post

Slikarska revolucija (1): Jan van Ajk

Sredinom novembra svake godine ugledni časopis “Apolo” dodeljuje prestižne nagrade u oblasti umetnosti, muzeja i kulturnog nasleđa. Jedna od nagrada namenjena je i izložbi godine, a u ovoj 2020. nagrada je dodeljena Muzeju lepih umetnosti u Ganu za izložbu Van Ajk – Optička revolucija.

U svakoj drugoj prilici ovo bi bilo priznanje koje mora da obraduje svaki stručni tim na planeti, koji je godinama radio na pripremanju jedne kompleksne i vrlo ekskluzivne izložbe, ali u godini u kojoj je COVID 19 zauvek zatvorio brojne muzeje i osujetio sve programe bez izuzetka Maksimilijan Martens i njegov tim mogu samo s tugom da se osvrnu na jedan fantastičan projekat, koji je pandemija osujetila na mnogo načina – od onih zadovoljstva da se sa svetskom publikom podele rezultati rada započetog 2012, pa do potpunog finansijskog kraha, jer su organizatori morali da vrate sredstva od 144.000 ulaznica prodatih preko interneta. Izložba je otvorena 1. februara, planirano je da traje do kraja aprila tekuće godine, međutim 12. marta je zatvorena, a mogućnost da se nešto slično ponovi u budućnosti bezmalo je nikakva.

Artis je imao sreću da je naša stalna saradnica, teoretičarka umetnosti i novinarka, Slavica Batos posetila ovu fantastičnu izložbu odmah po otvaranju. Prenosimo njene utiske uz zanimljivu, sveobuhvatnu priču o Janu van Ajku, njegovom bratu Iberu, njihovim ostvarenjima i vremenu u kome su živeli.

Ima ljude koji imaju sposobnost da bilo koji zvuk iz prirode prepoznaju kao precizno definisanu notu i da je potom čak otpevaju ili odsviraju, kaže se da imaju apsolutni sluh. U poslednje vreme moglo se čuti da je flamanski slikar Jan van Ajk imao – apsolutni vid. On je u tolikoj meri verno reprodukovao prirodu i ljudska lica da se ima utisak da nad njima leluja dah života. Pre njega su slikari, da bi dočarali velelepnost ili vanzemaljski sjaj, oblagali određene delove slika pravim zlatom. Jan van Ajk je isti efekat postizao mešanjem pigmenata boje. Šta je i sa čime je mešao ni do danas nije do kraja odgonetnuto. Dugo se tvrdilo da je upravo on izmislio tehniku slikanja uljanom bojom. Dokazano je da nije, ali toliko je ogromna bila njegova erudicija, toliko je dotle neviđenih stvari uneo u slikarstvo, da je ta polemika već odavno izgubila na važnosti.

Jan van Ajk, Portret čoveka sa crvenim turbanom (Autoportret?), 1433, Nacionalna Galerija London. Foto: Wikipedia

O Van Ajkovim slikarskim počecima ne zna se gotovo ništa, kao što se ne zna pouzdano ni koliko je slika zapravo izradio. Danas mu se sa sigurnošću pripisuje samo četrnaest (ne računajući nekoliko sačuvanih crteža i dve-tri minijature u knjigama). One se nalaze u najpoznatijim svetskim muzejima i svaka od njih smatra se remek-delom neprocenjive vrednosti, tako da je doskora bio nezamisliv bilo kakav pokušaj njihovog zajedničkog izlaganja. Utoliko je vredniji pažnje poduhvat belgijskog grada Gana, koji je nakon višegodišnjih napora uspeo da osmisli jednu sasvim, sasvim korektnu prezentaciju života i dela Jana van Ajka.

Detalj izložbe “Jan van Ajk – Optička revolucija” u Muzeju lepih umetnosti u Ganu, Belgija. Foto: David Levene, MSK Ghent

Iako se Van Ajk nije ni rodio ni živeo u Ganu, njegovo ime je neraskidivo vezano za taj grad, tačnije, za jednu katedralu i oltarsku sliku monumentalnih dimenzija, koja se u njoj nalazi. To je poliptih, poznat pod nazivom Mistično jagnje, sačinjen od dvadeset četiri oslikana i uokvirena drvena panoa. Neposredan povod za izložbu bio je završetak radova na restauraciji bočnih krila poliptiha, tj. prilika da se svaki od oslikanih panoa prikaže publici kao nezavisna slika i bude posmatran iz blizine. Godinama to nije bilo moguće i, nakon izložbe, nikad više neće biti moguće, pošto je poliptih u katedrali smešten u posebnu odaju i zaštićen debelim neprobojnim staklom, koje posmatrače drži na udaljenosti od skoro dva metra.

