Kiki, Kraljica Monparnasa

„U jesen 1928. vratio sam se u Pariz, obskrbljen novcem iz Beograda. Uistinu, mada sam bio bolestan, taj boravak mi je bio najlepši, jer sam zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da drugujem sa gospodinom Krogom, Kojonagijem, da se upoznam sa Derenom, da budem redovno u društvu dama Kiki, Tereze Trez i Fernand Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina, za koga me je vezivalo neko ‘balkansko’ prijateljstvo,“ napisao je Sava Šumanović u autobiografskom tekstu naslovljenom „Mesto predgovora“ u katalogu izložbe održane 1939. godine na Novom univerzitetu u Beogradu. Imena koja je nabrojao smeštaju ovog slikara u sam centar zbivanja u pariskoj četvrti Monparnas. Tada već slavna turistička atrakcija, Monparnas je počeo da privlači umetnike u osvit XX veka, zahvaljujući prostorima koji su bili pogodni za ateljee, kao i kafanama koje su, jedna za drugom, nicale oko raskrsnice bulevara Raspaj i bulevara Monparnas i odmah prerastale u omiljena mesta okupljanja.

Sava Šumanović

Zahvaljujući internacionalnom sastavu umetničke družine, Monparnas je još u godinama pred Prvi svetski rat razvio sopstveni, poseban identitet. Odmah po završetku „velikog“ rata ova artistička internacionalizacija je nastavljena, da bi tokom dvadesetih godina XX veka Monparnas postao simbol lične i umetničke slobode, otvorena zajednica gde je svako mogao da nađe sebi mesto i da ostvari sopstveni izraz. Kao neka vrsta „slobodne zone“ gde su nekonvencionalnost u ponašanju i načinu života bili tolerisani, ovaj deo Pariza je poput magneta privlačio umetnike svih vrsta i njihove obožavaoce, za njima trgovce umetninama, galeriste i kolekcionare i, ne najmanje značajne, turiste sa svih strana sveta. Svi su se oni okupljali u kafanama poput „Klozeri de lila“, „Dom“, „Rotonde“, „Kupole“ i drugih. U tim trenucima Monparnas je bio centar sveta, gde je sve bilo dozvoljeno i svako je imao prava da ispolji svoje sklonosti. Ipak, najveći kuriozitet Monparnasa predstavljala je grupa samosvesnih, nezavisnih žena koje su tradicionalni porodični život zamenile pristupanjem šarolikoj umetničkoj zajednici. Zarađivale su za život nastupajući kao igračice i glumice, pevajući u kabareima ili pozirajući slikarima, ponekad se i same okušavajući na umetničkom planu. Uglavnom su bile poznate po nadimcima, da pominjanje njihovih pravih imena ne bi ugrozilo ugled porodica iz kojih su potekle. Neke od njih pomenuo je i Sava Šumanović svom tekstu, na prvom mestu najčuveniju od sviju, Kiki. „Tri Kiki: Kiki van Dongen, Kiki Kisling i Kiki Kiki predstavljaju najslavnije i zaista najveličanstvenije ličnosti na svetu“, primetio je slikar Fužita u predgovoru Kikinih memoara. Naravno, imao je na umu onu najpoznatiju Kiki, koja je tokom ludih dvadesetih, tridesetih i četrdesetih bila model, slikarka, kabaretska pevačica, filmska glumica, inspiracija mnogim umetnicima, i više od svega jedinstvena ličnost. „Neobično lepa, sa nestašlucima, veselošću, drskošću, čak i bestidnošću u govoru, pokretima, držanju i osmesima“, sažeo je u nekoliko reči njen opis romasijer Dan Frank.

Umetničko-boemsko društvo na ručku sa Kiki (u beloj bluzi u sredini)

Rođena u Šatijonu sir Sen u Burgundiji kao Alis Pren (1901 – 1953), bila je i zauvek ostala simbol boemskog i umetničkog života Pariza. Iz rodnog kraja se otisnula put prestonice sa dvanaest godina u potrazi za egzistencijom. U Parizu je prvi put videla fijaker i zapitala se čime su ulice premazane, da bi kolovozi blistali. Sa trinaest godina već je napustila Opštinsku školu u koju ju je majka upisala, kako bi naučila da čita i piše. Karijeru je započela kao radnica u knjigoveznici, kao i u fabrikama koje popravljaju i proizvode opremu za vojsku na frontu. Sa petnaest godina pomaže u pekari, počinje da garavi obrve i zagleda momke. Konačno otkriva da je mnogo ugodnije pozirati naga nekom vajaru, od napornog rada u knjigoveznici ili pekari. Otkriće je za posledicu imalo razlaz sa majkom, koja u kćerkinom novom zanimanju videla vrhunac nemorala. Sa druge strane, za Kiki je to bio nepovratni put u svet umetnosti. Često je menjala mesto stanovanja na Monparnasu, ali je isto tako često tražila društvo slikara u „Rotondi“. Nadimak Kiki dao joj je prvi ljubavnik, slikar Moris Medjicki. Pozira najpre njemu, a potom Kislingu i Fužiti. Ležeći Kikin akt koji je naslikao Fužita na Jesenjem salonu dobija najpovoljnije kritike. Nakon uspešne prodaje slike, Fužita deo novca daje Kiki, koja ide u prevelikim muškim cipelama i kaputu pokupljenom sa đubrišta. Posle nekoliko sati Kiki se ponovo pojavljuje u Fužitinom ateljeu, ali izgledom i odećom deluje kao prava dama.

Kiki_7 maj 2016 GMS

Sava Šumanović, Pariski model Kiki, ulje na platnu1929. (Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu)

U trenutku kada se sve to dešava, Monparnas još uvek pamti tragičan kraj svog harizmatičnog junaka Amedea Modiljanija u januaru 1920. godine, posle kog je usledio prvi dolazak Save Šumanovića u Pariz, u jesen iste godine. Već tada je Kiki uveliko postala zvezda pariskih kabarea, šarmantna i duhovita, sa urođenim nagonom za preživljavanje i prilagođavanje svakoj situaciji. Sklopiće iskreno prijateljstvo sa Haimom Sutinom, u vreme kada je on boravio nekadašnjem Modiljanijevom ateljeu u ulici Site Falžije. Ona sama će pozirati Medjickom, Mojze Kislingu, Peru Krogu, Aleksandru Kalderu, Pablu Gargalu, Luju Paskinu i mnogim drugim umetnicima sa Monparnasa. Privući će i pažnju kritičara Andre Salmona i Florana Felza, družiće se sa Gertrudom Stajn i Ernestom Hemingvejem. Ipak, ono što će legendu o Kiki u punom sjaju sačuvati do naših dana, predstavlja serija fotografija koje je snimio Emanuel Radnicki, poznatiji kao Man Rej između 1921. i početka četvrte decenije.

Kiki, Terez Trez i ostale

Kiki (do zida), Terez Trez i još jedna prijateljica.

