idejom da se ožive pojedine epizode iz naše istorije,

Sto se bore misli moje

Progam se ekskluzivno igra za našu grupu, broj mesta je ograničen (samo 40), pa molimo da se prijavite na vreme!

Cena: 850 dinara (plaća se na licu mesta)

OBAVEZNO PRIJAVLJIVANJE!

na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

© Artis Center

 

Zvezdara_najava

POPUNJENO!!!

Subota, 25. mart u 11 časova, sastanak na okretnici (poslednjoj stanici) autobusa 65 na Zvezdari

Novi ciklus šetnji pod nazivom #mojbeograd nastavljamo posetom Zvezdarskoj šumi i beogradskoj astronomskoj Opservatoriji. Najviša tačka našeg grada (264 m), Zvezdarska šuma je fantastični vidikovac s kojeg se pogled prostire s jedne strane na Dunav i Banat, a s druge na puteve koji vode u srce Šumadije. Vazdušna banja i stanište retkih ptica, ona je istovremeno i dom Opservatorije, astronomskog centra koji krije više uzbudljivih priča i autentičnih dela ovdašnje baštine. Uz hodanje i ćaskanje kao da smo na planini, a ne usred grada, otkrićemo kako je nastao ovaj fantastični centar, ko je bio pokretač potrage za zvezdama nad Beogradom, kako je projektovan jedinstveni kompleks koga čini niz različitih zgrada, odakle su u raskošnu biblioteku Opservatorije stigle dragocene knjige, na koji način je naš čuveni naučnik Milutin Milanković vodio ovaj nadaleko poznati naučno-istraživački centar. Usput ćemo otkriti brojne zanimljivosti Zvezdare i ovdašnje šume, mnoštvo znanih, ali i nepoznatih priča.

Šetnja traje 2-2,5 sata i zahteva dobru obući (idealno patike). Ponesite sa sobom vodu, foto aparat i dobro raspoloženje, jer ono što je do juče bila interna šala kada je reč o Artisovim tematskim šetnjama sada postaje zbilja ~ heritage & fitness kao baza naših programa, a u cilju dostizanja stanja ukupne dobrobiti (wellness) . I fizičke i duhovne.

Cena: 700 dinara (plaća se na licu mesta)

OBAVEZNO PRIJAVLJIVANJE!

na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

© Artis Center

 

 

Senjak_web_1

POPUNJENO!!!

Subota, 18. mart u 11 časova na autobuskoj stanici čim se pređe Mostarska petlja (preko puta BIP-a i Ruda).

Vajfertova vila, Fakultet Likovnih umetnosti, Vavedenjski manastir, Kuća kralja Petra I, kuća Isidore Sekulić i još mnogo toga!

#mojbeograd je odrednica-haštag iza koje se krije novi ciklus Artisovih tematskih šetnji. Utemeljen na autorskoj knjizi istoričarke umetnosti i književnice, Tamare Ognjević, koja nastaje paralelno sa novim šetnjama, kao specifični, lični doživljaj grada i njegovog pamćenja. Reč je o programu koji pored istorije, umetnosti i svakodnevice stavlja akcenat na aktuelno stanje brojnih zanimljivih objekata i urbanih celina u svetlu vremena u kome živimo. Tako će se na senjačkom putu naći i elegantne vile u kojima su živeli kralj Petar I i Isidora Sekulić, ali i Fakultet Likovnih umetnosti, Vavedenjski manastir i industrijska arhitektura, te povest o transformaciji jednog dela nekadašnjih giganata u moderne hotele, habove i umetničke prostore, odnosno potpuno propadanje drugog dela u naletu privatizacije ili odsustvu dobre uprave.

Ova šetnja traje dobra 3 sata i zahteva udobnu obuću i spremnost da se hoda, zastajkuje, zaviruje, razgovara, postavljaju pitanja. Videćemo poznata, ali i ne baš tako poznata zdanja i otkriti kako je Senjak nastao, otkuda neobično ime koje nosi, ko su njegovi prvi stanovnici, kao i dobar deo zanimljivih građevina koje tihuju u tamošnjem zelenilu i sanjivoj čaroliji jednog od samo naoko dobro poznatih beogradskih brežuljaka.

Ono što je do juče bila interna šala kada je reč o Artisovim tematskim šetnjama sada postaje zbilja ~ heritage & fitness kao baza naših programa, a u cilju dostizanja stanja ukupne dobrobiti (wellness) . I fizičke i duhovne.

© Artis Center

Cena: 700 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

 

 

Danica Jovanović, Atelje Oberpolinger, Minhen 1913.

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka. Želja joj se konačno ostvarila, kada je u martu 1914. diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minenu i stekla zvanje akademske slikarke. Tako je Danica Jovanović postala prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska“. Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno sa još nekoliko uglednih Beščana i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra. U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva. Mnogo godina kasnije, kada je počela da prodaje kćerkine slike, one su počele da privlače pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicen bloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kada je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova je porastao na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Danica Jovanovic u rodnoj Beški, leto 1912.

Zaista vredna u crtanju
Još kao dete, Danica Jovanović bi izbegavala kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kada se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini“, tek je 1903. uspela da ode u Novi Sad i upiše se na Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući svom daru i upornosti, skrenula je na sebe pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. Sa Varađaninom će se dopisvati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Damenakademie, 1913.

Druga s leva u prvom redu, Ženska akademija u Minhenu, 1913.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotogafija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, predstavljaju sve što o tom periodu njenog života znamo. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Ernestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević. Čitala je Dučićeve pesme, a mada velika patriotkinja veovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu organizovala tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austro-ugarska podanica morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog perioda sačuvana je jedna mrtva priroda sa očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtim narodnim ćilimom, postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

023 Mladi seljak sa sarenicom

Mladi seljak sa šarenicom.

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi a nastavak školovanja „na strani“. Pored umetničke zrelosti koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedna od osnivačica ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi. „Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverćiete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bi ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše,“ pisala je Varađaninu u jesen 1909.
„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoju turneju počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ‘Jogunica’. Iz Novog Sada su došli svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova. U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana je pripremila i dekor i predstavu… Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa svojim zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno pohađali muzeje i divili se delima stranih slikara“, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Seljanka sa šarenicom.

Strasno zaljubljena u slikarstvo
Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju uskoro je preuzela kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne općine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912. kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu doživljava teške trenutke. Kada je njena ćerka Sofija putovala na svedbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, elegantni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama. „Veoma mi je prijatno bilo kada su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.“

Seljak s naramkom sena.

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje.“ Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu“ kako bi mogla da predaje u školi. Želela je da posle studija ode u Južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična“. U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom.“ Godine života „na strani“ u njoj nisu izbrisale svest o potrebi da se kreativnošću i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske populacije. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka. Olučnost i želju da ličnim angažmanom na planu slikarstva, pomogne emancipaciju kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija“ u Minehnu. Danica nije bila jedini student slikarstva aktivan u „Srbadiji“: u različitim periodima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad“. Njenom angažmanu u Srbadiji možemo da zahvalimo činjenicu da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca“. „Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ‘Otmicu': blondinka, malecna rastom, sa ‘užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni seksualno privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to. Aralica misli da je Dana bila bezuslovno talentovana devojka. Ipak je bila još đak, još se nije bila formirala. Još nije imala svoje slikarske note“, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu. „Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…“

Cigančica II

Ratovi i putovanja
Leto 1912. Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih perioda u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se sa počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se informiše preko filmskih žurnala koji su emitovani u minhenskim bioskipima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici“. Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austro-ugarsko državljanstvo je verovatno i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima su se odvijale ratne operacije, ali je ona ipak te predele zabeležila u svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije“, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike. Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da nikad do Pariza nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kada je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Austro-ugarska podanica koja se u Minhenu druži sa srbijanskim studentima, često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom gde želi da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih detektiva, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i odveli kao taoce u Petrovaradin.