Naziv izložbe Van Ajk – Optička revolucija deluje pomalo zbunjujuće za nedovoljno upućene. Zašto optika? I šta je tu revolucionarno? Radi se o tome da je stručni tim Muzeja lepih umetnosti u Ganu želeo da istakne u prvi plan činjenicu da su Van Ajkov pogled na realni svet, njegovo razumevanje uloge svetlosti u oblikovanju naših predstava o toj istoj realnosti i, nadasve, njegova slikarska veština – bez presedana u istoriji umetnosti. Izložba je otvorena 1. februara i bilo je planirano da traje do 30. aprila. Grad Briž, u kome je Van Ajk proveo jedan deo života i posedovao atelje, takođe je, izložbom u sopstvenom muzeju, želeo da oda počast najslavnijem flamanskom slikaru. Nažalost, nesretne okolnosti kojima smo i sami svedoci, dovele su u opasnost ovaj izuzetan kulturni poduhvat. Na pitanje da li će izložbe biti produžene, zasad niko ne ume da odgovori.

PRESTONICE LUKSUZA    

O detinjstvu i mladosti jednog od najvećih slikara u istoriji civilizacije ne zna se skoro ništa. Pretpostavlja se da je rođen oko 1390. godine, u jednom gradiću blizu današnje nizozemske granice, koji,  u ona vremena, nije pripadao Flandriji već je ulazio u sastav Svetog Rimskog Carstva. Slikarski zanat je verovatno učio kod nekog lokalnog majstora ili u okviru porodice, čiji su se svi članovi – to se zna – bavili slikarstvom. Prvi pisani trag o Janu van Ajku slikaru potiče iz dvorske arhive kneza Johana III Bavarskog. Na njegovom dvoru u Hagu, Van Ajk je obavljao uobičajene poslove rezervisane za slikare: organizovanje svečanosti, dekorisanje prostorija, ilustrovanje molitvenih knjiga, izrada slika verskog sadržaja i sl. Od tih radova nije sačuvano ništa. Odmah nakon smrti svog nalogodavca i gospodara, 1425. godine, Van Ajk je stupio u službu kod vojvode od Burgundije – iz čega zaključujemo da je već tad morao uživati dosta visoku reputaciju.

Portret burgundskog vojvode Filipa Dobrog 1396-1467), Rože van der Vejden, posle 1450, Kraljevski muzej lepih umetnosti, Antverpen, Belgija. Foto: Lukas – Art in Flanders VZW

Filip III od Burgundije ili Filip Dobri bio je jedan od najambicioznijih vladara s kraja srednjeg veka. Kneževine i vojvodstva koje je on veštom politikom ujedinio prostirale su se na teritoriji koja bi danas obuhvatila Belgiju, Holandiju, Luksemburg i dobar deo severoistočne Francuske. Iako se administrativno središte ove moćne državne tvorevine nalazio u Lilu, centar ekonomske moći bio je Briž i – u nešto manjoj meri, Ganu. Zahvaljujući razvijenoj tekstilnoj industriji i povoljnom geografskom položaju, Briž i Gan stekli su status najprestižnijih evropskih gradova. Poređenja radi, u vreme kad je Pariz imao 100 000 stanovnika, Gan je imao 65 000. Već u XIII veku, trgovci iz nemačkih i italijanskih prestonica počeli su da se definitivno nastanjuju u Flandriji i da osnivaju sopstvene podružnice i korporacije, a krajem XIV veka, finansijskim institucijama Briža (bankama, osiguravajućim društvima, berzi) mogli su da konkurišu samo London, Firenca i Venecija.

Uz prestiž i novac ide i određeni način života. Jedan kastiljanski putopisac boravio je 1438. u Brižu i pritom zapisao: “Ko ima para može ovde da kupi sve što se na svetu proizvodi“. Bio je zadivljen izobiljem luksuzne robe u prodavnicama, velelepnim zdanjima, rafinmanom lokalne aristokratije, njihovim načinom odevanja, ishranom… U trošenju novca na sjaj i uživanja prednjačio je, naravno, moćni suveren Filip Dobri. A odmah za njim, njegova dvorska svita i čitava plejada imitatora, željnih da svoj socijalni i finansijski status istaknu svim raspoloživim oblicima razmetanja. Ovako visok standard života pogodovao je razvoju umetničkog zanatstva, bez obzira da li se radilo o ukrasima na fasadama zgrada, raskošno izvezenim tkaninama, predmetima od plemenitih metala i dragog kamenja, luksuznim knjigama, umetničkim slikama… Umesto da hrle u Pariz u potrazi za poslom, zanatlije i umetnici iz severnog dela Evrope su, masovnim dolaskom u Briž, ustoličili novu kulturnu prestonicu, s pravom nazvanu – severna Venecija. Tako je, 1432. godine, u njoj otpočeo sa radom i slikarski atelje Jana van Ajka.