Ljubav između modela i avangardiste predstavljala je jednu od najdužih i najčuvenijih veza na Monparnasu. Pozirajući preko četrdeset puta pred objektivom Man Rejevoog fotografskog aparata, Kiki je pokazala ogroman talenat za poziranje i svu moć transformacije nagog i odevenog tela. Uz Man Reja je upoznala i krug avangardista kojem su pripadali Tristan Cara, Andre Breton, Filip Supo, Luj Aragon, Maks Ernst i Pol Elijar. Igrala je i u dva kratka i jednom dugometražnom Man Rejevom filmu, „Povratak razumu“ (1923), „Morska zvezda“ (1923) i „Emak Bakia“ (1926). Nastupila je i u kratkim filmovima „Mehanički balet“ Fernana Ležea (1923) i „Pariz ekspres/Pariski suveniri“ Pjera Prevea i Marsela Dijamela (1928), kao i u dugometražnim „Neljudsko“ Marsela L’Erbijea (1923), „Međučin“ Rene Klera (1923), „Galeriji čudovišta“ Žaka Katalana, „Kapetan Žuti“ Andersa Vilhelma Sandberga (1930) i „Stari đavo“ Anatola Litvaka (1933). Njena želja da dobije filmski angažman u Americi 1923. godine završila se bezuspešno. Razlog tome nije bilo samo Kikino nepoznavanje engleskog jezika: nigde se nije moglo živeti tako slobodno i ležerno kao na Monparnasu. Bilo bi nezamislivo da se u nekom njujorškom pabu Kiki popne na sto, zadigne suknju – a bilo je poznato da ni leti, ni zimi nije nosila ništa ispod – i zapeva lascivnu pesmicu „Devojke iz Kamareta“. Samo na Monparnasu ona je mogla da preraste u slikarsku veličinu, da joj za izložbu u Galerie du Sacre du Pritemps 1927. godine predgovor napiše Rober Desnos i da otvaranje izložbe bude proglašeno za vernisaž godine. Sa podjednakim uspehom Kiki izlaže i u galeriji Žorža Bernhajma u decembru 1930.

Man Rej, Kiki od Monparnasa

Kada se njena veza sa Man Rejem, krajem treće decenije završila, Kiki se zbližila sa novinarem Anrijem Brokom. Njeno ime je dotad postalo jedna od znamenitosti slobodnog Pariza, u kojem su turisti s hodočasnički žarom zalazili u „Dom“ ili „Kupolu“, kao što su razgledali Milosku Veneru u Luvru. U svojim člancima, Broka je proslavio boemski život Monparnasa i iznad svega samu Kiki. Vrhunac atmosfere „ludih tridesetih“ bila je dobrotvorna predstava u korist siromašnih umetnika, organizovana u maju 1929. godine u pozorištu Bobino, u kojoj su učestvovali Kiki i većina njenih prijatelja. Paskin je uradio programsku knjižicu koja je štampana u ograničenom tiražu, Fužita se maskirao u klovna, Terez Trez je sa devojkama sa Monparnasa igrala kan-kan, Mari Vasiljeva je igrala ruske plesove, a glavna atrakcija, Kiki, pevala je lascivne pesmice. Na kraju večeri Kiki je proglašena za kraljicu Monparnasa. Pričalo se da je njena fotografija sa ružom među usnama, koja je tom prilikom snimljena, kao razglednica je prodata u 100.000 primeraka. Upravo te godine Sava Šumanović u Parizu slika aktove Kiki i još jednog čuvenog modela, kreolke Ajše. Kada je reč o Kiki, u pitanju su slike Jutro (Ležeći ženski akt) , Pariski model – Kiki , kao i Crveni ćilim. U isti ambijent slikar će postaviti i sliku Mrtva priroda , na kojoj će prikazati činiju sa jabukama i kruškama i orasima, koje svojim oblicima korespondiraju sa naglašenom senzualnošću Kikinog tela. U pozama na Savinim slikama ta senzualnost, kao i upadljiva nezainteresovanost za posmatrača, imaju sličnosti sa Man Rejevim fotografijama i odaju iskusnog modela koji uživa u samom procesu poziranja, bez zanimanja za krajnji rezultat. Kiki je svesna sopstvenog izgleda, kao i činjenice da umetničko delo može da dosegne samo nivo interpretacije, a nikako da ponovi ono što je priroda, kada je ona u pitanju, već stvorila. Kasnije u Šidu, Sava Šumanović će dorađivati mnoge od svojih „pariskih crnki“ (crnke su po crtežima iz Pariza), ali se to neće dogoditi sa aktovima za koje mu je pozirala Kiki. Štaviše, njen akt sa slike Jutro uključiće u monumentalnu kompoziciju Kraj šumarka (Kupačice) koju će naslikati 1935. godine, prethodno razradivši veliki format skicom ugljenom na hartiji. Tako će konačno Kiki doživeti da „sklopi posao“ sa Savom Šumanovićem, koja ga je, prema njegovim rečima, budući „dobra poznanica (slikarica, pevačica velikog imena) zvala u šali ‘Kont de Pari’ jer sam prebrojavao ‘pare’ francuski rečeno ‘konte’ brojiti kako sam joj rastumačio, odbijajući češće njene želje, da joj kupim cveća, kada je cvećarica naišla“, kao što je to, tokom njihove veze svakodnevno činio Anri Broka. Posle razilaska sa Brokom, Kiki je u jednom od kabarea srela Andre Laroka, koji je svirao harmoniku. Počeli su zajedno da nastupaju u kabareima na Monparnasu i na drugoj obali Sene. „Dragi moj, sve što mi treba jeste komad hleba i boca crnjaka i uvek će se naći neko da mi to pruži,“ imala je običaj da kaže. Na kraju je to bio Larok, sa kojim je provela ostatak života, do 1953. godine.

Kiki akt_& maj 2016 GMS

Sava Šumanović, Jutro (ležeći ženski akt), ulje na platnu, 1929. (Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu)

Aktovi za koje mu pozirala Kiki, kao i oni za koje mu je pozirala Ajša, a svakako i neki drugi čuveni modeli sa Monparnasa čije likove je nemoguće identifikovati prema mutnim fotografijama, osim izuzetnih slika, predstavljaju deo miljea u kojem se Sava Šumanović kretao tokom svojih pariskih dana. „Modiljani se pojavljivao s večeri sa ešarpom magle ili haloom električne svetiljke i vladao kao princ nad našim skupom, u koji su se primali samo Kisling i njegova žena Rene, Šumanović, Deren i Papazof, bugarski slikar vrlo originalnog talenta. Rastko Petrović, ambasador balkanske književnosti, Kars, Zak, doktor Baijen, koji je damama lečio srca, dr Venšon, autor dela ‘Umetnost i ludilo’, Maks Žakob, Salmon i Žana, Fužita i, tajnovit i ironičan, Pablo Pikaso, kome je dolazio da se pridruži Kokto, Remon, Radige, Orik, Iren Lagit, Serž Fera, jednom reči dovoljno da se snabdeju umetnički časopisi, pozorišta, deset izdavača i deset trgovaca slikama cele jedne generacije,” napisao je likovni kritičar Floran Felz u ćećanjima na časopis «L’ Art vivant“. Mada nije bilo moguće da se Modiljani i Šumanović sretnu, kako se stiče utisak na osnovu Felzovih reči, njih dvojica su bili deo iste atmosfere, kao i Fužitina tadašnja žena, slikarka Fernanda Barej, ili japanski slikar koji se pozivao na svoje samurajsko poreklo Kojanagi Sei, slikarka Hermina David koja se izdržavala praveći krpene lutke, Papazov, Paskin ili model i Kikina bliska prijateljica Terez Trez. I nju će pomenuti Sava Šumanović u već navedenom uvodniku za izložbu 1939, kao osobu koja će od njega, kada je „u godini 1930 januara meseca kriza novčana, postala neobično oštra „ otkupiti njegov pariski atelje „isplativši mi troškove instalacije“.

