Avala_Odlozeno

Zbog kiše praćene grmljavinom izlet odlažemo za subotu 27. maj!

Svi detalji na BAŠTINA BEZ GRANICA ~ AVALA

Ekskluzivno iz Venecije za Artis Marta Jovanović

Venecija je kao Ljubavnik ~ Katalog Bijenala

Venecija je kao Ljubavnik ~ Katalog Bijenala

Venecija je kao ljubavnik, nikad dosta vremena zajedno i rastanak je uvek u suzama. Mojih 48 sati 57. Venecijanskog Bijenala izgledalo je ovako.
Stigli smo kolima u sredu uveče. Bolesna, kilava i zbog toga naravno van sebe od besa, ostala sam u hotelskoj sobi. Na svu sreću Hotel Bele Arti (Hotel Lepih Umentosti) je sam po sebi iskustvo. Nalazi se u četvrti Dorsoduro, odmah iza Akademije i par koraka od kolekcije Pegi Gugenhajm, koja je definitivno jedan od mojih omiljenih likova u istoriji umetnosti. Ekscentrična, fešonista i po tadašnjim shvatanjima labavog morala – ono što danas nazivamo emancipovanom ženom. Današnji muzej je bio njen dom. Dok tonem u san medju zidovima tapaciranim svilom, razmišljam o njoj i ljubavnicima koje je sakupljala kao i umetnička dela: Marsel Dušamp, Džekson Polok, možda Djakometi i Maks Ernst za koga je bila kratko i udata. 
Moataz Nasr, The Mountain, Paviljon Egipta

Moataz Nasr, The Mountain, Paviljon Egipta

Četvrtak. Budi me tapkanje kiše po prozoru. Što se vremenskih prilika tiče, deluje kao najgori Bijenale do sada. Za mene je Bijenale u Veneciji uvek označavao početak proleća. Tada bih prvi put obukla lepršave letnje haljine i sandale. Ovog puta se umotavam u vunene naslage kao neka starica i krećem u Djardine loše raspoložena, ali u trenutku kad zakoračim u tu magičnu baštu, kiša prestaje da pada, a ja se osećam kao da sam usla u neki Zen park, u svet u kome sam sigurna, zašticena, na svome. Nije slučajno što se svet umetnika i umetnosti zove “art world”. Mi definitivno živimo i stvaramo u nekoj paralelnoj sferi u odnosu na druge ljude. 
Enklavia je moja prva stanica. Otvara se paviljon Srbije, dosadni govori, grlim se sa dragim prijateljim i klimam glavom onima koji nisu na mojoj favorit listi. Natpis Jugoslavija na paviljonu uvek učini da se osetim nostalgičnom, ali i sama nisam sigurna više iz kog razloga. Iako mislim da je Nikola Šuica odlično uradio posao kustosa, nemam nikakav odnos prema savremenom slikarstvu i prolazim kroz paviljon bez da mi klecaju kolena ili da mi srce lupa (što se dešava kad me rad “uradi”) sve dok ne naidjem na dokumentarni film koji je Vice Srbija snimio o Vladislavu Šćepanoviću, jednom od tri umetnika koji predstavlja Srbiju. Šćepa, za prijatelje, je slikar i ratnik, Srbin i Crnogorac, arhaičan mačo muškarac sa srcem srndaća, doktor umetnosti i iznad svega neko ko nema dlaku na jeziku. Respect! 
Grčki paviljon je odličan! Lavirint fizički i mentalni, pronadjeni dokumentarni film nepoznatog režisera pretvoren u instalaciju, putovanje u neki paralelni svet o naučnom istraživanju leka protiv svih vrsta hepatitisa stvaranjem otpornih ćelija u jetri. Rezultati istraživanja nepoznati, ali putovanje uzbudljivo!
U redu za Američki paviljon stojim zajedno sa Širin Nešat, sitne gradje ali harizme koja se rasipa  i isijava Djardinima, ona je sama po sebi umetničko delo. Slušam je kako nepretenciozno ćaska sa nekim, kako se ljubazno ophodi prema ljudima koji joj prilaze. Prave zvezde nemaju potrebu da bacaju so u oči. Ko je u harmoniji sam sa sobom, nema potrebe da nekog drugog spušta. Nema agresije, tiho govori, propušta nepoznatu osobu ispred sebe u redu. Ganuta sam.
George Drivas, Laboratory of Dilemmas Paviljon Grčke

George Drivas, Laboratory of Dilemmas Paviljon Grčke

Ne stižem da vidim performans u Nemačkom Paviljonu koji je osvojio Zlatnog Lava jer su redovi predugacki, grozna je gužva (ali vratiću se!), zato u Švajcarskom paviljnu pronalazim pravi dragulj: dokumentarni film o Flori Majo. Majo je bila umetnica iz Sjedinjenih Država koja 20-ih godina odlazi u Pariz, studira sa Djakometijem, postaje njegova ljubavnica i trudna se vraća nazad u Ameriku gde, napuštena od porodice, potpuno sama brine o svom sinu. Ne zna se ko je otac čoveka koga kamera snima u njegovom domu u Los Andjelesu, koji sa suzama u očima priča o majci, o njenom teškom zivotu, siromaštvu, pranju klozeta da bi zaradila. Još jedna priča o ženi koja jeste, a nije ostavila trag u istoriji umetnosti.

