Ponovo se družimo s najširom kulturnom publikom na Danima Evropske baštine čija tema  Živeti s nasleđem ovog septembra okuplja muzeje, galerije, pozorišta, dvorove, institute, fakultete i čitav niz naučnih i kulturnih institucija.

Tim povodom, sve vas koji ste zainteresovani da čujete kako nastaju Artisovi tematski programi i na koji način se kreiraju sadržaji u kulturnom turizmu, brendiraju destinacije i oblikuju narativi koji za cilj imaju pre svega da učine akraktivnim kulturnu istoriju koja je u paravilu nevidljiva, pozivamo na predavanje Tamare Ognjević u sredu 28. septembra u 12 časova u Skupštini Grada Beograda.

Ne treba, verujemo, posebno naglašavati da smo u protekle tri godine kreirali preko 20 tematskih šetnji i studijskih izleta u zemlji, kao i niz tematskih putovanja u inostranstvu. Kroz naše programe koji povezuju muzeje i kulturni pejzaž samo je u Beogradu u periodu 2013-2016. prošlo nekoliko hiljada posetilaca.

Ulaz je besplatan ~ izvolite!

 

maga-06

Marija Maga Magazinović

Legende: Marija Maga Magazinović  (1882–1968)*

„Znam da nisam neka krupna ni važna ličnost“, zapisala je pre više od pola veka, kao da se izvinjava čitalačkoj publici, Marija Maga Magazinović u autobiografskom rukopisu, koji će biti štampan tek 2000. godine. Zakasneo, kao i priznanja koje je ova izuzetna žena nesumnjivo zaslužila još za svog dugog i plodnog života, Maginom rukom ispisan „Moj život“ (Clio, Beograd) autentično je, vanredno sveže i pitko štivo. To je uzbudljiva pripovest o jednoj epohi u istoriji Srbije i Evrope, ali i jednoj izuzetnoj ženi koja nije prema sopstvenom sudu bila lepog lica i ruku, ali je znala da se „u igri, ozari i učini lepšom“.

Marija Magazinović, kći vredne i mudre Stanke i temperamentnog terzije Riste, koji je voleo epske pesme i ljubavne romane, bila je žena kraljevskog hoda i raskošnog uma. Plesačica sa savršenim osećanjem za pokret, diplomirani filozof i pisac istančanog senzibiliteta, a pre svega disciplinovan „vojnik“ sa najdubljom verom u važnost socijalne pravde i jednakosti među polovima. Zahvaljujući tim svojim kvalitetima Maga Magazinović je bez stvarnog nauma da zauzima neko mesto u istoriji Srba, upisala sebe i svoje pregnuće u temelje ne samo srpske, već i svetske istorije feminizma, socijalizma, prosvete, novinarstava, igre, psihijatrije….

“Suknja” među policama s knjigama

Bila je prva žena koja je u statusu redovnog studenta diplomirala 1904. na Beogradskom Univerzitetu, i to ne zato što je htela da sprovede neku feminističku revoluciju, već zato što je smatrala za nepravedno da neko ko sluša tolika predavanja i polaže ispite, kao što je to onda bio slučaj sa vanrednim studentima, nema i pravo da dobije diplomu i zvanje. Po sticanju diplome u klasi legendarnog profesora Brane Petronijevića, zaposlila se preko leta 1905. godine kao prva žena bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Iako su se muški bibliotekari mrštili na pojavu „suknje“ među policama sa knjigama, Maga je na preporuku književnika Milovana Glišića, koji je bio oduševljen njenom načitanošću, stigla u zgradu na Kosančićevom vencu.

maga-02

Maga Magazinović je bila avngardna u svakom pogledu.

Uveliko je u to vreme glumila u Radničkom društvu „Abrašević“, išla na studentske igranke i svetosavske balove, sama šila skromne toalеte od cica i porheta, i bila strasno zaljubljena u svog školskog druga, utemeljivača likovne kritike u Srbiji, slikara Branka Popovića. Skromnog imovinskog stanja, duboko i toplo vezana za mnogobrojnu porodicu Magazinović sa užičke Carine, koja se silom nužde 1896. preselila u Beograd, Maga je hitala da dođe do posla i pomogne svojim roditeljima i mlađoj braći i sestrama. Tako je, trbuhom za kruhom, za akontaciju od dva zlatnika, stigla na mesto novinara i urednika „Ženskih strana“ u najstarijoj dnevnoj novini na Balkanu – Ribnikarovoj „Politici“. Kao prva žena novinar u srpskoj istoriji, ispisivala je 1905-1906. feljtone, komentare i vesti o važnosti obrazovanja ženskinja, društvene i političke emancipacije nežnijeg pola. Njene „Ženske strane“ bile su prostor za najnovije vesti iz sveta nauke, kulture i politike, a ne neki sladunjav pregled modnih krpica i kozmetike. Ovakva Magina uređivačka politika izazivala je Vladu Ribnikara da šeretski zadirkuje Magu kao jednu od onih pobornica ženskih prava koja će se prvom zgodnom prilikom udati i postati uzorna supruga nekog srpskog oficira. Maga se nikada nije naljutila na gazda Vladu čije su se „prognoze“ pokazale netačnim, jer se Magazinovićeva nikada nije udala za oficira, pa ni za Srbina, a u „Politici“ se zadržala sve do časa dok nije dobila posao „klasne učiteljice“ u Višoj ženskoj školi. Tako je počelo ispunjenje Maginog sna da bude nastavnik, i da celu sebe utka u ono što je smatrala „najsvetijom od svih dužnosti“ – vaspitavanje i podučavanje mladog naraštaja Srpkinja.

Ako u Maginim odlukama da stupi na posao u Narodnoj biblioteci i „Politici“ nije bilo „revolucionarne“ namere, upis na Pravni fakultet i borba za pravo da se polaže profesorski ispit plod su pobune protiv polne diskriminacije. Pravni fakultet je početkom 20. veka bio poslednji muški bastion na Beogradskom Univerzitetu, a najveći Magin protivnik da upiše studije bio je znameniti Slobodan Jovanović. Maga je prava upisala, baš kao što je upornim podnošenjem molbi ondašnjem Ministarstvu prosvete izdejstvovala da polaže profesorski ispit.

Plave čarape i trčanje ispod duge

Sve je u životu Marije Magazinović plod istinske vere i velikog samopregornog rada. Od trenutka kada je u šestoj godini, sva umivena suzama, još neveštim ručicama štrikala čivit plave čarape za oca Rista, koji je obećao da će je pre vremena upisati u osnovnu školu samo ako za dana ištrika te čuvene čarape, čitav je Magin život jedno sudbinsko štrikanje unikatnog uzorka u mnogo širem društveno-istorijskom kontekstu. Od malena je Maga bila svesna svake vrste diskriminacije, a njen sopstveni feminizam je počeo onog dana kad joj u igri nije bilo dozvoljeno da postane hajdučki harambaša, jer je, iako najbolja, bila devojčica.

maga-03

Rodonačelnica modernog baleta.

„Ja od tada usrdno trčim ispod duge da postanem dečak i harambaša“, ispisuje Magazinovićeva najstarija sećanja na sitne društvene nepravde.

Vremenom, u borbi za sticanje društvenog statusa, a posebno u nastojanju da se usavršava, ali i da u zaostalu srpsku sredinu implementira najnovije pedagoške metode kada je u pitanju igra, plastika i ritmička gimnastika, pokazali su joj kakvi sve oblici diskriminacije postoje. I pored činjenice da je bila jedna od retkih fakultetski obrazovanih žena, te da je nemački jezik praktično govorila kao srpski, bavila se glumom, igrom i pedagoškim radom, Maga nikako nije uspevala da dobije državnu stipendiju kako bi otišla na usavršavanje u Nemačku. Nije bila ni kći, ni sestra, ni žena nekog uglednog političara ili poslovnog čoveka. Dolazila je iz skromne, siromašne porodice. Bio je glas da je socijalistkinja, a zbog prevođenja na početku 20. veka čuvene studije Elen Kej „Stoleće deteta“ u kojoj se autorka otvoreno suprotstavljala brakovima iz interesa, zaradila je skandaloznu etiketu „pobornice slobodne ljubavi“. Iako je malo verovatno da je čak i u ondašnjoj patrijarhalnoj Srbiji bilo moguće sresti još jednu tako skromnu i u suštini vrlo čednu i krotu devojku kakva je bila Magazinovićeva, njena nesalomiva upornost da se bori za svoje ideale metodom „tiha voda breg roni“ obezbedila joj je titular feministkinje i bundžije. Shvativši da kao takva nikada neće dobiti državnu stipendiju, Maga je uz ogroman prekovremeni rad i davanje privatnih časova, na specijalizaciju prvo u Minhen 1909, a zatim u Berlin iste godine otišla, kako sama piše, „o svom ruvu i kruvu“.

maga-05

Sa učenicama obučenim u narodne nošnje.