Kiki_Man Rej 1928

Man Rej, Kiki sa afričkom maskom, 1928.

Sava Šumanović nije bio jedini srpski umetnik koji se kasnije sećao svojih pariskih dana i učešća u boemskom životu na Monparnasu. U prvim posleratnim godinama u Pariz je stigao i Risto Stijović i smestio se u atelje u ulici Site Falgijer, broj 11, u neposrednom susedstvu ateljea koji je pripadao Modiljaniju, zatim Haimu Sutinu, da bi se na kraju u njega uselio naš vajar Sreten Stojanović. Pored Sutina, Stijović se osvrnuo i na pariske susrete sa Fužitom, Mateom Ernandezom, Leopoldom Zborovskim, Modiljanijem, sa Pikasom, Koktoom, Derenom, Žoržom Amatijem, Italijankom Rozali koja je držala kantinu za umetnike, Savom Šumanovićem, Petrom Dobrovićem, Marinom Tartaljom, Zorom Petrović. Nedaleko od Stijovićevog, u istoj ulici, atelje je imao i Milo Milunović. Nije nemoguće da je upravo kod Sutina u ateljeu, ili u galeriji Leopolda Zborovskog gde su zalazili mnogi od pomenutih naših i stranih umetnika, Stijović video Man Rejevu fotografiju Kiki, koja mu je poslužila kao inspiracija za skulpturu Karijatida . O Sutinovom ateljeu u „Sećanjima na mladost“ pisao je i Sreten Stojanović, kao i o ateljeu Emila Antoana Burdela u kojem je učio da vaja.
Sava Šumanović je tri puta boravio u Parizu: prvi put od jeseni 1920. do proleća 1921, boraveći u ateljeu u Rue Bréa 15 i tri meseca se usavršavajući u ateljeu Andre Lota. U Pariz ponovo odlazi septembra 1925. Iznajmljuje atelje u Rue Dauvil 5. Redovno izlaže u Francuskoj na Salonima, kao i u Jugoslaviji (u Zagrebu, u salonu „Ulrih“) i mnogo radi. Slika Doručak na travi je 1927. reprodukovana u časopisu «L’ Art vivant“, iste godine kada nastaje i Pijani brod , kada Sava samostalno izlaže u Paizu i kada slika nekoliko zidnih slika u novootvorenoj kafani „Kupola“. U Parizu boravi do jula 1928, kada se vraća u Šid. U septembru je na izložbi u Beogradu prikazao pariske slike, koje je uglavnom otkupio trgovac Đerasi. U oktobru se vratio u Pariz i preuredio atelje u Rue Denfert-Rochereau 38, gde je ostao do kraja marta 1930. godine. Tokom poslednjeg Savinog boravka u Parizu, u parisko poslanstvo Kraljevine Jugoslavije dobio je premeštaj i diplomata Pavle Beljanski . Kao kolekcionar, on upravo tada sklapa poznanstva sa mnogim srpskim slikarima, pored Save Šumanovića čiju je izložbu u Beogradu posetio, sa Petrom Dobrovićem, Petrom Lubardom, Milom Milunovićem, Sretenom Stojanovićem, Milanom Konjovićem i drugima. Ipak je uzdržana priroda diplomate sprečavala Beljanskog da prijateljska druženja iz umetničkih ateljea i izložbenih prostora preseli u kafane gde se pilo i ludovalo po čitave noći. Taj deo pariskog života, ostao je namenjen umetnicima svih vrsta i nacija, turistima uvek gladnim atrakcija, šarolikoj grupi na čijem čelu je jedno od najznačajnijih mesta imala Alis Pren poznatija kao Kiki, nekrunisana kraljica Monparnasa, „koju znaju svi od San Franciska do Osla“, kako je primetio Andre Salmon.

Jasna Jovanov,

istoričarka umetnosti, upravnica Spomen-zbirke Pavla Beljanskog

(Tekst je prvi put publikovan sa odgovarajućim naučnim aparatom u kataloga koji je 2010. godine čiji je izdavač Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu www. savasumanovic.com)

 

Paja Jovanović, Vilinska zemlja – Parsifalov san, litografija, 1906. (Muzej grada Beograda)

Zanimljiva je kontroverza koju nameću različiti pisani izvori kada je reč o Legatu Pavla Paje Jovanovića u Beogradu o kome se od njegovog nastanka stara Muzej grada. Prema jednima se ne zna kada je izvesno najslavniji srpski slikar svih vremena prvi put posetio prestonicu, dok je prema drugima to bilo 1910. na poziv kralja Petra I, kada se svetski ugledan umetnik zaljubio u grad na rekama i zadugo postao njegov stanovnik. Beograd je bio grad koji je Paja Jovanović, iako rođen i odrastao u Vršcu, voleo i kome se stalno vraćao. Mesto koje je prepoznao kao svoj dom, pa otuda ne čudi da je poželeo da Beogradu daruje legat koji danas baštini više od 800 predmeta (onoga što je po slikarevom sudu valjalo sačuvati za znatiželjnike koji bi da više znaju o slikaru i njegovom radu). Legat predat Muzeju grada 1952, dopunila je Pajina supruga Hermina Muni Dauber sa 11 slika iz privatne kolekcije i raskošnim komadima stilskog nameštaja, pa se u ulici Kralja Milana 21/IV, u strogom centru Beograda, namernik sreće sa luksuznim enterijerom s kraja 19, odnosno početka 20. veka u kojem je živeo i radio umetnik za čija se dela kolekcionari i danas otimaju.

Legat Paje Jovanovića pri Muzeju grada Beograda

U ovom malom osvrtu na uvek zanimljivog Paju Jovanovića, nas u beogradskom legatu najviše interesuje jedna slika, tačnije jedna litografija nastala 1906. godine romantično nazvana Vilinska zemlja-Parsifalov san. Vitez u sjajnom oklopu okružen je prelepim, polunagim vilama koje oko njega pletu kolo. Gologlav i bez oružja, podigao je desnu ruku kao da se zaklanja od sunca. Lepotice prekrasnih raspletenih kosa, oblih belih tela i ljupkih lica ideal su ženske lepote bel epoka, a njihova nagost primerena kontekstu motiva inspirsanog romantičnom srednjovekovnom pripovesti o vitezu Parsifalu, kojeg je krajem 19. veka oživeo jedan drugi genijalni umetnik ~ kompozitor Rihard Vagner. Vagnerova opera Parsifal, zasnovana na istoimenoj poemi Volframa fon Ešenbaha iz 13. veka koja opisuje potragu arturijanskog viteza za Svetim Gralom, poslednje je delo čuvenog kompozitora na kojem je radio gotovo 25 godina. Persefal je premijerno izveden 1882. u Operskoj kući u Bajrojtu (ekskluzivno podignutoj za Vagnerova života gotovo isključivo za izvođenje njegovih dela), a da bi tek prvi put “izašao” iz Nemačke 1903, kada je gostovao na sceni Metropoliten opere u Njujorku.

