plakat_web

Radost Fina Kuhinjica, Pariska 3 ~ 17.12 ~ 12-20 časova

Artis Centar ovog decembra navršava sedam godina postojanja i obeležava prvu etapu rada ispunjenog istraživanjima, izložbama, putovanjima i kreiranjima najrazličitijih programa u sferi kulture i umetnosti. Tim povodom smo odlučili da u subotu 17. decembra od 12 do 20 čas organizujemo dinamičan program koji predstavlja kombinaciju izložbe Božićnih kolača, i mini sajma sa prodajom nakita, tekstila, keramike, slika, suvenira, vina, kolača, slatka, ulja i aroma koji se koriste pre svega u poslastičarstvu i drugih originalnih, umetničkih proizvoda čiji su autori Artisovi dugogodišnji saradnici.

U toku trajanja ovog programa u namenskom event prostoru našeg partnera, restorana “Radost Fina Kuhinjica” u Pariskoj 3 u Beogradu, biće najrazličitijih sadržaja – od predavanja do degustacija i mini koncerta.

Družićemo se sa poznatim piscima koje su inspirisali baština i putovanja, saznati tajne svečarskih kolača, probati autentična desertna vina ovog podneblja, nazdraviti dolazećim praznicima.

Organizovaćemo slatku tombolu sa zanimljivim i vrednim nagradam!

Budite deo naše predpraznične zabave i obradujte sebe i svoje najmilije originalnim poklonima i poklončićima nastalim u radionicama i ateljeima domaćih umetnika, književnika i poslastičara.

Ulaz je slobodan! Radujemo se druženju!

Uskoro detaljna satnica programa!

Vinsent van Gog, Zvezdana noć, 1889. (Muzej moderne umetnosti u Njujorku)

Ekskluzivno iz Pariza: Slavica Batos

Teo i Vinsent su, kako su godine prolazile, postajali sve bliskiji. Više stotina sačuvanih pisama svedoči o tome koliko je Vinsentu bilo teško da se snađje u tzv. normalnom, realnom svetu. Istovremeno, njegova misao i način na koji je uobličena u pisanu reč, govorili su o istančanosti duha i o snažnom, lucidnom intelektu. Posebno su zanimljiva njegova razmišljanja na planu teorije umetnosti. Teu je vrlo rano bilo jasno da je umetnost jedini način da Vinsent uspostavi komunikaciju sa svetom i da se nekako iskobelja iz haosa svoje namučene psihe. Teo je bio jedini koji je shvatio da Vinsentovi crteži nisu neurotična potreba da se pobegne od realnosti i obaveza, nego, naprotiv, pokušaj da se iz realnosti iščupa neki dublji smisao, da se, s one strane varljive pojavnosti, dotakne žila kucavica sveta. Istine do kojih su veliki mistici stizali putem vere, Vinsent je naslućivao i napipavao posredstvom umetnosti.

Vinsent van Gog, Autoportret, 1887. (Umetnički institut, Čikago)

Ta sudbonosna spoznaja da će ubuduće umetnost biti njegovo izbavljenje i misija, vezana je za boravak među rudarima u belgijskim ugljenokopima. Sa istim žarom sa kojim je propovedao božju reč, počeo je da propoveda umetničku istinu. Crtežom je beležio pogurene siluete, namučena lica, udžerice, izrovaren i osakaćen pejzaž… Ono što nije mogao da nauči iz otvorene knjige prirode, nadoknađivao je precrtavanjem reprodukcija velikih majstora ili direktno iz udžbenika crtanja. Jednoga dana to više nije bilo dovoljno. Osetivši da je na prekretnici svog života, spakovao je knjige i blokove u ranac i krenuo peške put Brisela. Da uči. Da postane slikar.

Šta može o crtanju i slikanju da nauči neko ko već ima slikarsko oko, izvežbano višegodišnjim proučavanjem umetničkih dela, neko ko već godinama frenetično kopira crteže velikih majstora i upinje se da shvati vezu između linije koju povlači na papiru i oblika iz prirode? Anatomiju? Zakone perspektive? Karakteristike linije ili senke u odnosu na osvetljenost? Tajne zanata? Ukus epohe? Ustvari – sve to. Vinsentu je svaka lekcija dobrodošla. Na jednom crtežu iz 1882. godine (Tuga, sedeći akt prostitutke sa kojom je, u to vreme, živeo), vidimo da su i oko i ruka pouzdani, uprkos izvesnim odstupanjima od akademskih normi. To vidimo i na njegovim prvim uljanim slikama. Iako su motivi realistični (pejzaži, scene iz svakodnevnog života seljaka i radnika), namaz boje i potez sve više imaju sopstvenu autonomiju, pikturalni kvalitet nezavisan od tzv. fotografske slike sveta. U sledećih nekoliko godina, ova “autonomija poteza”, pomešana sa specifičnom, unutrašnjom vibracijom Vinsenta Van Goga, otelotvoriće se u slikarstvo kome se danas ceo svet divi.

vincent_van_gogh_-_sorrow

Vinsent van Gog, Tuga, 1882. (Garman Rajan kolekcija)

Period između 1880. i 1886. godine mogao bi se nazvati vremenom “učenja i sazrevanja”. U to vreme, Vinsent Van Gog živi malo u Belgiji, malo u Holandiji. Upisuje se i na akademiju u Hagu, ali, ipak, više voli da “studira privatno” uz kolege i prijatelje, slikare, koji već imaju izvesno iskustvo. To mu ujedno rešava i problem ateljea. Za sve to vreme izdržava ga Teo, koji zauzvrat dobija poneko ulje ili crtež. Proteći će, međutim, mnogo vremena dok se Teo ne bude odlučio da klijentima pokaže i poneku Vinsentovu sliku. Razlozi za ovu uzdržanost su do danas ostali neobjašnjeni.

Jednog martovskog jutra 1886., Teo dobija kratko pisamce: “Biću oko podne u Luvru, a mogu i ranije ako hoćeš”. Ono što je, između redova, već bilo nagoveštavano u pismima, obistinilo se. Vinsent je stigao u Pariz i računa – normalno – da se useli kod brata. Koji – divne li koincidencije! – živi na Monmartru. Dve godine koje će uslediti biće ispunjene nesuglasicama i prepirkama, Vinsentovim “bežanjem od kuće”, Teovim izvinjavanjima i molbama da se vrati. Treba reći da naelektrisana atmosfera u kući nimalo nije ometala Vinsentov rad. Naprotiv, bio je u svom ambijentu: njegova nervna napetost i stvaralačka raspaljenost poticale su iz istog izvora.

Vinsent van Gog, Pogled na Pariz sa Monmartra, 1886. (Nacionalna galerija Irske, Dablin)

Onaj par izanđalih cipela, koji se publici oduvek dopadao, iako se po stilu (tamno-oker tonalitet i široki, plošni namazi boje), to malo platno razlikuje od slika kojima se Van Gog proslavio, spade među prve radove iz tog perioda. Mnogo su reprezentativniji nekoliko mrtvih priroda sa cvećem ili voćem i, posebno, jedan autoportret. Već na prvi pogled vidimo da je Van Gog savršeno razumeo poruke i impresionizma i poentilizma, ali da ih je, kao i svi veliki slikari, ugradio u sopstvenu kreaciju. Prosvetlio je paletu, koristio je čiste boje (onako kako izlaze iz tube, ne mešajući ih), nanosio ih na platno izolovanim, energičnim potezima, postavljajući često, jedan uz drugi, komplementarne tonove. Ono što je radikalno novo jeste izdužen potez, koji se širi i varniči u svim pravcima. Nova je, takođe, “psihologija”, tj. odraz unutrašnjeg života na licu. “Daleko više volim da slikam oči ljudi, nego katedrale” – rekao je, aludirajući  na ruansku katedralu, koju je Mone slikao u razna doba dana. Impresionizam definitivno nije bio po ukusu Van Goga. Sve te priče o čistim optičkim impresijama izgledale su mu kao udaljavanje od suštine i, kao takve, besmislene. Poentilizam, uzapćen u okvire pseudo-naučnosti, takođe. Željan istinskog kontakta sa svetlošću, bojama i prirodom, jednog dana je naprasno odlučio da napusti Pariz i da svoju slikarsku misiju nastavi na jugu Francuske. Izbor je pao na gradić po imenu Arl.

Vinsent van Gog, Zalazak sunca na Monmažuru, 1888. (Van Gogov muzej, Amsterdam)

Francuska Provansa, naročito u proleće, praznik je za oči i melem za dušu – za običnog čoveka. Za Van Goga to je poprište na kome se odvija borba prsa u prsa između sila prirode i njegovih stvaralačkih demona. Sve što vidi on prenosi na platno, kao da otima, kao da, bez njegove intervencije, svoj toj lepoti preti bespovratno propadanje. Slika nezajažljivo, kao u transu, “kao besan”, vrlo često jedan isti motiv po nekoliko puta, trošeći na platna i boje skoro sav novac koji mu Teo šalje. Smiruje savest mišlju da će Teo, jednog dana, uspeti da proda te slike, bar za onoliko para koliko košta materijal. Njemu lično, ništa ne treba. Ne mora da jede, može da spava bilo gde, ali boje i platna… bez njih je ugrožen i njegov život i razlog njegovog postojanja na svetu.