Često i po čitav dan na jednoj kifli i šolji bele kafe, koji sleduju zakupce skromih sobičaka u berlinskoj studentskoj četvrti, Maga neumorno upija sva znanja i veštine koje nudi taj veliki zanosni svet stranih visokih škola i evropske umetnosti. Prolazi bez problema audiciju u plesnoj školi Isidore i Elizabete Dankan, kao i onu glumačku u avangardnom teatru Maksa Rajnharta gde će upoznati i ljubav svog života – slavistu Gerharda Gezemana. Koju godinu kasnije, ocenjujući je kao izuzetno talentovanu, na usavršavanje Magu primaju i vodeći evropski stručnjaci za pokret, plastiku i ritmičku gimnastiku – Minet Vegman, Žak Delkroz i Rudolf fon Laban. Od jutra do mraka je na časovima, a u sitan večernji sat u pozorištu gde i po nekoliko puta gleda predstave u kojima glavnu rolu igra tada vrlo popularan glumac Aleksander Moisi. Sama krpi svoje pocepane cipele, stavljajući u njih uloške od kartona, kako bi i poslednji fenig sačuvala za karte u teatru ili koncertnoj dvorani. Njen istinski zanos umetnošću je snažniji od siromaštva, hladnoće i gladi. Osenjena tom velikom stvaralačkom vatrom sitna i mršava Maga na izmaku treće decenije života zanela je šest godina mlađeg Gezemana, koji je uz nju i Borinu „Koštanu“ naučio srpski. Tako je preko jedne izuzetne žene Gerhard Gezeman strasno zavoleo i njen zavičaj. Zavoleo ga toliko da je prešao u pravoslavlje, zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu uoči Prvog svetskog rata, i napokon 1915, bez dvoumljenja pošao sa srpskom vojskom i narodom na put smrti preko ledom okovanih albanskih planina.

Bitka za sopstveni razum

Po povratku iz Nemačke, Maga sa prijateljicom Zorom Pricom otvara 1910. Školu za recitaciju, gimnastičku plastiku i strane jezike. Ova avangardna škola koju pohađaju mnoge beogradske devojčice nikada nije dobila punu društvenu podršku, niti moćne mecene iako su iz nje izašli neki od najpoznatijih baletskih igrača, među kojima i višestruko darovit Lujo Davičo. To Magu Magazinović nije obeshrabrlo. Duboko uverena da će moderni balet i u Srbiji jednog dana naći svoje mesto, a da je telesno vaspitanje od esencijalne važnosti za duhovni rast, Maga je sa svojom školom istrajala sve do 1935. godine. Igra joj je pomogla da prevaziđe velike tragedije svog života – preranu smrt jednogodišnjeg sina Haralda-Rajka 1916. i bolan razvod sa Gezemanom iste godine, nakon što otkrije da njen muž već neko vreme ima ljubavnicu. Magin život sa Gezemanom, njihova duboka, ali i tragična ljubav koja se okončava rađanjem njihovog drugog deteta – kćeri Rajne 1917. godine, istinski je roman koji čeka svog pisca. U dubokoj depresiji tih teških godina Maga u Švajcarskoj bije možda najsloženiju i najtežu bitku svog života-bitku za sopstveni zdrav razum. Slobodoumna i hrabra, ona je prva žena u Srbiji koja iskreno i bez uvijanja ispisuje stranice o svojoj dubokoj depresiji na ivici suicidnosti, i činjenicu da je švajcarski psihijatri tri meseca vrlo uspešno leče uz pomoć tada najsavremenijeg metoda autosugestije. Bijući bitku za svoje načeto duševno zdravlje, Maga istovremeno bije i bitku za život svoje ćerkice, koja oboljeva od „Španske groznice“ tokom epidemije 1917-1918 koja je odnela nekoliko stotina hiljada života širom planete. Po završetku rata, sa malim detetom na rukama, sama, zrelija i neuporedivo snažnija vraća se da čitavu sebe ugradi u pedagoški rad vezan za igru, na tlu svoje otadžbine.

maga-04

Maga kao majka devet Jugovića .

„Od svih žena koje se bave novom umetničkom igrom najviše stvaralačkog dara sam našao kod Meri Vigman i Mage Magazinović“, prenela je 17.maja 1925. godine „Politika“ reči Rudolfa fon Labana, čuvenog evropskog koreografa, profesora i teoretičara plesa. Nažalost, kao i mnogo puta pre toga, ova visoka ocena se odbila o malu, kulturno nedoraslu sredinu čiji mentalitet plastično oslikava u „Novostima“ februara 1927, Milica Jakovljević Mirjam, pišući prikaz jednog od Maginih koncerata: „Samo zato što je naša gđa. Maga Magazinović mi ne umemo da je ocenimo po zasluzi. Da je to isto izvodila neka strana ritmička grupa, mi bismo kazali da je to savršeno, jer smo uvek skloni da verujemo da su  ritmika i balet bolji kada dolaze iz inostranstva.“

Marija Maga Magazinović je preminula 8. februara 1968. godine u Beogradu. Njen mali legat koji čine fotografije, dokumenta i lični predmeti čuva se u Muzeju grada Beograda. U Srbiji sa izuzetkom jedne ulice u Maginom rodnom Užicu, nigde ne postoji nikakvo obeležje koje bi podsećalo na ovu izuzetnu ženu i njen nemali doprinos srpskoj kulturi i istoriji. Maga Magazinović je na stid svog roda otšetala u zaborav svojim čuvenim krаljevskim hodom, prošavši pre toga mnogo puta ispod duge.

 

Tamara Ognjević

Fotografije: Muzej grada Beograda

* tekst je prvi put u znatno skraćenoj verziji publikovan u nedeljniku “Blice Žena” 2009.

DSC_1371

Palata Ferenca Rajhla, Subotica @Artis Center

Subota, 17. septembar 2016.

Gradska Većnica, Sinagoga, Rajhlova palata, Trg Slobode, Trg Republike, Korvinova ulica, Korzo, Palićko jezero sa Velikom terasom, Ženskim štrandom, Vodotornjem i Vilom “Lujza.

Kasni ručak i degustacija vina u “Vinskom dvoru” (Palić~Hajdukovo)

Raskošna varoš na severu Srbije, Subotica je u doslovnom smislu te reči dragulj Secesije nastajale pod snažnim uticajima ovog stila u susednoj Mađarskoj. Bogatstvo ornamenta i formi, razigranost linija i boja, čarolija keramike i kovanog gvožđa, oblikuju urbani identitet jednog od najzanimljivijih gradova na tlu naše zemlje. Istovremeno, implementacija jednog stila koji prvi u istoriji stvaralaštva koncipira ono što bi se modernim jezikom nazvalo total dizajn, neće oblikovati samo subotičke fasade već i način razmišljanja, pa samim tim i stil života.

DSC_1252

Gradska većnica u Subotici, enterijer @Artis Center

U epohi Secesije se rađa moderno građanstvo, intenzivira rad javnih institucija, muzeja i pozorišta. To je vreme u kome nastaju prve poslastičarnice kao javni enterijer za žene i decu, period u kojem se kreiraju neki i danas čuveni kolači i napici. U doba Bel epoka i Secesije započinje i strast odmora izvan gradova, u banjama, kupalištima, na jezerima i moru, a sa njima i era putovanja.

Put u Suboticu nije samo hod kroz raskošne enterijere subotičke Gradske kuće, ekskluzivna mogućnost da se zaviri u čuvenu Subotičku sinagogu, zadovoljstvo pijenja kafe u vrtu Rajhlove palate. Put na sever Vojvodine je pogled u vreme umetničkih revolucija, neverovatne promene u stilu života i fantastične emancipacije žene uoči Velikog rata.

DSC_1488

Sinagoga, Subotica @ Artis Center

U potrazi za secesijom kao načinom života, kroz umetnost, kulturnu istoriju i gastronomske fines, na razmeđi dva veka u srcu nesagledive ravnice, vode vas dve istoričarke umetnosti ~ Majda Sikošek i Tamara Ognjević.  Izlet začinjen subotičkim specijalitetima i ravničarskim vinima.