Pavle Paja Jovanović

U celini komplementaran romantičarskom raspoloženju publike na razmeđi dva veka, koja je favorizovala srednjovekovne teme Parsifal je u najboljem smislu modernog jezika u svoje vreme bio planetrani hit! Otuda ne iznenađuje da jedan slikar zainteresovan za srednjovekovne teme, mitove, istorijske epizode, orijentalno i drugo egzotično nasleđe, kao što je to bio slučaj sa Pajom Jovanovićem, posegne za zanosnom, a opet duboko slojevitom i simboličnom scenom u kojoj se neustrašivi Parsifal brani od polunagih lepotica. Prizor koji je nesumnjivo golicao maštu posmatrača istovremeno ga podsećajući da se vitez kao personifikacija moralnih vrlina nije prepustio čarima vilinskih bića već se snagom volje i vere suporotstavio  zovu razigranih lepotica. Rajski prizor sa paklenim pretekstom u savršenom je skladu sa nemačkom moralizatorskom školom sa kojom se Paja Jovanović sreo već tokom odrastanja u ondašnjem austro-ugarskom Vršcu, a pogotovu tokom školovanja u carskom Beču, presrećan što je primljen na tamošnju umetničku Akademiju. Konačno, Parsifal je prefiguracija hrišćanskih maksima asketizma i vrline, a Jovanovića interpretacija teme sugeriše kakvom je izazovu morao da odoli mitski junak na način sa kojim posmatrač (naročito onaj jačeg pola) može lako da se poistoveti.

Parsifalov san u foajeu hotela “Moskva” u Beogradu (foto: Majda Sikošek, 2016)

Put od litografije iz 1906, koja se nalazi u Jovanovićevom legatu, pa do monumentalne zidne slike u hotelu “Moskva” u Beogradu, koju možemo videti u velikom, ulaznom holu, u celini je prema rečima istoričarke umetnosti Majde Sikošek u skladu sa dominantnim temama secesije (art nuvo, jungend stil), stila koji je vladao evropskom umetničkom scenom u vreme kada je današnji hotel “Moskva” sagrađen kao Palata “Rosija”.

Naposletku, poseban kuriozum predstavlja činjenica da se u hotelu “Moskva” u aprtmanu 117 danas nalazi ulje na platnu “Boka”, kojim je davne 1934. godine boravak u ovom hotelu platio Viland Vagner, unuk slavnog kompozitora. Tako su se putevi umetnosti i sudbine još jednom prepleli u Beogradu.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica

 

 

Paja Jovanović, Mihajlo Pupin, ulje na platnu, 1903. (Narodni muzej u Beogradu)

Malo je poznato da je pored brojnih svojih dobročiniteljstva, humanitarnih i nacionalno-patriotskih aktivnosti, Mihajlo Pupin zadužio i našu duhovnu i istorijsko-umetničku baštinu. Zahvaljujući prvenstveno Pupinovim ličnim naporima i izdašnim finansijskim sredstvima, Narodni muzej danas sa ponosom čuva i izlaže takva remek-dela srpske umetnosti kakvi su Hercegovački begunci i Siroče na majčinom grobu Uroša Predića. Ovo su samo dva od ukupno 10 dela srpskog slikarstva XIX veka, koje je naš veliki naučnik za života zaveštao Narodnom muzeju na brigu i čuvanje.

Uroš Predić, Hercegovački begunci, ulje na platnu, 1889. (Narodni muzej u Beogradu)

Poznato je da je Mihajlo Pupin osobito cenio i uvažavao naše slikarske velikane Uroša Predića i Paju Jovanovića. To je i razumljivo, jer su oni sa Pupinom bili generacijski bliski, a sva trojica su poreklom bili i zemljaci. Čak i onda kada su doživeli međunarodna priznanja, niko od njih nije zaboravio svoje poreklo i rodno mesto, o čemu govore i činjenice iz njihovih života: Uroš Predić se sa Akademije likovnih umetnosti u Beču, gde je dobio mesto asistenta, vratio da živi i radi u rodni Orlovat, da bi se kasnije preselio u Beograd; Paja Jovanović je darivao svoju umetničku ostavštinu Muzeju grada Beograda, a svoju rodnu kuću u Vršcu za prvo dečje obdanište u rodnom gradu; Mihajlo Pupin je zaveštao svom Idvoru porodičnu kuću u kojoj je danas smešten zavičajni muzej, odnosno „Narodni dom“, koji po njemu nosi ime. Kolika je ljubav Mihajla Pupina bila prema Banatu i rodnom Idvoru, dovoljno govori da se i zvanično izjašnjavao i potpisivao kao Mihajlo Pupin Idvorski.

Uroš Predić, Siroče na majčinom grobu, ulje na platnu, 1888 (Narodni muzej u Beogradu)

Prvi konkretan Pupinov dobročiniteljski gest viđen je već 1889. godine u Parizu, i to na velikoj međunarodnoj izložbi na kojoj je učestvovala i Kraljevina Srbija. Pupin je sa te izložbe otkupio dva remek-dela srpskog slikarstva XIX veka, slike Hercegovački begunci i Siroče Uroša Predića. Nije slučajno što je veliki naučnik otkupio upravo ova umetnička dela. Možda je dovoljno istaći dve činjenice koje su uticale na ovakvu Pupinovu odluku. Prvo, Pupin je sa Urošem Predićem drugovao još iz školskih dana provedenih u tzv. nemačkoj školi u Crepaji (kao pripremnoj školi za Pančevačku gimnaziju). Njihovo drugarstvo će vremenom prerasti u trajno prijateljstvo, i upravo zahvaljujući njihovom uzajamnom poverenju, neka od vrhunskih dela srpskog slikarstva XIX veka danas se nalaze u Narodnom muzeju. Drugo, kod Pupina je kao u retko kog drugog bila razvijena svest, da remek-dela naše umetnosti moraju da pripadaju prvenstveno našem narodu. Primera radi, reči anonimnog autora kraćeg članaka u velikom ilustrovanom kalendaru „Orao“ iz 1890. o slici Hercegovački begunci, kao da su podstakla Pupina da preuzme odlučne korake u tom pravcu. U tekstu se, pored opisa i pohvala, pominje da je u toj meri bila zapažena na svetskoj izložbi u Parizu 1889, da je jedan američki muzej bio spreman da je otkupi za svoju zbirku. „Mi smo toga mišljenja (naglasak komentatora u listu – prim P.P.), da ovu sliku treba da kupi srpska država za svoj narodni muzej“ (…) Srpski vladaoci i srpske države mora da imaju sredstva da se najlepši proizvodi naše umetnosti pribiraju u središta naše kulture“. Ovaj patriotski apel nije dopreo do nadležnih, ali je zato jeste do Pupina, pa se u ovom, kao i u mnogim drugim slučajevima, pokazalo da je bio pravi čovek na pravom mestu i u pravo vreme.