Autoportret.

Neostvareni snovi
Danica Jovanović je imala svega dvadeset sedam godina kada je puščani rafal u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuo njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri“ koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koja je ostala nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju sa Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća. Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način je prikazala i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe predstavila upavo onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoanalize. Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, sa namerom da do 1915. bude „gotova sa nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže“, gleda nas neumoljivo i odlučno. Kontinuitet samoposmatranja ostvarila je skicom/autoportretom iz skicenbloka, gde je primetna naglašena individualnost u crtačkom postupku, dekomponovan crtež, volumen istaknut akcentima, ekspresija ostvarena naglašavanjem oblika. Sličan postupak nalazimo portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je kulminaciju ekspresije slikarka ostvarila u, danas najpoznatijoj slici „Ciganka“. Po autentičnoj strasti sa kojom je slikan, ovaj portret je često doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o energičnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost. Na žalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je vizuelni identitet zakasnelog nemačkog impresionizma, ali i tendenciju da se izrazi gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava. U procesu umetničkog odrastanja jednu od konstanti predstavljalo je i istaknuto prisustvo nacionalno-prosvetiteljske komponente, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito. Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o Danici Jovanović. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove, koji se nikad neće ostvariti.

Dr Jasna Jovanov,

istoričarka umetnosti, upravnica Spomen-zbirke Pavala Beljanskog

(Reprodukcija@Jasna Jovanov)

© Artis Center

Tasmajdan_1

Subota, 11. mart u 11 časova kod restorana “Madera”

Tašmajdanski parka sa pratećim znamenitostima ~ Crkva Svetog Marka ~ Ruska crkva!

Senovit, zelen, ispunjen dečjom grajom i psećim lavežom, Tašmajdan je za slučajnog namernika samo još jedna mirna oaza Beograda. S jedne stane okrenut Pravnom i kompleksu Tehničkih fakulteta, te legendarnom hotelu “Metropol” u kome je odsedala i čuvena Liz Tejlor, a s druge oivičen raskošnom siluetom beogradske Gračanice ~ crkve Svetog Marka, i ljupkim zdanjem male Ruske crkve s njenim lukovičastim kupolama tirkizne boje, Tašmajdan spokojno tihuje mimo uobičajene vreve na Bulevaru kralja Aleksandra. Ispod te idilične slike tipičnog gradskog parka kao ubrzani puls bruju fantastično istorijsko pamćenje. Jer tu u blizini je poslednje počivalište imperatora Dušana Silnog, na mestu današnje “Poslednje šanse” verovatno su krajem 16. veka spaljene mošti Svetog Save, pod zemljom su ostaci betonskog bunkera zloglasnog nacističkog generala Aleksandra fon Lera. Baš na ovom prostoru je nekada bio i majdan kamena od koga je sagrađena Beogradska tvrđava. Tu su se skrivali Beograđani pod bombama novijih ratova. Na Tašmajadnu su se strahovito, prsa u prsa, sudarili nemački okupatori i partizanski oslobodioci grada u jesen 1944.

I još desetine priča krije taj neverovatni kamenolom za koji su znali još antički stanovnici grada. Majdan prepun tajni!

Otkrijte nepoznato lice Tašmajdana i saznajte neke od najneverovatnijih beogradskih priča u još jednoj uzbudljivoj šetnji Tragom Blaga Srbije.

Cena ulaznice je 700 dinara.

Plaća se na licu mesta.

Prijavljivanje obavezno ~ od 9 do 17 časova

na telefon 065 864 38 00 ili

na mejl office@artiscenter.com

 

Boško Petrović, Lov, 1961.

U Odeljenju za savremenu umetnost Muzeja grada Novog Sada čuva se jedna od najboljih kolekcija novosadske umetnosti druge polovine dvadesetog veka. Obrazovano 1963. godine u okviru Odeljenja za kulturnu istoriju sa zadatkom da prikuplja, čuva, proučava i izlaže dela iz oblasti likovne i primenjene umetnosti stvaralaca koji žive i rade u Novom Sadu, od 1978. godine ima status posebnog odeljenja u Muzeju. Vredan umetnički fond, izuzetan po obimu i kvalitetu, sadrži više od 3.000 dela likovne i primenjene umetnosti oko 150 autora koja su u Muzej dospela otkupom na izložbama, u ateljeima, iz privatnog vlasništva, kao i poklonima novosadskih umetnika, članova njihovih porodica i kolekcionara. Raznovrstan umetnički fond čuva se u Zbirci dela likovne umetnosti i Zbirci dela primenjene umetnosti, a u fond Odeljenja uvrštena je i zaostavština arhitekte Đorđa Tabakovića, koju čine arhitektonski projekti, nacrti, skice, crteži, akvareli, fotografije, računi i poslovna prepiska. Uvidom u umetnički fond Odeljenja moguće je u kontinuitetu pratiti razvoj stvaralačkih koncepcija mnogih novosadskih umetnika tokom druge polovine prošlog veka. Iako ne prati dosledno celokupnu umetničku praksu u gradu, niti su umetnici u podjednakoj meri zastupljeni u zbirkama Odeljenja, ono je važno u sagledavanju razvojnih tokova umetničkog stvaralaštva u Novom Sadu. U Zbirci primenjene umetnosti Odeljenja za savremenu umetnost Muzeja čuva se 27 tapiserija 15 novosadskih autora, nastalih u periodu od 60-ih do 80-ih godina XX veka. Većina je izvedena u umetničkoj radionici za izradu tapiserija „Atelje 61“ sa sedištem na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, dok su manji broj primeraka izveli sami autori.

Boško Petrović, Kreveti na sprat IV, 1962.

Tapiserija je posebna umetnička disciplina u kojoj delo nastaje provlačenjem niti potke između niti osnove, čime se oblikuju različiti motivi. U prošlosti je ona imala prvenstveno utilitarnu vrednost ali je zahtevana i dekorativnost tapiserije. Do XVIII veka tapiserije su imale značajnu ulogu u oblikovanju evropskog dvorskog i crkvenog enterijera. Naručioci njihove izrade bili su plemstvo i dvor, a kasnije i bogato građanstvo. Motivi na tapiserijama su se najčešće odnosili na religiozne teme, a kasnije se uključuju i one profanog karaktera. U prošlosti su tapiserije izrađivane u manjim porodičnim ili manastirskim radionicama, a kasnije se formiraju esnafi tkača. Najčuveniji srednjovekovni tapiserijski centri bili su gradovi Aras (Arras) i Obison (Aubisson), a novi tkački centri formirani su tokom XVI i XVII veka u Flandriji, Holandiji, Nemačkoj i Italiji. Na prelazu iz XIX u XX vek širom Evrope se otvaraju radionice za proizvodnju predmeta od tekstila, a sredinom XX veka dolazi do obnove tapiserijske umetnosti. Odlučujući uticaj imala je velika izložba „Francuska tapiserija od srednjeg veka do naših dana“, održana 1946. godine u Muzeju moderne umetnosti u Parizu, koja je potom prikazana širom Evrope, a 1953. godine i u Beogradu.