DSC_1615

Ženski štrand, Palićko jezero @ Artis Center

Broj mesta ograničen (maksimum 25 osoba), prijavljivanje obavezno!

Krajnji rok za prijavljivanje ~ 12. septembar 2016. do 12 časova!

Okupljanje putnika u 7:00 ispred Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu.

Cena izleta: 4. 900 dinara

Cena obuhvata: Organizaciju putovanja, prevoz klimatizovanim autobusom na relaciji Beograd- Subotica-Palić-Hajdukovo –Beograd, ulaznice u institucije predvidjene programom studijskog izleta, ručak i degustaciju vina u Vili “Vinski Dvor”u Hajdukovu na Paliću, kustosko vođenje kroz objekte i epohu Secesije, usluge stručnog, licenciranog vodiča i pratioca tokom trajanja putovanja.

Cena ne obuhvata: individualne troškove putnika.

DSC_1591

Velika terasa, Palićko jezero @ Artis Center

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 20 PLATIVIH OSOBA.

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 3 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

PRIJAVLJIVANJE NAJKASNIJE DO 12. SEPTEMBRA 2016. ~ OBAVEZNA UPLATA PUNOG IZNOSA OD 4.900 RSD PRI REZERVACIJI.

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA, POŠTO SE PRETHODNO MEJLOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

Primalac uplate: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

REZERVACIJE NA 065 864 38 00 (od 9 do 16 časova)

ILI NA office@artiscenter.com

PRATITE NAŠE PROGRAME NA

www.artiscenter.com

 

© Artis Center 2016.

 

 

3. Septembar

Baština bez granica ~ Savamala

Geozavod

Geozavod ~ enterijer.

Savsko pristanište, Đumrukana, Kraljev most, Manakova kuća, Geozavod, Bristol, Kupola Ljube Popovića, Železnička stanica i druge znamenitosti Savamale

Kako je nastajala Savamala. Gde je knez Miloš poželeo da napravi poslovni centar mlade srpske prestonice. Zbog čega je toliko važno Savsko pristanište. Ko je gradio čuvenu Đumrukanu (Carinarnicu). Gde su bile zgloglasne lučke kafane. Ko su bili gosti “Bristola”, a ko finansijeri i vlasnici raskošnih zdanja u današnjoj Karađorđevoj, Zagrebačkoj i drugim savamalskim ulicama. Gde se nalazila famozna bara Venecija. Ko su hrabri plivači preko Save u ondašnju Austriju. Šta je sve stizalo dereglijama i gde se čekalo na posao u beogradskim boljim kućama. Na ova i mnoga druga pitanja daćemo odgovor tokom naše prve tematske šetnje u sezoni jesen/zima 2016, i to ovog puta u “četiri ruke”~ kroz tajne savamalske arhitekture na razmeđi dva veka, priče o investitorima i projektantima vodi istoričarka umetnosti Majda Sikošek, a kroz kulturnu istoriju i izazove svakodnevice u Savamali, istoričarka umetnosti Tamara Ognjević.

Sastanak u subotu 3. septembra ispred Beton hale na Savskom pristaništu u 11 časova. Šetnja traje 2,5 -3 sata.

Cena: 650 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

TERMIN 3.SEPTEMBRA POPUNJEN! USKORO NOVI TERMIN ZBOG VELIKOG INTERESOVANJA!

 

*********

10. Septembar

Artisove umetničke priče: Šumanović i Šid

Sava Šumanović, Engleskinje u Parizu, (detalj), 1925.

Privina Glava, Muzej naivne umetnosti “Ilijanum”, Kuća Save Šumanovića, Galerija slika “Sava Šumanović”

Malena sremska varoš Šid kao tačka susreta dva umetnika svetskog glasa. Tragičnog, visokoobrazovanog, zagonetnog Šumanovića, i darovitog naturščika, paora i maštara, Ilije Bašičevića Bosilja. Poseta jednom od najinteresentnijih manastira Fruške Gore ~ zagonetnoj Privinoj Glavi i piknik u vrtu Galerije “Sava Šumanović”, na tački na kojoj se sreću vinski i svinjarski Srem u svojim raskošnim bojama i ukusima. Specijalni gost-kustos programa istoričarka umetnosti Vesna Burojević, direktor Galerije “Sava Šumanović” u Šidu.

Cena: 3.700 dinara

Prijavljivanje do 5. septembra na mejl office@artiscenter.com ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova).

Svi detalji programa OVDE 

*********

17. Septembar

Baština bez granica ~ Secesija i Subotica

events The Reichle Palace 02_0

Rajhlova palata u Subotici ~ detalj s ornamentima u stilu secesije.

Gradska većnica, Rajhlova palata, Sinagoga, Palić i  druge zanimljivosti

Raskošna varoš na severu Srbije, Subotica je u doslovnom smislu te reči dragulj ovdašnje Secesije nastajale pod snažnim uticajima ovog stila u susednoj Mađarskoj. Bogatstvo ornamenta i formi, razigranost linija i boja, čarolija keramike i kovanog gvožđa, oblikuju urbani identitet jednog od najzanimljivijih gradova na tlu naše zemlje. Istovremeno, implementacija jednog stila koji prvi u istoriji stvaralaštva koncipira ono što bi se modernim jezikom nazvalo total dizajn, neće oblikovati samo subotičke fasade. U potrazi za secesijom kao načinom života, kroz umetnost, kulturnu istoriju i gastronomske fines, na razmeđi dva veka u srcu nesagledive ravnice, vode vas dve istoričarke umetnosti ~ Majda Sikošek i Tamara Ognjević.  Izlet začinjen subotičkim specijalitetima i ravničarskim vinima.

Cena: 4. 900 dinara

Prijavljivanje do 12. septembra na mejl office@artiscenter.com ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova).

Svi detalji programa OVDE 

*********

24. Septembar

Tragom „Blaga Srbije“ ~ Zemun

Pogled na Zemun sa Dunava.

Dunavski kej (“Vencija”, “Šaran” i Stara Kapetanija) ~ Milenijumska kula ~ Nikolajevska i druge zemunske crkve ~ “Beli medved”~ Karamatina, Spirtina i druge znamenite kuće zemunske ~ Kontumnačke kužne kapele ~ Magistrat ~ Veliki pijac ~ Gospodska ulica

Zemun~uzbudljivi grad trgova, crkava, luksuznih građanskih kuća, fantastičnih priča, prvih pravih poslastičarnica. Zapad na korak od orijentalnog Beograda, velika antička luka, prkosni srednjovekovni grad, utočište ustanika, tačka susreta pregovarača i zaverenika.  Središte jedinstvenog karantina i neobičnih kužnih kapela, ali i moćan trgovinski centar na granici dva zaraćena carstva. Grad mornara i alasa, okretnih preduzetnika i školovanih buntovnika. Uporište avijatičara i zanatlija čudesnih ruku. Otmen i ćutljiv, obuzet snom o svojoj negdašnjoj slavi koja ne bledi pred naletom vremena u prolasku. Kroz Zemun vodi istoričarka umetnosti Tamara Ognjević.

Sastanak u 11 časova na Dunavskom keju kod restorana “Šaran”. Šetnja traje 2,5-3 sata.

Cena: 650 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

Svi detalji programa OVDE 

 

© Artis Center 2016.

Arilje_2015

Sveti Ahilije u Arilju, 13. vek

POSLEDNJI STUDIJSKI IZLET U SEZONI PROLEĆE/LETO 2016!

Čačak-Manastir Preobraženje pod Kablarom-Arilje

Subota 2. juli 2016.

Uokvirena brzim rekama i mističnim planinama, kao čobanica u šarenoj haljini od trava, cveća i oblaka, Zapadna Srbija pamti najneobičnije civilizacije i najtajnovitije istorijske ličnosti. Od zagonetnih kneževa koji su na večni počinak kretali sa zlatnim pčelama, preko Vizantinaca koji su baš ovde eksperimentisali genetskim inženjeringom, do kraljeva koji su više žudeli za bogom nego za krunom. Ovde je stolovao Nemanjin brat Stefan Stracimir u današnjem Čačku. Tu je kralj Dragutin oplakao svog mlađeg sina princa Urošica u Arilju. Nad ovim tlom pevaju najlepši glasovi Srbije nad Jelicom. Odavde se čuje dragačevska truba. Tu, na tim obroncima je carstvo maline i kraljevstvo šljive, a pre svega riznica gotovo nepoznatih priča iz starine.