Konstantin Danil, Gospodja Teteši, 1835-1840 (Narodni muzej u Beogradu)

Umetnička dela koja su za Narodni muzej otkupljivana Pupinovim sredstvima, najvećim delom su dospela u muzej tokom dvadesetih godina prošlog veka. U knjigama inventara umetničkih predmeta Narodnog muzeja, zabeležene su sledeće slike koje je Pupin kupovao i kao svoj legat poklonio muzeju: Uroš Predić, Siroče (1888), Uroš Predić, Hercegovački begunci (1889), Paja Jovanović, Portret Mihajla Pupina (1903), Paja Jovanović, Portret Varvare Pupin (1903), Konstantin Danil, Portret gospođe Vajling (1835-1840), Konstantin Danil, Portret g-đe Teteši (1835-1840), Vlaho Bukovac, Ruđer Bošković (1919), Nikola Aleksić, Portret žene sa belom kapom (1851), Novak Radonić, Portret Dimitrija Saračevića (1857), Novak Radonić, Portret Perside Saračević (1857), Pavle Simić, Portret prote Jovana (Inokentija) Pavlovića (1853) i Georgije Bakalović, Portret Jevrema Obrenovića (1835). Takođe, zahvaljujući sredstvima iz Pupinove zadužbine ili fondacije, 1933. godine nabavljeni su portreti ugledne trgovačke porodice Jovičević iz Donjeg Milanovca – Jovana, supruge Ljubice i ćerke Mileve, kao i njihovog zeta, beogradskog trgovca Miše Živanovića, koje je u Beogradu sredinom XIX veka naslikao poznati portretista Uroš Knežević.

Pupinov umetnički legat u sklopu izložbe o Pupinu u Istorijskom muzeju Srbije. (April 2016, Artis Centar)

Naročitu osobenost ovog legata u Narodnom muzeju, međutim, čine portreti Mihajla Pupina i njegove ćerke Varvare, koje je, prilikom svoje posete Americi 1902–1903. godine, naslikao jedan od najvećih srpskih umetnika Pavle Paja Jovanović. Iz susreta i poznanstva dva velikana, neosporno da je moralo ostati još nešto sem izuzetnih portretskih dela. Pupin se prijateljski ophodio prema Paji Jovanoviću, izuzetno je cenio njegovo slikarsko majstorstvo i koristio je svaku priliku da svom zemljaku boravak na novom kontinentu učini prijatnim. I pre nego što su se sreli i upoznali, dosta su znali jedan o drugom: Pupin o Srbinu slikaru, koji je svetu proneo slavu svojim portretima, žanr-scenama iz života naroda na Balkanu i Orijentu i monumentalnim istorijskim kompozicijama, a Paja Jovanović o Srbinu naučniku, koji je svojim dostignućima i pronalascima zadužio ne samo svoj narod, nego i čitavo čovečanstvo.

Pupinovi pokloni i zaveštanja predstavljaju jedan od načina bogaćenja muzejskih fondova. Za Narodni muzej legat Mihajla Pupina ima višestruk značaj. On ne govori samo o umetničkim delima i njihovom značaju, nego i o dalekovidosti samog dobročinitelja. Otkupi dela njegovih savremenika-slikara i sakupljanje najznačajnijih ostvarenja srpskog slikarstva XIX veka, pokazatelji su i Pupinovih simpatija i sklonosti prema klasičnoj umetnosti i starinama uopšte. Ako bi ovome dodali i Pupinovu odluku iz 1932. da pri Narodnom muzeju osnuje svoju Zadužbinu koja bi nosila njegovo ime i čija bi svrha bila izdavanje publikacija srpskih starina, kao i da služi ” (…) s vremena na vreme za kupovinu dela srpskih umetnika za Narodni muzej“, onda je sasvim jasno koliki je doprinos velikog naučnika očuvanju naše istorijsko-umetničke baštine.

Petar Petrović,

istoričar umetnosti, viši kustos Narodnog muzeja u Beogradu

(Preuzeto sa www.narodnimuzej.rs)

 

Galerija Matice Srpske, Novi Sad, subota 7. maj u 18 časova

Imamo zadovoljstvo da tematskim predavanjem “La Kupol” ili Banket slikara na pupku sveta, učestvujemo u svečanom zatvaranju izložbe Jedna francuska epizoda Save Šumanovića, koju su u sklopu tradicionalnog Meseca frankofonije zajednički organizovali Galerija Matice Srpske u Novom Sadu, Galerija slika “Save Šumanovića” u Šidu i Francuski institut u Srbiji.

Skice 1

Sava Šumanović, skice za zidne slike u pariskom restoranu “La Kupol”, tempera na papiru, 1927.

Parisku iskustvo Save Šumanovića neodvojivo je od umetničkog Monparnasa u epohi art dekoa, ludih dvadesetih godina minulog veka, kada je svet potresen zastrašujućim iskustvom Velikog rata, menjao svoj lik u potpunosti. Kao metafizička prestonica evropske civilzacije, Pariz je i autentična pozornica kulturne revolucije čiji su nosioci umetnici, pisci, mislioci i bonvivani okupljeni u specifičnom miljeu Monparnasa i njegovih čuvenih lokala „La Rotond“, „Le Dom“ i „La Kupol“, bez kojih bi istorija umetnosti i književnosti, muzike i filozofije, ali i gastronomije i politike imala sasvim drugačiji tok.  Ovo je priča o jednom kultnom lokalu i nesvakidašnjem banketu iza čijeg imena se krije verovanju da delo dobro nahranjenog i napojenog umetnika donosi prosperitet kafedžiji. Njeno središte čini autentično pariska kultura življenja u javnom prostoru,  koja najdirektnije upliviše u kreativne procese trajno ih inkorporirajući u sopstveni identitet kao prvoklasni  umetnički „začin“ .

Predavač je Tamara Ognjević, MA, istoričarka umetnosti, književnica i gastroheritolog, direktorka Artis centra.

120221085606-oscars-la-coupole-horizontal-large-gallery

Pariski “La Kupol” ludih dvadesetih.

Poseban dodatak predavanju je degustacija vina, krostina i džema od crnog luka, tri komponente koje je čuvene Kiki, kraljica Monparnasa, koja je pozirala i Šumanoviću, smatrala dovoljnim da život jednog stvaraoca bude kompletan.

Predavanju Tamare Ognjević prethodi poslednje stručno vođenje kroz izložbu koje će održati kustoskinja Galerije Matice Srpske Jelena Ognjanović u 17 časova, i dodela nagarde za najatraktivniju fotografiju Francuska epizoda koju su posetioci mogli da postave na društvene mreže tokom trajanja izložbe.

Ulaz je slobodan.

annees-folles-paris-2

Lude dvadesete u Parizu u kome se usavršavao Šumanović.

 

 

Dedinje_web

 

Subota, 9. april 10:30

Dvorski kompleks na Dedinju

Rezidencijalni kompleks dvorova na Dedinju koji čine Kraljevski i Beli dvor s pratećim građevinama i velikim parkom, pravi su muzej arhitekture, likovne i primenjene umetnosti, koji su oblikovali poslednji vladari dinastije Karađorđevića u sumrak jugoslovenskog kraljevstva, poznih tridesetih godina 20. veka. Oni su svojevrsna sinteza ruskog pečata belih emigranata u službi kralja, vizantijskih stilskih upliva, engleskog afiniteta i francuskih uticaja, koje je poštovao knez-regent Pavle Karadjordjević. Paralelno, taj izuzetni prostor je poprište jedne od najznačajnijih etapa novije istorije Beograda, Srbije i Jugoslavije. Mesto na kome je živela jedna po svemu izuzetna vladarka kojoj je posvećena ova tematska šetnja ~ kraljica Marija Karađorđević.