Teo, koji je, hteo ne hteo, postao sastavni deo ovog delirijuma, oseća instinktivno da je Vinsent na putu da ostvari nešto veliko. Problem je samo u tome što je ta monstruozna misija u konfliktu sa praktičnom svakodnevicom. Slike se ne prodaju, novac odlazi u nepovrat, Vinsenta razdire osećanje krivice zbog bratovljeve žrtve, vrtlog ludila preti da ih obojicu proguta. U jednom trenutku, Vinsentu se čini kao spasonosno rešenje da podeli svoje skromno obitavalište (čuvenu  “Žutu kuću”) sa nekim drugim slikarem. Kao motiv navodi finansijske prednosti, posebno ako se, jednog dana, tu osnuje mala slikarska kolonija. U suštini, on se plaši samoće. Plaši se sila koje njime vitlaju, plaši se nereda u svojoj glavi. Neizostavno mu je potrebno neko uporište u tom haosu, pouzdan pogled i prijateljska reč. Pol Gogen verovatno nije bio najbolji izbor. Ali Vinsent želi upravo njega i to se pretvara u pravu opsesiju.

Vinsent van Gog, Vaza s dvanaest suncokreta, 1888. (Nova Pinakoteka, Minhen)

Pol Gogen, u tom trenutku ima sasvim drugačije planove i boravak u istom prostoru sa uspaljenim i neuračunljivim Holanđaninom unapred ga iritira. Međutim, nema izbora. Na tržištu slika on u potpunosti zavisi od Tea Van Goga, besparica i njega pritiska a, s druge strane, nudi mu se nekoliko meseci lagodnog života. Pristaće, naravno, već kujući u glavi planove da, od ušteđenog novca, plati sebi sebi put na daleka, egzotična ostrva.

Vinsent, koji je i inače lud, sad je lud od sreće. Da bi impresionirao Gogena, da bi ga što lepše dočekao, upada u stvaralačku groznicu kakvu nikad dotad nije iskusio. Slika suncokrete, žitna polja, čemprese koji podrhtavaju u letnjoj jari, noćna nebesa izbušena sjaktanjem zvezda… sve u čemu prepoznaje sopstveno drhtanje i žar. Više se ne zna da li kroz tu mahnitost traži oduška prenadraženim nervima ili svojim zdravljem plaća danak silovitoj nemani koja mu čupa utrobu i mozak i koja se, kroz slike, materijalizuje i razmnožava.

Na te slike Gogen reaguje vrlo uzdržano. Objektivna procena i prijateljski saveti su sve što ima da ponudi. On ima precizne teorije o tome kako treba slikati, dobronameran je sa svima koji su spremni da slede njegovu doktrinu, ali, ne podnosi da mu se protivreči. Vinsent to oseća i trudi se – koliko može – da bude dobar đak i da se uskladi sa Gogenovom estetikom. Smirio je svoj raštrkan potez, pojednostavio kompoziciju, pristao da površine hromatski ujednači i oiviči jasnom linijom, prihvatio je i sinkretizam, i simbolizam i elemente dekorativnosti… i to je trajalo sve dok ga neumoljivi, slikarski instinkt samoodržanja nije upozorio da je izneverio ono što je trebalo da mu bude najsvetije – sebe samog. Da je na putu da proigra svoju umetnost, onu koju je hranio sopstvenim životnim sokovima, kojoj je dao sve. To je početak kraja. Prijateljstvo ostaje naizgled netaknuto, ali Vinsent sve češće gubi nerve i pada u vatru na najmanji povod. Diskusije se pretvaraju u svađe, kroz koje se provlači neka mukla pretnja. Gogen sve češće govori o odlasku.

Vinsent van Gog, Sećanje na vrt u Etenu (Gospodje iz Arla), 1888. (Ermitaž, Sankt Petersburg)

Jednog dana oko Božića, u “Žutoj kući”,  policija pronalazi polumrtvo telo Vinsenta Van Goga. Umotano u okrvavljene čaršave. Osakaćeno. Priča o odsečenom uvetu i nesretno završenom prijateljstvu kreće čaršijom, mada niko ne zna šta se zapravo dogodilo. Svi se, ipak, slažu oko jedne stvari: Vinsent Van Gog je lud i treba ga udaljiti iz zajednice normalnih ljudi. Rečeno – učinjeno, ali mu je, omogućeno da i dalje slika. Zanimljivo je da, upravo iz tog perioda potiču neka od njegovih najboljih dela. Prepoznajemo ih po onom vijugavom, psihodeličnom potezu. Među njima ima i nekoliko autoportreta. Gledajući ih, imamo utisak da slikar preispituje svoj lik u ogledalu i traži odgovor na suštinsko pitanje: “Ko sam ja i šta to nosim u sebi?”

To pitanje ne prestajemo da postavljamo i mi sami. Ko je Van Gog? Zašto je svoj život okončao u momentu kad je u slikarstvu konačno dostigao nivo za kojim je težio? Šta je to što više nije mogao da izdrži? Osećanje krivice što je sav teret oko svog izdržavanja svalio na brata? Sumnja da će taj novac ikada moći da nadoknadi? Strah da će ga demon ludila jednom definitivno uzeti pod svoje? Sve veći raskol između njega i realnog sveta? Najlakše je odgovoriti – sve to po malo.

Vinsent van Gog, Autoportret sa previjenim uhom, 1889. (Korto institut, London)

U suštini, nema pravog slikarstva bez izvesne senzibilnosti nervnog sistema, kao što ne može biti slikarstva tamo gde je ludilo već uzelo maha. Čovek u akutnom psihotičnom stanju, čak i ako ga je priroda obdarila talentom, nikad neće napraviti umetničko delo vredno pažnje. Upravo do tog saznanja dolazimo proučavajući Van Gogov život i slike. Van Gog je istovremeno bio i promišljen i neobuzdan. Bio je razapet do kidanja između nagona da se prepusti orgiji boja i oblika, s jedne strane, i želje da udovolji estetskim zakonitostima – koje je savršeno poznavao, s druge. Napor da nekako uspostavi ravnotežu između te dve oprečne tendencije bio je pregolem za njegovu, već samu po sebi krhku, psihičku konstituciju. Ne, Vinsent Van Gog nije bio lud. Bio je umetnik. A pošto je sebe video samo kao revnosnog zanatliju, mogli bismo da kažemo da je – sagoreo na poslu.

(Kraj)

Vinsent van Gog: Slikarstvo po cenu života (1)

Reprodukcije© Google Art Project

Ovaj tekst je ustupljen ekskluzivno za onlajn objavljivanje Artis Centru i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

Vinsent van Gog, Umetnikova soba u Arlu, 1889. (Umetnički institut, Čikago)

Ekskluzivno iz Pariza: Slavica Batos

Van Gog je, uz Pikasa, najpopularniji slikar na planeti. Za njega znaju čak i oni koji misle da je Leonardo da Vinči poznati holivudski glumac, a Rembrant marka frižidera. Njegove slike prepoznatljive su na prvi pogled. Opšte je prihvaćeno da je bio lud i da je zato sebi odsekao uvo. Zna se, takođe, da je živeo bedno, da se ubio relativno mlad i da je slavu stekao tek nekoliko decenija nakon smrti. To bi bilo sve. To bi moglo biti i dovoljno, da se, eto, ne dogode povremeno neke izložbe i nateraju nas da u, koherentnu, zaokruženu sliku unesemo malo nereda.

Vinsent van Gog, Autoportret sa sivim šeširom, 1886-87 (Rijksmuzeum)

Vinsent Van Gog bio je, na primer, obrazovan čovek. Govorio je četiri jezika, čitao je klasike i pisce svog vremena, boravio je u nekoliko evropskih prestonica i odlično je poznavao teoriju slikarstva. Da je sledio životni put svojih predaka ili stričeva, mogao je da postane sveštenik, admiral, galerista… Ali, nije mu bilo pisano. Praktično od samog rođenja, zid nesporazuma počeo je da se diže između Vinsenta i ostatka ljudskog roda. Od momenta kad su mu roditelji nadenuli ime deteta koje im je umrlo tačno godinu dana ranije, smisao njegove egzistencije, njegov identitet, njegova vitalnost… sve to kao da je bilo dovedeno u sumnju. Vinsent je bio nedruželjubivo i prgavo dete, robustne građe, čudnih zeleno-plavih očiju, iz kojih je sevao izazivački pogled uplašene zveri. Vremenom je od njega počelo da zazire i njegovo petoro mlađih braće i sestara. Provodio je dane lunjajući po močvarnim pustarama i šumarcima, posmatrao bube i vodeno bilje, ponešto precrtavao. Vuk samotnjak, u školi je patio pa su psovke i uvrede bile uobičajen odgovor na najmanju frustraciju. Iza te rogobatne ljušture krila se, zapravo, već tad, ona strašna, beskompromisna, iskrenost, koja će na Vinsenta najpre navući jad i nevolje da bi mu jednog dana, naravno prekasno, donela razumevanje i priznanja.