Boško Petrović, Kula, 1963.

Do sredine XX veka u Srbiji nije bila zastupljena izrada tapiserija i pored bogate tradicije u izradi tekstila. Važnu ulogu u razvoju tapiserijskog izraza kod nas imala je umetnička radionica za izradu tapiserija „Atelje 61“. Jedinstvena institucija ove vrste u državi, osnovana je zahvaljujući zajedničkim nastojanjima slikara Boška Petrovića i Etelke Tobolke, tkalje, 1961. godine. Danas se „Atelje 61“ svrstava u najprestižnije između nekoliko sličnih radionica u svetu. Tokom više od pola veka postojanja ove umetničke radionice, u njoj je otkano preko 800 tapiserija više od 190 autora koje su u vlasništvu uglednih institucija i kolekcionara kod nas i u svetu. Pouzdano svedočanstvo da je tapiserija izrađena u „Ateljeu 61“ jeste znak ove ustanove utkan u uglu svakog primerka, u izvornom obliku kakav mu je dao Boško Petrović. Na poleđini svake tapiserije otkane u „Ateljeu 61“ stoji sertifikat sa podacima o rednom broju izvođenja, imenu autora, nazivu tapiserije, godini izvođenja, dimenzijama, težini, materijalu i tehnici, o izvođaču i imenima tkalja.

Boško Petrović, Katedrala II, 1964.

Savremena tapiserija je autentičan medij u kome se prepliću discipline primenjenih i likovnih umetnosti. Tapiserista mora biti slikar, crtač, poznavalac materijala i različitih tehnika tkanja. U praksi se često događalo da u tkanje budu dosledno prevedeni sadržaji realizovani u slikarstvu i grafici, što je najčešće delovalo kao kopija slike. Vrsni tapiseristi su svoje ideje u ovom mediju ostvarivali na autentičan način. Najčešće upotrebljavani materijali u izradi tapiserija su vuna, sisal i konoplja. Uglavnom se primenjuje klečana tehnika, ali i druge – pupana, uzlana, kukičanje, tehnika „na dasku“. Obično se izrađuju dvodimenzionalne tapiserije, četvorougaonog oblika i monumentalnih dimenzija. U novije vreme autori sve više eksperimentišu sa različitim materijalima i tehnikama. Osim primene klasičnog tkanja, kombinuju se različiti postupci – vez, preplitanje, šivenje, prošivanje i druge sopstvene tehnike pa su realizovana dela slojevita, perforirana, sa aplikacijama od drugih materijala, zapravo, prostorne tapiserije skulptoralnih vrednosti.
Tapiserija nastaje kao rezultat kreativnog rada umetnika (kartoniste) i tkalja (izvođača). Predložak za tkanje predstavlja slikani karton, koji umetnik načini u realnoj veličini tapiserije. S obzirom da je tkanje spor i težak postupak, obično na izradi jedne tapiserije istovremeno radi više tkalja. U procesu stvaranja tapiserije one nisu samo puki izvođači umetnikovih zamisli u materijalu već su, neminovno, i tumači njegovih ideja. Iako imaju mogućnost da eksperimentišu, kreativnost tkalja ne bi smela da izneveri zamisao umetnika. Tek se u sinergiji kartoniste i tkalja ostvaruje umetnički kvalitetna tapiserija.

Boško Petrović, Kompozicija 5, 1971.

Već u prvim godinama razvoja tapiserijske umetnosti u Srbiji, u osvajanje novog likovnog medija upustio se jedan od naših najznačajnijih tapiserista Boško Petrović (Novi Sad, 1922–1982). Bio je profesor u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1949–1953), na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu (1969–1975), od 1975. godine vanredni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, a redovni od 1980. Jedan je od osnivača umetničkih kolonija u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Umetnički se izražavao u različitim slikarskim tehnikama, kolažu i tapiseriji. Petrovićeve najranije ideje u umetnosti tapiserije realizovale su seoske tkalje u tehnici tkanja „na dasku“. Nakon osnivanja umetničke radionice „Atelje 61“, kreativne zamisli ovog autora u tapiserijskom mediju izvođene su klečanom tehnikom.

Etelka Tobolka, Predeo II (lahor), 1971.

U Odeljenju za savremenu umetnost Muzeja grada Novog Sada čuva se devet tapiserija Boška Petrovića, otkanih u „Ateljeu 61“. Najstarija je Lov (1961) stilizovane forme i svedenog kolorita, izvedena u tehnici „na dasku“. Ostale Petrovićeve tapiserije u zbirci su monumentalnih razmera i tkane klečanom tehnikom. Odlikuju se stilizovanim crtežom i pretežno koloristički rešenim apstraktnim geometrijskim formama sa težnjom ka figuraciji. Petrovićeve tapiserije nastale početkom osme decenije XX veka smatraju se najuspelijim i najreprezentativnijim u njegovom opusu. Izuzetan primer je tapiserija Kompozicija 5 (1971), iz ciklusa nazvanog „tapiserije po kolažima“, a odlikuje se izvanredno nijansiranim voluminoznim formama u harmoničnim odnosima.

Isidor Vrsjakov, Tapiserija II, 1966.

Jedan od osnivača umetničke radionice za izradu tapiserija „Atelje 61“ bila je Etelka Tobolka (Subotica, 1919 – Novi Sad, 1989). Završila je Višu školu primenjene umetnosti u Budimpešti, a na specijalističkim studijama u Beču i Obisonu upoznala tehnologiju izrade tapiserije i specijalizovala se za klečanu tehniku. Od 1943. godine izlagala je na samostalnim i grupnim izložbama kod nas i u svetu. Punih dvadeset godina bila je upravnik „Ateljea 61“ (1961–1980). U muzejskoj kolekciji je Tobolkina tapiserija Predeo II (Lahor) iz 1971. godine.

Miodrag Nedeljković, Sedmi horizont, 1970.

Izuzetno delo tapiserijske umetnosti je Tapiserija II (1966) Isidora Vrsajkova (Despotovo, 1927 – Novi Sad, 2001). Ona sadrži sve karateristike slikarskog ostvarenja ovog umetnika i na najbolji način pokazuje koliko slikarstvo može da bude pogodno za transponovanje u medij tapiserije. Vrsajkov je diplomirao na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mila Milunovića, kod koga je i magistrirao (1957). Bio je profesor slikanja na Likovnom odseku Više pedagoške škole (1965–1974) i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1974–1985).

Miodrag Nedeljković, Jutro, 1974.

Dve tapiserije Miodraga Miše Nedeljkovića (Niš, 1927 – Novi Sad, 2004) u kolekciji Muzeja su, iako dela jednog autora, posve različita umetnička rešenja. Tapiserija Sedmi horizont (1970), izvedena u „Ateljeu 61“ kombinovanjem tehnika klečanje i uzlanje, direktno se oslanja na njegovu grafiku iz ciklusa „Odnosi“. Nedeljkovićeva tapiserija Jutro (1974) autentična je asocijativna kompozicija, dinamične kompozicije i naglašene pikturalnosti. Pored tapiserijske umetnosti, Nedeljković se izražavao u slikarskim tehnikama, grafičkom dizajnu i keramici. Diplomirao je na grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mihaila S. Petrova. Bio je profesor grafičke grupe predmeta u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu (1961–1972), zaposlen u privrednim organizacijama Novog Sada u službi ekonomske propagande i dizajna (1972–1977) i direktor Kulturnog centra Radničkog univerziteta u Novom Sadu (1977–1983).