NM Cacak_Atenica

Zlatne pčele, Narodni muzej Čačak

Ovog puta, a tragom monografije „Blago Srbije, kulturno-istorijska baština“ Tamare Ognjević,  putujemo u Čačak i Arilje, preko Rudnika i Ovčarsko-kablarske klisure, te male Svete Gore u srcu Srbije. Posetićemo Gospodar Jovanov konak u kome se nalazi Narodni muzej u Čačku, upoznati se sa tajnom Kneževskih grobova, vizantijske Gradine na Jelici, baštine Stracimirovog Gradca, srednjovekovnim nasleđem Čačka i okoline. Saznaćemo povest o bunama i ratovima, ljudima i sudbinama. Popićemo kafu u prvoj javnoj zgradi u stilu secesije na tlu Srbije ~ Hotelu „Beograd“, negdašnjem Hotelu „Kren“, otvorenom na novu godinu 1900. Posetićemo čudesni Blagoveštenjski manastir pod Kablarom, biser velike zajednice Ovčarsko-kablarskih manastira nastajalih u doba Otomanske vladavine srpskim zemljama. Naposletku ćemo se baviti poslednjom građevinom Raške stilske grupe ~ Crkvom Svetog Ahilija u Arilju, zadužbinom kralja Dragutina Nemanjića s kraja 13. veka.

Blagovestenje

Naos manastira Blagoveštenje pod Kablarom, 17. vek

Kao i svi studijski izleti i ovaj je obogaćen naročitim dodatkom iz oblasti gastronomskog nasleđa Srbije ~ malinom i poslasticama i napicima od ovog crvenog dijamanta Zapadne Srbije. Naše putovanje završava u neopisivom ambijentu zanosnog Rzava, jedne od najčistijih i najlepših evropskih reka, u vrtu Vile „Ravijojle“ na degustaciji domaćih proizvoda od maline.

Mila 1

Miline i Oljine čarolije od malina u Vili “Ravijojli”, Arilje

 

Pridružite se Tamari Ognjević na još jednom putovanju kroz vreme i prostor, koje će zauvek promeniti sliku o ljudima i događajima koji nam deluju poznato.

Broj mesta ograničen (maksimum 35 osoba), prijavljivanje obavezno!

Krajnji rok za prijavljivanje ~ 29. juni 2016. do 17 časova!

Okupljanje putnika u 7:30 ispred Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu.

Cena izleta: 3. 900 dinara

 

Cena obuhvata: Organizaciju putovanja, prevoz klimatizovanim autobusom na relaciji Beograd- Čačak – Ovčar Banja –Arilje – Beograd, ulaznice u institucije predvidjene programom studijskog izleta, degustaciju poslastica i napitaka od maline u Vili “Ravijojla” na Rzavu nadomak Arilja,  kustosko vođenje kroz stalnu postavku Narodnog muzeja Čačak, usluge stručnog, licenciranog vodiča i pratioca tokom trajanja putovanja.

Cena ne obuhvata: individualne troškove putnika.

 

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 30 PLATIVIH OSOBA.

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 3 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

PRIJAVLJIVANJE NAJKASNIJE DO 29. JUNA 2016. ~ OBAVEZNA UPLATA PUNOG IZNOSA OD 3.900 RSD PRI REZERVACIJI.

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA, POŠTO SE PRETHODNO MEJLOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

 

Primalac uplate: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

REZERVACIJE NA 063 770 27 48 ili 063 823 59 55 (od 9 do 16 časova)

ILI NA office@artiscenter.com

PRATITE NAŠE PROGRAME NA

www.artiscenter.com

Sumanovic, Beracice

Sava Šuamnović, Beračice, triptih, 1941. (Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid)

S posetom manastiru Privina Glava i Muzeju naivne umetnosti „Ilijanum“ uz sremsko meze u vrtu Galerija slika „Sava Šumanović“

Subota, 10. septembar 2016.

Raspet između Pariza i Šida, ponesen velikim talasom moderne za koji njegova otadžbina još uvek nije bila spremna, Sava Šumanović (1896 – 1942) je više od darovitog umetnika, on je simbol jedne epohe koju su obeležila dva svetska rata i tako velike društvene promene koje će zauvek izmeniti lik evropske civilizacije. Okružen veselom i bučnom generacijom stvaralaca, pravom Vavilonskom kulom naroda, kultura i jezika prispelom u Parizu ludih dvadesetih godina prošlog veka, i mirnom, konzervativnom sredinom malenog Šida, školujući se u Zagrebu i ateljeima velikih učitelja kakav je bio Andre Lot, Šumanović živi jednu gotovo filmsku realnost koja će ovaplotiti i umetnički iskaz izrazitog kontrasta. Od Pijane lađe do snenih sremskih pejzaža, od aktova lepe Kiki, kraljice Monparnasa, do čednih šidskih Beračica.

Sumanovic, Privina Glava, 1942

Sava Šumanović, Manastir Privina Glava, 1942. (Galerija slika “Sava Šumanović”, Šid)

Na tragu izložbe “Jedna francuska epizoda Save Šumanovića” (Galerija Matice srpske, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu i Francuski institute u Srbiji) i predavanja Tamare Ognjević La Kupol ili Banket slikara, u subotu ćemo posetiti rodni Šid Save Šumanovića u potrazi za jednom od najintrigantnijih i najtalentovanijih ličnosti našeg umetničkog prostora. Na tom putu ćemo upoznati i jedan od najzanimljivijih i najstarijih fruškogorskih manastira ~ Privinu Glavu (najstariji sloj iz 12. veka), stecište majstora poznog baroka i pitoresknih zografa, koje danas ima čak tri crkve. A, da bi naša slika Šida i neposredne okoline bila celovita, upoznaćemo radove još jednog šidskog genija ~ Ilije Bašičevića Bosilja, kralja srpskog naivnog slikarstva u njegovom “Ilijanumu”.

ilija

A. Božić Ske prema Iliji Bašičeviću Bosilju, Teško je poznati život …, mural, druga polovina 20. veka (MNU “Ilijanum”; Šid)

Pridružite se Tamari Ognjević na još jednom putovanju kroz vreme i prostor, koje će zauvek promeniti sliku o ljudima i događajima koji nam deluju poznato.

Specijalni gost~kustos Vesna Burojević, direktorka Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu.

Broj mesta ograničen (maksimum 35 osoba), prijavljivanje obavezno!

Krajnji rok za prijavljivanje ~ 5. septembar 2016. do 12 časova!

Okupljanje putnika u 8:30 ispred Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu.

Cena izleta: 3. 700 dinara

Cena obuhvata: Organizaciju putovanja, prevoz klimatizovanim autobusom na relaciji Beograd- Privina Glava – Šid –Beograd, ulaznice u institucije predvidjene programom studijskog izleta, zakusku u vrtu Galerije slika „Sava Šumanović“, kustosko vođenje kroz izložbe, usluge stručnog, licenciranog vodiča i pratioca tokom trajanja putovanja.

Cena ne obuhvata: individualne troškove putnika.

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 30 PLATIVIH OSOBA.

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 3 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

PRIJAVLJIVANJE NAJKASNIJE DO 5. SEPTEMBAR 2016. ~ OBAVEZNA UPLATA PUNOG IZNOSA OD 3.700 RSD PRI REZERVACIJI.

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA, POŠTO SE PRETHODNO MEJLOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

Primalac uplate: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

REZERVACIJE NA 065 864 38 00 (od 9 do 16 časova)

ILI NA office@artiscenter.com

PRATITE NAŠE PROGRAME NA

www.artiscenter.com

 

 

Kiki, Kraljica Monparnasa

„U jesen 1928. vratio sam se u Pariz, obskrbljen novcem iz Beograda. Uistinu, mada sam bio bolestan, taj boravak mi je bio najlepši, jer sam zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa gospodinom Krogom, Kojonagijem, da se upoznam sa Derenom, da budem redovno u društvu dama Kiki, Tereze Trez i Fernand Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina, za koga me je vezivalo neko ‘balkansko’ prijateljstvo,“ napisao je Sava Šumanović u autobiografskom tekstu naslovljenom „Mesto predgovora“ u katalogu izložbe održane 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu. Imena koja je nabrojao smeštaju ovog slikara u sam centar zbivanja u pariskoj četvrti Monparnas. Tada već slavna turistička atrakcija, Monparnas je počeo da privlači umetnike u osvit XX veka, zahvaljujući prostorima koji su bili pogodni za ateljee, kao i kafanama koje su, jedna za drugom, nicale oko raskrsnice bulevara Raspaj i bulevara Monparnas i odmah prerastale u omiljena mesta okupljanja.

