Sandro Botičeli, Magdalena oplakuje Hrista, detalj slike Oplakivanje Hrista, 1495, Stara Pinakoteka Minhen

Žena stoji, kao kapija, na izlazu kao i na ulazu ovog sveta.
Ivo Andrić

Lik Marije iz Magdale, istorijske ličnosti čiju posebnu ulogu u životu i stradanju Hristovom dosledno svedoče i sinoptička jevanđelja, vrlo se retko sreće u religioznoj umetnosti Istoka. Pravoslavna ikonografska praksa sažimanja predstave Raspeća Hristovog, sa retkim izuzecima kakav je onaj reprezentativni u Bogorodičinoj crkvi u Studenici s početka 13. veka, ostavlja prostor pod krstom samo za Bogomajku i najmilijeg učenika – svetog apostola i jevanđelistu Jovana Bogoslova. Retke su u hramovima Istoka i predstave Mironosica, poput one čudesne u Mileševi, na kojima u pravilu nekoliko uplašenih žena susreću, u belo odevenog, arhanđela Gavrila, kako sedi na Hristovom grobu. Pravoslavlje umetničkim sredstvima prikazuje Vaskrsenje Gospodnje slikom Silaska u Ad, odnosno izobražavanjem onog trenutka u kome Hristos pobeđuje smrt, oslobađajući njene prve zatočnike – Adama i Evu.

Beato Angelico, Noli me tangere, Convento di San Marco, Firenza 15 c

Beato Anđeliko, Noli me tangere, 1438-1440, Konvent Svetog Marka, Firenca

Marija iz Magdale, žena koju je Hristos iscelio od sedam zlih duhova (Luka 8:1-3; Marko 16:9), nepokolebljiva sledbenica njegovog učenja, nezastrašena užasom poniženja i stradanja svog Učitelja, kojem je na Golgoti prisustvovala (Jovan 19:25-27), spremna da pre svanuća u Vaskršnju nedelju sama krene do njegovog groba i skupocenim mirom i suzama pomaže telo Onoga u koga je bezrezervno verovala (Jovan 20:1-2), očevidno nije previše okupirala misao srednjovekovnih dogmata i freskopisaca hrišćanskog Istoka. Njena „slava“ na Zapadu, plod je jedne nepromišljene propovedi pape Grgura Velikog iz 591. godine, kojom su sve biblijske Marije, sa izuzetkom Bogomajke, identifikovane kao „ista ličnost“, odnosno bludna preljubnica koju je Isus spasao zverskog kamenovanja.

Ticijan Večeli, Magdalena pokajnica, 1531, Palata Piti, Firenca

Dalekosežnost ovog drevnog papskog iskaza inicirala je shvatanje Magdalene kao uzbudljive anti-heroine koja će raspaljivati i maštu običnog čoveka, ali i vrhunskih likovnih umetnika, kakvi su bili Donatelo, Leonardo i Rafael, pa sve do autora provokativnih naslova poput „Svete Krvi Svetog grala“, „Žene sa posudom od alabastera“, „Otkrovenja Templara“, „Da Vinčijevog koda“ i mnogih drugih. Tako je za jedan ipo vek, Marija iz Magdale, koju istočna crkva naziva i ravnoapostolnom (jednakom apostolima), prešla fantastičan put od preobraćene bludnice, zaštitnice gubavaca i kolebljivih žena, apostola koji je prema „Zlatnoj legendi“ iz 13. veka, hristijanizovao Galiju, „tašte“ francuske dinastije Merovinga, feminističke ikone, pa do supruge Isusove i majke njegovog deteta. Novije otkriće takozvanih gnostičkih jevanđelja, a posebno jevanđelja po Mariji (Magdaleni), Filipu i Tomi, zanimljivih, ali još uvek nedovoljno proučenih spisa iz 1. veka hrišćanske ere, unelo je, a u duhu senzacionalizma svojstvenog savremenoj epohi, još veću kontroverzu u lik žene, koju je vaskrsli Gospod u svanuće jednog davnog nedeljnog jutra pitao: Zašto plačeš, Marijo?

Antonio da Koređo, Noli me tangere, 1525, Prado, Madrid

Iako je papa Jovan Pavle II 1988. godine posebno naglasio da Magdalenu ne treba identifikovati sa bludnicom iz Jevanđelja po Luki, jer je ona „apostol nad apostolima“, kao i da je „najjači test vere, raspeće, pokazao da su žene jače od apostola“, vekovno podgrevanje mašte grehu sklonog čoveka, i danas najradije ovu zagonetnu ženu vidi otelotvorenu kroz zanosnu Moniku Beluči u Gibsonovom „Stradanju Hristovom“.

Aleksandar Andrejevič Ivanov, Hrist se javlja Mariji Magdaleni nakon što je vaskrsnuo, 1834-36, Ruski državni muzej, Petersburg

A ko je ustvari Mironosica u crvenoj haljini sa tamnozelenim ogrtačem sa malobrojnih istočnih fresaka i ikona, ili raskošna, provokativna crvenokosa zavodnica sa Ticijanovih slika?

Frederik Sendis, Marija Magdalena, 1858-1860, Umetnički muzej u Delaveru, SAD

Marija iz Magdale, jedina je ženska ličnost u Novom zavetu, koju jevanđelisti određuju mestom njenog rođenja, nekad mnogoljudnog i bogatog grada Magdale, smeštenog na sredokraći rimskog puta Via Maris, između Egipta i Damaska, u oblasti Genazaret, na obali Tiverijskog jezera (Judejsko more). Magdala (Migdal – kula na hebrejskom) Marijinog vremena danas je najvećim delom potonula u isto ono jezero koje svoju večnu slavu duguje znamenitom Hristovom hodanju po vodi, a od 1986. i činjenici da je u mulju antičkog brodogradilišta otkriven ribarski čamac iz vremena Isusovog života, koji je metaforično i proglašen Njegovim.

Majstor iz Mansija, Marija Magdalena, 1510-1530, kolekcija Gudstiker

Ime Marijino Novi zavet pominje čak 13 puta, a da pri tom ne kaže ništa o njenom društvenom statusu, godinama života ili izgledu. Činjenica koju napominje jevanđelista Luka (8:1-3) da je ona jedna od žena koja iz svojih sredstava pomaže Hrista i apostole, ukazuje posredno da je reč o samostalnoj i dobro stojećoj osobi. Njena odlučnost da svog Iscelitelja prati diljem Judeje i Galileje tokom njegovih propovedi, hrabrost da sa Njime ide do Golgote, da u cik zore krene ka njegovom grobu pod rimskom stražom, ali i docnije predanje o njenom apostolskom radu na tlu današnje Italije, posredno govore da je Marija zrela i u celini finansijski samostalna ličnost. Iako se njenim objavljivanjem Vaskrslog Hrista, rečima: Videla sam Gospoda!, projavljuje ključni trenutak i božanske prirode Jedinorođenog sina, ali i jedne nove epohe, Marija iz Magdale, nakon ovih sudbonosnih događaja, nestaje kao akter jevanđeoskih tekstova. Međutim, istorija hrišćanske crkve govori o njenom neumornom misionarskom radu na tlu rimske imperije, pa i prijemu od strane imperatora Tiberija, što takođe posredno ukazuje na Marijin visok društveni status. Naime, Marija darujući crveno vaskršnje jaje rimskom caru, ne samo što prva uvodi praksu farbanja jaja kao jedinstvenog simbola ovog najvećeg hrišćanskog praznika, već i izgovaranjem u toj prigodi: Hristos vaskrse!, utemeljuje dve reči koje čine okosnicu vere u celini, jednu vrstu lozinke istinitog hrišćanina.

Žorlaž de la Tur, Magdalena pokajnica, oko 1640, Metropoliten muzej, Njujork

Marija iz Magdale se, prema crkvenom predanju, povukla iz Rima u Efes, gde je sarađivala sa Jovanom Bogoslovom na pisanju prvih 20 poglavlja njegovog jevanđelja, što opet posredno ukazuje da je bila obrazovana žena. U Efesu se u dubokoj starosti mirno upokojila neznane godine 22. jula po starom, odnosno 4. avgusta po novom kalendaru, kada je pravoslavna crkva proslavlja pod imenom Blaga Marija. Njeni zemni ostaci su u 9. veku preneseni u carigradsku crkvu Svetog Lazara, a potom, nakon krstaških osvajanja 1204, u Lateransku baziliku u Rimu, gde se jedan deo Marijinih svetih mošti i danas nalazi, dok je drugi pohranjen nadomak Marselja, u monumentalnoj crkvi njenog imena čiji je osnivač Karlo Anžujski bliski rođak srpske kraljice Jelene i vojno-politički saveznik njenog muža, Uroša I Nemanjića.