Carol Bove, Teresa Hubbard and Alexander Birchler, Women of Venice, Paviljon Svajcarske

Carol Bove, Teresa Hubbard and Alexander Birchler, Women of Venice, Paviljon Svajcarske

Na kraju dana srećem Dejvida Luisa, mog omiljenog galeristu iz Njujorka. Performans umetnica Don Kasper, koju on zastupa, je u centralnom paviljonu instalirala svoj studio iz Bronksa i tu će stvarati do kraja Bijenala. Dirnuta sam njegovom podrškom umetnici i generalno njegovom verom u umetnike koje zastupa. Taj old school odnos galeriste i umetnika danas je prava retkost a kada je performans u pitanju gotovo nepostojeći. Kasper ima jako težak zadatak: konstantnu interakciju sa publikom skoro svakog dana narednih pet meseci. Kao performans umetnica, osećam njeno uzbudjenje i njenu paniku! Fingers crossed!
U La Patatini

U La Patatini

Ove godine ne jurim na prijeme i žurke, veče ostavljam za lična zadovoljstva i romantičnu veceru u mom omiljenom restoranu u Veneciji La Patatina gde su spaghetti alle vongole nešto najlepše na svetu.
Petak provodim u Arsenalu u jurnjavi, jer u nekom trenutku treba da krenemo nazad za Beograd.
Padiglione Italia, pod strogim, iskusnim, kustoskim okom Ćećilije Alemani deluje skoro banalno. Isus Hrist on repeat koji budja u klaustrofobičnim, smrdljivim prostorijicama od najlona nije moj cup of tea. Ali, u jednoj od prostorija ogromna instalacija Djordja Andreota Kalo, relativno mladog venecijanskog umetnika, ostavlja utisak na mene. Rad pod nazivom Bez Naslova (Kraj Sveta) je plitak bazen crne boje, veličine cele prostorije, postavljen negde na sredini izmedju poda i plafona. Stepenice vode do gornjeg nivoa i u polu mraku, plafon se oslikava u potpuno mirnoj vodi koja deluje kao ogledalo. Ta potpuno bezazlena i neinventivna slika, ogromna refleksija ničega je pomalo simbol mog ustiska o ovogodisnjem Venecijanskom Bijenalu. Nisam videla ništa posebno novo i revolucionarno, ništa što me je bacilo na kolena, ništa što je izazvalo krik koji se oteo iz mojih grudi. Ravna, sjajna površina na kojoj se oslikava … nešto.
Erwin Wurm, Stand quiet and look out over the Mediterranean Sea, Paviljon Austrije

Erwin Wurm, Stand quiet and look out over the Mediterranean Sea, Paviljon Austrije

Ali tu je Venecija, dijamant, njeni kanali i palazzi i jedva cekam da im se vratim. U kasno popodne, sunčanog drugog dana, vaporeto nas ostavlja na Pjacale Roma gde sedamo u kola i vracamo se za Beograd. Negde u Hrvatskoj nas prati pun mesec i ja sam sretna i tužna, prazna i puna.

Fotografije @ Marta Jovanović

 © Artis Center 2017
  

 

ICOM_Najava za okrugli sto_web

Nacionalni komitet ICOM Srbija, Regionalna alijansa ICOM SEE,
Muzejsko društvo Srbije i Istorijski muzej Srbije

MUZEJ I TEŠKA ISTORIJA – REPRESALIJE I STRAH U VELIKOM RATU
Okrugli sto

PovodomMeđunarodnog dana muzeja i obeležavanja 100-godišnjice Prvog svetskog rata
20.05. 2017, 12 časova ~ Istorijski muzej Srbije, Trg Nikole Pašića 11

Obeležavajući 100-godišnjicu Prvog svetskog rata, ali i proslavljajući Međunarodni dan muzeja, u subotu 20. maja u 12 časova otvaramo dijalog na temu „Muzej i sporne istorije – Govoriti o neizreciovom u muzejima“, koju je Međunarodni savet muzeja (ICOM) proglasio temom 2017. godine.

Šta su to sporne, a šta teške istorije? Kakva je uloga muzeja kao medijatora u procesu predstavljanja ovakvih sadržaja publici? Koliko pojedini sadržaji mogu biti traumatični za publiku? Može li muzej biti lider kada je reč o demistifikaciji pojedinih tema? Čemu je zaista mesto u muzeju, a čemu ne? Ovo su samo neka od pitanja na koja će pokušati da odgovore učesnici okruglog stola, koji će biti održan u Istorijskom muzeju Srbije u subotu 20. maja s početkom u 12 časova.

Po završetku tribine, Istorijski muzej Srbije organizuje tematsko vođenje kroz izložbu „Srbija 1915-1916“ u okviru kojeg će se publici obratiti muzejski savetnik Nebojša Damnjanović, koautor izložbe.

Učestvuju:
dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, potpredsenica Muzejskog društva Srbije
dr Drago Njegovan, direktor Muzeja Vojvodine, predsednik Muzejskog društva Srbije
dr Biljana Đorđević, Narodni muzej u Beogradu, sekretarka Regionalne alijanse ICOM SEE
dr Višnja Kisić, sekrtarka Evropa Nostra
Goran Kličković, specijalista medicinske psihologije, Vojno medicinska akademija

Moderator
msr Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, potpredesnica ICOM Srbija

Ulaz je slobodan!

Avala_1_web

Nedelja, 27. maj ~ 10. časova, stanica autobusa 400 (okretnica autobusa na Trošarini, ulica Bebelova)

Nadomak ruke za većinu Beograđana, pa i namernika, Avala je planina u zaleđu prestonice, tačka na kojoj se od skora ponovo uzdiže Avalski toranj, jedan od simbola Beograda, misteriozni potes na kojem je spomenik Neznanom junaku odmenio srednjovekovno utvrđenje Žrnov, svet šuma i bistrih izvora. Blizu, a daleko, ona zapravo ne privlači beogradske komšije kao što je to slučaj sa Zlatiborm ili Kopaonikom, a većina bi se iznenadila koliko greši i kako malo ustvari zna o ovom mestu zbog kojeg su Rimljani ostavljali svoje mediteranske domove, a ustanici hrlili da se baš ovde skriju od turske odmazde. Avala, odnosno podavalska sela, su decenijama hranila izbirljive stanovnike prestonice, a neke od najzanimljivijih ličnosti srpske istorije rođene su baš na toj ne tako visokoj, ali čarobnoj planini-rudniku. Odavde su dobru vodu terale sakadžije čak i u Vajfertovu pivaru, dok su se prvi skijaši Kraljevine Jugoslavije baš niz avalske brežuljke ogledali u onda novom, pomodnom sportu.