Sava Šumanović

Zahvaljujući internacionalnom sastavu umetničke družine, Monparnas je još u godinama pred Prvi svetski rat razvio sopstveni, poseban identitet. Odmah po završetku „velikog“ rata ova artistička internacionalizacija je nastavljena, da bi tokom dvadesetih godina XX veka Monparnas postao simbol lične i umetničke slobode, otvorena zajednica gde je svako mogao da nađe sebi mesto i da ostvari sopstveni izraz. Kao neka vrsta „slobodne zone“ gde su nekonvencionalnost u ponašanju i načinu života bili tolerisani, ovaj deo Pariza je poput magneta privlačio umetnike svih vrsta i njihove obožavaoce, za njima trgovce umetninama, galeriste i kolekcionare i, ne najmanje značajne, turiste sa svih strana sveta. Svi su se oni okupljali u kafanama poput „Klozeri de lila“, „Dom“, „Rotonde“, „Kupole“ i drugih. U tim trenucima Monparnas je bio centar sveta, gde je sve bilo dozvoljeno i svako je imao prava da ispolji svoje sklonosti. Ipak, najveći kuriozitet Monparnasa predstavljala je grupa samosvesnih, nezavisnih žena koje su tradicionalni porodični život zamenile pristupanjem šarolikoj umetničkoj zajednici. Zarađivale su za život nastupajući kao igračice i glumice, pevajući u kabareima ili pozirajući slikarima, ponekad se i same okušavajući na umetničkom planu. Uglavnom su bile poznate po nadimcima, da pominjanje njihovih pravih imena ne bi ugrozilo ugled porodica iz kojih su potekle. Neke od njih pomenuo je i Sava Šumanović svom tekstu, na prvom mestu najčuveniju od sviju, Kiki. „Tri Kiki: Kiki van Dongen, Kiki Kisling i Kiki Kiki predstavljaju najslavnije i zaista najveličanstvenije ličnosti na svetu“, primetio je slikar Fužita u predgovoru Kikinih memoara. Naravno, imao je na umu onu najpoznatiju Kiki, koja je tokom ludih dvadesetih, tridesetih i četrdesetih bila model, slikarka, kabaretska pevačica, filmska glumica, inspiracija mnogim umetnicima, i više od svega jedinstvena ličnost. „Neobično lepa, sa nestašlucima, veselošću, drskošću, čak i bestidnošću u govoru, pokretima, držanju i osmesima“, sažeo je u nekoliko reči njen opis romasijer Dan Frank.

Umetničko-boemsko društvo na ručku sa Kiki (u beloj bluzi u sredini)

Rođena u Šatijonu sir Sen u Burgundiji kao Alis Pren (1901 – 1953), bila je i zauvek ostala simbol boemskog i umetničkog života Pariza. Iz rodnog kraja se otisnula put prestonice sa dvanaest godina u potrazi za egzistencijom. U Parizu je prvi put videla fijaker i zapitala se čime su ulice premazane, da bi kolovozi blistali. Sa trinaest godina već je napustila Opštinsku školu u koju ju je majka upisala, kako bi naučila da čita i piše. Karijeru je započela kao radnica u knjigoveznici, kao i u fabrikama koje popravljaju i proizvode opremu za vojsku na frontu. Sa petnaest godina pomaže u pekari, počinje da garavi obrve i zagleda momke. Konačno otkriva da je mnogo ugodnije pozirati naga nekom vajaru, od napornog rada u knjigoveznici ili pekari. Otkriće je za posledicu imalo razlaz sa majkom, koja u kćerkinom novom zanimanju videla vrhunac nemorala. Sa druge strane, za Kiki je to bio nepovratni put u svet umetnosti. Često je menjala mesto stanovanja na Monparnasu, ali je isto tako često tražila društvo slikara u „Rotondi“. Nadimak Kiki dao joj je prvi ljubavnik, slikar Moris Medjicki. Pozira najpre njemu, a potom Kislingu i Fužiti. Ležeći Kikin akt koji je naslikao Fužita na Jesenjem salonu dobija najpovoljnije kritike. Nakon uspešne prodaje slike, Fužita deo novca daje Kiki, koja ide u prevelikim muškim cipelama i kaputu pokupljenom sa đubrišta. Posle nekoliko sati Kiki se ponovo pojavljuje u Fužitinom ateljeu, ali izgledom i odećom deluje kao prava dama.

Kiki_7 maj 2016 GMS

Sava Šumanović, Pariski model Kiki, ulje na platnu1929. (Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu)

U trenutku kada se sve to dešava, Monparnas još uvek pamti tragičan kraj svog harizmatičnog junaka Amedea Modiljanija u januaru 1920. godine, posle kog je usledio prvi dolazak Save Šumanovića u Pariz, u jesen iste godine. Već tada je Kiki uveliko postala zvezda pariskih kabarea, šarmantna i duhovita, sa urođenim nagonom za preživljavanje i prilagođavanje svakoj situaciji. Sklopiće iskreno prijateljstvo sa Haimom Sutinom, u vreme kada je on boravio nekadašnjem Modiljanijevom ateljeu u ulici Site Falžije. Ona sama će pozirati Medjickom, Mojze Kislingu, Peru Krogu, Aleksandru Kalderu, Pablu Gargalu, Luju Paskinu i mnogim drugim umetnicima sa Monparnasa. Privući će i pažnju kritičara Andre Salmona i Florana Felza, družiće se sa Gertrudom Stajn i Ernestom Hemingvejem. Ipak, ono što će legendu o Kiki u punom sjaju sačuvati do naših dana, predstavlja serija fotografija koje je snimio Emanuel Radnicki, poznatiji kao Man Rej između 1921. i početka četvrte decenije.

Kiki, Terez Trez i ostale

Kiki (do zida), Terez Trez i još jedna prijateljica.

Ljubav između modela i avangardiste predstavljala je jednu od najdužih i najčuvenijih veza na Monparnasu. Pozirajući preko četrdeset puta pred objektivom Man Rejevoog fotografskog aparata, Kiki je pokazala ogroman talenat za poziranje i svu moć transformacije nagog i odevenog tela. Uz Man Reja je upoznala i krug avangardista kojem su pripadali Tristan Cara, Andre Breton, Filip Supo, Luj Aragon, Maks Ernst i Pol Elijar. Igrala je i u dva kratka i jednom dugometražnom Man Rejevom filmu, „Povratak razumu“ (1923), „Morska zvezda“ (1923) i „Emak Bakia“ (1926). Nastupila je i u kratkim filmovima „Mehanički balet“ Fernana Ležea (1923) i „Pariz ekspres/Pariski suveniri“ Pjera Prevea i Marsela Dijamela (1928), kao i u dugometražnim „Neljudsko“ Marsela L’Erbijea (1923), „Međučin“ Rene Klera (1923), „Galeriji čudovišta“ Žaka Katalana, „Kapetan Žuti“ Andersa Vilhelma Sandberga (1930) i „Stari đavo“ Anatola Litvaka (1933). Njena želja da dobije filmski angažman u Americi 1923. godine završila se bezuspešno. Razlog tome nije bilo samo Kikino nepoznavanje engleskog jezika: nigde se nije moglo živeti tako slobodno i ležerno kao na Monparnasu. Bilo bi nezamislivo da se u nekom njujorškom pabu Kiki popne na sto, zadigne suknju – a bilo je poznato da ni leti, ni zimi nije nosila ništa ispod – i zapeva lascivnu pesmicu „Devojke iz Kamareta“. Samo na Monparnasu ona je mogla da preraste u slikarsku veličinu, da joj za izložbu u Galerie du Sacre du Pritemps 1927. godine predgovor napiše Rober Desnos i da otvaranje izložbe bude proglašeno za vernisaž godine. Sa podjednakim uspehom Kiki izlaže i u galeriji Žorža Bernhajma u decembru 1930.