Mironosice, Dečani, 14. vek

Na prekrasnoj dečanskoj fresci iz 14. veka, kraj nogu Vaskrslog Hrista, ponizno kleči Marija iz Magdale, žena čiji je jedini „greh“ za života bio njen visoki duhovni rast i njena istinska vera u Gospoda – dve nesporne istine o ovoj jedinstvenoj ličnost, samom Spasitelju sasvim dovoljne da baš njoj prvoj objavi svoj trijumf nad smrću.

Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2017.

 

Mali tipar kneza Strojimira, 9. vek

Nedavno je za naš narod spašen zlatni tipar Strojimira. Otkupila ga je na aukciji u Minhenu Vlada Srbije, i o tome je naša javnost obaveštena. To izuzetno svedočanstvo slovenske kulture i pismenosti bilo je, kako izgleda, plen nekog nemačkog vojnika u vreme Drugog svetskog rata, na našem tlu. Slično je nekada i zlatan prsten kralja Radoslava otkupljen iz inostranstva. Koliko ima još našeg opljačkanog blaga u inostranstvu? Ovde se mora postaviti pitanje, zašto se novci ne ulažu u arheološka iskopavanja, umesto da otkupljujemo ono opljačkano na aukcijama u inostranstvu.

Tipar je u vidu zlatne kupe sa ušicom na vrhu. Težak je 15,46 grama a visok 1,9 santimetara. Odozdo ima kružno pečatno polje sa krstom, oko koga je obrnuto urezan grčki natpis: + KEVOIΘ·STRONMIR  =  + K(ΥRΙ)E VOIΘEΙ · STRONMIR, odnosno ”Bože pomozi Strojimiru”. Tipar je pripadao Strojimiru, i služio je za pečatanje pisama i dokumenata koja je slao i sastavljao njegov vlasnik.

Ovakvi mali tipari ili pečatnjaci korišćeni dugo vremena za pečatanje pisama. Naime, kada se pismo napiše na pergamentu ili papiru, ono se presavije tako da se tekst ne vidi; onda se tako zatvoreno pismo zalepi voskom, ponekad stavljenim preko vrpce, i zatim se odozgo na vosak utisne pečat pošiljaoca. Mali tipari se mogu  otiskivati i u olovu. Takvi tipari su dugo korišćeni, čak do našeg vremena. Datuju se i razvrstavaju po pečatnom polju i po obliku tela i drške. Na pečatnom polju može biti natpis, neki simbol, znak, šara, inicijal ili slično, dakle nešto po čemu se može raspoznati vlasnik. Česti su u 9-10. stoleću. Od 11-12. stoleća širi se upotreba pečatnog prstenja, kao jednostavnijeg i pouzdanijeg za nošenje. Pečatno prstenje se koristilo i pre toga, ali je naročito omiljeno u Poznom srednjem veku, dobu od koga su sačuvani i brojni otisci na dokumentima. U 17-19. stoleću su sa našeg prostora poznati i tipari i pečati – otisci, kako privatni tako i oni državni, crkveni, pojedinih manastira ili pojedinih ličnosti.

Mali tipar kneza Strojimira, 9. vek

Običaj korišćenja pečatnjaka koji su nošeni okačeni na kakav lančić oko ruke ili vrata, raširio se iz Vizantije na slovenske zemlje. Tipar Strojimira spada u one koji su korišćeni u 9-10. stoleću. Pečati (otisci) takvih tipara nisu sačuvani jer su otiskivani u vosku. Prilikom arheoloških iskopavanja takvi tipari su nalaženi u slojevima 9-10. stoleća. Po pravilu su izrađeni od bronze. Više takvih pečatnjaka nađeno je u vizantijskom Korintu. Oni su piramidalnog oblika sa ušicom na vrhu; jedan ima telo u obliku polulopte. Na pečatnom polju su urezane predstave ptica, lava, pentagram i slično. Neki primerci od steatita su kupasti, ali oni bi mogli biti mlađi, iz 11-12. stoleća.

Najviše takvih pečata nađeno je prilikom iskopavanja bugarske prestonice Preslava. Srušena je u vreme ratova Rusije i Vizantije za vlast nad Bugarskom, 971-976. godine. Najčešće su nalaženi bronzani tipari, a izuzetna su tri raskošna primerka, svi iz Preslava. Jedan je piramidalan, načinjen od lazurita učvršćenog u zlatni okvir, sa zlatnom alkom u ušici na vrhu. Na gemi je prikazano poprsje vladara sa carskom krunom – stemom i sa sferom u ruci, a na natpisu se razaznaje ime cara Simeona (893-927). U drugom primerku je gema od kristala, sa obrnutom predstavom Blagovesti i sažetim natpisom, takođe obrnutim. I ona je ubačena u zlatni okov piramidalnog oblika, ali je intalj osmougaone površine; datovan je u kraj 9. – 10. stoleće. Treći raskošni tipar iz Preslava je u vidu kupe od pozlaćenog srebrnog lima, u koju je umetnuta antička gema sa predstavom Fortune. Na vrhu je šira ušica, a ukrašen je granulacijom. Dakle, ukupno su poznata četiri raskošna pečatnjaka, od kojih je pečatnjak kneza Strojimira ceo zlatan i jednostavne izrade, a ostala tri, složenije izrade, bugarska, sadrže pečatne geme obuhvaćene zlatnim odnosno pozlaćenim držačem. Iz Preslava je poznat i jedan bronzani primerak sa natpisom + KEV AMN. Takvi tipari nisu zabeleženi kod drugih Slovena u 9-10. stoleću.

Mali tipar kneza Strojimra, 9. vek

Natpis odnosno molitva „Bože pomozi“ – KΥRΙE VOIΘEΙ, uobičajen je od ranovizantijskog doba. Nalazimo ga na crkvenim predmetima, pečatima, ali i na šlemovima. U 9-11. stoleću ima ga na prstenju Grčke, Makedonije, Albanije, Bugarske.
Na srebrnoj čaši 9-10. stoleća iz Preslava, koja je pripadala Sivinu, velikom županu Bugarske, Slovenu, piše:  KEVOΘN + SNVNN ZΥPANOS MEGAS VOVRGARNAN. Iz ovog primera vidimo snažan uticaj vizantijske kulture, između ostalog i preko izvoza luksuznih predmeta. Iz istog doba nema zabeleženih slovenskih natpisa na pečatima, što pokazuje da je diplomatski jezik bio grčki. To što neki tipari imaju neki lik a drugi natpis, možda ukazuje na još uvek raširenu nepismenost, odnosno da su pisma čitana nepismenima, a oni su raspoznavali pošiljaoca po pečatu.

Metal od koga je izrađen Strojimirov tipar, zlato, na osnovu poređenja sa ostalim raskošnim primercima, pokazuje da je morao pripadati nekom na vladajućem položaju u 9-10. stoleću. Jedinstvene podatke o istoriji Srbije u 9-10. stoleću ostavio je vizantijskom car Konstantin VII Porfirogenit (913-959). On je među srpskim vladarima po imenu zabeležio prvo kneza Višeslava, koji je vladao Srbijom negde na kraju 8 i početku 9. stoleća. Njega je nasledio Radoslav zatim Prosigoj pa Vlastimir, posle čije su smrti presto preuzela njegova tri sina, Mutimir, Strojimir i Gojnik. Mutimir je posle izvesnog vremena proterao braću u Bugarsku; pored svoje dece Pribislava, Brana i Stefana, zadržao je kod sebe bratanca Petra, Gojnikovog sina, ali mu je on pobegao u Hrvatsku. Strojimir se oženio Bugarkom (slovenskom kneginjom?) i dobio sina Klonimira, koji je kasnije poginuo u pokušaju da preuzme presto Srbije. Tek je njegov sin, Strojimirov unuk Časlav, uspeo da postane vladar Srbije, posle 927. godine, uz pomoć Vizantije kako ističe njegov savremenik, car Konstantin VII Porfirogenit. Nema nikakvog razloga da se ovaj mali tipar ne pripiše upravo vlasništvu srpskog kneza Strojimira.

Za sada je teško odgovoriti na pitanje kada je knez Strojimir koristio ovaj tipar, u vreme dok je još vladao delom Srbije, ili u vreme boravka u Bugarskoj državi. On je u Bugarskoj morao imati visok položaj, kao mogući budući knez Srbije. To se potvrđuje time što je njegov sin Klonimir pokušao da preuzme srpski presto, a u tome je uspeo tek njegov unuk Časlav. Njegov brat Gojnik, takođe prognan u Bugarsku, od tada se ne spominje, iako je njegov sin Petar, proteravši Mutimirove sinove, vladao Srbijom dvadeset godina, odbivši napad Klonimira. Nešto kasnije, car Simeon je na srpski presto prvo postavio kneževića Pavla, a zatim svrgnutog kneza Zahariju.