Aleksandar Lakić, Uoči vihora, 1963.

Teme iz istorije naroda Jugoslavije su česte u stvaralaštvu slikara Aleksandra Lakića (Brčko, 1922 – Novi Sad, 1988). U toku Drugog svetskog rata bio je zatočen u Banjičkom logoru i deportovan u Nemačku, a posle rata se upisao na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Đorđa Andrejevića Kuna. Bio je profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu (1953–1956). Lakićeva tapiserija U oči vihora (1963) monumentalnih razmera, izvedena u klečanoj tehnici u „Ateljeu 61“, uspešno je ostvarenje izgrađeno formama svedenih geometrijskih oblika.

Milivoj Nikolajević, Tapiserija, 1966.

U muzejskoj kolekciji čuvaju se Tapiserija (1966) i Kompozicija (1974) Milivoja Nikolajevića (Sremska Mitrovica, 1912 – Novi Sad, 1988). Nikolajević je završio Umetničku školu u Beogradu (1938), bio je kustos Umetničkog odeljenja Matice srpske, a od 1948. godine upravnik Galerije Matice srpske, zatim, redovan profesor na Likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu (1975–1979), predsednik Matice srpske (1979–1983) i redovan član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti od 1981. godine. Iako Nikolajevićeve tapiserije korespondiraju sa njegovim delima ostvarenim u grafičkim tehnikama i akvarelu, one nisu nastale pukim prevođenjem u drugi medij već predstavljaju rafinirana tapiserijska ostvarenja.

Milivoj Nikolajević, Kompozicija (Granje), 1974.

Primer dosledno ponovljene grafike u tapiserijskom mediju je Tapiserija (1972) Milete Vitorovića (Šepšin, 1920 – Novi Sad, 1991) izvedena klečanom tehnikom u „Ateljeu 61“. Vitorović je posle završene Umetničke škole u Beogradu (1939) diplomirao slikarstvo na Akademiji umetnosti u Beogradu (1952) i od 1968. godine živeo i radio u Novom Sadu.

Mileta Vitorović, Tapiserija, 1972.

Izbor iz kolekcije tapiserija zaključujemo delom Tapiserija (1974) Ankice Oprešnik (Vitez, 1919 – Novi Sad, 2005). Diplomirala je na Slikarskom odseku Akademije umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mila Milunovića (1947), a magistrirala u klasi profesora Ivana Tabakovića (1949). Bila je profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu (1951–1975). Tapiserija Oprešnikove, izvedena klečanom tehnikom u „Ateljeu 61“, realizovana je pod snažnim uticajem autorkinog umetničkog izraza u oblasti grafike.
Iako zbirka tapiserija Odeljenja za savremenu umetnost Muzeja grada Novog Sada nije nastala sistematskim popunjavanjem, a znatan broj novosadskih stvaralaca koji su se umetnički izrazili u tehnici tapiserije nije zastupljen u kolekciji, ona predstavlja celinu vrednu pažnje. Osim dela pomenutih autora, u kolekciji su i tapiserije Jovana Bikickog, Božidara Boškovića, Slobodana Kuzmanova, Olge Nikolić, Nade Adžić Poznanović, Svetozara Tomića i Milana Trkulje. Stvaralaštvo novosadskih tapiserista je zastupljeno sa po jednim, ređe sa dva dela, dok su tapiserije Boška Petrovića prisutne u većem broju. Pojedine tapiserije iz kolekcije su pozajmljivane mnogim institucijama radi izlaganja na grupnim, samostalnim ili retrospektivnim izložbama novosadskih umetnika, ali nisu prikazane na izložbama Muzeja, te su ostale skoro nepoznate široj javnosti i zainteresovanoj publici.

Ankica Oprešnik, Tapiserija, 1972.

U godini u kojoj se obeležava 56 godina od osnivanja umetničke radionice za izradu tapiserija „Atelje 61“ podsećamo na rad destina veštih tkalja, rukovodilaca ustanove i kustosa, koji predano istrajavaju u svojoj misiji sa punom svešću o njenom značaju u kulturi grada i države.

Dr Jelena Banjac,

istoričarka umetnosti, kustoskinja Muzeja grada Novog Sada

(Reprodukcije: Muzej grada Novog Sada)

©Artis Center

Zemun web_Artis

Subota, 4. mart u 11 časova

Dunavski kej (“Vencija”, “Šaran” i Stara Kapetanija) ~ Milenijumska kula ~ Nikolajevska i druge zemunske crkve ~ “Beli medved”~ Karamatina, Spirtina i druge znamenite kuće zemunske ~ Kontumačke kužne kapele ~ Magistrat ~ Veliki pijac ~ Gospodska ulica

Zemun~uzbudljivi grad trgova, crkava, luksuznih građanskih kuća, fantastičnih priča, prvih pravih poslastičarnica. Zapad na korak od orijentalnog Beograda, velika antička luka, prkosni srednjovekovni grad, utočište ustanika, tačka susreta pregovarača i zaverenika.  Središte jedinstvenog karantina i neobičnih kužnih kapela, ali i moćan trgovinski centar na granici dva zaraćena carstva. Grad mornara i alasa, okretnih preduzetnika i školovanih buntovnika. Uporište avijatičara i zanatlija čudesnih ruku. Otmen i ćutljiv, obuzet snom o svojoj negdašnjoj slavi koja ne bledi pred naletom vremena u prolasku.

Sastanak u 11 časova na Dunavskom keju kod restorana “Šaran”. Šetnja traje 2,5-3 sata.

Cena: 700 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

 

 

Ekskluzivno za Artis iz Utrehta!

Frans Hals, Isak Masa i Beatriks van der Laan, 1622, Rejksmuzej, Amsterdam

Pošto zakoračite u Galeriju slavnih amsterdamskog Rejksmuzeja, sa desne strane će vas osmehom pozdraviti Isak Masa i Beatriks van der Lan, ovekovečeni nestašnom četkicom Fransa Halsa (slika 1). Nastavite li dalje niz hodnik, velika je verovatnoća da ćete zastati pred Vermerovim sanjivim žanr scenama okupanim rafiniranom igrom svetlosti. Naravno, pod uslovom da se izborite sa hordama turista koji se tiskaju i vitlaju selfi stikovima kako bi se “zapljunuli” ispred Mlekarice (slika 2). Čak i onima koji su među remek delima Zlatnog veka potražili sklonište od dosadne holandske kiše, jasno je da svi putevi vode Rembrantovoj Noćnoj straži, otelotvorenju sedamnaestovekovog građanskog ponosa (slika 3).  Ono što, međutim, i bolje poznavaoce istorije holandskog slikarstva neretko iznenadi, jeste da je panteon veličanstvenih, predvođen Rembrantom (1606-1669), Fransom Halsom (1580-1666) i Vermerom van Delftom (1632-1675), oformio jedan Francuz.

2

Johanes Vermer van Delft, Mlekarica, 1657-58, Rejksmuzej, Amsterdam

Zagriženi republikanac, ljubitelj umetnosti i likovni kritičar, Teofil Tore je cenu svojih političkih ubeđenja platio proterivanjem iz Francuske. Utočište je pronašao u Holandiji i njenim muzejima koji su mu pružili detaljni uvid u istoriju slikarstva prve moderne evropske republike. Opčinjen životnošću i neposrednošću slika koje su prikazivale sedamnaestovekovne Holanđane predtsvaljene u svakodnevnim aktivnostima, 1858. i 1860. ovekovečio je svoje utiske u dvotomnom delu naslovljenom Muzeji Holandije.