U nedelju vas pozivamo da obujete patike, spakujete sendvič i flašicu s vodom, ponesete foto aparat i dobro raspoloženje, i pođete s nama u jednu relaksirajuću šetnju s elementima piknika, te da zajedno otkrijemo neke od lepota i znamenitosti Avale. Obećavamo onu čuvenu baština & dobrobit ili heritage & wellness kombinaciju ovog puta ojačanu avalskim zagonetnim predelom i panoramama bez uporednika. Bacite pogled na Beograd iz jednog potpuno drugačijeg ugla.

Planirajte da će šetnja potrajati minimum 3-4 sata!

Cena: 750 dinara

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com ili

telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-16 časova)

© Artis Center 2017.

Plakat_web

Subota, 13. maj u 11 časova.

Savsko pristanište, Đumrukana, Kraljev most, Manakova kuća, Geozavod, Bristol, Kupola Ljube Popovića, Železnička stanica i druge znamenitosti Savamale

Kako je nastajala Savamala. Gde je knez Miloš poželeo da napravi poslovni centar mlade srpske prestonice. Zbog čega je toliko važno Savsko pristanište. Ko je gradio čuvenu Đumrukanu (Carinarnicu). Gde su bile zgloglasne lučke kafane. Ko su bili gosti “Bristola”, a ko finansijeri i vlasnici raskošnih zdanja u današnjoj Karađorđevoj, Zagrebačkoj i drugim savamalskim ulicama. Gde se nalazila famozna bara Venecija. Ko su hrabri plivači preko Save u ondašnju Austriju. Šta je sve stizalo dereglijama i gde se čekalo na posao u beogradskim boljim kućama. Na ova i mnoga druga pitanja daćemo odgovor tokom tematske šetnje kroz tajne savamalske arhitekture na razmeđi dva veka, ali i kroz kulturnu istoriju i izazove svakodnevice u Savamali.

Sastanak u subotu 11. februara kod rampe na Savskom pristaništu u 11 časova (restoran “Promaja” kao orijentacija). Šetnja traje oko 2 sata.

Cena: 750 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-16 časova)

© Artis Center 2016.

OljaISejka-web

POPUNJENO!!!

Sreda, 10. maj u 18 časova ~ sastanak kod “Londona” (ugao Kralja Milana i Miloša Velikog)

Ovo beogradsko proleće vibrira energijom Medijale, jedinstvenog umetničko-filozofskog pokreta koji je obeležio 50-te i rane 60-te godine prošlog veka okupljajući oko zagonetnog, maštovitog Leonida Šejke (1932-1970) grupu stvaralaca spremnih da naprave pravu revoluciju u umetnosti epohe u kojoj su živeli. Izložbe “Zaostavština Olje Ivanjicki” u Istorijskom muzeju Srbije i “Soba Leonida Šejke” u Galeriji Uroboros, inspirisali su nas da osmislio jedan nesvakidašnji program u saradnji sa Istorijskim muzejom Srbije, Fondacijom “Olga Olja Ivanjicki” i Fondacijom “Plavo”, i pozovemo vas da nam se priključite u podsećanju na Olju i Šejku, njihov naročit odnos, ljubav koja je oblikovala jedan neponovljiv stvaralački proces, ali i sve ono što je pratilo kako Olju i Šejku zajedno, tako i Medijalu i samu Olju nakon Šejkine prerane smrti.

Da ovaj drugačiji pristup priči čijim se stvaralčkim aspektom srpska i jugoslovena istorija umetnosi iscrpno bavila, pomoćiće nam Suzana Spasić, dugogodišnja asistentkinja Olje Ivanjicki (1931-2009), danas direktorka Fondacije koju je za života osnova slavna umetnica, i Nikola Stojčević, direktor Fondacije “Plavo”, veliki poznavalac i zaljubljenik Medijele i njenog stvaralačkog kruga.

Radujemo se mogućnosti da realizujemo ovakav program, koji možemo izvesti samo jednom. Dakle, reprize neće biti!

Budući da je grupa ograničena iz tehničkih razloga PRIJAVLJIVANJE JE OBAVEZNO!!! Program traje 2,5 sata.

NAJPOŽELJNIJE JE DA SE PRIJAVITE NA MEJL office@artiscenter.com

Kontakt telefon: 065 864 38 00

CENA: 750 RSD (plaća se na licu mesta)

Olja i Šejka @ Fondacija Olga Olja Ivanjicki

Olja i Šejka @ Fondacija Olga Olja Ivanjicki

© Artis Center 2017.

 

 

 

 

Sandro Botičeli, Magdalena oplakuje Hrista, detalj slike Oplakivanje Hrista, 1495, Stara Pinakoteka Minhen

Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog sveta.
Ivo Andrić

Lik Marije iz Magdale, istorijske ličnosti čiju posebnu ulogu u životu i stradanju Hristovom dosledno svedoče i sinoptička jevanđelja, vrlo se retko sreće u religioznoj umetnosti Istoka. Pravoslavna ikonografska praksa sažimanja predstave Raspeća Hristovog, sa retkim izuzecima kakav je onaj reprezentativni u Bogorodičinoj crkvi u Studenici s početka 13. veka, ostavlja prostor pod krstom samo za Bogomajku i najmilijeg učenika – svetog apostola i jevanđelistu Jovana Bogoslova. Retke su u hramovima Istoka i predstave Mironosica, poput one čudesne u Mileševi, na kojima u pravilu nekoliko uplašenih žena susreću, u belo odevenog, arhanđela Gavrila, kako sedi na Hristovom grobu. Pravoslavlje umetničkim sredstvima prikazuje Vaskrsenje Gospodnje slikom Silaska u Ad, odnosno izobražavanjem onog trenutka u kome Hristos pobeđuje smrt, oslobađajući njene prve zatočnike – Adama i Evu.

