Ekskluzivno iz Venecije za Artis Marta Jovanović

Venecija je kao Ljubavnik ~ Katalog Bijenala

Venecija je kao Ljubavnik ~ Katalog Bijenala

Venecija je kao ljubavnik, nikad dosta vremena zajedno i rastanak je uvek u suzama. Mojih 48 sati 57. Venecijanskog Bijenala izgledalo je ovako.
Stigli smo kolima u sredu uveče. Bolesna, kilava i zbog toga naravno van sebe od besa, ostala sam u hotelskoj sobi. Na svu sreću Hotel Bele Arti (Hotel Lepih Umentosti) je sam po sebi iskustvo. Nalazi se u četvrti Dorsoduro, odmah iza Akademije i par koraka od kolekcije Pegi Gugenhajm, koja je definitivno jedan od mojih omiljenih likova u istoriji umetnosti. Ekscentrična, fešonista i po tadašnjim shvatanjima labavog morala – ono što danas nazivamo emancipovanom ženom. Današnji muzej je bio njen dom. Dok tonem u san medju zidovima tapaciranim svilom, razmišljam o njoj i ljubavnicima koje je sakupljala kao i umetnička dela: Marsel Dušamp, Džekson Polok, možda Djakometi i Maks Ernst za koga je bila kratko i udata. 
Moataz Nasr, The Mountain, Paviljon Egipta

Moataz Nasr, The Mountain, Paviljon Egipta

Četvrtak. Budi me tapkanje kiše po prozoru. Što se vremenskih prilika tiče, deluje kao najgori Bijenale do sada. Za mene je Bijenale u Veneciji uvek označavao početak proleća. Tada bih prvi put obukla lepršave letnje haljine i sandale. Ovog puta se umotavam u vunene naslage kao neka starica i krećem u Djardine loše raspoložena, ali u trenutku kad zakoračim u tu magičnu baštu, kiša prestaje da pada, a ja se osećam kao da sam usla u neki Zen park, u svet u kome sam sigurna, zašticena, na svome. Nije slučajno što se svet umetnika i umetnosti zove “art world”. Mi definitivno živimo i stvaramo u nekoj paralelnoj sferi u odnosu na druge ljude. 
Enklavia je moja prva stanica. Otvara se paviljon Srbije, dosadni govori, grlim se sa dragim prijateljim i klimam glavom onima koji nisu na mojoj favorit listi. Natpis Jugoslavija na paviljonu uvek učini da se osetim nostalgičnom, ali i sama nisam sigurna više iz kog razloga. Iako mislim da je Nikola Šuica odlično uradio posao kustosa, nemam nikakav odnos prema savremenom slikarstvu i prolazim kroz paviljon bez da mi klecaju kolena ili da mi srce lupa (što se dešava kad me rad “uradi”) sve dok ne naidjem na dokumentarni film koji je Vice Srbija snimio o Vladislavu Šćepanoviću, jednom od tri umetnika koji predstavlja Srbiju. Šćepa, za prijatelje, je slikar i ratnik, Srbin i Crnogorac, arhaičan mačo muškarac sa srcem srndaća, doktor umetnosti i iznad svega neko ko nema dlaku na jeziku. Respect! 
Grčki paviljon je odličan! Lavirint fizički i mentalni, pronadjeni dokumentarni film nepoznatog režisera pretvoren u instalaciju, putovanje u neki paralelni svet o naučnom istraživanju leka protiv svih vrsta hepatitisa stvaranjem otpornih ćelija u jetri. Rezultati istraživanja nepoznati, ali putovanje uzbudljivo!
U redu za Američki paviljon stojim zajedno sa Širin Nešat, sitne gradje ali harizme koja se rasipa  i isijava Djardinima, ona je sama po sebi umetničko delo. Slušam je kako nepretenciozno ćaska sa nekim, kako se ljubazno ophodi prema ljudima koji joj prilaze. Prave zvezde nemaju potrebu da bacaju so u oči. Ko je u harmoniji sam sa sobom, nema potrebe da nekog drugog spušta. Nema agresije, tiho govori, propušta nepoznatu osobu ispred sebe u redu. Ganuta sam.
George Drivas, Laboratory of Dilemmas Paviljon Grčke