Teofil Tore

Britkim perom, Tore je Halsa i Vermera izvukao iz naftalina, dok je Rembranta uzdigao na nivo poluboga. Iako neverovatno zvuči, živa je istina da su tvorci Veselog Pijanca (slika 4) i  Devojke sa bisernom minđušom (slika 5), godinama čamili u hodnicima zaborava. Hals zbog svoje posvećenosti portretnom slikarstvu koje je usavršio u svom rodnom Harlemu, a Vermer jer je svojih tridesetak slika naslikao u Delftu, tada već velikoj provinciji, a za provincijske naručioce i ljubitelje slikarstva.

Portreti nisu imali dobru prođu na tržištu umetničkih dela. Nisu bili popisivani u testamentima, niti su odlazili na doboš pošto bi portretisani preminuo. Daleko ispred svog vremena, holandsko nasledno pravo je propisivalo da sva deca dobijaju jednaki deo imovine, što je značilo da bi celokupno imanje bilo ponuđeno na aukciji. Sve osim portreta. Njihova funkcija bila je slična onoj koju danas imaju albumi prodičnih fotografija –  da ovekoveče portretisanog za potrebe porodice. A kako bi i unuci i praunuci znali kako su im baba i deda izgledali, i da su nešto značili, portreti su neretko bili kopirani u onoliko primeraka koliko je bilo naslednika. U dobrostojećim građanskim porodicama republike Holandije, koje su imale dovoljno sredstava da plate portrete, preci okačeni na zidovima označavali su geneološki kontinuitet –  do tada isključivu privilegiju nasledne aristokratije. Tuđi roditelji i praroditelji nisu nigde bili poželjni, i retki su bili poznavaoci poput markgrofa od Hesen-Kasela, koji su prepoznali Halsov genije i ukrasili zidove svojih palata predstavama tuđih predaka.

Frans Hals, Veseli pijanac, 1628-30, Rejksmuzej, Amsterdam

Vermer je svoju, gotovo stogodišnju anonimnost dugovao jednom, najverovatnije, nenamernom previdu. Arnold Haubraken, autor Velike pozornice holandskih slikara i slikarki objavljenoj 1728. godine, je u ovome, inače neobično detaljnom popisu holandskih slikara 17. veka i njihovih biografija, uspeo da preskoči Vermera. Dugo se verovalo da su iza ovog prećutkivanja stajale nečasne namere i ljubomora. Međutim, mnogo je verovatnije da uprkos svom samopregornom terenskom radu koji je uključivao razgovor sa rođacima i potomcima slikara iz vascele Holandije, Arnold Haubraken nije imao sreće da sretne nekoga ko bi ga obavestio o Vermeru. Delft je već odavno bio izgubio status umetničkog centra, i malo ko se sećao velikog majstora koji je naslikao svega tridesetak slika.

Johanes Vermer van Delft, Devojka sa bisernom minđušom, 1665, Mauritshaus, Hag

Za razliku od svojih kolega, Rembrantova lokalna slava ostala je gotovo nepomućena. A Teofil Tore se pobrinuo da je proširi i izvan granica Holandije. Za Torea je okrepljujuća snaga Rembrantovog slikarstva ležala u dotada neviđenoj inovativnosti. Čak i kada je slikao biblijske scene, Rembrant je u Toreovim očima bio vanvremenski slikar čovečanstva. A što se mitoloških tema tiče, Tore se iz petnih žila trudio da objasni da ih je veliki majstor slikao samo da bi se sprdao sa antičkim božanstvima. Rembrantova neobično koncipirana Otmica Ganimeda, kao i Danaja od krvi i mesa, bile su stoga u 19. veku smatrani parodijama.

Rembrant koji je, međutim, Toreu najviše bio prirastao za srce, bio je tvorac Noćne straže i Časa anatomije doktora Nikolasa Tulpa – slika koje su prikazivale svakodnevne aktivnoti savremenog holandskog društva, koje su zahvaljujući Toreu polako ali sigurno postale otelotvorenje celokupnog slikarstva holandskog Zlatnog veka. Slikarstva koje nije služilo ni državi, niti crkvi, već Holanđanima čija je dostignuća slavilo. Prikazivalo je “prirodnu prirodu“, i bilo jednako moderno koliko i holandsko društveno uređenje. Tore je oba fenomena označio kao “prolem sine matrem creatam“ (decom bez majke rođenom) i smatrao da su pravi i jedini putokaz savremenom društvu, kao i umetnosti koja ga verodostojno odslikava.

Rembrant van Rejn, Noćna straža, 1642, Rejksmuzej, Amsterdam

Toreova pisanija o holandskom slikarstvu nisu isključivo bila posvećena umetnicima koje je voleo. Postojala je i druga, manje sjajna, strana medalje. Koliko god je bio oduševljen Rembrantom, Halsom i Vermerom, Tore je podjednako bio zgrožen holandskim slikarima koji su se usudili da u svojim delima podlegnu uticaju italijanskih, ili, ne daj bože, francuskih majstora. Svoje gađenje nad ovim izdajnicima nacionalne škole nije krio. Naprotiv. Kudejk, koji je prema Toreovom mišljenju bio poslednji predstavnik Rembrantovskog stila, zatvorio je slavno poglavlje istorije holandske umetnosti. Nakon njegove smrti holandsko slikarstvo sunovratilo se u ponor pakla kojim su vladali Žerar de Lares, Shalken, vitez Van der Verf, Nikolas Verkolje, kao i bedna slikarska dinastija starog Fransa van Mirisa. Čitaoce je stoga najlepše zamolio da skrenu pogled sa njihovih korumpiranih dela.

Marginalizovanje umetnika koji su se usudili da slikaju verske i mitološke teme, trudili se da na slikanoj površini ne otkriju niti jedan trag četkice, ili se pak drznuli da svojim obožavaocima dočaraju sunce Mediterana, imalo je dalekosežne posledice koje se i dalje osećaju. Kont D’Anživil, ministar umetnosti i kulture pod Lujem XVI, bio je ushićen kada je 1783. konačno uspeo da se dokopa šest Van der Verfovih dela od naslednika slikarevog poslednjeg mecene, Ser Gregori Pejdža. Jedna od ovih slika bila je čak razmenjena za Pusenov Autoportret iz 1650. Nije mogao ni da sanja da će samo sto godina kasnije, Van der Verf – jednom tražena roba, biti osuđen na smetlište istorije. Zahvaljujući Muzejima Holandije njegova klasicistička dela proterana su iz Luvra, da bi završila u Šamberiju, Bordou i Alžiru. Tore bi svakako bio izvan sebe od radosti da je samo doživeo da to vidi.

Žerar de Lares, Dijana i Endimion, oko 1680, Rejksmuzej, Amsterdam

Istoričari umetnosti, kao i umetnici diljem Evrope, gutali su Muzeje Holandije. Vilhelm fon Bode, verovatno najuticajniji direktor Berlinskih državnih muzeja s početka 20. veka, tvrdio je da je Toreovo delo naučio naizust. Njegov asistent, Hugo fon Čudi, kada je preuzeo dužnost glavnog kustosa Stare pinakoteke, reorganizovao je zbirku samo da bi izbacio Van der Verfove Krunice predstavljene na petnaest platna. Ni holandski kulturni pregaoci nisu zaostajali za svojim evropskim kolegama u implementaciji Toreovog standarda, uprkos činjenici da je Tore raščistio sa slikarima koji su bez premca bili međunarodno najuspešniji umetnici holandskog Zlatnog doba. Evropska scena poslednje četvrtine sedamnaestog i početka osamnaestog veka vapila je za mitološkim i religioznim scenama Žerara de Laresa (slika 6) i Adriana van der Verfa, i elegantnim cvetnim aranžmanima Rahel Rojs i Jana van Hujsuma (slika 7).