Otvoreno je i pitanje gde je Strojimir vladao. To nisu bili srednje i gornje Podrinje, jer je tu negde Mutimir zarobio sina hana Borisa, Vladimira, prilikom bugarskog napada na Srbiju. Sudeći po potonjem napadu njegovog sina Klonimira na grad Destinik, u pokušaju da preotme vlast, Strojimir je nekada mogao vladati Hvosnom i Zetom, jer se to prestono mesto traži u Metohiji. Po preseljavanju u Bugarsku, Strojimir je po svoj prilici dobio na upravljanje neke delove ondašnje Bugarske. Treba imati na umu da je tokom 9. stoleća, počev od hana Kruma, Bugarska postepeno zauzela oblasti sliva Morave, gde su pretežno živeli Srbi. Han Boris je mogao poveriti Strojimiru upravljanje nekim zapadnim oblastima Bugarske, nastanjenim Srbima, da bi tako obezbedio stabilnost na zapadnoj granici ka Srbiji pod vladom Mutimira, dok je on ratovao sa Vizantijom. Zato se čini verovatnim da je Strojimir vladao negde u Pomoravlju, a uže u slivu Zapadne Morave, Ibrom i Kosovom. Dakle, tu bi negde trebalo tražiti njegovo prestono mesto.

U ruševinama tog prestonog mesta, zatrpanog zemljom, mogao je biti nađen Strojimirov tipar, slično onim nađenim u bugarskim prestonicama. Druga mogućnost je da pečatnjak potiče iz groba samog Strojimira, sahranjenog u nekoj crkvi iz 9. stoleća. Nije zanemarljiva činjenica da je najveći broj grobova iz starih srpskih crkava, opljačkan upravo na Kosovu i Metohiji, od strane Albanaca. Zato se ne mora prihvatiti pretpostavka da je tipar plen nemačkog vojnika; mogao je biti nabavljen od nekog pljačkaša grobova u naše vreme.

Najstariji sačuvan portret nekog srpskog vladara ~ Kralj Mihaijlo Vojislavić, ktitorski portret, Crkva Sv. Mihajla, Ston, 11. vek

Ovaj pečat je neizmerno važan ne samo za kulturu i istoriju Srba, već i za druge Slovene. On je napisan grčkim pismom, koje su koristili i Bugari, pre nego što je preovladalo slovensko pismo. To pokazuje da je državni vrh bio vezan za glavne grčke gradove Vizantije, i da latinski jezik vizantijskih gradova na Jadranu nije korišćen u službenoj prepisci. Strojimir je bio pismen, znao je grčki, sastavljao je pisma i druga dokumenta, ili su to za njega radili pisari, a on ih je overavao potpisom i pečatom. Taj pečat je verovatno bio proizvod vizantijskog zlatara, nekog iz Carigrada, Soluna ili Atine, što svedoči o političkim vezama sa Carstvom, važnim zbog sukoba sa Bugarskom. Očigledno su tada u Srbiji postojali pridvorska kancelarija, arhiv i uobičajena  administracija koja prati državu. Deo krčaga iz Čečana na Kosovu, kojim je plaćan porez u vinu, ima glagoljski natpis, koji pokazuje da je administrativno pismo u unutrašnjim poslovima bilo slovensko – glagoljica. Najbrojniji natpisi iz Srbije 9-10. stoleća su oni epigrafski, ktitorski, iz crkava, i oni su svi latinski. Izuzetak je deo natpisa iz crkve na Gradini Martinića u Zeti, koji je delom ispisan grčkim jezikom i pismom. To pokazuje da je latinski bio liturgijski jezik, što je u skladu sa podatkom da su Srbe pokrstili sveštenici poslati iz Rima, po nalogu cara Iraklija (610-641). Međutim, diplomatski jezik i pismo bili su grčki, a državni – slovenski i glagoljica. Ovo možemo uporediti sa podatkom da je češki knežević Vaclav prvo naučio slovensko pismo od babe Ljudmile, Srpkinje, i grčki od svojih učitelja u Pragu, a potom ga otac šalje da uči latinski u gradu Budeču.

Strojimir je bio hrišćanin, što pokazuje njegov mali tipar, kao i njegovi preci. Sve ovo važi i za braću kneza Strojimira i druge naše vladare 9. stoleća. Do sada se mislilo da su tek njegovi bratanci, Petar i Stefan, prvi iz srpske vladarske dinastije hrišćanskih imena, bili prvi kneževići rođeni u pokrštenoj Srbiji. Da su i preci Strojimira bili kršteni po rođenju kao i on, iako nose slovensko ime, pokazuje latinski natpis sa kamenog basena krstionice koja se danas nalazi u Splitu, u kome se beleži da je napravljena u vreme kneza Višeslava, pra-pradede Strojimira. Višeslav ne bi bio zabeležen na krstionici da nije bio vladar miropomazan u Crkvi Srbije. I češka kneginja, ćerka srpskog kneza, Sveta Ljudmila, nosi slovensko ime.

Tipar kneza Strojimira, zajedno sa drugim arheološkim nalazima, potpuno menja ustaljenu sliku Srbije 8-10. stoleća. Ona se sada može ravnopravno porediti sa ostalim hrišćanskim državama tog doba. Dakle, ovaj pečat je jednak otkriću nekog srpskog rukopisa 9. stoleća (a kod nas ih nema sačuvanih starijih od 12. stoleća). Kod Bugara ima natpisa u kamenu u kojima se spominju njihovi vladari, tako da su istorijski podaci potvrđeni epigrafskim spomenicima. Sličan je slučaj i sa Hrvatima, kod kojih su neki vladari takođe zabeleženi u natpisima na kamenu. Kod Srba je na kamenu poznato ime kneza (vojvode) Višeslava, bez navođenja zemlje kojom je vladao, što nije navedeno ni za Petra, kome se ne zna ni zvanje, mada je nesumnjivo reč o knezu koji je vladao Srbijom do oko 917. godine. Zato je tipar Strojimira dragoceno otkriće, jer je arheološko svedočanstvo postojanja kneza tog imena, poznatog do sada samo iz dela cara Konstantina VII Porfirogenita. Time naša istorija i kultura 8-10. stoleća postaju opipljivi.

Dr Đorđe Janković (1947-2016)

arheolog, redovni profesor Filizofskog fakulteta u Beogradu

(Reprodukcije @ Istorijski muzej Srbije)

Profesor srpskog jezika i književnosti, Jovan Đorđević, govori o Strojimirovom pečatu @ RTS

© Artis Center 2017.

1

Panorama Vršca

Subota, 8. april ~ polazak u 8 časova ~ mesto polaska ćemo objaviti uskoro

Vladičanski dvor ~ Konkordija-Gradski muzej ~ Katedrala ~ Manastir Mesić ~ Vršačka kula

Na rubu Panonske ravnice najosunčaniji grad naše zemlje, kao dragulj u zelenilu vinogorja pod namrštenom kulom koja se po njemu zove, Vršac je jedan od najzanimljivijih urbanih centara Srbije kada je reč o baštini. Multinacionalan i multikonfesionalan on pamti ljude i njihova dela  kroz milenijume. Rodno je mesto velikog majstora akademskog realizma Paje Jovanovića, arhitekte modernizma Dragiše Brašovana, pisca i komediografa Jovana Sterije Popovića, istraživača,prosvetitelja i muzeologa Feliks Milekera, ali i tačka na kojoj se od davnina organizuju vinski grožđen-balovi, prave neka od najboljih vina u Evropi, oblikuje onaj najfiniji deo građanske kulture kojom se Vojvodina toliko ponosi, ali i upravlja crkvenim poslovima.

2

Vladičanski dvor u Vršcu, 18. vek

Vršac je uzbudljiv i zavodljiv sa svojom impresivnom katedralom u neogotik stilu, kao i baroknom palatom i raskošnom kapelom vladike Banatskog, te neuporedivim Vršačkim triptihom Paje Jovanovića koji na nestvaran, a opet dokumentaran način, podseća na vinarsku tradiciju ovog kraja i jedan način života koji je izrasato u kulturni identitet grada pod Vršačkom kulom.

Mi, naravno, i ovog puta na tragu našeg programa Baština bez granica istražujemo slikarstvo, arhitekturu, kulturni istoriju, gastronomiju, vinarstvo, način života jednog grada koji je na duge staze bio podjednako važan rasadnik znanja i kulture koliko i Novi Sad i Karlovci. Videćemo mnogo toga, ali biti u prilici i da kušemo lokalna vina i hranu, sretnemo vršačke muzealce, monaštvo u Mesiću i banatske podrumare, koji će nam svi zajedno pomoći da spoznamo još jedan dragulj iz raskošne zbirke baštine Srbije.