George Drivas, Laboratory of Dilemmas Paviljon Grčke

Ne stižem da vidim performans u Nemačkom Paviljonu koji je osvojio Zlatnog Lava jer su redovi predugacki, grozna je gužva (ali vratiću se!), zato u Švajcarskom paviljnu pronalazim pravi dragulj: dokumentarni film o Flori Majo. Majo je bila umetnica iz Sjedinjenih Država koja 20-ih godina odlazi u Pariz, studira sa Djakometijem, postaje njegova ljubavnica i trudna se vraća nazad u Ameriku gde, napuštena od porodice, potpuno sama brine o svom sinu. Ne zna se ko je otac čoveka koga kamera snima u njegovom domu u Los Andjelesu, koji sa suzama u očima priča o majci, o njenom teškom zivotu, siromaštvu, pranju klozeta da bi zaradila. Još jedna priča o ženi koja jeste, a nije ostavila trag u istoriji umetnosti.

Carol Bove, Teresa Hubbard and Alexander Birchler, Women of Venice, Paviljon Svajcarske

Carol Bove, Teresa Hubbard and Alexander Birchler, Women of Venice, Paviljon Svajcarske

Na kraju dana srećem Dejvida Luisa, mog omiljenog galeristu iz Njujorka. Performans umetnica Don Kasper, koju on zastupa, je u centralnom paviljonu instalirala svoj studio iz Bronksa i tu će stvarati do kraja Bijenala. Dirnuta sam njegovom podrškom umetnici i generalno njegovom verom u umetnike koje zastupa. Taj old school odnos galeriste i umetnika danas je prava retkost a kada je performans u pitanju gotovo nepostojeći. Kasper ima jako težak zadatak: konstantnu interakciju sa publikom skoro svakog dana narednih pet meseci. Kao performans umetnica, osećam njeno uzbudjenje i njenu paniku! Fingers crossed!
U La Patatini

U La Patatini

Ove godine ne jurim na prijeme i žurke, veče ostavljam za lična zadovoljstva i romantičnu veceru u mom omiljenom restoranu u Veneciji La Patatina gde su spaghetti alle vongole nešto najlepše na svetu.
Petak provodim u Arsenalu u jurnjavi, jer u nekom trenutku treba da krenemo nazad za Beograd.
Padiglione Italia, pod strogim, iskusnim, kustoskim okom Ćećilije Alemani deluje skoro banalno. Isus Hrist on repeat koji budja u klaustrofobičnim, smrdljivim prostorijicama od najlona nije moj cup of tea. Ali, u jednoj od prostorija ogromna instalacija Djordja Andreota Kalo, relativno mladog venecijanskog umetnika, ostavlja utisak na mene. Rad pod nazivom Bez Naslova (Kraj Sveta) je plitak bazen crne boje, veličine cele prostorije, postavljen negde na sredini izmedju poda i plafona. Stepenice vode do gornjeg nivoa i u polu mraku, plafon se oslikava u potpuno mirnoj vodi koja deluje kao ogledalo. Ta potpuno bezazlena i neinventivna slika, ogromna refleksija ničega je pomalo simbol mog ustiska o ovogodisnjem Venecijanskom Bijenalu. Nisam videla ništa posebno novo i revolucionarno, ništa što me je bacilo na kolena, ništa što je izazvalo krik koji se oteo iz mojih grudi. Ravna, sjajna površina na kojoj se oslikava … nešto.
Erwin Wurm, Stand quiet and look out over the Mediterranean Sea, Paviljon Austrije

Erwin Wurm, Stand quiet and look out over the Mediterranean Sea, Paviljon Austrije

Ali tu je Venecija, dijamant, njeni kanali i palazzi i jedva cekam da im se vratim. U kasno popodne, sunčanog drugog dana, vaporeto nas ostavlja na Pjacale Roma gde sedamo u kola i vracamo se za Beograd. Negde u Hrvatskoj nas prati pun mesec i ja sam sretna i tužna, prazna i puna.

Fotografije @ Marta Jovanović

 © Artis Center 2017
  

 

Share on FacebookTweet about this on TwitterPin on PinterestShare on LinkedInShare on StumbleUponShare on Google+Email this to someone