post

Ekskluzivno: Portret srpske gospođe koja je volela francusku modu

Posao istoričara umetnosti često je sličan poslu detektiva, a istraživanje slike može biti ravno razrešavanju prave misterije. U Galeriju Matice srpske u Novom Sadu su stigle dve nove akvizicije čuvenog slikara epohe rokokoa Pavela Đurkovića nastale krajem 18. veka. Značajne već na temelju činjenice da su u njima prepoznati najraniji radovi ovog ugledog majstora koji je izmeđo ostalog naslikao portret mladog Vuka Karadžića, čak dva portreta kneza Miloša Obrenovića, te one dobro poznate slike mitropolita Stefana Stratimirovića i književnika Lukijana Mušickog. Na slikama dvoje otmenih građana, bračni par Joan i Sofija Joanović Bekeš, a iza pojavnog oblika slike izvanredno zanimljiva priča iz koje ekskluzivno, iz pera istoričarke umetnosti Milene Vrbaški, donosimo odlomak o onom, nazovimo ga tako, ženskom portretu iz nove akvizicije koji je kao magnet privukao našu pažnju. Odećom, aksesoarom, a nadasve jednim dubokim, tamnim pogledom koji nas strelja sred zenice sa rastojanja dužeg od dva veka.  

Sofija–Sosana (?–posle 1808) se udala za Joana nakon smrti njegove prve supruge Ane (?–3. I 1780). U braku Joana i Sofije rođeno je šestoro dece, od kojih je dvoje rano umrlo. Iz braka sa Anom Joan je imao još dvoje dece. Uz svoju decu, Joan i Sofija su u svom domu na kućnom broju 535 Donje varoši imali i jednu ,,naranku“. U susednoj kući, na broju 534 Donje varoši, živeli su Antonije i njegova supruga Ana, koji su izrodili osmoro dece. Njihov prvorođeni sin (potonji budimski episkop Justin) je nazvan Joan, a ćerka Sofija, poput strica i strine.

Pavel Đurković (1772.–oko 1830), Sofija Joanović-Bekeš, Galerija Matice srpske

Bliskost između braće Joana i Antonija odrazila se i u pojavnosti njihovih supruga. One se na portretima, pred očima posmatrača, pojavljuju u gotovo istovetnim haljinama, sa gotovo istim perikama i kapama. Njihovu uniformisanost ne treba smatrati imitacijom, već pre ilustracijom skrbi kojom ih njihovi supruzi obasipaju. Rokoko perika i haljina u kakvima su jetrve naslikane su, dâ se primetiti, demode. Razlog zbog kojeg se dve gospođe, kojima supruzi mogu priuštiti najnoviju modnu odeću, prikazuju baš ovako krije se u staleškim vrednostima koje supruge dva ugledna trgovca ilustruju: njih dve su odevene baš onako kako se odevalo francusko plemstvo starog režima, pre potresa koji je uzdrmao celu zapadnu civilizaciju, Francuske revolucije (1789–1799). A modu diktira niko drugi do kći moćne austrijske carice Marije Terezije, francuska kraljica Marija Antoaneta, supruga Luja XVI, habzburška princeza. U vreme slikanja portreta Joanović-Bekeša narod joj je već presudio, pogubivši je 1793. na užasnoj giljotini, devet meseci za suprugom. Haljinu sa delikatnom, paučinastom čipkom oko dekoltea i upasanom maramom Marija Antoaneta nosila je uoči izbijanja Revolucije, na jednom od portreta Elizabete Viže-Lebren.

Elizabeta Viže-Lebren (1755–1842), Marija Antoaneta, detalj, 1788, Versaj

Prugasta haljina sa takvim gornjim delom i slična perika kakvu nosi i Sofija prikazane su na bakroreznoj tabli 25 u septembarskom broju Journal des Luxus und der Moden, jednom od popularnih modnih žurnala iste, 1788. godine. Tkanina slične haljine u kojoj se  Sofija portretiše osam godina kasnije, dezenirana je razigranim uparenim listićima koji se zlate na svetlije plavo-tamnim prugama.

Journal des Luxus und der Moden, Tabla 25, septembar 1788.