6

Paja Jovanović, Vršački triptih, 1905, Gradski muzej Vršac, foto @ Sonja Sofronić

Naš izlet se završava u Vinskom podrumu „Vinik“, kod viteza vinarstva Nikole Cuculja uz priču o tome kako je Vršac mapiran na evropskoj vinskoj karti, banatske doskočice, lokalnu gastronomsku deliciju – Vršačku paštetu, i degustaciju vrhunskih vina ovog renomiranog proizvođača. Bićemo u prilici da kušamo „Vinikov“ kolač od vršačkog bermeta, poslasticu specijalno kreiranu u ovoj vinariji.

CENA JEDNODNEVNOG IZLETA: 2.500, 00 RSD

CENA UKLJUČUJE: prevoz na relaciji Beograd-Vršac-Mesić-Beograd, organizaciju putovanja, stručno vođenje, usluge pratioca na putovanju, sve ulaznice na lokalitetima prema programu.

CENA NE UKLJUČUJE: Degustaciju vina i kompletan ručak prema meniju (predjelo: Vršačka pašteta i punomasni sir iz Uljma; glavno jelo: Juneći gulaš s testeninom i salata od svežeg kupusa; desert: „Vinik“ kolač s bermetom) po ceni od 1200,00 RSD; i individualne troškove putnika.

VAŽNA NAPOMENA: Molimo da kod prijavljivanja naglasite ukoliko se opredeljujete za ručak u Vinskom podrumu „Vinik“. Naime, ovakav program zahteva blagovremenu potvrdu rezervacija i nećemo biti u situaciji da na licu mesta pravimo doplate.

PRIJAVLJIVANJE DO SREDE 5. APRILA NA MEJL OFFICE@ARTISCENTER ILI TELEFON 065 864 38 00 (RADNIM DANIMA 11-17 ČASOVA)

3

Vršačka kula, 15. vek

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 35 PLATIVIH OSOBA.

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA, POŠTO SE PRETHODNO MEJLOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

Primalac uplate: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 3 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

 

© Artis Center 2017.

 

 

Konak

POPUNJENO !!!!

Subota 1. april u 11 časova, sastanak kod Topčiderske crke (Teodora Drajzera)

Nije prvoaprilska šala, u subotu 1. aprila smo, zahvaljujući izuzetnoj saradnji s Istorijskim muzejom Srbije i Radionicom pod otvorenim nebom, dobili prostor za izvanredno ukrštanje naših tradicionalnih šetačko-pripovedačkih programa s muzejskim pozorištem. Tako ćemo prvo u obilazak prve pridvorne crkve obnovljene Srbije, one Topčiderske, pa kroz prvi uređeni park u oslobođenoj Srbiji, a zatim i kroz Milošev konak i sve njegove zanimljivosti, a da bismo zasladili dan pun zanimljivih priča muzičkim igrokazom “Što se bore misli moje” i sećanjem na kneza Mihaila i kneginju Juliju Obrenović.

Biće to nezaboravan dan ispunjen umetnošću, kulturnom istorijom, arhitekturom, vrtlarstvom, gastronomskim nasleđem, anegdotama, ali i zanimljivom idejom da se ožive pojedine epizode iz naše istorije,

Sto se bore misli moje

Progam se ekskluzivno igra za našu grupu, broj mesta je ograničen (samo 40), pa molimo da se prijavite na vreme!

Cena: 850 dinara (plaća se na licu mesta)

OBAVEZNO PRIJAVLJIVANJE!

na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

© Artis Center

 

Zvezdara_najava

POPUNJENO!!!

Subota, 25. mart u 11 časova, sastanak na okretnici (poslednjoj stanici) autobusa 65 na Zvezdari

Novi ciklus šetnji pod nazivom #mojbeograd nastavljamo posetom Zvezdarskoj šumi i beogradskoj astronomskoj Opservatoriji. Najviša tačka našeg grada (264 m), Zvezdarska šuma je fantastični vidikovac s kojeg se pogled prostire s jedne strane na Dunav i Banat, a s druge na puteve koji vode u srce Šumadije. Vazdušna banja i stanište retkih ptica, ona je istovremeno i dom Opservatorije, astronomskog centra koji krije više uzbudljivih priča i autentičnih dela ovdašnje baštine. Uz hodanje i ćaskanje kao da smo na planini, a ne usred grada, otkrićemo kako je nastao ovaj fantastični centar, ko je bio pokretač potrage za zvezdama nad Beogradom, kako je projektovan jedinstveni kompleks koga čini niz različitih zgrada, odakle su u raskošnu biblioteku Opservatorije stigle dragocene knjige, na koji način je naš čuveni naučnik Milutin Milanković vodio ovaj nadaleko poznati naučno-istraživački centar. Usput ćemo otkriti brojne zanimljivosti Zvezdare i ovdašnje šume, mnoštvo znanih, ali i nepoznatih priča.

Šetnja traje 2-2,5 sata i zahteva dobru obući (idealno patike). Ponesite sa sobom vodu, foto aparat i dobro raspoloženje, jer ono što je do juče bila interna šala kada je reč o Artisovim tematskim šetnjama sada postaje zbilja ~ heritage & fitness kao baza naših programa, a u cilju dostizanja stanja ukupne dobrobiti (wellness) . I fizičke i duhovne.

Cena: 700 dinara (plaća se na licu mesta)

OBAVEZNO PRIJAVLJIVANJE!

na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

© Artis Center

 

 

Senjak_web_1

POPUNJENO!!!

Subota, 18. mart u 11 časova na autobuskoj stanici čim se pređe Mostarska petlja (preko puta BIP-a i Ruda).

Vajfertova vila, Fakultet Likovnih umetnosti, Vavedenjski manastir, Kuća kralja Petra I, kuća Isidore Sekulić i još mnogo toga!

#mojbeograd je odrednica-haštag iza koje se krije novi ciklus Artisovih tematskih šetnji. Utemeljen na autorskoj knjizi istoričarke umetnosti i književnice, Tamare Ognjević, koja nastaje paralelno sa novim šetnjama, kao specifični, lični doživljaj grada i njegovog pamćenja. Reč je o programu koji pored istorije, umetnosti i svakodnevice stavlja akcenat na aktuelno stanje brojnih zanimljivih objekata i urbanih celina u svetlu vremena u kome živimo. Tako će se na senjačkom putu naći i elegantne vile u kojima su živeli kralj Petar I i Isidora Sekulić, ali i Fakultet Likovnih umetnosti, Vavedenjski manastir i industrijska arhitektura, te povest o transformaciji jednog dela nekadašnjih giganata u moderne hotele, habove i umetničke prostore, odnosno potpuno propadanje drugog dela u naletu privatizacije ili odsustvu dobre uprave.

Ova šetnja traje dobra 3 sata i zahteva udobnu obuću i spremnost da se hoda, zastajkuje, zaviruje, razgovara, postavljaju pitanja. Videćemo poznata, ali i ne baš tako poznata zdanja i otkriti kako je Senjak nastao, otkuda neobično ime koje nosi, ko su njegovi prvi stanovnici, kao i dobar deo zanimljivih građevina koje tihuju u tamošnjem zelenilu i sanjivoj čaroliji jednog od samo naoko dobro poznatih beogradskih brežuljaka.

Ono što je do juče bila interna šala kada je reč o Artisovim tematskim šetnjama sada postaje zbilja ~ heritage & fitness kao baza naših programa, a u cilju dostizanja stanja ukupne dobrobiti (wellness) . I fizičke i duhovne.

© Artis Center

Cena: 700 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

 

 

Danica Jovanović, Atelje Oberpolinger, Minhen 1913.

Od najranijih dana je sanjala da postane slikarka. Želja joj se konačno ostvarila, kada je u martu 1914. diplomirala na Ženskoj slikarskoj akademiji u Minenu i stekla zvanje akademske slikarke. Tako je Danica Jovanović postala prva Beščanka koja je završila fakultet i jedina srpska slikarka koja je u to vreme mogla da se podiči pridevom „akademska“. Sudbina joj ipak nije bila naklonjena. Iz Minhena je uskoro morala da se vrati u rodnu Bešku, jer je jula 1914. izbio Prvi svetski rat. Poznata po rodoljubivim osećanjima, uhapšena je, zajedno sa još nekoliko uglednih Beščana i nakon prekog suda streljana na Petrovaradinskoj tvrđavi 12. septembra. U skromnoj seoskoj kući u Beški ostale su njene slike i uspomena koju je do poslednjeg dana života čuvala njena majka Mileva. Mnogo godina kasnije, kada je počela da prodaje kćerkine slike, one su počele da privlače pažnju muzeja i kolekcionara i ime Danice Jovanović sve češće se pojavljivalo u javnosti. Sto godina posle njenog rođenja, 1986. godine, na monografskoj izložbi u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu prikazano je jedva trideset slika i dva skicen bloka. Posle toga ime Danice Jovanović više nije bilo nepoznato. Do 2007. godine, kada je objavljena monografija i priređena druga monografska izložba, broj radova je porastao na preko sedamdeset, a slikarkin uzbudljivi život u velikoj meri je rekonstruisan. Od autorke tridesetak slika, ona je postala složena umetnička ličnost, ravnopravni učesnik u likovnom životu svog vremena i nezaobilazna karika u srpskoj istoriji umetnosti.