Vinsent Van Gog, Grupa starih kuća i nova crkva u Hagu, 1882. (Privatno vlasništvo)

Sa šesnaest godina Vinsent Van Gog je kako-tako završio svoje školovanje. Ono što ga je interesovalo – književnost, filozofiju i teologiju, na primer – savladao je ne obazirući se na školski program. Čitao je žudno, nezajažljivo, sa istom melanholičnom strašću sa kojom je posmatrao i prirodu, ako se prirodom može nazvati sumorna, inertna holandska ravnica. Imao je, očigledno, i kvalitete i bogat unutrašnji život, ali kad se postavilo pitanje kojom profesijom bi mogao da se bavi, na to pitanje niko nije umeo da odgovori. Otac mu je bio sveštenik, a tri strica uživala su vrlo visoki ugled u oblasti trgovine umetničkim delima. Posebno najstariji od njih, po imenu takođe Vinsent Van  Gog. On je godinama uspešno poslovao u Hagu i upravo je prodao svoju galeriju poznatoj francuskoj firmi Gupil & Comp., koja je imala filijale u svim značajnim umetničkim centrima u svetu. Mladi Vinsent je, svaki put kad bi bio u poseti kod strica, kriomice i sa divljenjem posmatrao slike na zidovima. Osećao je pritom da ga nešto sudbonosno, ali tajnovito i neartikulisano, vuče ka tom univerzumu, u kojem realnost nije više realnost, u kojem stvari imaju sopstveni red i zakon, zasnovan na bojama, ritmovima, treptajima… Mučaljiv i nezgrapan, kakav je bio, to nikome nije rekao, pa čak ni samom sebi. Ne pitajući ga za mišljenje – jer, smatralo se da on mišljenje i nema – porodični savet se sastao i zaključio da je došlo vreme da se Vinsentu nađe posao. Stric je imao ideju, ostali su se složili i odluka je pala: Vinsent će biti trgovac slikama.

Vinsent van Gog, Zadnje dvorište kuće Sijenove majke u Hagu, 1882. (Norton Sajmon muzej, Kalifornija)

Na poslu, u Gupilovoj filijali u Hagu, Vinsent postaje primer vrednog i savesnog službenika. Niko ne ume da raspakuje ili upakuje slike tako vešto kao on, niko kao on nema u glavi celokupan inventar umetničkih slika, grafika, crteža i reprodukcija koje su prošle kroz galeriju. Ako se izuzme ono prvo iskustvo sa slikama u stričevoj kući, Vinsent o umetnosti ne zna ništa. Najedamput, čitav jedan novi svet se ukazuje pred njegovim očima i on mu hrli u susret sa strašću i instinktima svojih mladih godina. U galeriji stiče uvid u slikarstvo, akademskim titulama ovenčanih, savremenika. Kada ima slobodnog vremena, posećuje muzeje ili čita do obnevidelosti. Njegovo neznanje je ogromno, ali je isto tako neizmerna želja da nekako prodre u to tkivo misterioznih odnosa i značenja, u kome, čini mu se, ima mesta i za njega.

Prvi put u životu oseća se zaista dobro i sa nadom gleda u budućnost. Svoj entuzijazam preneće i na, četiri godine mlađeg, brata Tea – jedino biće na svetu kome je Vinsent istinski privržen i, verovatno, jedino biće na svetu koje će mu sličnim osećanjima uzvratiti. Teo će se, sa nepunih šesnaest godina zaposliti kao pripravnik u briselskoj filijali firme Gupil, a Vinsent, nakon što je dobro ispekao zanat u Hagu, dobiće preporuku za ispostavu u Londonu.

Vinsent van Gog, Seljaci jedu krompir, 1885. (Kroler-Miler muzej, Oterlo, Holandija)

Vinsent Van Gog u londonskom izdanju se gotovo ni po čemu ne izdvaja od mnogobrojnih mladih, elegantnih džentlmena engleske prestonice. Trodelni kostim, cilindar, pa čak i izvesni maniri u ophođenju, uspešno prikrivaju njegova ratarska pleća i srditu narav. Posao obavlja sa bezbrižnom rutinom, vremena ima dovoljno i za posete muzejima, i za čitanje, i za šetnje londonskim predgrađima. Englesko slikarstvo ga ispočetka malo zbunjuje, ali, malo po malo, njegova slikarska optika se proširuje i obogaćuje vizijom sveta koju nude Konstejbl, Rejnolds ili Tarner. Posebno snažan utisak na njega ostavljaju grafike koje viđa u izlogu čuvenog ilustrovanog časopisa The Illustrated London News. Vrlo brzo će početi i sam da crta, tačnije da ilustracijama dopunjuje opise svog života u Londonu, koje redovno šalje roditeljima i bratu Teu.

Odgajen u protestantskoj sredini, Vinsent od života ne traži mnogo: posao, skromni dom, porodicu. Sve to mu je na dohvat ruke, pa čak i buduća verenica. Gazdarica kod koje stanuje ima ćerku, što da ne, Vinsent se u nju zaljubljuje iskreno i silovito, zadivljen i sām snagom lavine koju je u njemu pokrenula vragolasta devojka. Čedan na svoj primitivan i sirov način, Vinsent ne zna da, kolika god da je snaga naših osećanja, ona ne podrazumeva nužno i naklonost odabrane osobe. U trenutku kad je devojka sa podsmehom odbila svog nezgrapnog prosioca, on nije u stanju ni da pojmi ni da prihvati tragikomiku svog položaja. Jer, to što on nudi čini mu se ogromno, nesamerljivo, neviđeno, a sve što zauzvrat traži je – samo da dar bude prihvaćen. Uzalud. Devojka će ostati neumoljiva, a Vinsentovim žilama poteći će jad i nespokoj, koji ga više nikad neće napustiti.

Vinsent van Gog, Vijadukt u Parizu, 1887. (Muzej Gugenhajm, Njujork)

Posao ga više ne interesuje. Sa klijentima je osoran i netrpeljiv, pa je poslodavac već najavio otkaz. Kad je sam sa sobom, oblak turobnih misli tako je tegoban i gust da se nikakav izlaz ne vidi. U pomoć mu opet priskače stric, sređujući preko svojih veza da dobije posao u Parizu. Stric je ubeđen da za boljke srca nema boljeg leka od uzavrele i, taman koliko treba – frivolne, prestonice umetnosti. Odista, te 1874. godine, Pariz je poprište zabavnih i sudbonosnih događaja. Grupa mladih umetnika, odbačenih i ismejanih od strane umetničkog establišmenta, odlučuje da sama sebi sebi organizuje izložbu, u ateljeu jednog fotografa. Zvanična kritika im izdeva pogrdno ime “impresionisti”, ne sluteći da će, ubuduće, biti pominjana u istoriji samo zahvaljujući tom glupom ispadu. Vinsent Van Gog, međutim, ništa od toga ne primećuje, ni u čemu ne učestvuje. Zatočenik sopstvene teskobe, izbavljenje traži u knjigama, pre svega u Bibliji. Nekad je voleo prirodu i slikarstvo, potom je voleo jednu ženu, sada će svu svoju ljubav usmeriti ka Bogu.

Vinsent van Gog, Teo van Gog, 1887. (Van Gog muzej, Amsterdam)

Sledećih nekoliko godina biće ispunjene pokušajima da postane sveštenik ili propovednik – makar i neplaćen. Posao kod Gupila će zauvek izgubiti jer je i gazdi i klijentima govorio da umetnost ne može da se tretira kao roba. Neko vreme će raditi kao učitelj u školi za siromašnu decu, pri anglikanskoj crkvi, u jednom od londonskih predgrađa. I odatle će biti izbačen, jer je bio protiv naplaćivanju školarine. Godinu dana će spremati prijemni ispit za teološki fakultet, ali će pre ispita odustati jer nema ni snage ni volje da se nosi sa preobimnim gradivom. Na kraju će završiti kao propovednik – laik, među rudarima, u industrijskoj zoni Belgije. Spavaće na slami, silaziće u okna, hraniće se bedno… da bi i odatle bio isteran, sa obrazloženjem da podstiče rudare na štrajk. Bolesnog i ruiniranog u svakom pogledu, roditelji ga, pod pretnjom smeštanja u azil za umobolne, vraćaju u Holandiju. U tom trenutku, Vinsent Van Gog ima dvadeset pet godina i, više nego ikad do tad, oseća se promašen, izgubljen, nepotreban. Nastaje period teške apatije i konflikata sa ocem, koji i dalje misli da je neko prihvatilište za psihopate najbolje rešenje. Za to vreme, brat Teo postaje uvažen trgovac slikama, u firmi Gupil, u Parizu.

(Nastaviće se)

 

Reprodukcije© Google Art Project

Ovaj tekst je ustupljen ekskluzivno za onlajn objavljivanje Artis Centru i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

 

kapela-vojvode-putnika_tamara-ognjevic

Novo groblje, Kapela vojvode Radomira Putnika © Tamara Ognjević

Subota 12. i 19. novembar u 11 časova

Ove godine se navršava tačno 130 godina od kako je 1886. u rad pušteno Novo groblje. Beogradski Per Lašez, jedno od najlepših evropskih grobalja, član Udruženja kulturno značajnih grobalja Evrope (ASCE), prostor izvanrednih priča, dokument o istoriji grada bez uporednika.

Novo groblje je jedinstveni muzej na otvorenom, sinteza memorijalne arhitekture i najveća galerija skulptorskih radova na tlu Srbije. Saborno mesto velikana koji su stvarali prestonicu, ali i državu, od značaja za ovdašnju, a neretko i svetsku istoriju. Na njemu traje besmrtni dijalog  književnika, naučnika, umetnika, političara, heroja …

novo-groblje_el-zold

Novo groblje, detalj spomenika © El Zold

Lokalno, a međunarodno. Prostor koji govori više jezika i miri religije i političke interese. Novo groblje je celina od najvećeg značaja za istoriju i baštinu Srbije, ogledalo verovanja i ukusa, poimanja prolaznosti i večnosti. Ona tačka o kojoj Jovan Jovanović  Zmaj peva kada poziva na važnost svetlih grobova.