Portreti Sofije i njene jetrve Ane pobuđuju interesovanje i zbog specifičnih kapica koje nose. Oblik samih kapica je neuobičajen (podseća po kroju na kačket zbog šilta) i odstupa od kapa zlatara kakve su u to vreme, krajem XVIII i početkom XIX veka bile obavezni deo nošnje udatih žena iz viših slojeva na teritoriji Monarhije, bez obzira na njihove veroispovesti. Pored velike perike i zlatom vezene kapice, otpozadi ukrašene belom satenskom mašnom, pažnju privlači i raskošni nakit. Skupocene viseće zlatne minđuše sa dijamantima i ogrlica od osam nizova sitnih bisera akcentuju Sofijin lik sa dominantnim očima koje nam smelo uzvraćaju pogled.

Pavel Đurković (1772–oko 1830), Sofija Joanović-Bekeš, kapica, nakit, detalji, Galerija Matice srpske

Samosvest koja izbija iz stava i uopšte načina na koji su supružnici Sofija i Joan Joanović-Bekeš prikazani svedoči savremenom posmatraču da, mada se svojom pojavnošću svrstavaju u konzervativce, oni delaju i žive moderno. Iako su civilizacijski preokret napravile tek posle Francuske revolucije, ideje da se ljudi rađaju slobodni, jednaki i da svi imaju prava da ostvare ono čemu teže, čine temelje načela po kojima se Joanović-Bekeši od dolaska rodonačelnika Joana u Osijek vladaju. Čak i želja da se upišu u redove plemstva, makar koliko kontradiktorno delovala, ovo potvrđuje.

Pavel Đurković (1772–oko 1830), Ana Joanović-Bekeš, Narodni muzej u Beogradu

Njihovu modernost i sposobnost da se prilagode i prosperiraju u vremenu koje im je dato nastavljaju generacije srodnika koje su se protegle sve do naših dana. Među onima koji su sledili nalaze se vršioci raznih uglednih zanimanja i javnih funkcija – senatori, advokati, notari, sudije, jedan episkop – već pomenuti prvorođeni sin Antonija i Ane Joan (Justin) Joanović (1786–1834).

Tokom istraživanja otkriveno je da je u srodstvu sa Joanović-Bekešima sa ženske strane i slikar Milan Кonjović. Njagova prababa Sofija (rođ. 1788), najstarija kći Antonija i Ane, udala se 1810. za Davida Кonjovića, potonjeg somborskog ,,birgermajstera“ (gradonačelnika). Do danas se u javnim i privatnim zbirkama sačuvalo četiri para supružničkih portreta ličnosti rođenih u porodici Joanović-Bekeš, koji se vode kao radovi slikara Pavela Đurkovića (1772.–oko 1830), Uroša Кneževića (1811–1876) i Pavla Simića (1818–1876). Najmlađi potomci Joanović-Bekeša žive danas u Holandiji.

(Odlomak preuzet iz obimnijeg, pratećeg teksta izložbe “Nove akvizicije” koja je otvorena 1. marta u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu)

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica u Galeriji Matice srpske

Reprodukcije © Galerija Matice srpske

© Artis Center 2019

 

post

Ruka koja je krstila Hrista

Krštenje Hristovo, Bogorodica Ljeviška, Prizren, 14. vek, kopija freske. Galerija fresaka, Narodni muzej u Beogradu

Kada je pre više od dve hiljade godina na reci Jordan sveti Jovan Preteča podigao desnu ruku da krsti sina Gospodnjeg nije mogao ni sanjati put svoje desnice kroz istoriju. Od Sevasteje preko Antiohije do Carigrada, Malte i Rusije, sve do Crne Gore i Cetinjskog manastira gde se i danas nalazi.

Desna ruka svetog Jovana Krstitelja, čestica Časnog krsta na kome je razapet Isus Hrist, i ikona Bogorodice Filermose, koju je po predanju naslikao sveti apostol i jevađeliste Luke – tri su hrišćanske svetinje koje već dva veka prizivaju hodočasnike i pljačkaše, fanatike i radoznalce, vernike i ateiste.

Da li su verodostojne? – pitaju se skeptici. Nema li nekoliko ‘tih ruku’? – hteli bi da znaju sumnjičavi.

Mnogo zagonetki kada su u pitanju ove velike svetinje, među kojima možda najprovokativnija ona gde se nalazi središnji plavi safir sa ikone Bogorodice Filermose, koji se sigurno nalazio na skupocenom okovu ove svete slike kada je ona, zajedno sa rukom i česticom Časnog krsta, odnesena 1952. iz manastira Ostrog, gde je skkrivana tokom Drugog svetskog rata. Preciznije, zaplenjena po nalogu ondašnje crnogorske državne bezbednosti (UDBA) i na nekoliko decenija smeštena u policijski trezor.