Beato Angelico, Noli me tangere, Convento di San Marco, Firenza 15 c

Beato Anđeliko, Noli me tangere, 1438-1440, Konvent Svetog Marka, Firenca

Marija iz Magdale, žena koju je Hristos iscelio od sedam zlih duhova (Luka 8:1-3; Marko 16:9), nepokolebljiva sledbenica njegovog učenja, nezastrašena užasom poniženja i stradanja svog Učitelja, kojem je na Golgoti prisustvovala (Jovan 19:25-27), spremna da pre svanuća u Vaskršnju nedelju sama krene do njegovog groba i skupocenim mirom i suzama pomaže telo Onoga u koga je bezrezervno verovala (Jovan 20:1-2), očevidno nije previše okupirala misao srednjovekovnih dogmata i freskopisaca hrišćanskog Istoka. Njena „slava“ na Zapadu, plod je jedne nepromišljene propovedi pape Grgura Velikog iz 591. godine, kojom su sve biblijske Marije, sa izuzetkom Bogomajke, identifikovane kao „ista ličnost“, odnosno bludna preljubnica koju je Isus spasao zverskog kamenovanja.

Ticijan Večeli, Magdalena pokajnica, 1531, Palata Piti, Firenca

Dalekosežnost ovog drevnog papskog iskaza inicirala je shvatanje Magdalene kao uzbudljive anti-heroine koja će raspaljivati i maštu običnog čoveka, ali i vrhunskih likovnih umetnika, kakvi su bili Donatelo, Leonardo i Rafael, pa sve do autora provokativnih naslova poput „Svete Krvi Svetog grala“, „Žene sa posudom od alabastera“, „Otkrovenja Templara“, „Da Vinčijevog koda“ i mnogih drugih. Tako je za jedan ipo vek, Marija iz Magdale, koju istočna crkva naziva i ravnoapostolnom (jednakom apostolima), prešla fantastičan put od preobraćene bludnice, zaštitnice gubavaca i kolebljivih žena, apostola koji je prema „Zlatnoj legendi“ iz 13. veka, hristijanizovao Galiju, „tašte“ francuske dinastije Merovinga, feminističke ikone, pa do supruge Isusove i majke njegovog deteta. Novije otkriće takozvanih gnostičkih jevanđelja, a posebno jevanđelja po Mariji (Magdaleni), Filipu i Tomi, zanimljivih, ali još uvek nedovoljno proučenih spisa iz 1. veka hrišćanske ere, unelo je, a u duhu senzacionalizma svojstvenog savremenoj epohi, još veću kontroverzu u lik žene, koju je vaskrsli Gospod u svanuće jednog davnog nedeljnog jutra pitao: Zašto plačeš, Marijo?

Antonio da Koređo, Noli me tangere, 1525, Prado, Madrid

Iako je papa Jovan Pavle II 1988. godine posebno naglasio da Magdalenu ne treba identifikovati sa bludnicom iz Jevanđelja po Luki, jer je ona „apostol nad apostolima“, kao i da je „najjači test vere, raspeće, pokazao da su žene jače od apostola“, vekovno podgrevanje mašte grehu sklonog čoveka, i danas najradije ovu zagonetnu ženu vidi otelotvorenu kroz zanosnu Moniku Beluči u Gibsonovom „Stradanju Hristovom“.

Aleksandar Andrejevič Ivanov, Hrist se javlja Mariji Magdaleni nakon što je vaskrsnuo, 1834-36, Ruski državni muzej, Petersburg

A ko je ustvari Mironosica u crvenoj haljini sa tamnozelenim ogrtačem sa malobrojnih istočnih fresaka i ikona, ili raskošna, provokativna crvenokosa zavodnica sa Ticijanovih slika?

Frederik Sendis, Marija Magdalena, 1858-1860, Umetnički muzej u Delaveru, SAD

Marija iz Magdale, jedina je ženska ličnost u Novom zavetu, koju jevanđelisti određuju mestom njenog rođenja, nekad mnogoljudnog i bogatog grada Magdale, smeštenog na sredokraći rimskog puta Via Maris, između Egipta i Damaska, u oblasti Genazaret, na obali Tiverijskog jezera (Judejsko more). Magdala (Migdal – kula na hebrejskom) Marijinog vremena danas je najvećim delom potonula u isto ono jezero koje svoju večnu slavu duguje znamenitom Hristovom hodanju po vodi, a od 1986. i činjenici da je u mulju antičkog brodogradilišta otkriven ribarski čamac iz vremena Isusovog života, koji je metaforično i proglašen Njegovim.