Čistku je započeo Frederik Smit-Dehener, došavši na čelo Rejksmuzeja 1920. godine. Raskrstio sa dotadašnjom praksom koja je podrazumevala da kolekcija nacionalnog muzeja treba da predstavi svakog Holanđanina koji se ikada latio kista. U ovom svojevrsnom umetničkom krvoproliću koje je za cilj imalo stvaranje kanona holandskog Zlatnog veka, Smit-Dehener oslonio se na Fon Bodea, a zapravo Teofila Torea, i pored manje značajnih slikarskih dostignuća uklonio i sve crne ovce koje su se drznule da slikaju neholandski repertoar. U zaborav otišli su harlemski maniristi, utrehtski karavađisti, fini slikari iz Leidena, holandski klasicisti i slikari italijanskih pejzaža.

Vilhelm Martin, autor prvog sveobuhvatnog pregleda holandskog slikarstva iz 1936. godine, bio je istog mišljenja. De Lares, Van der Verf i njima slični bili su epigoni, a ne stvaraoci. Njihove ideje o umetnosti nisu bile originalne, već najvećim delom uvezene iz Francuske. Želja da holandsko slikarstvo proslave van granica zemlje, koštala ih je mesta u istoriji nacionalne umetnosti.

Jan van Hajsum, Mrtva priroda sa cvećem, 1723, Rejksmuzej, Amsterdam

Situacija je unekoliko počela da se menja sredinom 20. veka, kada je 1952-ge u Centralnom muzeju u Utrehtu organizovana izložba Karavađo i nizozemlje. Pratile su je Bogovi, svetitelji i heroji iz 1980. postavljeni u Rejksmuzeju, Holandski klasicisti organizovani u Roterdamu i Frankfurtu 1999, Konac delo krasi iz 2006, i Konačno –  De Lares, čije se organizacije 2016. nije latio amsterdamski Rejksmuzej, kako su se mnogi nadali, već Muzej Tvente u Enshedeu.

Da li su napori savremenih istoričara umentosti, uključujući moju malenkost, uspeli da opozovu Toreov model holandske nacionalne škole? Ne verujem. U poslednjih deset godina ni jedan student na uvodnom predavanju Istorije holandskog slikarstva 17. veka nije znao odgovor na pitanje ko je Adrian van der Verf, a da bi ste videli njegova dela u Rejksmuzeju, morate se popeti na sprat, pa nastaviti levo do kraja hodnika.

 

Dr Tijana Žakula

istoričarka umetnosti, profesorka na Univerzitetu Utreht, Holandija

(Reprodukcije: dr Tijana Žakula)

©Artis Center

 

 

Dorcol_web

Subota, 18. februar u 11 časova

Veliki pijac (Studentski trg), Šeik Mustafino turbe, Čukur česma, Turska kuća (Muzej „Vuka i Dositeja“), Dušanova sa najstarijom kućom u Beogradu, Bajrakli Džamija

Dorćol – raskrsnica četiri puta na turskom jeziku, jedna je od najzanimljivijih i najuzbudljivijih beogradskih četvrti. Nastala nakon turskih osvajanja srednjovekovnog Beograd, postala je sinonim za orijentalno i egzotično, kvart džamija, derviša i hanova, ali i prvih sinagoga kada Sefardi i Aškenazi stignu na beogradska Vrata rata u 16. veku.  Istovremeno, ovde je sve do časa kada knez Miloš prenese svoju prestonicu u Beograd i glavna gradska trgovačka zona u današnjoj Dušanovoj ulici. Priča o Dorćolu između 1521. i 1867. je povest o begovima i trgovcima, mehandžijama i poslastičarima, đul baštama i šedrvanima, Velikoj pijaci i Pirinčani, senovitim zabrađenim odaliskama i kićenim sefardkinjama u raskošnim bindali (vez hiljadu cvetova) haljinama. No, istovremeno to je povest o netrpeljivosti, bunama, Čukur česmi, dahijama i nizamima. O snovima i strahovima rasutim na potezu od današnjeg Studentskog trga do Dorćolske marine. Svojevrsni kontrapukt srpskoj Savamali, Dorćol je drugačije a neotuđivo lice grada koji volimo. Jer ako je Savamala “pismo” onda je Dorćol bez sumnje “glava” najvećeg dukata u đerdanu gradova Srbije – Beograda.

Sastanak grupe u Studentskom parku kod spomenika Josifu Pančiću u 11 časova. Šetnja traje oko 2 časa.

Cena: 650 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-16 časova)

 

 

Porcelanska mastionica, Elbogen (Češka), sredina 19. veka, Muzej grada Novog Sada

Nastanak i razvoj pisma i pismenosti već nekoliko milenijuma deluju podsticajno na čoveka, njegovu intelektualnu, socijalnu i duhovnu kulturu. Čitanje i pisanje otvorili su novi mentalni svet i označili prelazak iz praistorije u istoriju, iz anonimnosti oralne tradicije u zapisanu materijalnu zaostavštinu. Zahvaljujući neraskidivoj vezi između pisma i civilizacije sačuvano je golemo intelektualno bogatstvo, mnogovekovne ljudske misli i osećanja.

Istorija pisma je istovremeno i istorija pribora za pisanje. Još od vremena kada su ljudi shvatili da naoštrenim predmetima mogu da ovekoveče svoj način života, alati za pisanje postajali su funkcionalniji, raznovrsniji i lepši. Iako poreklo posuda za mastilo datira od vremena starih Egipćana i Kineza, prvi koji su imali pribor za pisanje i podlogu u današnjem smislu reči bili su Grci i Rimljani koji su ih izrađivali od različitih materijala. Za pisanje po glinenim, voštanim i metalnim tablicama, papirusu i pergamentu koristili su pisaljke – stiluse, izrađene od različitih materijala. Antičko nasleđe preživelo je i tokom srednjeg veka zahvaljujući malobrojnom sloju pismenih ljudi koji su koristili veoma jednostavan i estetski neugledan pisaći pribor. Manastiri širom Evrope, središta tadašnje učenosti, bili su mesta gde je pribor za pisanje bio u svakodnevnoj upotrebi. Za njihovu izradu korišćeni su jeftini materijali (drvo, metal, keramika) i jednostavni postupci obrade. O ulepšavanju ovakvih predmeta počelo se razmišljati tek od vremena renesanse, pa se stilski razvoj mastionica i pribora za pisanje tek u proteklih 500 godina podudara sa smenama glavnih umetničkih epoha.