Budite deo neuporedivog iskustva!

Sastanak ispred glavne kapije (Ruzveltova 50) u 11 časova. Šetnja traje oko 2 časa.

Cena: 650 dinara (plaća se na licu mesta)

Prijavljivenje obavezno!

Radnim danima od 11 do 17 časova

Na 065 864 38 00 ili na office@artiscenter.com

©Artis Center

 

 

Piše: Slavica Batos, Pariz

prostituzione-parigiscenografia8

Detalj sa izložbe “Sjaj i beda: slike prostitucije 1850-1910″, Muzej Orse, Pariz

Pošto je izložba održana u Muzeju Orse u Parizu 2015-2016. godine nazvana “Sjaj i beda” (sličnost sa naslovom Balzakovog romana je namerna), organizatori su se potrudili da bude i sjaja i bede, mada je njihova proporcija realno bila drugačija nego na izložbi. Prećićemo preko toga. Koga uopšte zanima realnost kad se radi o temi prostitucije? – posebno ako se uzme u obzir njen fantazmatski potencijal. Posetioce na ovoj izložbi prvenstveno interesuje priča, čak i pred platnima neospornih slikarskih velikana, kakvi su Dega, Tuluz-Lotrek ili Mane.

U sali posvećenoj kurtizanama i luksuznoj prostituciji mogu se videti portreti nekoliko dama koje su, zahvaljujući svojoj lepoti i veštini zavođenja, stekle ogromno bogatstvo, slavu, društveni položaj… i sve što uz to ide. Među njima je fascinantna grofica od Luana, čiji je svaki “zaštitnik” bio bogatiji i moćniji od prethodnog. Završila je kao bogata udovica i vlasnica luksuzne kuće na Jelisejskim Poljima, u kojoj se okupljao intelektualni, umetnički i politički krem Pariza. Tu je i raskošni portret izvesne Alis de Lanse, koja je od bogatog ljubavnika dobila na poklon, ni manje ni više, nego palatu u kojoj je nekad  živela Madam di Bari, favoritkinja (naziv za ljubavnice kraljeva) Luja XV. Nije izostala ni glumica Margarita Belanže, poslednja ljubavnica Napoleona III, a ni Valtes de la Binj, koju je imperator samo okrznuo u prolazu, ali je to bilo dovoljno da njena cena skoči na neverovatnih 80 000 franaka po “susretu” (slobodno prevedena francuska reč passe – prolaz, koja u žargonu označava seksualni odnos). Danas bi to predstavljalo oko 250 000 evra.

Alfons Muha, Lian de Puže, plakat Foli Beržea, 1896.

Valtes de la Binj je za nas zanimljiva jer je pod svoje okrilje uzela mladu i ambicioznu Lian de Puži, koja će svoju mentorku nadmašiti i slavom, i lepotom, i kulturom, i statusom. Lian de Puži je jedina kurtizana (iz tog vremena) koja je postala princeza. Imućna i finansijski nezavisna, u četrdesetoj godini udala se za mlađahnog princa Giku – sestrića naše kraljice Natalije Obrenović. Sa njim će proživeti skoro dvadeset godina. Očigledno, ni kraljica Natalija ni njena sestra nisu imale sreće sa snajama. Portreti otmene kurtizane su se pogubili – iako je volela i slikarstvo i slikare, tako da nam je, osim fotografija, od nje ostao samo spektakularni plakat u prirodnoj veličini, koji je, povodom jednog od njenih produciranja u kabareu Foli Beržer, izradio Alfons Muha. Nažalost, organizator izložbe se ovog plakata nije setio. Parižani su ga ipak videli, pre neku godinu, na izložbi posvećenoj pokretu Art Nuvo.

U istom izložbenom prostoru, namenjenom elitnoj prostituciji, nalazi se i jedan vrlo zagonetan komad nameštaja u stilu Luja XVI, koji je bacio u duboko razmišljanje sve posetioce, mada se retko ko usudio da se o načinu upotrebe i naglas izjasni. Radi se, naime, o nekoj vrsti, luksuzno tapacirane i pozlaćene, ginekološke stolice, sa uzengijama za noge ali i parom metalnih papuča u donjem delu, kao da je cilj bio da se eventualnom doktoru obezbedi stabilan oslonac. Istoj svrsi verovatno su bila namenjena i dva vertikalna štapa, s jedne i s druge strane ležaja. Dilema se rađa, međutim, kad se u kombinaciju uvede još jedan izduženi ležaj – u nivou papuča, kao i činjenica da papuče mogu da se okreću u krug. Ova skupocena igračka izrađena je, saznajemo, po narudžbini engleskog kralja Edvarda VII (koji je u to doba još uvek bio Princ od Velsa), a nalazila se u privatnoj kraljevskoj odaji najluksuznijeg pariskog bordela, po imenu Šabane (Le Chabanais).

Specijalna, erotska stolica za princa od Velsa iz bordela Šabane.

Da, svi evropski suvereni, a i dobar deo svetskih, posećivali su pariske bordele. Ponešto se čak može saznati i o njihovim intimnim osobitostima – iz beležaka kurtizane poznate pod imenom La Belle Otero (i pod nadimkom “ministar spoljnih poslova”). Lepu Otero vidimo na fotografijama, a odmah tu, u blizini, vidimo i kako je mogao izgledati njen krevet. Izloženi rekvizit – remek delo umetničke stolarije, ima oslikano uzglavlje a po obodu je ukrašen skulpturama anđela. Pripadao je još jednoj od legendi luksuzne prostitucije, markizi Paivi (La Païva). Da bi utisak bio upečatljiviji, čipkasta posteljina je u neredu, kao da se lepa markiza do maločas tu valjuškala.

Ovde treba napomenuti da je scenografiju izložbe osmislio čuveni operski i pozorišni reditelj kanadskog porekla, Robert Karsen. Prostorija u kojoj se nalazi pomenuti krevet je sva u toplim, tamno-smeđim tonovima i osvetljena kao da se radi o pozorišnoj sceni. Kao pandan krevetu ili, još bolje, kao novi kadar iz istog filma, stoji slika “Rola”, znalački osvetljena i ona, tako da ne može da nam promakne nijedan detalj, nijedna slikarska suptilnost.

“Rola” je, verovatno, najbolja slika na izložbi. Na njoj lepo vidimo kako se duh novog vremena i novih sloboda sprema da potisne klasicističko-akademski kodeks. Žensko telo jeste naslikano onako kako dolikuje učeniku uvaženog profesora Kabanela, ali sve ostalo vibrira i blješti u slavu impresionizma. Žerveksu je zameren, kao što smo već rekli, preterani naturalizam scene. Dodajmo samo da je za taj iskorak u sirovu realnost pomalo kriv i Edgar Dega; on je taj koji je slikaru sugerisao da, u prvi plan, stavi pobacanu odeću. Bilo je, takođe i zamerki u vezi sa preteranom upotrebom bele boje. Ali, ako se bolje pogleda, čista bela boja upotrebljena je samo na retkim mestima, da označi svetlosne reflekse i da slici dā neophodnu svežinu. Sve ostalo zapravo su biserno-sivi tonovi sa neviđeno suptilnim prelazima u plavo i roze. “Nije li čudno videti – napisao je Emil Zola 1879. godine – kako vihor modernizma zahvata najbolje učenike akademskih slikara, nagoneći ih da se odreknu svojih bogova i da za potrebe naturalizma koriste oružje koje su oteli Akademiji lepih umetnosti, svetilištu tradicije?” Zolina veza sa slikom “Rola” ovim se ne iscrpljuje. Rekli smo da prostitutka na slici likom podseća na Valtes de la Binj. Dodaćemo da je Valtes inspirisala Zolu za lik Nane u istoimenom romanu, kao i da je Žerveksov lik transponovan u lik Fažerola, u romanu o slikarstvu “Delo”.

Eduar Mane, Doručak na travi, 1862-3, Muzej Orse, Pariz

Emil Zola je dokazao da je vatreni pristalica modernog slikarstva i kad je zvanična kritika ismejala Maneov “Doručak na travi” (1862-3.) i kad je “Olimpija” (1865.) izazvala nezapamćen skandal. Izjavio je i obrazložio u kraćoj brošuri da je Mane “slikar budućnosti i da mu je mesto u Luvru”. I jedna i druga Maneova slika iritirala je čuvare tradicije i morala iz istog razloga kao i “Rola”: ženski likovi na slikama su bez dvoumljenja – bile prostitutke. Posebno Olimpija. U pozi Urbinske Venere, sa čuvene Ticijanove slike, ova Hetera sa gradskih pločnika nas bestidno fiksira svojim hladnim pogledom, ne krijući ništa ni od svoje golotinje ni od posla kojim se bavi. Ona je gola jer to profesija od nje traži, ona nema potrebe čak ni da zavodi, jer su njena anatomija i nešto malo umeća dovoljni da klijentu obezbede iluziju ljubavnog sastanka, za kojom žudi i koju plaća.