Majstor iz Mansija, Marija Magdalena, 1510-1530, kolekcija Gudstiker

Ime Marijino Novi zavet pominje čak 13 puta, a da pri tom ne kaže ništa o njenom društvenom statusu, godinama života ili izgledu. Činjenica koju napominje jevanđelista Luka (8:1-3) da je ona jedna od žena koja iz svojih sredstava pomaže Hrista i apostole, ukazuje posredno da je reč o samostalnoj i dobro stojećoj osobi. Njena odlučnost da svog Iscelitelja prati diljem Judeje i Galileje tokom njegovih propovedi, hrabrost da sa Njime ide do Golgote, da u cik zore krene ka njegovom grobu pod rimskom stražom, ali i docnije predanje o njenom apostolskom radu na tlu današnje Italije, posredno govore da je Marija zrela i u celini finansijski samostalna ličnost. Iako se njenim objavljivanjem Vaskrslog Hrista, rečima: Videla sam Gospoda!, projavljuje ključni trenutak i božanske prirode Jedinorođenog sina, ali i jedne nove epohe, Marija iz Magdale, nakon ovih sudbonosnih događaja, nestaje kao akter jevanđeoskih tekstova. Međutim, istorija hrišćanske crkve govori o njenom neumornom misionarskom radu na tlu rimske imperije, pa i prijemu od strane imperatora Tiberija, što takođe posredno ukazuje na Marijin visok društveni status. Naime, Marija darujući crveno vaskršnje jaje rimskom caru, ne samo što prva uvodi praksu farbanja jaja kao jedinstvenog simbola ovog najvećeg hrišćanskog praznika, već i izgovaranjem u toj prigodi: Hristos vaskrse!, utemeljuje dve reči koje čine okosnicu vere u celini, jednu vrstu lozinke istinitog hrišćanina.

Žorlaž de la Tur, Magdalena pokajnica, oko 1640, Metropoliten muzej, Njujork

Marija iz Magdale se, prema crkvenom predanju, povukla iz Rima u Efes, gde je sarađivala sa Jovanom Bogoslovom na pisanju prvih 20 poglavlja njegovog jevanđelja, što opet posredno ukazuje da je bila obrazovana žena. U Efesu se u dubokoj starosti mirno upokojila neznane godine 22. jula po starom, odnosno 4. avgusta po novom kalendaru, kada je pravoslavna crkva proslavlja pod imenom Blaga Marija. Njeni zemni ostaci su u 9. veku preneseni u carigradsku crkvu Svetog Lazara, a potom, nakon krstaških osvajanja 1204, u Lateransku baziliku u Rimu, gde se jedan deo Marijinih svetih mošti i danas nalazi, dok je drugi pohranjen nadomak Marselja, u monumentalnoj crkvi njenog imena čiji je osnivač Karlo Anžujski bliski rođak srpske kraljice Jelene i vojno-politički saveznik njenog muža, Uroša I Nemanjića.

Mironosice, Dečani, 14. vek

Na prekrasnoj dečanskoj fresci iz 14. veka, kraj nogu Vaskrslog Hrista, ponizno kleči Marija iz Magdale, žena čiji je jedini „greh“ za života bio njen visoki duhovni rast i njena istinska vera u Gospoda – dve nesporne istine o ovoj jedinstvenoj ličnost, samom Spasitelju sasvim dovoljne da baš njoj prvoj objavi svoj trijumf nad smrću.

Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2017.

 

Mali tipar kneza Strojimira, 9. vek

Nedavno je za naš narod spašen zlatni tipar Strojimira. Otkupila ga je na aukciji u Minhenu Vlada Srbije, i o tome je naša javnost obaveštena. To izuzetno svedočanstvo slovenske kulture i pismenosti bilo je, kako izgleda, plen nekog nemačkog vojnika u vreme Drugog svetskog rata, na našem tlu. Slično je nekada i zlatan prsten kralja Radoslava otkupljen iz inostranstva. Koliko ima još našeg opljačkanog blaga u inostranstvu? Ovde se mora postaviti pitanje, zašto se novci ne ulažu u arheološka iskopavanja, umesto da otkupljujemo ono opljačkano na aukcijama u inostranstvu.

Tipar je u vidu zlatne kupe sa ušicom na vrhu. Težak je 15,46 grama a visok 1,9 santimetara. Odozdo ima kružno pečatno polje sa krstom, oko koga je obrnuto urezan grčki natpis: + KEVOIΘ·STRONMIR  =  + K(ΥRΙ)E VOIΘEΙ · STRONMIR, odnosno ”Bože pomozi Strojimiru”. Tipar je pripadao Strojimiru, i služio je za pečatanje pisama i dokumenata koja je slao i sastavljao njegov vlasnik.

Ovakvi mali tipari ili pečatnjaci korišćeni dugo vremena za pečatanje pisama. Naime, kada se pismo napiše na pergamentu ili papiru, ono se presavije tako da se tekst ne vidi; onda se tako zatvoreno pismo zalepi voskom, ponekad stavljenim preko vrpce, i zatim se odozgo na vosak utisne pečat pošiljaoca. Mali tipari se mogu  otiskivati i u olovu. Takvi tipari su dugo korišćeni, čak do našeg vremena. Datuju se i razvrstavaju po pečatnom polju i po obliku tela i drške. Na pečatnom polju može biti natpis, neki simbol, znak, šara, inicijal ili slično, dakle nešto po čemu se može raspoznati vlasnik. Česti su u 9-10. stoleću. Od 11-12. stoleća širi se upotreba pečatnog prstenja, kao jednostavnijeg i pouzdanijeg za nošenje. Pečatno prstenje se koristilo i pre toga, ali je naročito omiljeno u Poznom srednjem veku, dobu od koga su sačuvani i brojni otisci na dokumentima. U 17-19. stoleću su sa našeg prostora poznati i tipari i pečati – otisci, kako privatni tako i oni državni, crkveni, pojedinih manastira ili pojedinih ličnosti.

Mali tipar kneza Strojimira, 9. vek

Običaj korišćenja pečatnjaka koji su nošeni okačeni na kakav lančić oko ruke ili vrata, raširio se iz Vizantije na slovenske zemlje. Tipar Strojimira spada u one koji su korišćeni u 9-10. stoleću. Pečati (otisci) takvih tipara nisu sačuvani jer su otiskivani u vosku. Prilikom arheoloških iskopavanja takvi tipari su nalaženi u slojevima 9-10. stoleća. Po pravilu su izrađeni od bronze. Više takvih pečatnjaka nađeno je u vizantijskom Korintu. Oni su piramidalnog oblika sa ušicom na vrhu; jedan ima telo u obliku polulopte. Na pečatnom polju su urezane predstave ptica, lava, pentagram i slično. Neki primerci od steatita su kupasti, ali oni bi mogli biti mlađi, iz 11-12. stoleća.