Kako je izgledalo venčanje Minjon i Aleksandra, zašto je kralj odlučio da gradi kompleks na Dedinju, ko je bila Marija ~ princeza najplavlje krvi, kako je organizovala život u svom domu, ko je kreirao njenu odeću i nakit,  kako je vaspitavala svoje sinove, zašto je na kraju praktično prognana iz svog doma. I još destine zanimljivih detalja autentične pripovesti o jednoj ličnosti koju su njeni podanici s razlogom voleli.

Sastanak sa Tamarom Ognjević u subotu u 10:15 ispred glavne kapije u Bulevaru kneza Aleksandra.

Prijavljivanje do 7. aprila uz obavezni broj lične karte!

Broj posetilaca ograničen!

Kontakt osoba Majda Sikošek.

office@artiscenter.com

063 823 59 55

 

 

 

ravanica grifoni

Grifoni, detalj na fasadi, Ravanica, 14. vek

Nove priče o srpskom srednjovekovlju!

Ekskluzivna poseta Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini!

Subota, 12. mart 2016.

Beograd ~ Jagodina ~ Ravanica ~ Manasija ~ Lisina

(jednodnevni izlet ~ polazak u 8 časova, povratak najkasnije do 20 časova)

Da li je srednjovekovna Srbija zaista potonula u mrak i tugu nakon Kosovskog boja 1389? Ko je bio Lazar Hrebeljanović, kako su nastali gradovi moravske Srbije, da li je kneginja Milica imala onoliko veliki uticaj kako se to veruje, zašto je despot Stefan prototip modernog kriznog menadžera i ko je osoba koju je smatrao svojim duhovnim roditeljem, samo su neka od desetine pitanja kojima ćemo se baviti u novom serijalu tematskog ciklusa Kruna i krst.

Ravanica

Ravanica, grobna crkva Kneza Lazara Hrebeljanovića, 14. vek

Ovoga puta idemo u srce moravske Srbije, na potez na kome počivaju rodonačelnici despotovine ~ knez Lazar Hrebeljanović i njegov sin despot Stefan Lazarević. U kolevku Moravske umetničke škole, tamo gde je nastajao Kosovski mit, među svete ratnike i belokosne kule, među neustrašive vitezove i plemenite monahinje visokog roda.

Saznaćemo kako je telo kneza Lazara putovalo od Kosova polja do Ravanice. Šta je despot Stefan obećao kao dečak gledajući gradnju očevog mauzoleja. Po kojim je uzorima građena Manasija i šta su forenzičari otkrili tokom DNK analize despotovih zemnih ostataka. Upoznaćemo verovanja i strahove stanovnika Srbije poznog srednjeg veka, ali i način kako su se zabavljali, šta su jeli i gde nabavljali odeću i nakit. Videćemo neke od najlepših građevina i fresaka našeg tla, sresti se sa zanimljivim, a manje poznatim činjenicama iz vremena vladavine oca i sina koji su svaki na svoj način obeležili jednu epohu.

Manasija

Manasija, grobna crkva despota Stefana Lazarevića, 15. vek

Poseban ekskluzivitet našeg izleta predstavlja poseta Muzeju naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, koji čuva jednu od najznačajnijih slikarskih zbirki autentične umetnosti srpskog tla, izuzetno cenjenu u svetu!

Podelite još jedno nesvakidašnje iskustvo putovanja kroz vreme, istoriji i kulturu sa istoričarkom umetnosti i književnicom, Tamarom Ognjević, koja će i ovog puta biti vaš vodič.

CENA PROGRAMA: 30 evra

CENA PROGRAM OBUHVATA: Troškove prevoza klimatizovanim, udobnim autobusom na relaciji Beograd ~ Jagodina ~ Ravanica ~ Manasija ~ Lisina ~ Beograd. Troškovi organizacije putovanja. Ulaznice na lokalitetima. Konzumaciju lokalnih specijaliteta na Lisini. Usluge licenciranog, visokokvalifikovanog vodiča i pratioca u sklopu stručnog vođenja.

CENA PROGRAM NE OBUHVATA: Individualne troškove putnika.

PROGRAM JE PRAVLJEN NA BAZI 30 PLATIVIH OSOBA.

manasija ratnici

Sveti ratnici, Manasija, 15. vek

ORGANIZATOR ZADRŽAVA PRAVO DA IZMENI SADRŽAJ I/ILI REDOSLED REALIZACIJE PROGRAMA USLED OBJEKTIVNIH OKOLNOSTI (ELEMENTARNE NEPOGODE, NENAJAVLJENO ZATVARANJE LOKALITETA, PRINUDNO ZATVARANJE PUTNOG PRAVCA I SL.) ILI DA OTKAŽE PUTOVANJE 2 DANA UOČI PLANIRANOG POLASKA UKOLIKO SE NE PRIJAVI DOVOLJAN BROJ ZAINTERESOVANIH OSOBA U KOM SLUČAJU ĆE BITI REFUNDIRANE SVE UPLATE.

PUTNICIMA KOJI ODUSTANU OD PUTOVANJA SAMO 48 SATI PRE POLASKA UPLAĆENA SREDSTVA NEĆE BITI REFUNDIRANA.

PRIJAVLJIVANJE NAJKASNIJE DO 9. MARTA ~ OBAVEZNA UPLATA PUNOG IZNOSA U DINARSKOJ PROTIVVREDNOSTI PRI REZERVACIJI.

MESTO POLASKA I SVE VAŽNE PUTNE INFORMACIJE ĆEMO OBJAVITI 3. MARTA KADA GRUPA BUDE FORMIRANA. 

UPLATE SE VRŠE NA TEKUĆI RAČUN ARTIS CENTRA U DINARSKOJ PROTIVVREDNOSTI PO VIŠEM KURSU NBS NA DAN UPLATE, POŠTO SE PRETHODNO MAILOM ILI TELEFONSKI NAPRAVI REZERVACIJA.

Primalac uplate: Artis, Beograd

Svrha uplate: Studijski izlet

Broj računa: 160-329500-06 BANCA INTESA AD BEOGRAD

REZERVACIJE NA 065 864 38 00 (od 9 do 16 časova)

ILI NA office@artiscenter.com

PRATITE NAŠE PROGRAME NA www.artiscenter.com

 

Tasmajdan_1

TERMIN POPUNJEN ! 

Subota, 27. februar u 11 časova kod restorana “Madera”

Tašmajdanski parka sa pratećim znamenitostima ~ Crkva Svetog Marka ~ Ruska crkva!

Senovit, zelen, ispunjen dečjom grajom i psećim lavežom, Tašmajdan je za slučajnog namernika samo još jedna mirna oaza Beograda. S jedne stane okrenut Pravnom i kompleksu Tehničkih fakulteta, te legendarnom hotelu “Metropol” u kome je odsedala i čuvena Liz Tejlor, a s druge oivičen raskošnom siluetom beogradske Gračanice ~ crkve Svetog Marka, i ljupkim zdanjem male Ruske crkve s njenim lukovičastim kupolama tirkizne boje, Tašmajdan spokojno tihuje mimo uobičajene vreve na Bulevaru kralja Aleksandra. Ispod te idilične slike tipičnog gradskog parka kao ubrzani puls bruju fantastično istorijsko pamćenje. Jer tu u blizini je poslednje počivalište imperatora Dušana Silnog, na mestu današnje “Poslednje šanse” verovatno su krajem 16. veka spaljene mošti Svetog Save, pod zemljom su ostaci betonskog bunkera zloglasnog nacističkog generala Aleksandra fon Lera. Baš na ovom prostoru je nekada bio i majdan kamena od koga je sagrađena Beogradska tvrđava. Tu su se skrivali Beograđani pod bombama novijih ratova. Na Tašmajadnu su se strahovito, prsa u prsa, sudarili nemački okupatori i partizanski oslobodioci grada u jesen 1944.