Porcelanska mastionica sa držačem pera, Elbogen (Češka) ?, druga trećina 19. veka, Muzej grada Novog Sada

Izraziti rariteti na tržištu umetnina danas su mastionice iz 15. i 16. veka. Kulturno napredovanje evropskog stanovništva u tom periodu uticalo je na povećan broj pismenih osoba, pa su ukazala potreba i za razvijenijom proizvodnjom pisaćeg pribora. Sve do vremena renesanse za jednog aristokratu bilo je nedostojanstveno da sam piše svoje dokumente, već je za njega to radio pisar ili sekretar. Ovi dvorski službenici su upotrebljavali mastionice bez ukrasa ili ornamenata, pogodne za često prenošenje ili putovanje. Od kraja 16. veka bilo je sve više bogatih obrazovanih ljudi koji su sami vršili korespondenciju. Mastionice su polako postajale potreba, ali i statusni simbol povlašćenih klasa. U radnim kabinetima i bibliotekama zauzele su vidno mesto, pa se njihovom izgledu počela poklanjati posebna pažnja. Metal je bio dominantan materijal, a od njega su izrađivane ne samo mastionice, već i kutije za odlaganje pisaćeg pribora. Evropsko plemstvo je poručivalo raskošne predmete od srebra, zlata i bronze, dok su razne metalne legure korišćene kod izrade jeftinijih mastionica.

Fajansna mationica, Austrija, druga polovina 19. veka, Muzej grada Novog Sada

Posebno vešte u proizvodnji luksuznih pribora za pisanje bile su severnoitalijanske radionice koje su dostigle savršenstvo u obradi i ornamentisanju metala i keramike. U Veneciji, Padovi, Raveni i Faenci delovao je čitav niz svestranih umetnika koji su se, osim bavljenja arhitekturom, likovnim i primenjenim umetnostima, zlatarstvom i drugim srodnim zanatima, oprobali i u izradi sitne upotrebne plastike, pa i mastionica. Jedan od najpoznatijih stvaralaca iz ovog perioda bio je skulptor i arhitekta Andrea Briosko, zvani Ričio, (Andrea Briosco, de Riccio, 1470-1532) u čijoj radionici u Padovi su početkom 16. veka nastale najlepše male skulpture od bronze. Njegovi svećnjaci, lampe i mastionice, sa bogato reljefiranim figuralnim predstavama, bile su cenjene širom Evrope. Biblijske, alegorijske, mitološke i erotske scene, zatim predstave flore i faune, krasile su površine izrađenih predmeta, a nije bio redak slučaj da mastionice imaju oblik neke životinje, mitološkog bića, satira, dečaka ili kitnjaste renesansne građevine. Podjednako slavan u istom periodu bio je i Severo da Ravena (Severo da Ravenna, 1496-1543), takođe aktivan u Padovi, a zatim i u Raveni. U veoma uspešnoj i profitabilnoj radionici izrađivao je nebrojene replike svojih ranijih rešenja, pa su njegovi proizvodi opstali u većem broju do današnjih dana. Kao i ostali umetnici i zanatlije u to vreme, oslanjao se na antičku tradiciju, što je bilo vidljivo u tematici reljefiranih ukrasa. Glavni centar proizvodnje keramičkih upotrebnih predmeta od 16. do 18. veka bila je Faenca u čijim radionicama je nastao poseban materijal – fajans. Sve do pronalaska evropskog porcelana, od fajansa je izrađivano posuđe, sitna plastika i zidni ukrasi, svećnjaci, lampe i mastionice. Konkurencija italijanskim renesansnim majstorima bili su umetnici u Francuskoj, Holandiji i južnoj Nemačkoj, gde je obrada metala takođe imala dugu tradiciju, dok su u srednjoj Evropi izrađivani predmeti jednostavnijeg oblika i od jeftinijih materijala. Najveći deo mastionica iz 15. i 16. veka ostao je nesiginiran, pa je danas veoma teško odrediti poreklo pojedinih komada. Otežavajuća okolnost kod identifikovanja majstora iz ovog perioda je i njihova česta promena boravka.

Staklena mastionica, Češka, sredina 19. veka, Muzej grada Novog Sada

Nasuprot elegantnim i klasičnim formama renesanse, u 17. i 18. veku prevladali su uznemirani i strasni elementi baroka. Ovaj poslednji autentično italijanski stil se veoma brzo proširio celom Evropom, formirajući univerzalni umetnički ukus koji se ogledao u smelosti ideja, bogatstvu materijala i raskošnoj izradi. Na predmetima primenjene umetnosti su do izražaja došli kićenost, šarenilo i preterana dekorativnost koja je kulminirala u francuskom rokokou. Ove umetničke epohe su u prvi plan stavljale izgled predmeta, zbog čega je njihova funkcionalnost često ostajala zanemarena. U širokom spektru raznovrsnih formi, mastionice su varirale od jednostavnih geometrijskih do komplikovanih objekata, čija se uloga nije uvek mogla prepoznati na prvi pogled. Povećana potreba za pisaćim priborom, novootkriveni materijali i tehnike izrade, a, pre svega, značajan broj manufaktura širom Evrope, imali su za posledicu nastanak mnogobrojnih oblika koji su ukazivali na bogatstvo ideja i umetničku kreativnost. Od vremena prosvetiteljstva pribor za pisanje je postao sastavni deo sadržaja svakog radnog stola. Kompleti su se sastojali iz sve više delova: podloge, mastionice, peskarnice, pera, upijača, pritiskivača i noža za papir, pečata, ponekad i svećnjaka. Iako su zlato i srebro i dalje bili korišćeni za izradu raskošnih i skupih primeraka, u Evropi je jedan novi materijal sticao sve veću popularnost. Višedecenijska fasciniranost kineskom umetnošću, posebno predmetima izrađenim od porcelana, uticala je na česte pokušaje njegovog kopiranja. Kada je, konačno, u Majsenu 1709. godine otkrivena „formula“ za izradu porcelana, mogućnosti oblikovanja svakodnevnih predmeta postale su bezbrojne. Posebno omiljene među aristokratama i u ženskoj populaciji, porcelanske mastionice su bile bogato ornamentisane i kolorisane. U jednoj ili više boja, ukrašene biljnim i životinjskim motivima ili pastoralno-romantičnim scenama, one su bile i veoma dopadljiva dela primenjene umetnosti. Tokom 18. veka primer majsenskih majstora sledile su radionice širom Evrope, a među njima su najcenjenije bile one u Beču, Veneciji, Elbogenu, Sevru, Kopenhagenu i Engleskoj. Međutim, složene figurativne mastionice su, zbog svoje lomljivosti, bile veoma krhke i pogodne samo za pisaće stolove. Iz tog razloga, do danas je ostalo sačuvano malo autentičnih komada od porcelana. Istovremeno, pisaći pribori za putovanja iz epoha baroka i rokokoa izgledali su mnogo skromnije i funkcionalnije, a u njihovoj izradi korišćeni su jeftiniji i trajniji materijali.

Mesingana mastionica u obliku renesansnog šlema, Austrougarska, kraj 19. veka, Muzej grada Novog Sada

Velika stilska prekretnica u evropskoj likovnoj i primenjenoj umetnosti nastupila je početkom 19. veka, kada su arheološka otkrića podstakla interesovanje za antičke forme. Elementi egipatske, grčke i rimske kulture su, s jedne strane, činili osnovu imperijalnog stila nove francuske države (ampir), a sa druge, u pojednostavljenom obliku, odgovarali su duhu sve jače građanske klase (bidermajer). Na primercima primenjene umetnosti, ove promene su bile vidljive u neoklasicističkim formama, diskretnoj ornamentaciji, smirenim bojama. Sitniji upotrebni komadi, u koje mogu da se svrstaju i stone mastionice, odlikovali su se svedenom elegancijom koja nikada nije sakrivala osnovnu funkciju predmeta. Najčešći oblik mastionica bila je tzv. tablet forma, gde su se bočica za mastilo, peskarnica i pero smeštali na podlogu od istog materijala. Ovakvi kompleti su uglavnom izrađivani od belog gleđosanog porcelana i imali su jednostavnu profilaciju u neoklasicističkom stilu. Istovremeno, slikanu dekoraciju na porcelanu, keramici i staklu, uglavnom floralnog karaktera, karakterisao je naturalizam i finoća poteza kista. Do sredine 19. veka napredak u industriji je omogućio izradu širokog spektra svakodnevnih predmeta, pa i mastionica. Njihova upotreba je postala potpuno uobičajena u najširoj populaciji, pa su se na tržištu mogli pronaći primerci raznovrsnog kvaliteta. Tehničke inovacije i serijska proizvodnja omogućili su proizvodnju jeftinog pisaćeg pribora od raznih materijala. Istovremeno, unikatne mastionice su polako iščezavale, ostajući privilegija bogatijeg sloja ljudi.