Sa Olimpijom, iako je na izložbi smeštena u “aristokratiju poroka”, ulazimo u realnost prostitucije, onakvu kakvu je, iza zamandaljenih prozorskih kapaka javnih kuća, mogao videti njen najveći poklonik među slikarima – Anri de Tuluz-Lotrek. Na francuskom jeziku se javne kuće zapravo zovu “zatvorene kuće” (maisons clauses), iz više razloga. Kapci na prozorima prema ulici nisu se smeli otvarati ni danju ni noću, u kuću nije mogao da uđe bilo ko a devojke su iz nje izlazile vrlo retko, samo uz specijalnu dozvolu. Živele su u nekoj vrsti dobrovoljnog zatočeništva, koje je mnogima od njih – budimo iskreni – lakše padalo nego fizički rad u fabrici. Upravnici (ili gazdarici) su davale polovinu zarade, a od novca koji je preostajao plaćale su stan i hranu. Ako se tome doda da su bile prinuđene da na licu mesta kupuju ili iznajmljuju, po vrlo visokoj ceni, sve ono što bi inače nabavile u gradu (cigarete, parfeme, šminku, haljine, veš…), da ih je i najmanja pritužba klijenata takođe skupo koštala, lako je razumeti zašto je većina njih konstantno bila u dugovima. Ovaj sistem dužničkog ropstva omogućavao je upravnici bordela (to je uvek bila žena) da se otarasi devojke koje su se klijenti zasitili, tako što bi je (u zamenu za nadoknadu duga) ustupila nekom bordelu niže kategorije. Devojke koje su imale zlu sreću da se to ponovi više puta, završavale bi u tzv. maisons d’abattage (od glagola abattre – srušiti ubiti, zaklati). To su bile javne kuće za vojnike i radničku klasu, u kojima se dnevna doza korisnika kretala između sedamdeset i sto. Na slici “Umor” (Lassitude), Tuluz-Lotrek nam pokazuje u kakvom se stanju nalazi žensko telo nakon jednog takvog radnog dana. Bezoblična hrpa mesa i kostiju, koja se skoro stopila sa zarozanim čaršavom. Slikar je u svom maniru, na komadu kartona, sa samo nekoliko poteza i uz minimum boje, uspeo da predstavi vrhunac ljudske mizerije.

Anri Tuluz Lotrek, Umor, 1896, Muzej Orse, Pariz

Sa potomkom jedne od najstarijih francuskih plemićkih porodica, Anrijem de Tuluz-Lotrekom, priroda se na čudan način poigrala. Obdarila ga je slikarskim senzibilitetom i veštinom, ali mu je uskratila fizički izgled koji bi išao uz plemićku titulu i plemeniti dar. Grof zakržljalih nogu i tužnog lika našao je smisao života u umetnosti a utehu u alkoholu, noćnim provodima i u druženju sa prostitutkama, koje je sudbina, kao i njega, izgurala na margine društva. Prodavačice seksualnih usluga, koje su monstruozitet upoznale na najneposredniji mogući način, videle su u ovom malom, ružnom čoveku, ne monstruma, nego srodnu dušu i prijatelja. On se prema njima odnosio sa poštovanjem, donosio im cveće i pravio im društvo u časovima dokolice. Za uzvrat, većina devojaka bila je voljna da se uhvati ukoštac sa još jednim od njegovih problema – nenormalno učestalim erekcijama. Za razliku od ostalih posetilaca bordela, kojima je bilo zabranjeno svako zadržavanje van radnog vremena, galantni slikar je imao sva prava, kao da je i sam bio jedan od stanara kuće. Mogao je svoje prijateljice u nesreći da posmatra dok se presvlače ili spavaju, dok udešene i namazane debelim slojem šminke čekaju u salonu da ih neki klijent odabere, dok zadignute spavaćice stoje u redu za lekarski pregled… Da posmatra i da beleži.

Anri Tuluz Lotrek, U salonu Ri de Mulan, 1894, Muzej Tuluz Lotreka u Albiju, Francuska

Kao niko pre njega, Tuluz-Lotrek je prostitutkama dao ljudsko lice. Nije ih slikao ni kao fatalne žene, ni kao bića iz muških fantazama. Slikao ih je kao obične žene, ophrvane tegobnim svakodnevnim poslom. To nije bio slučaj i sa njegovim savremenicima. Neki od njih (Žan-Luj Foren, na primer) smatrali su da je prostitucija kao tema idealan način da se razobliči društvena hipokrizija. U svetu u kome je međusobno mešanje klasa bilo nepojmljivo, imućna gospoda zdušno je kršila to pravilo, deleći sa proletarijatom i intimu i sifilis. Bilo je slikara koji su ovekovečili upravo te intimne trenutke. Edgar Dega, na primer, mada su se, posle njegove smrti, naslednici potrudili da unište većinu “pornografskih” crteža. Nasuprot tom naturalističkom stilu, na izložbi možemo videti slike i crteže koji su na ivici karikature (Felisjen Rops, na primer), u kojima je žena/prostitutka predstavljena kao dijabolična zavodnica koja manipuliše muškarcima i vodi ih u propast. I tako redom.

Otkako je sveta i veka (setimo se samo fresaka iz javnih kuća Pompeje), likovna umetnost je poklanjala pažnju temama vezanim, posredno ili neposredno, za prostituciju. I, kao što znamo, te predstave su uglavnom bile vezane za neki istorijski, mitološki ili pedagoško-moralizatorski kontekst. U XIX veku, međutim, sa industrijskom revolucijom pojavila se i nova kategorija pisaca i slikara, koji su bili direktno uključeni u društvena zbivanja i skloni da o njima svedoče. Sudeći po izložbi u muzeju Orse, za mnoge od njih prostitutka je bila jedna od čelnih figura modernog vremena.

(Kraj)

 

Slikarstvo i prostitucija (1): Bordel Evrope 

Tekst naše koleginice Slavice Batos o izložbi “Sjaj i beda: Slike prostitucije 1850-1910″, održanoj u Muzeju Orse, prvobitno je objavljen u štampanom izdanju nedeljnika “Pečat”. Artisu je njegova dopunjena i priređena verzija ustupljena za ekskluzivno onlajn objavljivanje i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

Katalog Izložbe “Sjaj i beda: Slike prostitucije 185-1910″, održane u Muzeju Orse u Parizu početkom 2016.

Reprodukcije korišćene u tekstu:  

© Musée d’Orsay, Dist. RMN-Grand Palais / Patrice Schmidt

© Google Art Project

Ciklus naših novembarskih šetnji počinje u subotu 12. novembra premijernim programom u okviru serijala Baština bez granica.

Uskoro stiže kompletan info!

Hvala na strpljenju i poverenju :)

Kristijan Šloe, Bratstvo, digital art

Piše: Slavica Batos, Pariz

Anri Žerveks, Rola, 1878, Muzej lepih umetnosti, Bordo

U Parizu, u proleće 1878. godine, pred samo otvaranje najprestižnije slikarske manifestacije – tzv. Salona, organizatori su iz postavke izbacili sliku dvadesetšestogodišnjeg Anrija Žerveksa, sa manje-više eksplicitnim obrazloženjem da je nemoralna. Prikazana scena, međutim, praktično se nije razlikovala od prizora viđenih i prihvaćenih na svim dotadašnijm Salonima, u galerijama i u poštenim građanskim kućama. Naga žena opružena na krevetu i muškarac koji je kradomice posmatra.

Rećićemo odmah da ono što je uvaženoj gospodi iz žirija zasmetalo nije bilo to nago telo – glatko, besprekorno, naslikano u skladu sa normama akademizma, nego aluzija na jedan društveni fenomenom u kome niko nije želeo da se javno prepozna. Aluzija na prostituciju i, što je još gore, na prostituciju koja se tiče novopečene buržoaske klase. Da se radi upravo o tome potvrđuje, pre svega, naslov slike: “Rola” (Rolla). Rola je glavni lik iz istoimene narativne poeme Alfreda de Misea, gde je reč o mladiću koji je svu svoju imovinu proćerdao na karte i na žene. Suočen sa bezizlaznom situacijom, ruinirani mladi kicoš odlučuje da se ubije, s tim što će svoju poslednju noć i svoje poslednje dragocenosti pokloniti omiljenoj prostitutki. Na slici vidimo trenutak kada se, nakon burno provedene noći, sprema da skoči kroz prozor i baca poslednji pogled na, bisernom svetlošću okupano, telo usnule lepotice.

Sama po sebi scena je mogla da prođe kao romantična da u nju nije ubačeno nekoliko elemenata koji nedvosmisleno svedoče o realnosti seksualnog čina kao i o njegovom robno-novčanom karakteru: izgužvana posteljina, razbacana odeća, nakit na noćnom stočiću (i pored njega muški šešir – da se zna ko plaća)… Skandal je bio utoliko veći što se tu radilo o prostitutki koja (videćemo kako i zašto) izmiče sistemu kontrole i održava bliske odnose sa pripadnicima viših društvenih slojeva. Branitelji javnog morala i dobrog ukusa, iako su sa ovim pojavama bili i neposredno upoznati, smatrali su da je nedolično iznositi ih na svetlo dana.