I još desetine priča krije taj neverovatni kamenolom za koji su znali još antički stanovnici grada. Majdan prepun tajni!

Otkrijte nepoznato lice Tašmajdana i saznajte neke od najneverovatnijih beogradskih priča u još jednoj uzbudljivoj šetnji Tragom Blaga Srbije.

Pridružite nam se u subotu 20. februara u 11 časova kod restorana “Madera”. Šetnju koja će trajati oko 1,5 do 2 sata vodi istoričarka umetnosti i književnica Tamara Ognjević.

Cena ulaznice je 550 dinara.

Plaća se na licu mesta.

Maksimum 35 osoba

Prijavljivanje obavezno ~ od 9 do 17 časova

na telefon 065 864 38 00 ili

na mejl office@artiscenter.com

 

1

Zgrada Narodne skupštine Srbije

Koliko je verovatno da jedna velelepna zgrada podignuta na „ukletom“ mestu opsluži sedam država, a da pri tom u nju poslednja kroči Srbija koja je sagradila?

Zidana bezmalo trideset godina, kao epski Skadar na Bojani, zgrada Doma narodne skupštine je sahranila dva kralja i jednog projektanta. U njoj se ugasilo pet verzija Jugoslavije, od monarhije do socijalističke republike. Paljena je i pljačkana u jeku najvećih demokratskih promena. Kao da se obistinilo „viđenje“ čuvene dorćolske proročice Spasenije Cane Jovanović koja je i preko ondašnje štampe upozoravala da Srbi zidaju nešto što njima samima neće služiti ni za sto godina. Tako je i bilo. Srpski poslanici uselili su se u zgradu na Bulevaru kralja Aleksandra 2006, bezmalo ceo vek od trenutka kada je položen kamen temeljac ovog zdanja.

3

Dragutin Filipović, Car Dušan sa svojim Zakonikom, mermer, 1937, ulazni vestibil

Tri puta je srebrnim čekićem kralj Petar I Karađorđević kucnuo kamen temeljac Doma narodne skupštine davnog 27. avgusta 1907, pre nego što će ga zajedno sa osnivačkom poveljom spustiti u rupu iskopanu na prostoru nekadašnje Batal džamije, jedne od najlepših islamskih bogomolja iz 16. veka koja je teško oštećena u Austrijsko-turskim ratovima, a zatim i tokom ustaničkih borbi za Beograd. Kralj, ubeđeni demokrata, želeo je da u prestonici sazida zdanje Doma narodnog predstavništva po uzoru na zgrade parlamenta širom Evrope. Čitava zamisao bila je pokrenuta već nekoliko godina ranije, u vreme vladavine poslednjih Obrenovića, kada je angažovan ugledni arhitekta Konstantin A. Jovanović, graditelj reprezentativne palate Narodne banke Srbije u današnjoj ulici kralja Petra. On je iz svog projektnog biroa u Beču 1891. poslao nacrte za prvu zgradu srpskog parlamenta, međutim sve do konkursa 1901, na kome je pobedio šef ondašnjeg odeljenja srpskog ministarstva građevina Jovan Ilkić niko nije pokazivao nameru da preduzme bilo kakve radove na gradnji skupštinske zgrade. Pa, i od konkursa je moralo da prođe čitavih šest godina do početka radova na ovoj zgradi raspetoj između velike drame građenja i vrtloga sudbonosnih istorijskih zbivanja. Kao da su i finansijeri i neimari osećali da to neće biti lak zadatak.

4

Ulazni vestibil Narodne skupštine Srbije

Zgrada Doma narodne skupštine je reprezentativno zdanje u duhu akademizma. Građevina razuđene osnove koja zahvata veliku površinu ima visoko prizemlje i sprat. Na prednjoj fasadi se nalazi istaknuti deo sa portikom na stubovima i trougaonim zabatom u klasicističkom stilu. Iznad ove zone je i blago elipsoidna, razmerno teška kupola, na visokom tamburu i sa lanternom na vrhu. Fasade su dekorisane stubovima i fugama, dok se visoki polukružni prozori na njima pojavljuju u stilu tabernakla. Sve je na ovom zdanju monumentalno i svečano.

5

Velika sala u kojoj zaseda srpski parlament

U prizemlju zgrade se stupa kroz osmougaoni vestibil obložen višebojnim mermerom sa četiri monumentalne statue, koje predstavljaju konstitutivne elemente Kraljevine Jugoslavije – dinastiju Karađorđevića (Karađorđe Petrović, F.Kršinić), Srbe (Car Dušan, D.Filipović), Hrvate (Kralj Tomislav, V.Raduš) i Slovence (Knez Kocelj, T.Kos), i bistom oca srpskog parlamentarizma Nikole Pašića, radom vajara Tome Rosandića. Iz ovog prostora se ulazi u otmeni Centralni hol od belog i ružičastog mermera, koji je u doba Kraljevine služio i za održavanje balova, a u novije vreme za svečane prijeme. U visokom prizemlju se nalaze Mala i Velika sala u kojima se održavaju različite sednice i zaseda parlament Srbije. U velikoj sali je 250 mesta za poslanike dok se duž polukružne galerije nalaze sedišta za posetioce i novinare. U Maloj sali se nalazi izuzetno zanimljiva freska Velika alegorija rada koju je 1937. naslikao splitski slikar Mate Menegla Rodić po uzoru na čuvene renesansne slike Dobre i Loše uprave iz Sijenske gradske većnice. U istom prostoru, u trouglovima između prelomljenih lukova na galeriji slikar Mirko Rački je sugestivno naslikao predstavnike naroda bivše Jugoslavije u narodnoj nošnji.

6

Mala sala sa freskom M.M.Rodića “Velika alegorija rada” iz 1937.

Na spratu Doma Narodne skupštine se pored Odborskih sala i Poslaničkog kluba nalazi kabinet predsednika narodne skupštine i dve izuzetne prostorije – velika biblioteka sa preko 60.000 naslova iz oblasti politike, prava, ekonomije, istorije, i otmeni salon kneza Pavla. Nazvan po namesniku Pavlu Karađorđeviću, prema čijem istančanom ukusu je uređen, salon koji služi isključivo za prijem visokih gostiju namešten je stilskim nameštajem od orahovog i brestovog drveta sa svilenim, tkanim tapacirungom u varijanti francuskog rokokoa. Na zidovima su portreti vladara dinastija Obrenovića i Karađorđevića, rad nekih od najpoznatijih domaćih i stranih umetnika.