Danica Jovanovic u rodnoj Beški, leto 1912.

Zaista vredna u crtanju
Još kao dete, Danica Jovanović bi izbegavala kućne obaveze i, skrivajući se od starijih, na svemu što joj je bilo pogodno za to, crtežom izražavala svoje utiske sveta. Kada se 1899. godine obnavljala beščanska crkva, upoznala je mladog studenta slikarstva Stevana Aleksića, tek pristiglog iz Minhena, koji je pomagao ocu Dušanu. Četrnaestogodišnja devojčica opsednuta željom da se usavrši „u slikarskoj veštini“, tek je 1903. uspela da ode u Novi Sad i upiše se na Višu srpsku devojačku školu. Zahvaljujući svom daru i upornosti, skrenula je na sebe pažnju direktora škole i perovođe Dobrotvorne zadruge Srpkinja Novosatkinja Arkadija Varađanina. Članice Zadruge pomagaće joj do završetka studija. Sa Varađaninom će se dopisvati sve do pred smrt i iz tih pisama saznajemo najviše podataka ne samo o njenoj svakodnevici, već i o upornosti i strasnoj zaljubljenosti u slikarstvo.

Damenakademie, 1913.

Druga s leva u prvom redu, Ženska akademija u Minhenu, 1913.

Žensko odeljenje Umetničko-zanatske škole bilo je logičan nastavak Daničinog školovanja posle mature u Novom Sadu. Nekoliko fotogafija, pominjanje njenog rada u prikazu izložbe iz jula 1909. godine, kao i nežno pismo koje joj je uputio beogradski student Martin Doda Ivanaj, uz kasnija prisećanja kolega slikara, predstavljaju sve što o tom periodu njenog života znamo. Njene školske drugarice bile su Vidosava Kovačević, Ana Marinković, Milica Čađević i Ernestina Volf koju je poznavala još iz Novog Sada. Prijateljstvo ju je vezivalo za buduću violinistkinju Jelicu Lomić i čuvenu novinarku i spisateljicu Milicu Jakovljević. Čitala je Dučićeve pesme, a mada velika patriotkinja veovatno nije uzela učešća na protestnom mitingu žena i u pokretu za bojkot austrougarske robe koji je u Beogradu organizovala tada već poznata slikarka Nadežda Petrović. Kao austro-ugarska podanica morala je da se drži podalje od takvih skupova. Iz ovog perioda sačuvana je jedna mrtva priroda sa očiglednim uticajem Dragutina Inkiostrija: na stolu zastrtim narodnim ćilimom, postavljene su gusle, ibrik i tikva, elementi srpske tradicije i folklora.

023 Mladi seljak sa sarenicom

Mladi seljak sa šarenicom.

Nakon dve godine u Umetničko-zanatskoj školi, stekli su se uslovi a nastavak školovanja „na strani“. Pored umetničke zrelosti koja će joj otvoriti vrata Ženske slikarske akademije u Minhenu, presudno je bilo nastojanje Arkadija Varađanina da joj obezbedi novčanu pomoć. Njena prva dobrotvorka bila je Dana Jovanović iz Velike Kikinde, jedna od osnivačica ženskih dobrotvornih društava u Rumi i Kikindi. „Da li ću Vas opravdati pred milostivom Jovanovićkom uverćiete se; jer da nemam toliku volju za milom mi slikarskom veštinom, ne bi ni pravila ovaj očajan korak i uznemiravala Vaše plemenite duše,“ pisala je Varađaninu u jesen 1909.
„Godine 1909. spremala se Dana za daleki put. Nameravala je da obiđe mesta gde su radili veliki majstori. Htela je da svoju turneju počne s Minhenom. Tada je u Beški priređena zabava, čiji je prihod namenjen za njen put u Minhen. Davan je komad ‘Jogunica’. Iz Novog Sada su došli svi Danini profesori i mnogo, mnogo bogoslova. U selu takvog slavlja nikad pre, ni posle, nije bilo. Milan Varićak, tada još student veterine, bio je neumoran i u igri i u spremanju zabave. Sama Dana je pripremila i dekor i predstavu… Prihod je bio lep i Dana, puna nade u budućnost i puna vere u sebe, otišla je u svet. U Minhenu se našla sa svojim zemljakom Slavkom Vorkapićem, slikarem čije se ime danas pronosi od Holivuda pa do ravnog Srema. Drugovali su i učili školu. Zatim su u Beču zajedno pohađali muzeje i divili se delima stranih slikara“, sećala se mnogo godina kasnije Daničina prijateljica Angelina Obreški.

Seljanka sa šarenicom.

Strasno zaljubljena u slikarstvo
Radost zbog dolaska u Minhen i upisa na Akademiju ubrzo je pomutila vest o smrti dobrotvorke Dane Jovanović. Brigu o školovanju uskoro je preuzela kćerka Laze Dunđerskog i supruga senatora Stevana Jovanovića, Olga, a Danica je dobila stipendiju i od Petrovaradinske imovne općine. Zaštitništvo Olge Jovanović pretvoriće se u brižno prijateljstvo koje će Danici u najtežim trenucima pomoći da istraje. Posle smrti oca i sestre Ljubice 1912. kao i sestre Zorice 1913. godine, Danica, sama u Minhenu doživljava teške trenutke. Kada je njena ćerka Sofija putovala na svedbeno putovanje, Olga Jovanović joj u Minhen šalje crno odelo, elegantni i strogi kostim koji Danica nosi na fotografijama. „Veoma mi je prijatno bilo kada su me udostojili visokom posetom svojom, ali dragi g. Varađaninu, ja sam se našla do najvećeg stepena zabune. Pogledavši sebe, mantil prljav sav zamazan od boja, ruke prljave, čak ni lice nije bilo čisto. Gospođa me je pogledala od glave do pete pa se nasmejala – dakako da je pomislila, e – ova je baš pravo mazalo.“

Seljak s naramkom sena.

Odlična studentkinja, Danica na trećoj godini dobija dozvolu da kopira u Staroj pinakoteci. Na pitanje Arkadija Varađanina koliko traju studije, odgovara „što je više prakse, što više godina studirati, to bolje.“ Danici je bilo stalo da dobije „sigurnu diplomu“ kako bi mogla da predaje u školi. Želela je da posle studija ode u Južnu Srbiju, da prosvećuje žene i uči ih narodnim šarama, ali je čeznula da pre toga ode u Pariz i Rim, „gde je svaka stopa klasična“. U jednom pismu objašnjava da joj je „glavna struka portret i akt (glava i čovečje telo) i da je ta struka najteža, no ja sam tu struku izabrala i ta mi je struka mila i draga. Osim te struke privatno se bavim i drugim stvarima, kao Stilleben, Landschaft i dr. Osim toga, kad imam malo vremena bavim se kompozicijom i narodnom ornamentikom.“ Godine života „na strani“ u njoj nisu izbrisale svest o potrebi da se kreativnošću i znanjem podstakne napredak čitave zajednice, posebno ženske populacije. Pored mrtvih priroda koje je naslikala u Minhenu, većina njenih slika prikazuje žensku figuru u prirodnom okruženju: seljanke odevene u živopisne narodne nošnje, zaokupljene svakodnevnim poslovima. Kartonska podloga i mali format govore u prilog činjenici da su ove slike nastale na licu mesta, pod vedrim nebom, kao i figure malih prodavaca lubenica, gajdaša i seljaka. Olučnost i želju da ličnim angažmanom na planu slikarstva, pomogne emancipaciju kulturno-nacionalne ideje u srpskom narodu, pokazala je članstvom u srpskom akademskom društvu „Srbadija“ u Minehnu. Danica nije bila jedini student slikarstva aktivan u „Srbadiji“: u različitim periodima članovi su bili Aleksandar Sekulić, Cvijeto Job, Kosta Josipović, Mihajlo Milovanović, Branko Popović i drugi. U martu 1914. izabrana je za blagajnicu i upravo zbog uspešnog sređivanja finansija društva, na poslednjoj sednici 13. juna iste godine dobila je pohvalu za „energičan rad“. Njenom angažmanu u Srbadiji možemo da zahvalimo činjenicu da je predsednik društva Stojan Aralica bolje pamti od ostalih „Minhenaca“. „Bila je strasno zaljubljena u slikarstvo. Kao da je sada vidim kako u minhenskoj Pinakoteci kopira Rubensovu ‘Otmicu': blondinka, malecna rastom, sa ‘užasno mnogo pegica’. Veoma inteligentna. Izvanredno vedar tip čoveka, bez trunke mračnosti. Nije bila lepa… ni seksualno privlačna… ni koketa. Nije se trudila da se dopadne. Volela je muško društvo. Stalno je bila sa studentima, muškarcima. Ali nikako nije bila tip takozvane sifražetkinje. Ona je srbovala. A šta bi drugo mogla da radi? Šta je trebalo da radi? Bila je Srpkinja. Sva. I samo to. Aralica misli da je Dana bila bezuslovno talentovana devojka. Ipak je bila još đak, još se nije bila formirala. Još nije imala svoje slikarske note“, preneo je novinar Vuk Dragović u svojim beleškama sećanje slikara Stojana Aralice. Na sličan način je pamti pisac Andra Franićević, kao najboljeg druga, skromnu i milu, uvek u muškom društvu. „Bila je velika Srpkinja. I izvanredno dobra kao čovek… Bila je kao jedna ptica. Mala, plava… Nisam znao da je spremna na heroizam. Ali bila je Vojvođanka… A to je bilo dosta i za heroizam…“