Najviše takvih pečata nađeno je prilikom iskopavanja bugarske prestonice Preslava. Srušena je u vreme ratova Rusije i Vizantije za vlast nad Bugarskom, 971-976. godine. Najčešće su nalaženi bronzani tipari, a izuzetna su tri raskošna primerka, svi iz Preslava. Jedan je piramidalan, načinjen od lazurita učvršćenog u zlatni okvir, sa zlatnom alkom u ušici na vrhu. Na gemi je prikazano poprsje vladara sa carskom krunom – stemom i sa sferom u ruci, a na natpisu se razaznaje ime cara Simeona (893-927). U drugom primerku je gema od kristala, sa obrnutom predstavom Blagovesti i sažetim natpisom, takođe obrnutim. I ona je ubačena u zlatni okov piramidalnog oblika, ali je intalj osmougaone površine; datovan je u kraj 9. – 10. stoleće. Treći raskošni tipar iz Preslava je u vidu kupe od pozlaćenog srebrnog lima, u koju je umetnuta antička gema sa predstavom Fortune. Na vrhu je šira ušica, a ukrašen je granulacijom. Dakle, ukupno su poznata četiri raskošna pečatnjaka, od kojih je pečatnjak kneza Strojimira ceo zlatan i jednostavne izrade, a ostala tri, složenije izrade, bugarska, sadrže pečatne geme obuhvaćene zlatnim odnosno pozlaćenim držačem. Iz Preslava je poznat i jedan bronzani primerak sa natpisom + KEV AMN. Takvi tipari nisu zabeleženi kod drugih Slovena u 9-10. stoleću.

Mali tipar kneza Strojimra, 9. vek

Natpis odnosno molitva „Bože pomozi“ – KΥRΙE VOIΘEΙ, uobičajen je od ranovizantijskog doba. Nalazimo ga na crkvenim predmetima, pečatima, ali i na šlemovima. U 9-11. stoleću ima ga na prstenju Grčke, Makedonije, Albanije, Bugarske.
Na srebrnoj čaši 9-10. stoleća iz Preslava, koja je pripadala Sivinu, velikom županu Bugarske, Slovenu, piše:  KEVOΘN + SNVNN ZΥPANOS MEGAS VOVRGARNAN. Iz ovog primera vidimo snažan uticaj vizantijske kulture, između ostalog i preko izvoza luksuznih predmeta. Iz istog doba nema zabeleženih slovenskih natpisa na pečatima, što pokazuje da je diplomatski jezik bio grčki. To što neki tipari imaju neki lik a drugi natpis, možda ukazuje na još uvek raširenu nepismenost, odnosno da su pisma čitana nepismenima, a oni su raspoznavali pošiljaoca po pečatu.

Metal od koga je izrađen Strojimirov tipar, zlato, na osnovu poređenja sa ostalim raskošnim primercima, pokazuje da je morao pripadati nekom na vladajućem položaju u 9-10. stoleću. Jedinstvene podatke o istoriji Srbije u 9-10. stoleću ostavio je vizantijskom car Konstantin VII Porfirogenit (913-959). On je među srpskim vladarima po imenu zabeležio prvo kneza Višeslava, koji je vladao Srbijom negde na kraju 8 i početku 9. stoleća. Njega je nasledio Radoslav zatim Prosigoj pa Vlastimir, posle čije su smrti presto preuzela njegova tri sina, Mutimir, Strojimir i Gojnik. Mutimir je posle izvesnog vremena proterao braću u Bugarsku; pored svoje dece Pribislava, Brana i Stefana, zadržao je kod sebe bratanca Petra, Gojnikovog sina, ali mu je on pobegao u Hrvatsku. Strojimir se oženio Bugarkom (slovenskom kneginjom?) i dobio sina Klonimira, koji je kasnije poginuo u pokušaju da preuzme presto Srbije. Tek je njegov sin, Strojimirov unuk Časlav, uspeo da postane vladar Srbije, posle 927. godine, uz pomoć Vizantije kako ističe njegov savremenik, car Konstantin VII Porfirogenit. Nema nikakvog razloga da se ovaj mali tipar ne pripiše upravo vlasništvu srpskog kneza Strojimira.

Za sada je teško odgovoriti na pitanje kada je knez Strojimir koristio ovaj tipar, u vreme dok je još vladao delom Srbije, ili u vreme boravka u Bugarskoj državi. On je u Bugarskoj morao imati visok položaj, kao mogući budući knez Srbije. To se potvrđuje time što je njegov sin Klonimir pokušao da preuzme srpski presto, a u tome je uspeo tek njegov unuk Časlav. Njegov brat Gojnik, takođe prognan u Bugarsku, od tada se ne spominje, iako je njegov sin Petar, proteravši Mutimirove sinove, vladao Srbijom dvadeset godina, odbivši napad Klonimira. Nešto kasnije, car Simeon je na srpski presto prvo postavio kneževića Pavla, a zatim svrgnutog kneza Zahariju.

Otvoreno je i pitanje gde je Strojimir vladao. To nisu bili srednje i gornje Podrinje, jer je tu negde Mutimir zarobio sina hana Borisa, Vladimira, prilikom bugarskog napada na Srbiju. Sudeći po potonjem napadu njegovog sina Klonimira na grad Destinik, u pokušaju da preotme vlast, Strojimir je nekada mogao vladati Hvosnom i Zetom, jer se to prestono mesto traži u Metohiji. Po preseljavanju u Bugarsku, Strojimir je po svoj prilici dobio na upravljanje neke delove ondašnje Bugarske. Treba imati na umu da je tokom 9. stoleća, počev od hana Kruma, Bugarska postepeno zauzela oblasti sliva Morave, gde su pretežno živeli Srbi. Han Boris je mogao poveriti Strojimiru upravljanje nekim zapadnim oblastima Bugarske, nastanjenim Srbima, da bi tako obezbedio stabilnost na zapadnoj granici ka Srbiji pod vladom Mutimira, dok je on ratovao sa Vizantijom. Zato se čini verovatnim da je Strojimir vladao negde u Pomoravlju, a uže u slivu Zapadne Morave, Ibrom i Kosovom. Dakle, tu bi negde trebalo tražiti njegovo prestono mesto.