Ali to nije početak ove priče …

Sveti Merkurije u prisustvu Svetog Đorđa, ubija Julijana Otpadnika, poznovizantijska ikona.

Gnev cara otpadnika

Predanje kaže da je po pogubljenju svetog Jovana Krstitelja od strane cara Iroda, koji je svetiteljevom glavom nagradio Salomin legendarni ples, obezglavljeno telo sahranjeno u samarjanskom gradu Sevasteji. Obilazeći Svetu zemlju jedini apostol i jevanđelista koji nije bio neposredno uz Hrista, Luka, poželeo je da Krstiteljevo telo prenese u Antiohiju. Sevastejci nisu hteli da se odvoje od velike svetinje, ali su apostolu Luki dozvolili da u Antiohiju odnese dragocenu desnu ruku Jovanovu, koja je krstila Hrista.

Dolaskom na vlast poslednjeg cara iz Konstantinove dinastije, Julijana Otpadnika, nastao je teror nad hrišćanima i njihovim svetinjama. Julijan, pobornik paganskog politeizma, naredio je razaranje crkava, spaljivanje svetih mošti i progon hrišćana kakav se nije pamtio još od vremena poslednjih mnogobožačkih vladara na rimskom tronu. Spaljeno je tada i Krstiteljevo telo u Sevasteji zajedno sa crkvom koja je u međuvremenu podignuta nad njegovim moštima. Odmazdu gnevnog cara zaustavila je iznenadna smrt u boju i hrišćanstvo je moglo da odahne.

Hrist kruniše vizantijskog cara Konstantina VII Porfirogenita, slonovača, 10. vek. Puškinov muzej, Moskva

Pod zaštitom pravoslavnih imperatora

Proći će nekoliko vekova pre nego što će, kako vele anali, ‘agarjani (Turci) zagospodariti Antiohijom’, a izvesni snalažljivi hrišćanin Jov uz pomoć lukavstva i hrabrosti uspeti da prenese Krstiteljevu ruku u Carigrad. Bilo je to uoči Bogojavljenja 956. godine kada je Vizantijom vladao car-naučnik, Konstantin VII Porfirogenit. Ruka je uz najveće počasti smeštena u pridvornu carsku crkvu na Vlaherenskom dvoru da bi odande zamršenim putevima stigla u posed Malteškog reda Svetog Jovana Jerusalimskog, čiji su utemeljivači vitezovi-krstaši. Jedna verzija kaže da su je dobili na dar od moćnog turskog sultana Bajazita drugog, iako je daleko verovatnije da je u njihov posed došla u velikoj pljački koja je usledila nakon prvog pada Carigrada 1204. godine, kojeg su osvojili upravo krstaši.

Vladimir Borovikovski, Pavle I Romanov u odeći velikog magistra Malteškog reda, 1800. Ruski muzej, Petersburg

Kako bilo da bilo, 1798. ruka, kao velika relikvija Malteških vitezova, stiže u Rusiju. Ondašnji ruski imperator Pavle Petrovič Romanov ustupa vitezovima Voroncovski dvoraca (danas učilište Suvorov) u Petrogradu, gde oni smeštaju svoj konvent i grade katoličku crkvu Svetog Jovana Jerusalimskog u koju će smestiti i ruku Jovana Krstitelja. Imperator u znak zahvalnosti od vitezova dobija titulu Velikog magistra i jedinstveni duhovno-diplomatski dar – ruku Svetog Jovana, česticu Časnog krsta i ikonu Bogorodice Filermonske.

Krstiteljeva ruka u raskošno ukrašenoj kutiji, radu zlatarskih radionica u službi imperatora Pavla I Romanova, 18. vek

Ali, carska milost je bila kratkog veka. Pavlov naslednik Aleksandar prvi, pobedilac Napoleona na Borodinu i pariski trijumfator, prvo odbija titulu Velikog magistra, a zatim 1817. ukida i Malteški viteški red u Rusiji. Svetinje su zadržane u Gačinu, a Sinod Ruske pravoslavne crkve će ustanoviti 25. oktobar kao dan kada se posebno svetkuje njihov prenos u Rusiju.