Samo nekoliko dana nakon što joj je uskraćeno mesto na Salonu, slika je bila izložena kod jednog prodavca umetničke robe, u kvartu koji je, osim po galerijama, bio poznat i kao stecište prostitutki višeg ranga. I dok su dame slobodnih nazora izlagale svoje čari po obližnjim bulevarima, miris skandala privukao je gomile posetilaca i u pomenutu galeriju. Nekima od njih učinilo se da lepotica sa Žerveksove slike likom podseća na izvesnu Valtes de la Binj, kurtizanu koja je volela da se druži sa umetnicima – mada ju je njena praktična priroda više vukla ka bankarima i krunisanim glavama. Govorilo se da joj nije odoleo čak ni imperator Napoleon III.

dega-absint

Edgar Dega, Absint, 1875-76, Muzej Orse, Pariz

Žene slobodnog morala obeležile su Pariz s druge polovine XIX veka baš kao i slikari, koji su osvojili neviđene slobode u baratanju bojama i kičicom. Njihove sudbine su često bile isprepletene. Prostitutkama je zakonom bilo propisano da ostanu skrivene od očiju javnosti a, istovremeno, u očima slikara, opčinjenost mračnim predmetom želja nikad dotad se nije izrazila na tako intenzivan i upečatljiv način – uprkos naporima kulturnog establišmenta da kreaciju satera u akademske norme. Upravo se ovim fenomenom bavila izložba u pariskom Muzeju Orse, naslovljena “Sjaj i beda – Slike prostitucije, 1850 – 1910” održana u period od 22. septembra 2015. do 17. januara 2016. To je prva izložba koja je temeljno obradila ovu temu – prva na francuskom tlu, a verovatno i u svetskim okvirima. Kroz dela najpoznatijih umetnika iz perioda Drugog Carstva i Bel Epok, ali i kroz dela primenjene umetnosti, filmove, fotografije, knjige i obiman dokumentarni materijal, izložba ukazuje na ulogu koju je prostitucija odigrala u nastajanju moderne umetnosti, ne gubeći pritom iz vida ni način na koji je ona bila i ostala neraskidivi deo identiteta tog vremena.

Eduar Mane, Konobarica sa kriglama, 1878-79, Muzej Orse, Pariz

U kolektivnoj svesti Pariz je odavno identifikovan kao “grad svetlosti” i “prestonica ljubavi”. Manje je poznato da je nekad označavan i kao “grad poroka”, odnosno “bordel Evrope”. O tome svedoče specijalna izdanja turističkih vodiča, članci iz novina, ilustracije, romani i – obimna policijska arhiva. Ovaj poslednji izvor podataka postao je nezaobilazan u svakoj ozbiljnijoj studiji prostitucije.

Smatrajući da je prostitucija “nužno zlo”, francuska policija je, od strane najviših državnih instanci, bila ovlašćena i zadužena da zlo drži pod kontrolom. Svaki put kad je neko čeljade uhvaćeno u trgovini seksualnim uslugama, usledili bi identifikacija, saslušanje i vrlo detaljan zapisnik. Veliki broj “prodavačica ljubavi” posedovao je zvaničnu dozvolu za rad (tzv. kartu) i taj zvanični status podrazumevao je redovna javljanja ustanovama zaduženim za njihovu zdravstvenu (a i svaku drugu) kontrolu. U evidencijama one su bile označavane kao “potčinjene”. Status  “potčinjenih” imale su i seksualne trudbenice po javnim kućama, koje su se inače nazivale “kuće tolerancije”, verovatno zbog toga što je, sa stanovišta državnih organa, to bio najprihvatljiviji oblik trgovine seksom.

boldini-mulen-ruz

Ɖovani Boldini, Scena zabave u Mulen Ružu, oko 1889, Muzej Orse, Pariz

Godine 1870. policijska administracija je procenila da jedna četvrtina muške populacije, redovno posećuje javne kuće. Kupleraj je, u to vreme, bio mesto za odmor i razonodu kao i svako drugo. S obzirom da je bio sastavni deo društvenog života, u njemu su se bez zazora susretali odrasli muškarci, studenti i đaci – ovi potonji uglavnom za vreme raspusta. Nije bio redak slučaj ni da otac dovede sina, kad proceni da je došlo vreme da mu se “skine mrak”. Većinu klijenata činili su oženjeni ljudi. Ta vrsta vanbračnih veza je tolerisana jer se smatralo da se njome brakovi čuvaju od posledica preljubništva. Deca začeta sa prostitutkama, u očima društva, jednostavno nisu postojala.

Koliko je zapravo bilo prostitutki u  “zlatnom periodu”, između 1870. i 1900. godine, teško je proceniti. Za tih trideset godina policija je upisala u registar nekih 880 000, od čega 750 000 “nepotčinjenih”. Ovaj revolucionarni termin obuhvatao je uglavnom pripadnice najsiromašnijih slojeva radničke klase (pralje, peglerke, servirke, modistkinje, fabričke radnice i sl.), kojima je sekundarna delatnost omogućavala da prežive. Koju god brojku da navedemo biće netačna, jer, iako se za prostituciju tvrdi da je “najstariji zanat na svetu”, vrlo ju je teško definisati. Da li se može nazvati prostitutkom “grizeta”, koja ima redovnog dečka ali joj se lako desi da zgreši i sa nekim drugim, pod uslovom da joj kupi cipele ili je izvede na igranku? Ili “kokota”, koja od imućnog ljubavnika dobija izdržavanje i manje-više mu je verna? Ili “loreta”, koja to radi jer joj sve skupa liči na dobar provod? Ili udata žena, kojoj su potrebne dodatne investicije za novu haljinu? Ili “kurtizana”, koju pohode prinčevi i maharadže i koja je ponekad zgrnula toliko novca da može sebi da obezbedi plemićku titulu? Teško je bilo gde povući granicu. Pogotovo što prostituisanje ne podrazumeva baš uvek uslugu seksualne prirode, niti isključivo novčanu nadoknadu. U komentarima u vezi sa tematikom izložbe moglo se pročitati da je i slikarstvo neka vrsta prostitucije (u smislu prodavanja svoje intime za novac). Ali, nećemo ići tako daleko.

Nalazimo da je zanimljivo to što je izložba u Orseu bila otvorena postavkom koja nosi naziv “Dvosmislenost” (Ambiguïté). Na samom početku ovog dela izložbe mogli su se videti prizori sa pariskih ulica i, bar na prvi pogled, nije nam bilo jasno gde je tu prostitucija. Naša nedoumica dolazi otuda što su u drugoj polovini XIX veka organi za javni red i mir zabranili prostitutkama da se na javnim mestima oblače i ponašaju različito od običnih građanki. Ranije se znalo: žuta haljina ili bar šal (ta boja se najbolje razaznaje u mraku), crvena peruška na šeširu, zlatni pojas… nije bilo šanse da klijent pogreši. Najedamput sve se preokrenulo. Oznake i signali su postali manje uočljivi. Ali, motivisano oko, zna se, uz malo vežbe lako savladava nova pravila igre.

Džems Tiso, Prodavačice, 1883-1885, Umetnička galerija Ontarija, Toronto

Ako pažljivo osmotrimo sliku Džemsa Tisoa ”Prodavačica” (James Tissot, La Demoiselle de magasin, 1883-1885), otkrićemo da se neverbalni dogovor može svesti samo na pogled. Na slici vidimo enterijer minijaturne prodavnice ukrasnih traka za haljine i, u centralnom delu, prodavačicu koja jednom rukom otvara vrata butika a u drugoj drži lepo umotanu kutiju. Očigledno ispraća neku imućnu klijentkinju, sudeći po kočijašu i fijakeru koje naziremo na ulici. Prava priča odvija se, međutim, u levom, gornjem uglu slike. Tu vidimo drugu prodavačicu (obučenu, kao i prva, u crnu haljinu, zakopčanu do grla) kako stavlja neku kutiju na visoku policu tik uz izlog. Okrenuta nam je tako da njena silueta dolazi do izražaja, ali ne gleda u nas, nego kroz izlog, u gospodina sa naočarima i cilindrom, koji upitnim pogledom fiksira njene grudi. Scena je, dakle, savršeno čitljiva, naročito ako se zna da je ova vrsta butika često služila kao paravan za pravu aktivnost prodavačica, koja se odvijala u sobi iza.

Đovani Boldini, Pri prelasku ulice, 1873-75, Umetnički institut Sterlinga i Frensin Klark, Vilijamstaun, SAD

Još jedan znak raspoznavanja, koji današnjem posmatraču lako promakne, jeste pokret zadizanja suknje prilikom hodanja zaprljanim pariskim ulicama. U ono vreme, nijedna časna žena ne bi na ulici otkrila članak noge ili dozvolila da joj se vidi kraj podsuknje. A upravo to vidimo na Boldinijevoj slici “Pri prelasku ulice” (Giovanni Boldini, En traversant la rue, 1873-75). Koketno obučena i našminkana mlada devojka – verovatno cvećarka, sudeći po buketu u ruci – žurno prelazi ulicu zadižući rub haljine. Da ne bi bilo zabune oko njene prave profesije, slikar je u scenu uveo i elegantnog gospodina koji mladu damu merka kroz prozor fijakera. Odavde pa nadalje slike progovaraju drugim jezikom. Malo po malo, posmatrač uspeva da dešifruje seksualnu konotaciju i u manje očiglednim detaljima kao što su, na primer, ženski korset na krojačkoj lutki, koji kao da je prilepljen na torzo gospodina s druge strane izloga (na Tisoovoj slici), štap koji bukvalno probada nabore žipona (na gorepomenutoj Žerveksovoj slici), nakostrešena crna mačka na Maneovoj Olimpiji…

mane-olimpija

Eduar Mane, Olimpija, 1863, Muzej Orse, Pariz

Ali, pre nego što stignemo do Olimpije i tzv. salonske prostitucije, otkrivamo da se lov na seksualne užitke odigravao gotovo svuda gde je muška noga mogla da kroči: po ćorsokacima i haustorima, kafeima i točionicama pića, u pozorištima, kabareima i mjuzik-holovima, pa čak – koliko god nam to danas izgledalo neverovatno – i u Operi. Sve profesije u kojima je fizički izgled žene igrao kakvu-takvu ulogu (od kelnerica i prodavačica pa do glumica i balerina) bile su platforma za dodatnu zaradu. S obzirom na mizerne novčane nadoknade za sve poslove koji su ženama bili dostupni, prostitucija se – kao po nekom prećutnom dogovoru – nametala kao idealan izlaz iz bede. Tek kad to znamo, možemo na pravi način razumeti prizore na slikama Manea, Tuluz-Lotreka, Degaa, Boldinija, Ropsa…