Man Rej, Kiki od Monparnasa

Kada se njena veza sa Man Rejem, krajem treće decenije završila, Kiki se zbližila sa novinarem Anrijem Brokom. Njeno ime je dotad postalo jedna od znamenitosti slobodnog Pariza, u kojem su turisti s hodočasnički žarom zalazili u „Dom“ ili „Kupolu“, kao što su razgledali Milosku Veneru u Luvru. U svojim člancima, Broka je proslavio boemski život Monparnasa i iznad svega samu Kiki. Vrhunac atmosfere „ludih tridesetih“ bila je dobrotvorna predstava u korist siromašnih umetnika, organizovana u maju 1929. godine u pozorištu Bobino, u kojoj su učestvovali Kiki i većina njenih prijatelja. Paskin je uradio programsku knjižicu koja je štampana u ograničenom tiražu, Fužita se maskirao u klovna, Terez Trez je sa devojkama sa Monparnasa igrala kan-kan, Mari Vasiljeva je igrala ruske plesove, a glavna atrakcija, Kiki, pevala je lascivne pesmice. Na kraju večeri Kiki je proglašena za kraljicu Monparnasa. Pričalo se da je njena fotografija sa ružom među usnama, koja je tom prilikom snimljena, kao razglednica je prodata u 100.000 primeraka. Upravo te godine Sava Šumanović u Parizu slika aktove Kiki i još jednog čuvenog modela, kreolke Ajše. Kada je reč o Kiki, u pitanju su slike Jutro (Ležeći ženski akt) , Pariski model – Kiki , kao i Crveni ćilim. U isti ambijent slikar će postaviti i sliku Mrtva priroda , na kojoj će prikazati činiju sa jabukama i kruškama i orasima, koje svojim oblicima korespondiraju sa naglašenom senzualnošću Kikinog tela. U pozama na Savinim slikama ta senzualnost, kao i upadljiva nezainteresovanost za posmatrača, imaju sličnosti sa Man Rejevim fotografijama i odaju iskusnog modela koji uživa u samom procesu poziranja, bez zanimanja za krajnji rezultat. Kiki je svesna sopstvenog izgleda, kao i činjenice da umetničko delo može da dosegne samo nivo interpretacije, a nikako da ponovi ono što je priroda, kada je ona u pitanju, već stvorila. Kasnije u Šidu, Sava Šumanović će dorađivati mnoge od svojih „pariskih crnki“ (crnke su po crtežima iz Pariza), ali se to neće dogoditi sa aktovima za koje mu je pozirala Kiki. Štaviše, njen akt sa slike Jutro uključiće u monumentalnu kompoziciju Kraj šumarka (Kupačice) koju će naslikati 1935. godine, prethodno razradivši veliki format skicom ugljenom na hartiji. Tako će konačno Kiki doživeti da „sklopi posao“ sa Savom Šumanovićem, koja ga je, prema njegovim rečima, budući „dobra poznanica (slikarica, pevačica velikog imena) zvala u šali ‘Kont de Pari’ jer sam prebrojavao ‘pare’ francuski rečeno ‘konte’ brojiti kako sam joj rastumačio, odbijajući češće njene želje, da joj kupim cveća, kada je cvećarica naišla“, kao što je to, tokom njihove veze svakodnevno činio Anri Broka. Posle razilaska sa Brokom, Kiki je u jednom od kabarea srela Andre Laroka, koji je svirao harmoniku. Počeli su zajedno da nastupaju u kabareima na Monparnasu i na drugoj obali Sene. „Dragi moj, sve što mi treba jeste komad hleba i boca crnjaka i uvek će se naći neko da mi to pruži,“ imala je običaj da kaže. Na kraju je to bio Larok, sa kojim je provela ostatak života, do 1953. godine.

Kiki akt_& maj 2016 GMS

Sava Šumanović, Jutro (ležeći ženski akt), ulje na platnu, 1929. (Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu)

Aktovi za koje mu pozirala Kiki, kao i oni za koje mu je pozirala Ajša, a svakako i neki drugi čuveni modeli sa Monparnasa čije likove je nemoguće identifikovati prema mutnim fotografijama, osim izuzetnih slika, predstavljaju deo miljea u kojem se Sava Šumanović kretao tokom svojih pariskih dana. „Modiljani se pojavljivao s večeri sa ešarpom magle ili haloom električne svetiljke i vladao kao princ nad našim skupom, u koji su se primali samo Kisling i njegova žena Rene, Šumanović, Deren i Papazof, bugarski slikar vrlo originalnog talenta. Rastko Petrović, ambasador balkanske književnosti, Kars, Zak, doktor Baijen, koji je damama lečio srca, dr Venšon, autor dela ‘Umetnost i ludilo’, Maks Žakob, Salmon i Žana, Fužita i, tajnovit i ironičan, Pablo Pikaso, kome je dolazio da se pridruži Kokto, Remon, Radige, Orik, Iren Lagit, Serž Fera, jednom reči dovoljno da se snabdeju umetnički časopisi, pozorišta, deset izdavača i deset trgovaca slikama cele jedne generacije,” napisao je likovni kritičar Floran Felz u ćećanjima na časopis «L’ Art vivant“. Mada nije bilo moguće da se Modiljani i Šumanović sretnu, kako se stiče utisak na osnovu Felzovih reči, njih dvojica su bili deo iste atmosfere, kao i Fužitina tadašnja žena, slikarka Fernanda Barej, ili japanski slikar koji se pozivao na svoje samurajsko poreklo Kojanagi Sei, slikarka Hermina David koja se izdržavala praveći krpene lutke, Papazov, Paskin ili model i Kikina bliska prijateljica Terez Trez. I nju će pomenuti Sava Šumanović u već navedenom uvodniku za izložbu 1939, kao osobu koja će od njega, kada je „u godini 1930 januara meseca kriza novčana, postala neobično oštra „ otkupiti njegov pariski atelje „isplativši mi troškove instalacije“.

Kiki_Man Rej 1928

Man Rej, Kiki sa afričkom maskom, 1928.

Sava Šumanović nije bio jedini srpski umetnik koji se kasnije sećao svojih pariskih dana i učešća u boemskom životu na Monparnasu. U prvim posleratnim godinama u Pariz je stigao i Risto Stijović i smestio se u atelje u ulici Site Falgijer, broj 11, u neposrednom susedstvu ateljea koji je pripadao Modiljaniju, zatim Haimu Sutinu, da bi se na kraju u njega uselio naš vajar Sreten Stojanović. Pored Sutina, Stijović se osvrnuo i na pariske susrete sa Fužitom, Mateom Ernandezom, Leopoldom Zborovskim, Modiljanijem, sa Pikasom, Koktoom, Derenom, Žoržom Amatijem, Italijankom Rozali koja je držala kantinu za umetnike, Savom Šumanovićem, Petrom Dobrovićem, Marinom Tartaljom, Zorom Petrović. Nedaleko od Stijovićevog, u istoj ulici, atelje je imao i Milo Milunović. Nije nemoguće da je upravo kod Sutina u ateljeu, ili u galeriji Leopolda Zborovskog gde su zalazili mnogi od pomenutih naših i stranih umetnika, Stijović video Man Rejevu fotografiju Kiki, koja mu je poslužila kao inspiracija za skulpturu Karijatida . O Sutinovom ateljeu u „Sećanjima na mladost“ pisao je i Sreten Stojanović, kao i o ateljeu Emila Antoana Burdela u kojem je učio da vaja.
Sava Šumanović je tri puta boravio u Parizu: prvi put od jeseni 1920. do proleća 1921, boraveći u ateljeu u Rue Bréa 15 i tri meseca se usavršavajući u ateljeu Andre Lota. U Pariz ponovo odlazi septembra 1925. Iznajmljuje atelje u Rue Dauvil 5. Redovno izlaže u Francuskoj na Salonima, kao i u Jugoslaviji (u Zagrebu, u salonu „Ulrih“) i mnogo radi. Slika Doručak na travi je 1927. reprodukovana u časopisu «L’ Art vivant“, iste godine kada nastaje i Pijani brod , kada Sava samostalno izlaže u Paizu i kada slika nekoliko zidnih slika u novootvorenoj kafani „Kupola“. U Parizu boravi do jula 1928, kada se vraća u Šid. U septembru je na izložbi u Beogradu prikazao pariske slike, koje je uglavnom otkupio trgovac Đerasi. U oktobru se vratio u Pariz i preuredio atelje u Rue Denfert-Rochereau 38, gde je ostao do kraja marta 1930. godine. Tokom poslednjeg Savinog boravka u Parizu, u parisko poslanstvo Kraljevine Jugoslavije dobio je premeštaj i diplomata Pavle Beljanski . Kao kolekcionar, on upravo tada sklapa poznanstva sa mnogim srpskim slikarima, pored Save Šumanovića čiju je izložbu u Beogradu posetio, sa Petrom Dobrovićem, Petrom Lubardom, Milom Milunovićem, Sretenom Stojanovićem, Milanom Konjovićem i drugima. Ipak je uzdržana priroda diplomate sprečavala Beljanskog da prijateljska druženja iz umetničkih ateljea i izložbenih prostora preseli u kafane gde se pilo i ludovalo po čitave noći. Taj deo pariskog života, ostao je namenjen umetnicima svih vrsta i nacija, turistima uvek gladnim atrakcija, šarolikoj grupi na čijem čelu je jedno od najznačajnijih mesta imala Alis Pren poznatija kao Kiki, nekrunisana kraljica Monparnasa, „koju znaju svi od San Franciska do Osla“, kako je primetio Andre Salmon.