U ruševinama tog prestonog mesta, zatrpanog zemljom, mogao je biti nađen Strojimirov tipar, slično onim nađenim u bugarskim prestonicama. Druga mogućnost je da pečatnjak potiče iz groba samog Strojimira, sahranjenog u nekoj crkvi iz 9. stoleća. Nije zanemarljiva činjenica da je najveći broj grobova iz starih srpskih crkava, opljačkan upravo na Kosovu i Metohiji, od strane Albanaca. Zato se ne mora prihvatiti pretpostavka da je tipar plen nemačkog vojnika; mogao je biti nabavljen od nekog pljačkaša grobova u naše vreme.

Najstariji sačuvan portret nekog srpskog vladara ~ Kralj Mihaijlo Vojislavić, ktitorski portret, Crkva Sv. Mihajla, Ston, 11. vek

Ovaj pečat je neizmerno važan ne samo za kulturu i istoriju Srba, već i za druge Slovene. On je napisan grčkim pismom, koje su koristili i Bugari, pre nego što je preovladalo slovensko pismo. To pokazuje da je državni vrh bio vezan za glavne grčke gradove Vizantije, i da latinski jezik vizantijskih gradova na Jadranu nije korišćen u službenoj prepisci. Strojimir je bio pismen, znao je grčki, sastavljao je pisma i druga dokumenta, ili su to za njega radili pisari, a on ih je overavao potpisom i pečatom. Taj pečat je verovatno bio proizvod vizantijskog zlatara, nekog iz Carigrada, Soluna ili Atine, što svedoči o političkim vezama sa Carstvom, važnim zbog sukoba sa Bugarskom. Očigledno su tada u Srbiji postojali pridvorska kancelarija, arhiv i uobičajena  administracija koja prati državu. Deo krčaga iz Čečana na Kosovu, kojim je plaćan porez u vinu, ima glagoljski natpis, koji pokazuje da je administrativno pismo u unutrašnjim poslovima bilo slovensko – glagoljica. Najbrojniji natpisi iz Srbije 9-10. stoleća su oni epigrafski, ktitorski, iz crkava, i oni su svi latinski. Izuzetak je deo natpisa iz crkve na Gradini Martinića u Zeti, koji je delom ispisan grčkim jezikom i pismom. To pokazuje da je latinski bio liturgijski jezik, što je u skladu sa podatkom da su Srbe pokrstili sveštenici poslati iz Rima, po nalogu cara Iraklija (610-641). Međutim, diplomatski jezik i pismo bili su grčki, a državni – slovenski i glagoljica. Ovo možemo uporediti sa podatkom da je češki knežević Vaclav prvo naučio slovensko pismo od babe Ljudmile, Srpkinje, i grčki od svojih učitelja u Pragu, a potom ga otac šalje da uči latinski u gradu Budeču.

Strojimir je bio hrišćanin, što pokazuje njegov mali tipar, kao i njegovi preci. Sve ovo važi i za braću kneza Strojimira i druge naše vladare 9. stoleća. Do sada se mislilo da su tek njegovi bratanci, Petar i Stefan, prvi iz srpske vladarske dinastije hrišćanskih imena, bili prvi kneževići rođeni u pokrštenoj Srbiji. Da su i preci Strojimira bili kršteni po rođenju kao i on, iako nose slovensko ime, pokazuje latinski natpis sa kamenog basena krstionice koja se danas nalazi u Splitu, u kome se beleži da je napravljena u vreme kneza Višeslava, pra-pradede Strojimira. Višeslav ne bi bio zabeležen na krstionici da nije bio vladar miropomazan u Crkvi Srbije. I češka kneginja, ćerka srpskog kneza, Sveta Ljudmila, nosi slovensko ime.

Tipar kneza Strojimira, zajedno sa drugim arheološkim nalazima, potpuno menja ustaljenu sliku Srbije 8-10. stoleća. Ona se sada može ravnopravno porediti sa ostalim hrišćanskim državama tog doba. Dakle, ovaj pečat je jednak otkriću nekog srpskog rukopisa 9. stoleća (a kod nas ih nema sačuvanih starijih od 12. stoleća). Kod Bugara ima natpisa u kamenu u kojima se spominju njihovi vladari, tako da su istorijski podaci potvrđeni epigrafskim spomenicima. Sličan je slučaj i sa Hrvatima, kod kojih su neki vladari takođe zabeleženi u natpisima na kamenu. Kod Srba je na kamenu poznato ime kneza (vojvode) Višeslava, bez navođenja zemlje kojom je vladao, što nije navedeno ni za Petra, kome se ne zna ni zvanje, mada je nesumnjivo reč o knezu koji je vladao Srbijom do oko 917. godine. Zato je tipar Strojimira dragoceno otkriće, jer je arheološko svedočanstvo postojanja kneza tog imena, poznatog do sada samo iz dela cara Konstantina VII Porfirogenita. Time naša istorija i kultura 8-10. stoleća postaju opipljivi.

Dr Đorđe Janković (1947-2016)

arheolog, redovni profesor Filizofskog fakulteta u Beogradu

(Reprodukcije @ Istorijski muzej Srbije)

Profesor srpskog jezika i književnosti, Jovan Đorđević, govori o Strojimirovom pečatu @ RTS

© Artis Center 2017.