U požaru revolucije i rata
Velika oktobarska revolucija, kao što je dobro poznato, u nepovrat je zatrla mnoštvo vekovima poštovanih vrednosti u Rusiji. Gotovo čitava carska porodica je likvidirana, ali majka cara mučenika Nikolaja II Romanova, carica Marija Fjodorovna, uspela je da se preko Krima i Londona domogne Danske. Sa njenim blagoslovom, obzirom da je ona bila poslednji čuvar Gačinskih svetinja, one su prenete u ondašnju Kraljevinu Jugoslaviju, i stavljene pod patronat kralja Aleksandra I Karađorđevića, kao poslednjeg pravoslavnog suverena. Kralj je prema ruskom uzoru smestio svetinje u pridvornu crkvu Belog dvora u Beogradu gde su čuvane sve do 1941. godine, odnosno do izbijanja novog svetskog rata.

Ostroški iguman Leontije Ninković čuvao je tokom rata svetinje u podu svoje kelije gde ih je 1952. pronašla crnogorska UDBA. Policijski snimak svetinja u trenutku pronalaska. Foto@Dokumenatcija Buda Simonovića

U aprilskom rasulu, napuštajući prestonicu mladi kralj Petar II poneo je sa sobom i svetinje iz pridvorne crkve. Premda je on sam sa svoje poslednje stanice u manastiru Ostrog, gde se zadržao manje od jednog dana, napustio zemlju zauvek, ruka svetog Jovana je ostala u Ostrogu. Pomno čuvana zajedno sa druge dve relikvije tokom Drugog svetskog rata u Ostrogu, biće 1952. zaplenjena od strane ondašnje vlasti. Tek 1968. godine, Marko Kalanj, iguman Cetnjskog manastira i lični sekretar mitropolita Danila Dajkovića, biće obavešten od jednog pripadnika DB-a gde su dragocenosti iz Ostroga. Tajnim dogovorom, a obzirom na tadašnju političku klimu, neimenovane crkvene stvari država predaje Cetinjskom manastiru. U riznicu manastira smeštene su 1979. godine, ruka Krstiteljeva i čestica Časnog krsta, dok je prema naređenju ondašnjeg predsednika Crne Gore, Marka Orlandića, Filermoska ikona predata Narodnom muzeju Crne Gore na Cetinju u čijoj se Plavoj kapeli, namenski oblikovanoj za ovu izuzetno dragocenu sliku, i danas nalazi.

Patrijarh ruski i mitropolit moskovski Aleksije II pred rukom Jovanovom u Cetnjskom manastiru 2006. godine. Foto@AP

Sinod Srpske pravoslavne crkve tek je 31. oktobra 1994. bio u situaciji da objavi šta se krije pod imenom jedne od tih “crkvenih stvari”, kako su se nezvanično nazivale ove svetinje. Bila je to desna ruka svetog Jovana Krstitelja.

Vernici su se obradovali, skeptici visoko podigli obrve, Rusi poželeli da im se svetinja vrati, katolici zagrmeli da je prava ruka kod njih u Italiji. Naime, ista je navodno stigla iz Žiče gde ju je sa svetinjama koje je dobio u Nikeji 1219. smestio lično Sveti Sava, a da bi nestala u velikoj kumanskoj pohari krajem 13. veka, kada je “Mater svih srpskih crkava” spaljena i opljačkana. Sa strane su stigli i glasovi da – “jedna ruka Krstiteljeva postoji i u muzeju Top Kapi palate u današnjem Istanbulu”. Zanimljivo je, takođe, da se u Crnoj Gori dugo verovalo da je Krstiteljeva ruka zapravo ruka apostola i jevanđeliste Luke!

Ikona Bogorodice Filermose i Plava kapela u kojoj se danas čuava na Cetinju. Foto@Narodni muzej Crne Gore

U svekolikom uzbuđenju jedno je sasvim sigurno – i sam Krstitelj, da je mogao da nasaluti, šta će sve pratiti njegovu desnicu kroz istoriju, onog dana kada je podigao nad glavom Hristovom da ga krsti vodom iz Jordana, bio bi zapanjen. On je u svojoj skromnosti mislio da je nedostojan i da razveže sandale Sina Božijeg sa istom količinom sigurnosti sa kojom današnji vrletini svet misli da mu je sve dopušteno.

Tamara Ognjević

istoričarka umetnosti i književnica 

© Artis Center 2018