Cigančica II

Ratovi i putovanja
Leto 1912. Danica je provela na imanju Olge Jovanović u Hajdučici u Banatu. Posmatrajući fotografiju dvorca utonulog u francuski park, okruženog ribnjacima i prostranim poljima, možemo pretpostaviti da je to bio jedan od najspokojnijih perioda u njenom životu. Njen povratak u Minhen poklapa se sa počekom Prvog balkanskog rata, u koji su, kao dobrovoljci, otišli njene kolege slikari i mnogi Beščani. O ratu je mogla da se informiše preko filmskih žurnala koji su emitovani u minhenskim bioskipima, ali i preko ilustrovanih novinarskih reportaža u knjigama Jaše Tomića i „Ilustrovanoj ratnoj hronici“. Fotografije konjičkog pukovnika Dragutina Andonovića prikazivale su kulu Leke kapetana, Vezirov most, most kod Ljum kule, albanske planine prekrivene snegom. Austro-ugarsko državljanstvo je verovatno i ovaj put bilo prepreka da se Danica otisne put krajeva u kojima su se odvijale ratne operacije, ali je ona ipak te predele zabeležila u svojim slikama: Most kod Ljum kule i Vezirov most, nekoliko seljaka i seljanki u nošnjama „iz Stare Srbije“, izgled Prizrena, vojnike na mrtvoj straži. Još jednom je slikarstvom podržala ideju nacionalnog oslobođenja. Sasvim sigurno je tog leta 1913. godine prelazila Savu i slikala seljake i seljanke iz Posavine, posećivala rodbinu u Beogradu, poklanjala slike. Njeno kretanje dodatno zamagljuje činjenica da je početkom leta, pred povratak kući iz Minhena, u policijski karton kao odredište upisala Pariz. Nekoliko dana kasnije javila se Arkadiju Varađaninu iz Beške, što sasvim sigurno znači da nikad do Pariza nije stigla. Takođe je poznato da je u avgustu 1914. godine, kada je rat već bio u jeku, prelazila u Beograd, o čemu svedoči njena slika srušenog savskog mosta. Austro-ugarska podanica koja se u Minhenu druži sa srbijanskim studentima, često prelazi granicu na Savi i krstari Srbijom gde želi da dobije zaposlenje, morala je da probudi sumnje vlasti. Njena mladost i obrazovanje bili su slaba garancija lojalnosti, tako da je njeno kretanje i ranije bilo predmet pažnje mađarskih detektiva, te se ona konačno, tog kobnog septembarskog dana našla među šestoro Beščana koje su austrijski vojnici uhapsili i odveli kao taoce u Petrovaradin.

Autoportret.

Neostvareni snovi
Danica Jovanović je imala svega dvadeset sedam godina kada je puščani rafal u rano jutro 12. septembra 1914. godine prekinuo njen život u šancu na Petrovaradinskoj tvrđavi. Pored kopije „Otmica Leukipovih kćeri“ koju je pomenuo Stojan Aralica, platna koja je ostala nedovršeno na štafelaju, u njenoj roditeljskoj kući sačuvana je i jedina slika iz Beograda, nekoliko skica u ulju sa Akademije, kao i veći broj portreta i mrtvih priroda. Njihova sadržina je jednostavna, sačinjena od keramičkog ćupa, staklenog bokala, glavica luka, jabuka, cveća. Shvatajući njihov izgled kao vizuelni izazov, Danica ih je slikala gustom pastom, ekspresivnim potezima. Na sličan način je prikazala i slike lica, počev od autoportreta na kom je sebe predstavila upavo onakvom kakvom su je opisali i savremenici. Sitna, plavokosa, svetlih očiju, na sopstvenom liku otkriva svu složenost samoposmatranja i samoanalize. Akademska slikarka, kako je s ponosom odmah počela da se potpisuje, sa namerom da do 1915. bude „gotova sa nekim svojim planovima – i onda, u ime Boga izlaže“, gleda nas neumoljivo i odlučno. Kontinuitet samoposmatranja ostvarila je skicom/autoportretom iz skicenbloka, gde je primetna naglašena individualnost u crtačkom postupku, dekomponovan crtež, volumen istaknut akcentima, ekspresija ostvarena naglašavanjem oblika. Sličan postupak nalazimo portretu nepoznatog starca s plavim očima, ali je kulminaciju ekspresije slikarka ostvarila u, danas najpoznatijoj slici „Ciganka“. Po autentičnoj strasti sa kojom je slikan, ovaj portret je često doživljavao poređenja sa slikama Nadežde Petrović. Svaki potez na ovom malom platnu govori o oslobađanju dugo sputavanog temperamenta, o energičnom potezu koji će trenutnom utisku dati posebnu izražajnost. Na žalost, posle ove slike umetnički uspon Danice Jovanović tragično je prekinut. Još od beogradskih dana školovana na temeljima minhenskog slikarstva, tokom studija na Ženskoj slikarskoj akademiji preuzela je vizuelni identitet zakasnelog nemačkog impresionizma, ali i tendenciju da se izrazi gestom i bojom, istovremeno ne odbacujući mogućnost prihvatanja simbolističkih izražajnih sredstava. U procesu umetničkog odrastanja jednu od konstanti predstavljalo je i istaknuto prisustvo nacionalno-prosvetiteljske komponente, kao odlučujućeg faktora u izboru tematike. Rezultat je simbolički, koloristički, ekspresivan i na svojevrstan način nacionalno obojen opus koji, uprkos ovako neusklađenim i višeznačnim epitetima deluje jedinstveno i celovito. Slike i dokumenti koji povremeno izlaze na svetlost dana ne menjaju bitno sliku o Danici Jovanović. I mada nam se čini da smo je konačno upoznali, mnogo toga o Danici Jovanović ostaje nedokučivo, a malo je verovatno da ćemo do kraja uspeti da proniknemo u njene umetničke nedoumice i snove, koji se nikad neće ostvariti.

Dr Jasna Jovanov,

istoričarka umetnosti, upravnica Spomen-zbirke Pavala Beljanskog

(Reprodukcija@Jasna Jovanov)

© Artis Center

Tasmajdan_1

Subota, 11. mart u 11 časova kod restorana “Madera”

Tašmajdanski parka sa pratećim znamenitostima ~ Crkva Svetog Marka ~ Ruska crkva!

Senovit, zelen, ispunjen dečjom grajom i psećim lavežom, Tašmajdan je za slučajnog namernika samo još jedna mirna oaza Beograda. S jedne stane okrenut Pravnom i kompleksu Tehničkih fakulteta, te legendarnom hotelu “Metropol” u kome je odsedala i čuvena Liz Tejlor, a s druge oivičen raskošnom siluetom beogradske Gračanice ~ crkve Svetog Marka, i ljupkim zdanjem male Ruske crkve s njenim lukovičastim kupolama tirkizne boje, Tašmajdan spokojno tihuje mimo uobičajene vreve na Bulevaru kralja Aleksandra. Ispod te idilične slike tipičnog gradskog parka kao ubrzani puls bruju fantastično istorijsko pamćenje. Jer tu u blizini je poslednje počivalište imperatora Dušana Silnog, na mestu današnje “Poslednje šanse” verovatno su krajem 16. veka spaljene mošti Svetog Save, pod zemljom su ostaci betonskog bunkera zloglasnog nacističkog generala Aleksandra fon Lera. Baš na ovom prostoru je nekada bio i majdan kamena od koga je sagrađena Beogradska tvrđava. Tu su se skrivali Beograđani pod bombama novijih ratova. Na Tašmajadnu su se strahovito, prsa u prsa, sudarili nemački okupatori i partizanski oslobodioci grada u jesen 1944.