Na izložbi  smo bili u prilici da vidimo one dobro poznate scene u kojima živopisno odevene konobarice služe pićem gospodu u redengotima i cilindrima ili im sede u krilu. Vidimo tu istu gospodu kako se u kabareima ili na, vrlo popularnim, kostimiranim balovima, provodi u društvu raskalašnih igračica. Ali sad nam je jasnije, svaki put kad su na slici zajedno predstavljeni koketno obučene mlade dame i elegantna gospoda, sledeći, nevidljivi kadar, odigraće se u sobici jeftinog hotela, koju dotična dama iznajmljuje po tarifi “toliko franaka za toliko minuta”. Jedna stvar nas ipak zbunjuje, posebno kad gledamo one slavne slike Edgara Degaa sa balerinama: šta ta elegantna, ocvala gospoda traži u vežbaonicama baletskih škola? To se takođe može odgonetnuti sa malo truda.

dega-proba-1874

Edgar Dega, Proba, 1874, Metropoliten muzej, Njujork

Počećemo od toga da devojčice iz finih porodica nikad nisu učile igranje van svojih kuća, a posebno ne balet, makar to bilo u baletskoj školi pariske Opere. I ovde srećemo sirotinju koja se dovija da se izvuče iz bede. U baletsku školu Opere, majke su dovodile maloletne devojčice sa nadom da će neki imućni “zaštitnik” – danas bi se to zvalo sponzor – platiti školovanje a, ako je sreće, i nešto više. Dobronamerna gospoda (zvanični naziv “pretplatnici”) plaćala je pravo da se mota po vežbaonicama i kulisama Opere i bila je, kao što možemo pretpostaviti, uglavnom zainteresovana za “nešto više”. Nekoliko srećnica među mršuljavim i preplašenim početnicama zaista bi i napravilo karijeru, pod kojom se podrazumevalo i permanentno “zaštitništvo”. Zahvaljujući toj vrsti podrške, gotovo sve zvezde pariske umetničke scene dobijale su uloge i angažmane, a one koje su uspele da stečenu slavu “zaštitnicima” debelo naplate, čak su se i obogatile. Najpoznatija među njima je glumica Sara Bernar. Na izložbi, nažalost, nema onog njenog čuvenog portreta iz Peti Palea, verovatno zbog dimenzija (2,2 x 2,0m).  Kao da je nekome bilo nezgodno da se ovaj monument francuskog teatra, na previše upadljiv način, smesti u kontekst prostitucije. Umesto portreta, posetiocima je diskretno ponuđen plakat predstave “Dama s kamelijama”, slikara i litografa Alfonsa Muhe.

(Nastaviće se)

 

Slikarstvo i prostitucija (2): Aristokratija poroka

Tekst naše koleginice Slavice Batos o izložbi “Sjaj i beda: Slike prostitucije 1850-1910″, održanoj u Muzeju Orse, prvobitno je objavljen u štampanom izdanju nedeljnika “Pečat”. Artisu je njegova dopunjena i priređena verzija ustupljena za ekskluzivno onlajn objavljivanje i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

splendeurs-et-miseres-images-de-la-prostitution-1850-1910-musee-dorsay-paris

Katalog Izložbe “Sjaj i beda: Slike prostitucije 185-1910″, održane u Muzeju Orse u Parizu početkom 2016.

Reprodukcije korišćene u tekstu:  

© Musée d’Orsay, Dist. RMN-Grand Palais / Patrice Schmidt

© Google Art Project

Rembrant, Čas anatomije dr Tulpa, 1632

Rembrant, Čas anatomije dr Tulpa, 1632, Mauritshojes muzej, Hag

Gle, gle, govorili su, sad će ga secirati; biće to zabavno. Na isti način, znate, gospođo, svaki spektakl zabavlja ljude; oni na isti način idu u marionetsko pozorište, na karneval, u Komičnu operu, na veliku misu, na sahranu.

Volter u pismu (1770)

Na kraju krajeva, sve što se piscu događa, zlo i dobro, deo je njegove književne sudbine (a on druge i nema). Tout est à aboutir à un livre (Malarme). Sve na svetu postoji da bi se napisala jedna knjiga.[1]

Još od prvog časa kada mi se ta zamisao javila – ne samo da demonstriram neke od principa na kojima počiva Grobnica za Borisa Davidoviča nego i da napravim jedan anatomski rez na moralnom i književnom profilu književničke cosa nostre i jeremićevske kritike kao estetičke osnove ove naše literarne hajdučije – od tog prvog časa stajao je pred mojim duhovnim očima, kao vizuelna metafora tog mog postupka, kao ilustracija i kao omot te buduće knjige, Rembrantov ČAS ANATOMIJE, onaj iz Muzeja u Hagu, sa portretom profesora Tulpa i njegovih učenika. Posle izvesnog kolebanja, opredelio sam se ipak za taj Čas, a ne za onaj drugi, onaj kasniji, iz 1656, koji me kao slika i kao ilustracija teme možda još više privlači, svojom paletom, svojom sudbinom (ta je slika prošla kroz iskušenje plamena), svojom fragmentarnošću, svojom majstorskom egzekucijom, gde više ne vlada ona glatkoća i perfekcija kao u Času profesora Tulpa, no gde je data s lakoćom majstorstva – kao demonstracija tog majstorstva – krvava i ispražnjena utroba mrtvaca i gde ruka sa skalpelom, ruka doktora Joana Dejmana, mada u drugom planu dominira zapravo slikom, jer ta ruka sa skalpelom koji blešti kao britva jeste istovremeno i ruka majstora, ruka onoga koji je stavio u nju skalpel, islikavši ga jednim jedinim brzim pokretom kičice, jednim jedinim zamahom ruke, kao rezom bisturija. I ako sam najzad potisnuo tu ilustraciju u drugi plan, a na račun one druge slike, ruka sa skalpelom još jednako ostaje u mom duhu, blistavi se čelik skalpela premestio, u mom viđenju, u ruke profesora Tulpa, sa onog drugog tabloa, i sad profesor Tulp ima, kao rezime tog saznanja, skalpel i anatomske makaze istovremeno! Tu sam, velim, prvu ilustraciju odbacio na račun ove druge samo zato što je ovaj drugi čas javni i što je leš na anatomskom stolu obična lešina, bezbojna kao leš utopljenika, sterilna, sterilizovana, dobra samo da se na njoj demonstriraju simptomi nekog patološkog stanja, te nije potreban brasero da kadom svojih trava otkloni bazd raspadanja.

Rembrant, Čas anatomije dr Dejmana, 1656

Rembrant, Čas anatomije dr Dejmana, 1656, Ermitaž Amsterdam

Profesor Tulp je rastegnuo anatomskim nožicama mišićna vlakna odrane leve podlaktice i pokazuje učenicima to klupko mišića i žila, vena i arterija kroz koje više ne kola krv, pokazuje im sa mirom i pribranošću čoveka koji zna da je ljudsko telo, izvan duhovnih funkcija, izvan duše i morala, samo probavna mašina, mešina, splet creva i živaca, hrpa žila i mesa, kao onaj odrani vo (iz Luvra) što ga je Rembran naslikao nekih pet godina kasnije: gomila mesa obešena naglavce. Profesorova leva ruka sa priljubljenim palcem i kažiprstom – to doticanje epiderme na jagodicama prstiju, gde se može osetiti najfiniji dodir praha s leptirovog krila ili cvetnog polena, tanan, skoro odsutan, kao dah, kao kad jabuke, što ga Francuzi zovu maglom zvona (brume des cloches), ta živa ruka podignuta u gest privlači pažnju nekih od učenika više nego mrtva podlaktica i rasporene žile: kao da će iz tih priljubljenih prstiju da kresne elektricitet, inkaranacija duše, emanacija vitaliteta, kao kontrast mrtvim žilama lešine i kao – naravoučenije. Ono što poput emanacije vibrira između tek jedva primaknutog palca i kažiprsta primarijusa Nikolaesa Pitersona (Tulpa), ona iskra saznanja i iskustva koja samo što nije kresnula kao električno pražnjenje između dva alabastera šaržirana masom elektrona (te se učenicima čini da će to empirijsko iskustvo doktorovih prstiju da ih nadahne kao sveti sakrament), to iskustvo svih ranijih (anatomskih) saznanja sadrži u sebi, bez sumnje, i čas profesora dr Seb. Egbertsa, kao što i Rembrant ima u svom poslu „uzor i preteču“ u predavanju iz anatomije dr Seb. Egbertsa što ga je naslikao Tomas de Kejzer (1597-1667) i gde se u sredini kompozicije isprečio goli ljudski skelet ne bez metafizičke poruke. I estetičke; one iste koju naslućujemo i koja je imanentno prisutna i kod Rembranta, kao eho klasične (aristotelovske) „estetike ružnog“: „Ima stvar koje nerado gledamo u njihovoj prirodnoj stvarnosti ali kada su naročito brižljivo naslikane, onda ih sa zadovoljstvom posmatramo, na primer: oblike najodvratnijih životinja i mrtvaca.“ (Aristotel: Poetika, IV)[2]

Tomas de Kejzer, Čas osteologije dr Sebastijana Egbertsa Nikolaesa Eliasa Pikenoja, 1619,

Tomas de Kejzer, Čas osteologije dr Sebastijana Egbertsa, 1619.