1

Panorama Vršca

Subota, 8. april ~ polazak u 8 časova ~ mesto polaska ćemo objaviti uskoro

Vladičanski dvor ~ Konkordija-Gradski muzej ~ Katedrala ~ Manastir Mesić ~ Vršačka kula

Na rubu Panonske ravnice najosunčaniji grad naše zemlje, kao dragulj u zelenilu vinogorja pod namrštenom kulom koja se po njemu zove, Vršac je jedan od najzanimljivijih urbanih centara Srbije kada je reč o baštini. Multinacionalan i multikonfesionalan on pamti ljude i njihova dela  kroz milenijume. Rodno je mesto velikog majstora akademskog realizma Paje Jovanovića, arhitekte modernizma Dragiše Brašovana, pisca i komediografa Jovana Sterije Popovića, istraživača,prosvetitelja i muzeologa Feliks Milekera, ali i tačka na kojoj se od davnina organizuju vinski grožđen-balovi, prave neka od najboljih vina u Evropi, oblikuje onaj najfiniji deo građanske kulture kojom se Vojvodina toliko ponosi, ali i upravlja crkvenim poslovima.

2

Vladičanski dvor u Vršcu, 18. vek

Vršac je uzbudljiv i zavodljiv sa svojom impresivnom katedralom u neogotik stilu, kao i baroknom palatom i raskošnom kapelom vladike Banatskog, te neuporedivim Vršačkim triptihom Paje Jovanovića koji na nestvaran, a opet dokumentaran način, podseća na vinarsku tradiciju ovog kraja i jedan način života koji je izrasato u kulturni identitet grada pod Vršačkom kulom.

Mi, naravno, i ovog puta na tragu našeg programa Baština bez granica istražujemo slikarstvo, arhitekturu, kulturni istoriju, gastronomiju, vinarstvo, način života jednog grada koji je na duge staze bio podjednako važan rasadnik znanja i kulture koliko i Novi Sad i Karlovci. Videćemo mnogo toga, ali biti u prilici i da kušemo lokalna vina i hranu, sretnemo vršačke muzealce, monaštvo u Mesiću i banatske podrumare, koji će nam svi zajedno pomoći da spoznamo još jedan dragulj iz raskošne zbirke baštine Srbije.

6

Paja Jovanović, Vršački triptih, 1905, Gradski muzej Vršac, foto @ Sonja Sofronić

Naš izlet se završava u Vinskom podrumu „Vinik“, kod viteza vinarstva Nikole Cuculja uz priču o tome kako je Vršac mapiran na evropskoj vinskoj karti, banatske doskočice, lokalnu gastronomsku deliciju – Vršačku paštetu, i degustaciju vrhunskih vina ovog renomiranog proizvođača. Bićemo u prilici da kušamo „Vinikov“ kolač od vršačkog bermeta, poslasticu specijalno kreiranu u ovoj vinariji.

CENA JEDNODNEVNOG IZLETA: 2.500, 00 RSD

CENA UKLJUČUJE: prevoz na relaciji Beograd-Vršac-Mesić-Beograd, organizaciju putovanja, stručno vođenje, usluge pratioca na putovanju, sve ulaznice na lokalitetima prema programu.

CENA NE UKLJUČUJE: Degustaciju vina i kompletan ručak prema meniju (predjelo: Vršačka pašteta i punomasni sir iz Uljma; glavno jelo: Juneći gulaš s testeninom i salata od svežeg kupusa; desert: „Vinik“ kolač s bermetom) po ceni od 1200,00 RSD; i individualne troškove putnika.

VAŽNA NAPOMENA: Molimo da kod prijavljivanja naglasite ukoliko se opredeljujete za ručak u Vinskom podrumu „Vinik“. Naime, ovakav program zahteva blagovremenu potvrdu rezervacija i nećemo biti u situaciji da na licu mesta pravimo doplate.

PRIJAVLJIVANJE DO SREDE 5. APRILA NA MEJL OFFICE@ARTISCENTER ILI TELEFON 065 864 38 00 (RADNIM DANIMA 11-17 ČASOVA)

3

Vršačka kula, 15. vek

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 35 PLATIVIH OSOBA.

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA, POŠTO SE PRETHODNO MEJLOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

Primalac uplate: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 3 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

 

© Artis Center 2017.

 

 

Konak

POPUNJENO !!!!

Subota 1. april u 11 časova, sastanak kod Topčiderske crke (Teodora Drajzera)

Nije prvoaprilska šala, u subotu 1. aprila smo, zahvaljujući izuzetnoj saradnji s Istorijskim muzejom Srbije i Radionicom pod otvorenim nebom, dobili prostor za izvanredno ukrštanje naših tradicionalnih šetačko-pripovedačkih programa s muzejskim pozorištem. Tako ćemo prvo u obilazak prve pridvorne crkve obnovljene Srbije, one Topčiderske, pa kroz prvi uređeni park u oslobođenoj Srbiji, a zatim i kroz Milošev konak i sve njegove zanimljivosti, a da bismo zasladili dan pun zanimljivih priča muzičkim igrokazom “Što se bore misli moje” i sećanjem na kneza Mihaila i kneginju Juliju Obrenović.

Biće to nezaboravan dan ispunjen umetnošću, kulturnom istorijom, arhitekturom, vrtlarstvom, gastronomskim nasleđem, anegdotama, ali i zanimljivom idejom da se ožive pojedine epizode iz naše istorije,

Sto se bore misli moje

Progam se ekskluzivno igra za našu grupu, broj mesta je ograničen (samo 40), pa molimo da se prijavite na vreme!

Cena: 850 dinara (plaća se na licu mesta)

OBAVEZNO PRIJAVLJIVANJE!

na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

© Artis Center