I još desetine priča krije taj neverovatni kamenolom za koji su znali još antički stanovnici grada. Majdan prepun tajni!

Otkrijte nepoznato lice Tašmajdana i saznajte neke od najneverovatnijih beogradskih priča u još jednoj uzbudljivoj šetnji Tragom Blaga Srbije.

Cena ulaznice je 700 dinara.

Plaća se na licu mesta.

Prijavljivanje obavezno ~ od 9 do 17 časova

na telefon 065 864 38 00 ili

na mejl office@artiscenter.com

 

Boško Petrović, Lov, 1961.

U Odeljenju za savremenu umetnost Muzeja grada Novog Sada čuva se jedna od najboljih kolekcija novosadske umetnosti druge polovine dvadesetog veka. Obrazovano 1963. godine u okviru Odeljenja za kulturnu istoriju sa zadatkom da prikuplja, čuva, proučava i izlaže dela iz oblasti likovne i primenjene umetnosti stvaralaca koji žive i rade u Novom Sadu, od 1978. godine ima status posebnog odeljenja u Muzeju. Vredan umetnički fond, izuzetan po obimu i kvalitetu, sadrži više od 3.000 dela likovne i primenjene umetnosti oko 150 autora koja su u Muzej dospela otkupom na izložbama, u ateljeima, iz privatnog vlasništva, kao i poklonima novosadskih umetnika, članova njihovih porodica i kolekcionara. Raznovrstan umetnički fond čuva se u Zbirci dela likovne umetnosti i Zbirci dela primenjene umetnosti, a u fond Odeljenja uvrštena je i zaostavština arhitekte Đorđa Tabakovića, koju čine arhitektonski projekti, nacrti, skice, crteži, akvareli, fotografije, računi i poslovna prepiska. Uvidom u umetnički fond Odeljenja moguće je u kontinuitetu pratiti razvoj stvaralačkih koncepcija mnogih novosadskih umetnika tokom druge polovine prošlog veka. Iako ne prati dosledno celokupnu umetničku praksu u gradu, niti su umetnici u podjednakoj meri zastupljeni u zbirkama Odeljenja, ono je važno u sagledavanju razvojnih tokova umetničkog stvaralaštva u Novom Sadu. U Zbirci primenjene umetnosti Odeljenja za savremenu umetnost Muzeja čuva se 27 tapiserija 15 novosadskih autora, nastalih u periodu od 60-ih do 80-ih godina XX veka. Većina je izvedena u umetničkoj radionici za izradu tapiserija „Atelje 61“ sa sedištem na Petrovaradinskoj tvrđavi u Novom Sadu, dok su manji broj primeraka izveli sami autori.

Boško Petrović, Kreveti na sprat IV, 1962.

Tapiserija je posebna umetnička disciplina u kojoj delo nastaje provlačenjem niti potke između niti osnove, čime se oblikuju različiti motivi. U prošlosti je ona imala prvenstveno utilitarnu vrednost ali je zahtevana i dekorativnost tapiserije. Do XVIII veka tapiserije su imale značajnu ulogu u oblikovanju evropskog dvorskog i crkvenog enterijera. Naručioci njihove izrade bili su plemstvo i dvor, a kasnije i bogato građanstvo. Motivi na tapiserijama su se najčešće odnosili na religiozne teme, a kasnije se uključuju i one profanog karaktera. U prošlosti su tapiserije izrađivane u manjim porodičnim ili manastirskim radionicama, a kasnije se formiraju esnafi tkača. Najčuveniji srednjovekovni tapiserijski centri bili su gradovi Aras (Arras) i Obison (Aubisson), a novi tkački centri formirani su tokom XVI i XVII veka u Flandriji, Holandiji, Nemačkoj i Italiji. Na prelazu iz XIX u XX vek širom Evrope se otvaraju radionice za proizvodnju predmeta od tekstila, a sredinom XX veka dolazi do obnove tapiserijske umetnosti. Odlučujući uticaj imala je velika izložba „Francuska tapiserija od srednjeg veka do naših dana“, održana 1946. godine u Muzeju moderne umetnosti u Parizu, koja je potom prikazana širom Evrope, a 1953. godine i u Beogradu.

Boško Petrović, Kula, 1963.

Do sredine XX veka u Srbiji nije bila zastupljena izrada tapiserija i pored bogate tradicije u izradi tekstila. Važnu ulogu u razvoju tapiserijskog izraza kod nas imala je umetnička radionica za izradu tapiserija „Atelje 61“. Jedinstvena institucija ove vrste u državi, osnovana je zahvaljujući zajedničkim nastojanjima slikara Boška Petrovića i Etelke Tobolke, tkalje, 1961. godine. Danas se „Atelje 61“ svrstava u najprestižnije između nekoliko sličnih radionica u svetu. Tokom više od pola veka postojanja ove umetničke radionice, u njoj je otkano preko 800 tapiserija više od 190 autora koje su u vlasništvu uglednih institucija i kolekcionara kod nas i u svetu. Pouzdano svedočanstvo da je tapiserija izrađena u „Ateljeu 61“ jeste znak ove ustanove utkan u uglu svakog primerka, u izvornom obliku kakav mu je dao Boško Petrović. Na poleđini svake tapiserije otkane u „Ateljeu 61“ stoji sertifikat sa podacima o rednom broju izvođenja, imenu autora, nazivu tapiserije, godini izvođenja, dimenzijama, težini, materijalu i tehnici, o izvođaču i imenima tkalja.

Boško Petrović, Katedrala II, 1964.

Savremena tapiserija je autentičan medij u kome se prepliću discipline primenjenih i likovnih umetnosti. Tapiserista mora biti slikar, crtač, poznavalac materijala i različitih tehnika tkanja. U praksi se često događalo da u tkanje budu dosledno prevedeni sadržaji realizovani u slikarstvu i grafici, što je najčešće delovalo kao kopija slike. Vrsni tapiseristi su svoje ideje u ovom mediju ostvarivali na autentičan način. Najčešće upotrebljavani materijali u izradi tapiserija su vuna, sisal i konoplja. Uglavnom se primenjuje klečana tehnika, ali i druge – pupana, uzlana, kukičanje, tehnika „na dasku“. Obično se izrađuju dvodimenzionalne tapiserije, četvorougaonog oblika i monumentalnih dimenzija. U novije vreme autori sve više eksperimentišu sa različitim materijalima i tehnikama. Osim primene klasičnog tkanja, kombinuju se različiti postupci – vez, preplitanje, šivenje, prošivanje i druge sopstvene tehnike pa su realizovana dela slojevita, perforirana, sa aplikacijama od drugih materijala, zapravo, prostorne tapiserije skulptoralnih vrednosti.
Tapiserija nastaje kao rezultat kreativnog rada umetnika (kartoniste) i tkalja (izvođača). Predložak za tkanje predstavlja slikani karton, koji umetnik načini u realnoj veličini tapiserije. S obzirom da je tkanje spor i težak postupak, obično na izradi jedne tapiserije istovremeno radi više tkalja. U procesu stvaranja tapiserije one nisu samo puki izvođači umetnikovih zamisli u materijalu već su, neminovno, i tumači njegovih ideja. Iako imaju mogućnost da eksperimentišu, kreativnost tkalja ne bi smela da izneveri zamisao umetnika. Tek se u sinergiji kartoniste i tkalja ostvaruje umetnički kvalitetna tapiserija.

Boško Petrović, Kompozicija 5, 1971.

Već u prvim godinama razvoja tapiserijske umetnosti u Srbiji, u osvajanje novog likovnog medija upustio se jedan od naših najznačajnijih tapiserista Boško Petrović (Novi Sad, 1922–1982). Bio je profesor u Školi za primenjenu umetnost u Novom Sadu (1949–1953), na Višoj pedagoškoj školi u Novom Sadu (1969–1975), od 1975. godine vanredni profesor Akademije umetnosti u Novom Sadu, a redovni od 1980. Jedan je od osnivača umetničkih kolonija u Bačkoj Topoli i Ečkoj. Umetnički se izražavao u različitim slikarskim tehnikama, kolažu i tapiseriji. Petrovićeve najranije ideje u umetnosti tapiserije realizovale su seoske tkalje u tehnici tkanja „na dasku“. Nakon osnivanja umetničke radionice „Atelje 61“, kreativne zamisli ovog autora u tapiserijskom mediju izvođene su klečanom tehnikom.

Etelka Tobolka, Predeo II (lahor), 1971.