Jasna Jovanov,

istoričarka umetnosti, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog

(Tekst je prvi put publikovan sa odgovarajućim naučnim aparatom u kataloga koji je 2010. godine čiji je izdavač Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu www. savasumanovic.com)

 

Paja Jovanović, Vilinska zemlja – Parsifalov san, litografija, 1906. (Muzej grada Beograda)

Zanimljiva je kontroverza koju nameću različiti pisani izvori kada je reč o Legatu Pavla Paje Jovanovića u Beogradu o kome se od njegovog nastanka stara Muzej grada. Prema jednima se ne zna kada je izvesno najslavniji srpski slikar svih vremena prvi put posetio prestonicu, dok je prema drugima to bilo 1910. na poziv kralja Petra I, kada se svetski ugledan umetnik zaljubio u grad na rekama i zadugo postao njegov stanovnik. Beograd je bio grad koji je Paja Jovanović, iako rođen i odrastao u Vršcu, voleo i kome se stalno vraćao. Mesto koje je prepoznao kao svoj dom, pa otuda ne čudi da je poželeo da Beogradu daruje legat koji danas baštini više od 800 predmeta (onoga što je po slikarevom sudu valjalo sačuvati za znatiželjnike koji bi da više znaju o slikaru i njegovom radu). Legat predat Muzeju grada 1952, dopunila je Pajina supruga Hermina Muni Dauber sa 11 slika iz privatne kolekcije i raskošnim komadima stilskog nameštaja, pa se u ulici Kralja Milana 21/IV, u strogom centru Beograda, namernik sreće sa luksuznim enterijerom s kraja 19, odnosno početka 20. veka u kojem je živeo i radio umetnik za čija se dela kolekcionari i danas otimaju.

Legat Paje Jovanovića pri Muzeju grada Beograda

U ovom malom osvrtu na uvek zanimljivog Paju Jovanovića, nas u beogradskom legatu najviše interesuje jedna slika, tačnije jedna litografija nastala 1906. godine romantično nazvana Vilinska zemlja-Parsifalov san. Vitez u sjajnom oklopu okružen je prelepim, polunagim vilama koje oko njega pletu kolo. Gologlav i bez oružja, podigao je desnu ruku kao da se zaklanja od sunca. Lepotice prekrasnih raspletenih kosa, oblih belih tela i ljupkih lica ideal su ženske lepote bel epoka, a njihova nagost primerena kontekstu motiva inspirsanog romantičnom srednjovekovnom pripovesti o vitezu Parsifalu, kojeg je krajem 19. veka oživeo jedan drugi genijalni umetnik ~ kompozitor Rihard Vagner. Vagnerova opera Parsifal, zasnovana na istoimenoj poemi Volframa fon Ešenbaha iz 13. veka koja opisuje potragu arturijanskog viteza za Svetim Gralom, poslednje je delo čuvenog kompozitora na kojem je radio gotovo 25 godina. Persefal je premijerno izveden 1882. u Operskoj kući u Bajrojtu (ekskluzivno podignutoj za Vagnerova života gotovo isključivo za izvođenje njegovih dela), a da bi tek prvi put “izašao” iz Nemačke 1903, kada je gostovao na sceni Metropoliten opere u Njujorku.

Pavle Paja Jovanović

U celini komplementaran romantičarskom raspoloženju publike na razmeđi dva veka, koja je favorizovala srednjovekovne teme Parsifal je u najboljem smislu modernog jezika u svoje vreme bio planetrani hit! Otuda ne iznenađuje da jedan slikar zainteresovan za srednjovekovne teme, mitove, istorijske epizode, orijentalno i drugo egzotično nasleđe, kao što je to bio slučaj sa Pajom Jovanovićem, posegne za zanosnom, a opet duboko slojevitom i simboličnom scenom u kojoj se neustrašivi Parsifal brani od polunagih lepotica. Prizor koji je nesumnjivo golicao maštu posmatrača istovremeno ga podsećajući da se vitez kao personifikacija moralnih vrlina nije prepustio čarima vilinskih bića već se snagom volje i vere suporotstavio  zovu razigranih lepotica. Rajski prizor sa paklenim pretekstom u savršenom je skladu sa nemačkom moralizatorskom školom sa kojom se Paja Jovanović sreo već tokom odrastanja u ondašnjem austro-ugarskom Vršcu, a pogotovu tokom školovanja u carskom Beču, presrećan što je primljen na tamošnju umetničku Akademiju. Konačno, Parsifal je prefiguracija hrišćanskih maksima asketizma i vrline, a Jovanovića interpretacija teme sugeriše kakvom je izazovu morao da odoli mitski junak na način sa kojim posmatrač (naročito onaj jačeg pola) može lako da se poistoveti.

Parsifalov san u foajeu hotela “Moskva” u Beogradu (foto: Majda Sikošek, 2016)

Put od litografije iz 1906, koja se nalazi u Jovanovićevom legatu, pa do monumentalne zidne slike u hotelu “Moskva” u Beogradu, koju možemo videti u velikom, ulaznom holu, u celini je prema rečima istoričarke umetnosti Majde Sikošek u skladu sa dominantnim temama secesije (art nuvo, jungend stil), stila koji je vladao evropskom umetničkom scenom u vreme kada je današnji hotel “Moskva” sagrađen kao Palata “Rosija”.

Naposletku, poseban kuriozum predstavlja činjenica da se u hotelu “Moskva” u aprtmanu 117 danas nalazi ulje na platnu “Boka”, kojim je davne 1934. godine boravak u ovom hotelu platio Viland Vagner, unuk slavnog kompozitora. Tako su se putevi umetnosti i sudbine još jednom prepleli u Beogradu.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica

 

 

Paja Jovanović, Mihajlo Pupin, ulje na platnu, 1903. (Narodni muzej u Beogradu)

Malo je poznato da je pored brojnih svojih dobročiniteljstva, humanitarnih i nacionalno-patriotskih aktivnosti, Mihajlo Pupin zadužio i našu duhovnu i istorijsko-umetničku baštinu. Zahvaljujući prvenstveno Pupinovim ličnim naporima i izdašnim finansijskim sredstvima, Narodni muzej danas sa ponosom čuva i izlaže takva remek-dela srpske umetnosti kakvi su Hercegovački begunci i Siroče na majčinom grobu Uroša Predića. Ovo su samo dva od ukupno 10 dela srpskog slikarstva XIX veka, koje je naš veliki naučnik za života zaveštao Narodnom muzeju na brigu i čuvanje.

Uroš Predić, Hercegovački begunci, ulje na platnu, 1889. (Narodni muzej u Beogradu)

Poznato je da je Mihajlo Pupin osobito cenio i uvažavao naše slikarske velikane Uroša Predića i Paju Jovanovića. To je i razumljivo, jer su oni sa Pupinom bili generacijski bliski, a sva trojica su poreklom bili i zemljaci. Čak i onda kada su doživeli međunarodna priznanja, niko od njih nije zaboravio svoje poreklo i rodno mesto, o čemu govore i činjenice iz njihovih života: Uroš Predić se sa Akademije likovnih umetnosti u Beču, gde je dobio mesto asistenta, vratio da živi i radi u rodni Orlovat, da bi se kasnije preselio u Beograd; Paja Jovanović je darivao svoju umetničku ostavštinu Muzeju grada Beograda, a svoju rodnu kuću u Vršcu za prvo dečje obdanište u rodnom gradu; Mihajlo Pupin je zaveštao svom Idvoru porodičnu kuću u kojoj je danas smešten zavičajni muzej, odnosno „Narodni dom“, koji po njemu nosi ime. Kolika je ljubav Mihajla Pupina bila prema Banatu i rodnom Idvoru, dovoljno govori da se i zvanično izjašnjavao i potpisivao kao Mihajlo Pupin Idvorski.