Jedan od učenika, ako to nije asistent, najbliži profesoru, drži u ruci knjigu, možda podsetnik ili udžebnik histologije. Kraj profesora, na desnoj strani slike, takođe jedan presavijen list: ništa nije prepušteno improvizaciji, pisani spomenici su tu, iskustvo sveta, saznanje antroponomija, iskustvo svih ranijih anatomskih istraživanja i rezultata tu je, u duhu, u logosu, tu vlada duh nauke, bibliografija već postoji, suma dodatašnjih iskustava, od pitagorejca Alkmeona preko Galena (koji posmatra antropoide i rasudjuje o funkcijama čovečijih organa više per analogiam), od Galena do Mundijusa i do Vezalove de humani corporis fabrica (1543), od Vezala do Leonarda da Vinčija (koji je, dakle, u dvostrukom srodstvu sa Rembrantovim Časom), od Leonarda do Varolija i do Fabricija d’ Akvapendetea, sa čijim je radovima o arterijama i venskim zaliscima profesor Tulp, bez sumnje, upoznat: svet ne počinje od danas i mi znamo, vidimo, da ovo nije prvi čas anatomije pod kapom nebeskom, ali još se mogu saznati nove stvari, posmatranjem, seciranjem i vivisekcijom, praksisom i sumom iskustava koja su nam dostupna.

Čas može da počne.

Danilo Kiš

„Čas anatomije“,

Beograd 1979.

Danilo Kiš (1935-1989)

 

[1] Krajem sedamdesetih godina 20. veka jedan deo srpske književne javnosti optužio je Danila Kiša da je, navodno, plagirao knjigu „Grobnica za Borisa Davidoviča“. Kiš je napisao svoj znameniti „Čas anatomije“ kao odgovor na ove napade. Naslov ovog dela inspirisan je Rembrantovim slikama istoimenog naziva, nastalim u rasponu od gotovo dve decenije – „Časom Anatomije doktora Tulpa“ i „Časom anatomije doktora Dejmana“. U ovom odlomku donosimo Kišovo razmišljanje o ovim delima kao izuzetnu književnu introspekciju likovne umetnosti, ali i izrazito ličan doživaljaj i osobeno „čitanje“ Rembrantovih remek dela u svetlu piščevog namere da i sam obavi svojevsrni čas anatomije.

[2] Ta „estetika ružnog“ prisutna, dakle, već u ovom stavu Aristotelove poetike, biće u devetnaestom veku, kod Rozenkranca, dovedena do apsoluta: ružno je lepo.

Tagged with:
 

pariz-i-impresionisti_vece

Muzeji Orsej i Oranžerija, Monmartr, Mulen de la Galet, Mulen Ruž, Pigal

STRUČNO VOĐENJE!

25-27. novembra 2016.

(3 dana, 2 noćenja, avionom)

Pojam revolucije duboko je ukorenjen u karakter Pariza i Parižana, kao konstantna vatra promena koja neumorno pokreće najzavodljiviji od svih evropskih gradova ka novim izazovima, ka pomeranju granica. Otuda nije bilo ničeg prirodnijeg nego da se baš u Parizu dogodi umetnička revolucija koja će zauvek promeniti umetnost i shvatanje umetnosti. Između veselog, opscenog i zavodljivog Monmartra i otmenih Jelisejskih polja, konzervativnog Salona, te izložbe za kojom su žudeli svi umetnici grada svetlosti, i provokativnog, neukrotivog Salona odbijenih, koji će podržati car Napoleon III lično.

Veličanstveni kontrasti Pariza 70-tih godina 19. veka, svet ojačale buržuazije skupog ukusa i dubokog džepa s jedne strane, i onaj odmetnutih slikara koji stvaraju po prirodi svakodnevicu okruženi veselim radnicima, praljama i damama sumnjivog morala, su tema našeg pariskog vikenda. Hodaćemo tragom ovih hrabrih ljudi na jednoj pozornici na kojoj se stroga kritika s njima obračunavala bez milosti, ali i kroz prostor koji su upravo oni svojim kistom ovekovečili kao Pariz tako blizak našoj uobrazilji o ovom magičnom gradu koji je i ljubavnik i dželat slobodnih, kreativnih duhova. Gledaćemo očima impresionista pariske bulevare i noćne klubove, obale Sene, bistroe, mansarde, balkone i krovove. Pustićemo da nas treperenje svetla sa njihovih slika provede kroz vremensku barijeru u jedno od mnogobrojnih lica Pariza koje treba videti. I upamtiti. Jer posle impresionista ništa više nije bilo isto.

Družite se sa Tamarom Ognjević na još jednom uzbudljivom putovanju kroz prostor i vreme!

Kompletan program putovanja preuzmite OVDE

Prijavljivanje do 1. novembra!

© Artis Center

Subota 29. oktobar ~ jednodnevni izlet

Muzej slatka i znamenitosti starog Kraljeva, Manastir Ljubostinja ~ zadužbina kneginje Milice, Trstenik i ukleto selo Medveđa

Kafa i degustacija slatka u Muzeju slatka u Kraljevu, kasni ručak prema Vampirskom meniju u Medveđi uz lokalna vina i rakiju.

 

ljubostinja-1

Rozeta, Manastir Ljubostinja, 14. vek

Poslednja subota u oktobru rezervisan je za uzbudljivo putovanje u centralnu Srbiju. Mogli bismo ga popularno nazvati priča o raskoši, šećeru i krvi jer nas vodi u istoriju dugu nekoliko stotina godina s posebnim fokusom na legat jedne obrazovane srednjovekovne kneginje, kuću uglednog srpskog trgovca koja je postala prvi srpski Muzej slatka i grad koji je zbog krunisanja kraljeva novog doba u susednoj Žiči poneo kraljevsko ime, te u magično-ukleto selo na nekadašnjoj austrijsko-turskoj granici u kojem je prvi put upotrebljena reč vampir, odakle je krenula fantastična groznica straha i erotizma koja će zahvatiti čitavu baroknu Evropu onog vremena – groznica koja još uvek traje kroz literaturu, filmove, umetnost i popularnu kulturu.

muzej-slatkog

Muzej slatka u kući Cvetića u Kraljevu

Cilj našeg jednodnevnog studijskog izleta je da sagledamo izvanredan spoj materijalnog i nematerijalnog nasleđa, spoznamo način života i verovanja naših predaka, otkrijemo zašto je jedan mrtvi plaćenik toliko uzbuđivao lokalne žene svih uzrasta i na kraju zatresao ne samo carski Beč, već zarazio strahom od vampirizma Stari kontinent. I sve to ovde, na pupku Evrope. U Srbiji.

trs

Ukleto selo Medveđa

Naši specijalni vodiči-domaćini u Kraljevu su istoričarka umetnosti, direktorka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, osnivačica Muzeja slatka, Marina Lukić-Cvetić, i kolege iz Narodnog muzeja u Kraljevu, dok će nas kroz uzbudljive mitove i legend trsteničkog kraja voditi sjajni tim Centra za mitologiju i paranormalne fenomene ~ Ivan Nešić, Danilo Vuković i Srđan Stefanović.

Bićemo u prilici da degustiramo i slatko, ali i autentični Vampirski meni, kreiran ekskluzivno za Artisove putnike, a na temelju gastroheritoloških istraživanja ove regije, koje je Tamara Ognjević sprovela u saradnji sa timom Centra za mitologiju i paranormalne fenomene iz Trstenika.

Cena programa: 4.900 RSD

Cena uključuje: Organizaciju programa i stručno vođenje, prevoz na relaciji Beograd-Kraljevo-Trstenik-Beograd, sve ulaznice prema programu, degustaciju i kafu u Muzeju slatka, kompletan ručak po Vampirskom meniju u Medveđi, usluge licenciranog vodiča i pratioca.

Cena ne uključuje: individualne troškove putnika.

Prijavljivanje do 20. oktobra na mejl office@artiscenter.com ili telefon 065 864 38 00 (radnim danom 11-17 časova)

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 20 PLATIVIH OSOBA.

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 3 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

PRIJAVLJIVANJE NAJKASNIJE DO 20. OKTOBRA 2016. ~

OBAVEZNA UPLATA PUNOG IZNOSA OD 4.900 RSD PRI REZERVACIJI.

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA, POŠTO SE PRETHODNO MEJLOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

Primalac uplate: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

REZERVACIJE NA

065 864 38 00 (od 11 do 17 časova)

ILI NA

office@artiscenter.com

PRATITE NAŠE PROGRAME NA

www.artiscenter.com

 

© Artis Center 2016.