U Odeljenju za savremenu umetnost Muzeja grada Novog Sada čuva se devet tapiserija Boška Petrovića, otkanih u „Ateljeu 61“. Najstarija je Lov (1961) stilizovane forme i svedenog kolorita, izvedena u tehnici „na dasku“. Ostale Petrovićeve tapiserije u zbirci su monumentalnih razmera i tkane klečanom tehnikom. Odlikuju se stilizovanim crtežom i pretežno koloristički rešenim apstraktnim geometrijskim formama sa težnjom ka figuraciji. Petrovićeve tapiserije nastale početkom osme decenije XX veka smatraju se najuspelijim i najreprezentativnijim u njegovom opusu. Izuzetan primer je tapiserija Kompozicija 5 (1971), iz ciklusa nazvanog „tapiserije po kolažima“, a odlikuje se izvanredno nijansiranim voluminoznim formama u harmoničnim odnosima.

Isidor Vrsjakov, Tapiserija II, 1966.

Jedan od osnivača umetničke radionice za izradu tapiserija „Atelje 61“ bila je Etelka Tobolka (Subotica, 1919 – Novi Sad, 1989). Završila je Višu školu primenjene umetnosti u Budimpešti, a na specijalističkim studijama u Beču i Obisonu upoznala tehnologiju izrade tapiserije i specijalizovala se za klečanu tehniku. Od 1943. godine izlagala je na samostalnim i grupnim izložbama kod nas i u svetu. Punih dvadeset godina bila je upravnik „Ateljea 61“ (1961–1980). U muzejskoj kolekciji je Tobolkina tapiserija Predeo II (Lahor) iz 1971. godine.

Miodrag Nedeljković, Sedmi horizont, 1970.

Izuzetno delo tapiserijske umetnosti je Tapiserija II (1966) Isidora Vrsajkova (Despotovo, 1927 – Novi Sad, 2001). Ona sadrži sve karateristike slikarskog ostvarenja ovog umetnika i na najbolji način pokazuje koliko slikarstvo može da bude pogodno za transponovanje u medij tapiserije. Vrsajkov je diplomirao na Akademiji umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mila Milunovića, kod koga je i magistrirao (1957). Bio je profesor slikanja na Likovnom odseku Više pedagoške škole (1965–1974) i profesor na Akademiji umetnosti u Novom Sadu (1974–1985).

Miodrag Nedeljković, Jutro, 1974.

Dve tapiserije Miodraga Miše Nedeljkovića (Niš, 1927 – Novi Sad, 2004) u kolekciji Muzeja su, iako dela jednog autora, posve različita umetnička rešenja. Tapiserija Sedmi horizont (1970), izvedena u „Ateljeu 61“ kombinovanjem tehnika klečanje i uzlanje, direktno se oslanja na njegovu grafiku iz ciklusa „Odnosi“. Nedeljkovićeva tapiserija Jutro (1974) autentična je asocijativna kompozicija, dinamične kompozicije i naglašene pikturalnosti. Pored tapiserijske umetnosti, Nedeljković se izražavao u slikarskim tehnikama, grafičkom dizajnu i keramici. Diplomirao je na grafičkom odseku Akademije za primenjene umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mihaila S. Petrova. Bio je profesor grafičke grupe predmeta u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu (1961–1972), zaposlen u privrednim organizacijama Novog Sada u službi ekonomske propagande i dizajna (1972–1977) i direktor Kulturnog centra Radničkog univerziteta u Novom Sadu (1977–1983).

Aleksandar Lakić, Uoči vihora, 1963.

Teme iz istorije naroda Jugoslavije su česte u stvaralaštvu slikara Aleksandra Lakića (Brčko, 1922 – Novi Sad, 1988). U toku Drugog svetskog rata bio je zatočen u Banjičkom logoru i deportovan u Nemačku, a posle rata se upisao na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Đorđa Andrejevića Kuna. Bio je profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu (1953–1956). Lakićeva tapiserija U oči vihora (1963) monumentalnih razmera, izvedena u klečanoj tehnici u „Ateljeu 61“, uspešno je ostvarenje izgrađeno formama svedenih geometrijskih oblika.

Milivoj Nikolajević, Tapiserija, 1966.

U muzejskoj kolekciji čuvaju se Tapiserija (1966) i Kompozicija (1974) Milivoja Nikolajevića (Sremska Mitrovica, 1912 – Novi Sad, 1988). Nikolajević je završio Umetničku školu u Beogradu (1938), bio je kustos Umetničkog odeljenja Matice srpske, a od 1948. godine upravnik Galerije Matice srpske, zatim, redovan profesor na Likovnom odseku Akademije umetnosti u Novom Sadu (1975–1979), predsednik Matice srpske (1979–1983) i redovan član Vojvođanske akademije nauka i umetnosti od 1981. godine. Iako Nikolajevićeve tapiserije korespondiraju sa njegovim delima ostvarenim u grafičkim tehnikama i akvarelu, one nisu nastale pukim prevođenjem u drugi medij već predstavljaju rafinirana tapiserijska ostvarenja.

Milivoj Nikolajević, Kompozicija (Granje), 1974.

Primer dosledno ponovljene grafike u tapiserijskom mediju je Tapiserija (1972) Milete Vitorovića (Šepšin, 1920 – Novi Sad, 1991) izvedena klečanom tehnikom u „Ateljeu 61“. Vitorović je posle završene Umetničke škole u Beogradu (1939) diplomirao slikarstvo na Akademiji umetnosti u Beogradu (1952) i od 1968. godine živeo i radio u Novom Sadu.

Mileta Vitorović, Tapiserija, 1972.

Izbor iz kolekcije tapiserija zaključujemo delom Tapiserija (1974) Ankice Oprešnik (Vitez, 1919 – Novi Sad, 2005). Diplomirala je na Slikarskom odseku Akademije umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Mila Milunovića (1947), a magistrirala u klasi profesora Ivana Tabakovića (1949). Bila je profesor u Školi za primenjene umetnosti u Novom Sadu (1951–1975). Tapiserija Oprešnikove, izvedena klečanom tehnikom u „Ateljeu 61“, realizovana je pod snažnim uticajem autorkinog umetničkog izraza u oblasti grafike.
Iako zbirka tapiserija Odeljenja za savremenu umetnost Muzeja grada Novog Sada nije nastala sistematskim popunjavanjem, a znatan broj novosadskih stvaralaca koji su se umetnički izrazili u tehnici tapiserije nije zastupljen u kolekciji, ona predstavlja celinu vrednu pažnje. Osim dela pomenutih autora, u kolekciji su i tapiserije Jovana Bikickog, Božidara Boškovića, Slobodana Kuzmanova, Olge Nikolić, Nade Adžić Poznanović, Svetozara Tomića i Milana Trkulje. Stvaralaštvo novosadskih tapiserista je zastupljeno sa po jednim, ređe sa dva dela, dok su tapiserije Boška Petrovića prisutne u većem broju. Pojedine tapiserije iz kolekcije su pozajmljivane mnogim institucijama radi izlaganja na grupnim, samostalnim ili retrospektivnim izložbama novosadskih umetnika, ali nisu prikazane na izložbama Muzeja, te su ostale skoro nepoznate široj javnosti i zainteresovanoj publici.

Ankica Oprešnik, Tapiserija, 1972.

U godini u kojoj se obeležava 56 godina od osnivanja umetničke radionice za izradu tapiserija „Atelje 61“ podsećamo na rad destina veštih tkalja, rukovodilaca ustanove i kustosa, koji predano istrajavaju u svojoj misiji sa punom svešću o njenom značaju u kulturi grada i države.

Dr Jelena Banjac,

istoričarka umetnosti, kustoskinja Muzeja grada Novog Sada

(Reprodukcije: Muzej grada Novog Sada)

©Artis Center

Zemun web_Artis

Subota, 4. mart u 11 časova

Dunavski kej (“Vencija”, “Šaran” i Stara Kapetanija) ~ Milenijumska kula ~ Nikolajevska i druge zemunske crkve ~ “Beli medved”~ Karamatina, Spirtina i druge znamenite kuće zemunske ~ Kontumačke kužne kapele ~ Magistrat ~ Veliki pijac ~ Gospodska ulica

Zemun~uzbudljivi grad trgova, crkava, luksuznih građanskih kuća, fantastičnih priča, prvih pravih poslastičarnica. Zapad na korak od orijentalnog Beograda, velika antička luka, prkosni srednjovekovni grad, utočište ustanika, tačka susreta pregovarača i zaverenika.  Središte jedinstvenog karantina i neobičnih kužnih kapela, ali i moćan trgovinski centar na granici dva zaraćena carstva. Grad mornara i alasa, okretnih preduzetnika i školovanih buntovnika. Uporište avijatičara i zanatlija čudesnih ruku. Otmen i ćutljiv, obuzet snom o svojoj negdašnjoj slavi koja ne bledi pred naletom vremena u prolasku.

Sastanak u 11 časova na Dunavskom keju kod restorana “Šaran”. Šetnja traje 2,5-3 sata.

Cena: 700 dinara (plaća se na licu mesta)

Obavezne prijave na mejl office@artiscenter.com

ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)