Kalajna mastionica u obliku cipele, srednja Evropa, prva polovina 20.veka, Muzej grada Novog Sada

Izrazita raznovrsnost u materijalima, veličinama i oblicima mastionica nastupila je u drugoj polovini 19. veka, odnosno epohi istoricizma. Ukrštanjem različitih stilskih elemenata nastajali su interesantni predmeti čiji je izgled varirao od uspelih dizajnerskih rešenja i kopija objekata iz ranijih epoha do proizvoda koji nisu imali umetničku vrednost, bez obzira na količinu i vrstu upotrebljenog materijala. Potrebe velikog tržišta zadovoljavao je sve veći broj fabrika koje su, između ostalog, izrađivale mastionice od metala, stakla, keramike, porcelana, drveta i kamena. Određene metalne legure, kao što su alpaka, britannia srebro, mesing, kalaj i gvožđe, su zbog svojih fizičkih svojstava i niske cene koštanja bile pogodne u proizvodnji velikih serija stonih pisaćih pribora. Njihovu masovnu prodaju obezbeđivali su razvijena distributivna-trgovačka mreža, ilustrovani fabrički katalozi i reklame u novinskim publikacijama širom Evrope. U nameri da mastionice što više liče na uzore iz vremena renesanse, baroka i rokokoa, često se nije štedelo na materijalu. Međutim, njihova preterana reprezentativnost je ponekad dodirivala granice neukusa i sklonosti prema kiču. Raskošna obrada i primena određenih tehnika ukrašavanja bila je zanemarena kod izrade jeftinijih pribora za pisanje. Potrebe đaka, studenata i siromašnijih pojedinaca bile su zadovoljene proizvodnjom jednostavno dizajniranih mastionica kod kojih su najviše cenjeni trajnost i praktičnost. Iako se 1884. godine pojavilo prvo naliv-pero, mastionicu je i dalje posedovao svaki obrazovani pojedinac.

Kalajna mastionica,, srenja Evropa, oko 1900., Muzej grada Novog Sada

Zlatni period proizvodnje pribora za pisanje, koji je započeo oko 1870. godine, nastavljen je i početkom 20. veka, kada su secesijske forme postale moderne i veoma tražene. Elegantni geometrijski i uvijeni ornamenti, floralni ukrasi i ženski likovi korišćeni su u oblikovanju mastionica. Istoricistička mešavina stilskih pravaca ustupila je mesto pročišćenim vizuelnim elementima koji su, u kombinaciji sa novim materijalima, najavili moderno doba. Umetnički dizajnirane mastionice od metala su proizvodile velike evropske fabrike, kao što su Württembergische Metallwarenfabrik Geislingen u Virtembergu, Argentor-Werke Rust & Hetzel u Beču ili Liberty & Co. u Londonu. Njihova roba se prodavala kataloškim putem i u knjižarama mnogih evropskih zemalja. U periodu nakon Prvog svetskog rata serijska proizvodnja je preplavila tržište, a ručno izrađeni predmeti skoro da su nestali. Metal, koji je sve ređe korišćen u izradi stonih mastionica, zamenili su staklo, mermer, kamen, keramika, slonovača i drvo, odnosno materijali koji su otporni na korozivno delovanje mastila. Ar deko, vladajući stil u toku dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, negovao je geometrijske i jednostavne forme koje su odgovarale duhu vremena. Tadašnji inteletualci su najčešće kupovali stone komplete pisaćeg pribora od kamena i mermera, crne ili bele boje, značajne veličine i težine. Ovakvi primerci su, istovremeno, bili veoma dekorativni detalji radnih i poslovnih enterijera. Za navedeni period karakterističan je i jedan novi materijal, bakelit, čije su karakteristike bile pogodne za masovnu proizvodnju jeftiniih i laganih alata za pisanje, dostupnih najširoj populaciji. Pronalaskom savremenog pribora i prestankom korišćenja mastila, mastionice prestaju biti aktivno korišćene. Sredinom 20. veka, one su postale materijalna svedočanstva razvoja pismenosti u prethodnim vekovima.

Mastionica od mesinga i stakla, fabrika Argentor-Werke Rust & Hetzel, Beč, početak 20. veka, Muzej grada Novog Sada

Zahvaljujući umetničkoj obradi i slobodi kreiranja, mastionice su u prošlom veku postale objekti interesovanja privatnih kolekcionara i profesionalnih muzejskih radnika. Uvek u potrazi za materijalnim dokazima prošlosti, sakupljači u ovim predmetima ne vide samo njihovu funkciju, već i kulturno-istorijske, umetničke i dokumentarne vrednosti. Kao malo koja oblast kolekcioniranja, pribori za pisanje se odlikuju velikim spektrom formi i upotrebljenih materijala, a istovremeno pripadaju jednom uskom području sakupljanja gde ne dolazi do preplitanja sa drugim vrstama antikviteta. U većini slučajeva muzejske i privatne kolekcije poseduju mastionice nastale u periodu od 1850. do 1950. godine. Ova pojava je posledica više okolnosti koje su uticale na brojnost sačuvanih primeraka i ograničenje epohe iz koje potiču. Danas je teže pronaći autentične komade iz vremena renesanse i baroka, pa nije neobična činjenica da se na tržištu antikviteta pojave replike i falsifikati iz 19. veka. Masovna produkcija, pluralizam stilova i korišćenje starijih predložaka u periodu istoricizma često dovode do zabune kod određivanja starosti predmeta. Dragocena pomoć u određivanju vremena nastanka je analiza materijala, jer su pojedine metalne legure i tehnološki postupci uvedeni tek u 19. veku. Iz tog razloga kolekcionari mastionica imaju osnovno pravilo – što je teže locirati komad u vremenu i prostoru, to je veća mogućnost da se radi o kasnijoj kopiji. Osim muzejskih stručnjaka, koji se u brojnim svetskim muzejima bave obradom ovog interesantnog materijala, veliki poznavaoci pribora za pisanje su i članovi Međunarodnog udruženja kolekcionara mastionica (Society of Inkwell Collectors – SOIC), osnovanog 1981. godine. Njihova delatnost i međusobna povezanost omogućava očuvanje vrednih antikvarnih primeraka.

Ljiljana Lazić
istoričarka umetnosti, muzejska savetnica
Muzej grada Novog Sada

Mermerni pisaći pribor za sto, srednja Evropa, sredina 20. veka, Muzej grada Novog Sada

(Iz kataloga izložbe Muzeja grada Novog Sada “Zapisano se duže pamti” autorki Ljiljane Lazić i Marijane Ratkelić (2010); Reprodukcije Muzej grada Novog Sada)
©Artis Center