Uroš Predić, Siroče na majčinom grobu, ulje na platnu, 1888 (Narodni muzej u Beogradu)

Prvi konkretan Pupinov dobročiniteljski gest viđen je već 1889. godine u Parizu, i to na velikoj međunarodnoj izložbi na kojoj je učestvovala i Kraljevina Srbija. Pupin je sa te izložbe otkupio dva remek-dela srpskog slikarstva XIX veka, slike Hercegovački begunci i Siroče Uroša Predića. Nije slučajno što je veliki naučnik otkupio upravo ova umetnička dela. Možda je dovoljno istaći dve činjenice koje su uticale na ovakvu Pupinovu odluku. Prvo, Pupin je sa Urošem Predićem drugovao još iz školskih dana provedenih u tzv. nemačkoj školi u Crepaji (kao pripremnoj školi za Pančevačku gimnaziju). Njihovo drugarstvo će vremenom prerasti u trajno prijateljstvo, i upravo zahvaljujući njihovom uzajamnom poverenju, neka od vrhunskih dela srpskog slikarstva XIX veka danas se nalaze u Narodnom muzeju. Drugo, kod Pupina je kao u retko kog drugog bila razvijena svest, da remek-dela naše umetnosti moraju da pripadaju prvenstveno našem narodu. Primera radi, reči anonimnog autora kraćeg članaka u velikom ilustrovanom kalendaru „Orao“ iz 1890. o slici Hercegovački begunci, kao da su podstakla Pupina da preuzme odlučne korake u tom pravcu. U tekstu se, pored opisa i pohvala, pominje da je u toj meri bila zapažena na svetskoj izložbi u Parizu 1889, da je jedan američki muzej bio spreman da je otkupi za svoju zbirku. „Mi smo toga mišljenja (naglasak komentatora u listu – prim P.P.), da ovu sliku treba da kupi srpska država za svoj narodni muzej“ (…) Srpski vladaoci i srpske države mora da imaju sredstva da se najlepši proizvodi naše umetnosti pribiraju u središta naše kulture“. Ovaj patriotski apel nije dopreo do nadležnih, ali je zato jeste do Pupina, pa se u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, pokazalo da je bio pravi čovek na pravom mestu i u pravo vreme.

Konstantin Danil, Gospodja Teteši, 1835-1840 (Narodni muzej u Beogradu)

Umetnička dela koja su za Narodni muzej otkupljivana Pupinovim sredstvima, najvećim delom su dospela u muzej tokom dvadesetih godina prošlog veka. U knjigama inventara umetničkih predmeta Narodnog muzeja, zabeležene su sledeće slike koje je Pupin kupovao i kao svoj legat poklonio muzeju: Uroš Predić, Siroče (1888), Uroš Predić, Hercegovački begunci (1889), Paja Jovanović, Portret Mihajla Pupina (1903), Paja Jovanović, Portret Varvare Pupin (1903), Konstantin Danil, Portret gospođe Vajling (1835-1840), Konstantin Danil, Portret g-đe Teteši (1835-1840), Vlaho Bukovac, Ruđer Bošković (1919), Nikola Aleksić, Portret žene sa belom kapom (1851), Novak Radonić, Portret Dimitrija Saračevića (1857), Novak Radonić, Portret Perside Saračević (1857), Pavle Simić, Portret prote Jovana (Inokentija) Pavlovića (1853) i Georgije Bakalović, Portret Jevrema Obrenovića (1835). Takođe, zahvaljujući sredstvima iz Pupinove zadužbine ili fondacije, 1933. godine nabavljeni su portreti ugledne trgovačke porodice Jovičević iz Donjeg Milanovca – Jovana, supruge Ljubice i ćerke Mileve, kao i njihovog zeta, beogradskog trgovca Miše Živanovića, koje je u Beogradu sredinom XIX veka naslikao poznati portretista Uroš Knežević.

Pupinov umetnički legat u sklopu izložbe o Pupinu u Istorijskom muzeju Srbije. (April 2016, Artis Centar)

Naročitu osobenost ovog legata u Narodnom muzeju, međutim, čine portreti Mihajla Pupina i njegove ćerke Varvare, koje je, prilikom svoje posete Americi 1902–1903. godine, naslikao jedan od najvećih srpskih umetnika Pavle Paja Jovanović. Iz susreta i poznanstva dva velikana, neosporno da je moralo ostati još nešto sem izuzetnih portretskih dela. Pupin se prijateljski ophodio prema Paji Jovanoviću, izuzetno je cenio njegovo slikarsko majstorstvo i koristio je svaku priliku da svom zemljaku boravak na novom kontinentu učini prijatnim. I pre nego što su se sreli i upoznali, dosta su znali jedan o drugom: Pupin o Srbinu slikaru, koji je svetu proneo slavu svojim portretima, žanr-scenama iz života naroda na Balkanu i Orijentu i monumentalnim istorijskim kompozicijama, a Paja Jovanović o Srbinu naučniku, koji je svojim dostignućima i pronalascima zadužio ne samo svoj narod, nego i čitavo čovečanstvo.

Pupinovi pokloni i zaveštanja predstavljaju jedan od načina bogaćenja muzejskih fondova. Za Narodni muzej legat Mihajla Pupina ima višestruk značaj. On ne govori samo o umetničkim delima i njihovom značaju, nego i o dalekovidosti samog dobročinitelja. Otkupi dela njegovih savremenika-slikara i sakupljanje najznačajnijih ostvarenja srpskog slikarstva XIX veka, pokazatelji su i Pupinovih simpatija i sklonosti prema klasičnoj umetnosti i starinama uopšte. Ako bi ovome dodali i Pupinovu odluku iz 1932. da pri Narodnom muzeju osnuje svoju Zadužbinu koja bi nosila njegovo ime i čija bi svrha bila izdavanje publikacija srpskih starina, kao i da služi ” (…) s vremena na vreme za kupovinu dela srpskih umetnika za Narodni muzej“, onda je sasvim jasno koliki je doprinos velikog naučnika očuvanju naše istorijsko-umetničke baštine.

Petar Petrović,

istoričar umetnosti, viši kustos Narodnog muzeja u Beogradu

(Preuzeto sa www.narodnimuzej.rs)

 

Galerija Matice Srpske, Novi Sad, subota 7. maj u 18 časova

Imamo zadovoljstvo da tematskim predavanjem “La Kupol” ili Banket slikara na pupku sveta, učestvujemo u svečanom zatvaranju izložbe Jedna francuska epizoda Save Šumanovića, koju su u sklopu tradicionalnog Meseca frankofonije zajednički organizovali Galerija Matice Srpske u Novom Sadu, Galerija slika “Save Šumanovića” u Šidu i Francuski institut u Srbiji.

Skice 1

Sava Šumanović, skice za zidne slike u pariskom restoranu “La Kupol”, tempera na papiru, 1927.

Parisku iskustvo Save Šumanovića neodvojivo je od umetničkog Monparnasa u epohi art dekoa, ludih dvadesetih godina minulog veka, kada je svet potresen zastrašujućim iskustvom Velikog rata, menjao svoj lik u potpunosti. Kao metafizička prestonica evropske civilzacije, Pariz je i autentična pozornica kulturne revolucije čiji su nosioci umetnici, pisci, mislioci i bonvivani okupljeni u specifičnom miljeu Monparnasa i njegovih čuvenih lokala „La Rotond“, „Le Dom“ i „La Kupol“, bez kojih bi istorija umetnosti i književnosti, muzike i filozofije, ali i gastronomije i politike imala sasvim drugačiji tok.  Ovo je priča o jednom kultnom lokalu i nesvakidašnjem banketu iza čijeg imena se krije verovanju da delo dobro nahranjenog i napojenog umetnika donosi prosperitet kafedžiji. Njeno središte čini autentično pariska kultura življenja u javnom prostoru,  koja najdirektnije upliviše u kreativne procese trajno ih inkorporirajući u sopstveni identitet kao prvoklasni  umetnički „začin“ .

Predavač je Tamara Ognjević, MA, istoričarka umetnosti, književnica i gastroheritolog, direktorka Artis centra.

120221085606-oscars-la-coupole-horizontal-large-gallery

Pariski “La Kupol” ludih dvadesetih.

Poseban dodatak predavanju je degustacija vina, krostina i džema od crnog luka, tri komponente koje je čuvene Kiki, kraljica Monparnasa, koja je pozirala i Šumanoviću, smatrala dovoljnim da život jednog stvaraoca bude kompletan.

Predavanju Tamare Ognjević prethodi poslednje stručno vođenje kroz izložbu koje će održati kustoskinja Galerije Matice Srpske Jelena Ognjanović u 17 časova, i dodela nagarde za najatraktivniju fotografiju Francuska epizoda koju su posetioci mogli da postave na društvene mreže tokom trajanja izložbe.

Ulaz je slobodan.

annees-folles-paris-2

Lude dvadesete u Parizu u kome se usavršavao Šumanović.