7

Salon kneza Pavla Karađorđevića

Uređenjem enterijera Doma narodne skupštine se bavio čuveni ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, koji je za kralja Aleksandra I Karađorđevića uredio enterijere Kraljevskog dvora na Dedinju i mauzoleja dinastije Karađorđevića na Oplencu. Ruski emigrant, jedan od vodećih predstavnika imperijalne, ruske verzije akademizma, Krasnov je svoj otmeni pečat ostavio i u zdanju Narodne skupštine. Monumentalnost, ozbiljna otmenost, skupoceni materijali i dodir folklornog nasleđa su karakteristični za kreativi potpis Nikolaja Krasnova. Međutim, da bi Krasnov otpočeo svoj deo posla trebalo je prvo završiti samu zgradu. Radove započete 1907, prekinuo je početak Balkanskih i Prvog svetskog rata. Započeta zgrada je tokom ratnih dejstava doživela tešku sudbinu kao i njena prethodnica Batal džamija. Kao što je islamska bogomolja služila kao nišanski orijentir svojevremeno princu Eugenu Savojskom dok je osvajao turski Beograd, slično se dogodilo i nedovršenom zdanju srpskog parlamenta. Tokom ratnih dejstava glavni arhitekta Ilkić je deportovan u mađarski logor Nežidar iz koga se nikada neće vratiti, a po završetku rata umire i ostareli kralj. U ratnom vihoru nestaju planovi zdanja, a predanje kaže da i Aleksandar I počinje da veruje u proročanstvo vidovite Cane Jovanović, koja je još u vreme polaganja kamena temeljca najavila da će skupšina „sahraniti“ dva kralja pre nego što bude završena. Pokazaće se da je kraljeva slutnja bila opravdana. Kao što je dobro poznato kralj je stradao 1934. godine u Marseju, a Narodna skupština je završena i osveštana 18. oktobra 1936.

2

Toma Rosandić, Igrali se konji vrani, bronza, 1938.

Poslednji graditelj Doma narodne skupštine bio je Pavle, sin Jovana Ilkića, koji je na osnovu očevih crteža uspeo da rekonstruiše projekt i dovrši zidanje ovog zdanja neobične sudbine. Zanimljivo je da „ukleta“ zgrada nije stradala tokom nemačkog i savezničkih bombardovanja Beograda u Drugom svetskom ratu. Prvi put je zapaljena i opljačkana tokom petoktobarske revolucije 2000. godine. Malo je bilo Beograđana kojima srce nije zadrhtalo zbog ovog vandalskog čina. Iako praktično tek od 2006. parlament Srbije, ovo reprezentativno zdanje je jedan od najzačajnijih spomenika prestonice. Gotovo da bi nemoguće bilo zamisliti Beograd bez čuvene bronzane grupe Tome Rosandića „Igrali se konji vrani“, koja je 1938. postavljena ispred ondašnje Skupštine Kraljevine Jugoslavije. Bilo bi to skoro kao da nema Pobednika na Kalemegdanu ili „Beograđanke“ u ulici Kralja Milana. Tuđe i neprepoznatljivo.

Rimsko i tursko groblje

Famozna priča o prokletstvu lokacije na kojoj se nalazi srpski parlament najverovatnije je povezana sa prastarim narodnim verovanje da ne treba praviti zgrade na raskrsnicama i grobljima. Na lokaciji na kojoj se danas nalazi Dom narodne skupštine arheološki je rekogniscirano i najvećim delom ekshumirano staro rimsko groblje, a u delu od skupštine ka Kamenoj pošti i crkvi Svetog Marka bilo je tursko groblje. Odluka da se baš ovde digne zgrada parlamenta vođena je istorijskom činjenicom da je kod Batal džamije održan srpski narodni sabor na kome je 30. novembra 1830. pročitan sultanov hatišerif o delimičnoj autonomiji Srbije.

Skupštinsko blago

Skupoceni, duborezani nameštaj od orahovine i hrastovine, raznobojni mermer, kristal i staklo, najfinije tkanine i tapeti, te brojne freske na skupštinskim zidovima tek su jedan deo blaga unutar zidina ovog reprezentativnog zdanja. Do požara 2000. ova institucija je baštinila 156 umetničkih slika najuglednijih jugoslovenskih i srpskih stvaralaca nastalih u periodu od gotovo dve stotine godina. Bilo je tu slika Uroša Kneževića, Uroša Predića, Petra Dobrovića, Save Šumanovića, Stojana Aralice, Petra Lubarde, Milana Konjovića, Koste Hakmana, Ignjata Joba, Vase Pomorišca, Peđe Milosavljevića, Petra Omčikusa i mnogih drugih uglednih likovnih stvaralaca. Zgrada je u međuvremenu restaurirana, međutim deo ukradenog nameštaja, tepiha i slika nije pronađen.

Tamare Ognjević,

„Blago Srbije“, Beograd 2012.

Fotografije: Dragan Bosnić za “Blago Srbije”

Le Banquet_web_Paris 2016

Multimedijalna izložba Gozba gostuje u Kulturnom centru Srbije u Parizu (Rue Saint Martin 123) u periodu od 4. februara do 4. aprila 2016. Izložbu će u četvrtak 4. februara u 18 časova otvoriti prof. dr An-Katrin Rober Oglstin, generalna direktorka Međunarodnog saveta muzeja (ICOM) i gospodin Aleksandara Protić, federalni savetnik Francuske Unesko federacije.

Multimedijalna izložba Gozba integralni je deo naučno-umetničkog projekta Živeti prošlost – srpska srednjovekovna gastronomija, koji već šest godina okuplja naučnike, umetnike, kulinare i druge kreativne ljude s ciljem da se istraži gastronomsko nasleđe i kultura obedovanja srednjovekovne Srbije. Nastao kao plod pasije i radoznalosti istoričarke umetnosti i književnice Tamare Ognjević, projekat Živeti prošlost vremenom je prerastao u jedinstvenu sintezu nauke i umetnosti, budući da na autentičan način povezuje multidisciplinarna istraživanja i eksperimentalne rekonstrukcije sa umetničkim delima  inspirisanim estetikom, temama i idejama iz prošlosti.

Prvi put izlagana u Galeriji nauke i tehnike Srpske Akademije nauka i umetnosti 2014. godine u Beogradu, Gozba u Kulturni centar Srbije u Parizu donosi nova naučna saznanja, ali i nova umetnička dela čiji su autori Petar Anđelković (reljef), Jasminka Bošković (aksesoar), Jelena Milošević (staklo), Olivera Milunović (svila), Marijana Oro (slikarstvo), Danijela Paunović (kostim), Ivana Rackov (keramika) i Radojka Samardžija (batik).

U realizaciji izložbe su pomogli brojni muzeji i srodne institucije (Narodni muzej u Beogradu, Muzej “Ras” u Novom Pazaru, Narodni muzej u Kruševcu, Prirodnjački muzej i CK “Gradac” iz Raške) kao i eksperti u oblasti gastronomije i vinarstva (Škola kuvanja “Il Primo”, poslastičarnica “Vremeplov”, vinarija “Despotika”, etno-kuća “Čakmara”). Izložbu bi bilo nemoguće realizovati bez tehničke asistencije Fudeksa i Saveza Srba Francuske. Medijsku  podrške su pružili Color Press Grupa, Avant Art magazine i Action Pro.

Gozba je organizovana pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije i Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja (NK ICOM).

COVEK I VINO