Minijatura iz života Filipa od Burgundije, Minijatura, Hronike Hajnoa KBR 9242, 1447-8, Rože van der Vejden, Kraljevska biblioteka Belgije, Brisel. Reprodukcija: Wikipedia

Rekli smo da je 1425. godine Van Ajk stupio u službu kod Filipa Dobrog. U dvorskom knjigovodstvu bio je upisan kao “lični sobar“ ili “lakej“, što nikako ne znači da je svom gospodaru pomagao prilikom svlačenja i oblačenja ili mu prinosio doručak u krevet. To je prosto bio način da se njegovo prisustvo na dvoru ozvaniči i da se opravda godišnja renta koju je primao. Zna se da je ta renta, u jednom momentu, bila toliko velika da je uprava za finansije grada Lila odbila da je odobri. U sačuvanim arhivskim dokumentima stoji da je Filip Dobri tada lično intervenisao u korist slikara. Zašto? Zašto je jedan sobar ili dvorski slikar, šta god, bio u tolikoj meri dragocen moćnom vladaru? Zato što je njegova glavna aktivnost, ustvari, bila obavljanje tajnih misija u inostranstvu, misija od najvišeg državnog interesa. Napomenimo, uzgred, da su veliki slikari (Rubens, Ticijan, Velaskez…) često bili angažovani i na nekim “specijalnim zadacima“. Pošto su, zbog prirode svog posla, bili rado primani u intimno okruženje vladara i velikodostojnika, oni su seanse poziranja koristili za prikupljanje ili plasiranje poverljivih informacija.

Kakvi su tačno bili specijalni zadaci zbog kojih je Van Ajk putovao u strane zemlje, u knjigama je retko kad bilo precizirano. Vrlo je moguće, na primer, da je, u sklopu planova Filipa Dobrog za krstaški rat, proputovao Svetu zemlju, pošto je na slici Tri Marije na Hristovom grobu (danas pripisane nekome od Van Ajkovih učenika) vrlo tačno predstavljena topografija Jerusalima. Jedna od malobrojnih detaljno zavedenih misija je putovanje u Portugaliju, u zimu 1428-1429. godine, radi prošenja ruke infantkinje Izabele. Sastavni deo misije bila je i izrada dva portreta buduće neveste, da bi Filip Dobri imao kakvu-takvu predstavu o njenom izgledu, pre nego što se brak zvanično ugovori.

Braća van Ajk, Tri Marije na Hristovom grobu, 1425-1435, Muzej Bojmans van Beuningen, Roterdam, Nizozemska. Reprodukcija: Museum Boijmans Van Beuningen, Rotterdam.

U pauzama između svojih diplomatskih obaveza, ali i u okviru njih, Van Ajk se bavio slikarstvom, koje je, videćemo, podrazumevalo još čitav splet dodatnih znanja i veština. U materijalnom pogledu bio je više nego dobro situiran, što mu je omogućilo da sve slobodno vreme utroši na sopstveno usavršavanje. Jan van Ajk je, možemo slobodno reći, oličenje istog onog humanističko-renesansnog duha, čiji će simbol, nekoliko desetina godina kasnije, postati Leonardo da Vinči. O njegovom majstorstvu i o širini njegove erudicije svedoči upravo poliptih Klanjanje mističnom jagnjetu, remek-delo koje ga je, još u ono vreme, učinilo slavnim širom cele Evrope.

MISTIČNO JAGNJE

Aktuelna restauracija poliptiha unela je, između ostalog, zračak svetla i u vekovnu raspravu o tome ko su njegovi pravi autori. Naime, na oslikanom ramu poliptiha nalazi se stihovani zapis da je delo inaugurisano 6. maja 1432. godine i da su ga, po narudžbini  donatora i visokog crkvenog službenika Josa Feta (Joos Vijd), izradili “Hubert van Ajk – najbolji slikar svih vremena (maior quo nemo repertus) i Jan van Ajk – po majstorstvu odmah iza njega (arte secundus)“. Najnovijim stručnim analizama je definitivno potvrđeno da je zapis nastao u isto vreme kad i poliptih. To znači da ga je najverovatnije ispisao Jan van Ajk, pošto se zna da je Hubert, njegov brat, umro šest godina ranije i da je upravo zbog toga Jan bio pozvan da dovrši započeto delo. Da li je Hubert van Ajk odista bio “najbolji slikar svih vremena“ ili ga je Jan van Ajk tako okvalifikovao iz poštovanja i bratske ljubavi, ostaće večita tajna pošto od Huberta nije sačuvana ni jedna jedina slika. Isto tako, teško da će ikad biti razlučeno koje delove na slici je radio stariji a koje mlađi od dva genijalna brata.

Jan van Ajk, Klanjanje mističnom jagnjetu, Ganski oltar, detalj,1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedija

 Klanjanje mističnom jagnjetu, oltarski poliptih monumentalnih dimenzija (3,5 x 4,6 m), sastoji se od centralnog dela – sastavljenog od četiri oslikana drvena panoa i dva bočna krila – sa još po četiri slike na svakom od njih. Kad se bočna krila sklope, postaje vidljiva njihova poleđina sa, ukupno, još dvanaest slika. Poliptih se nekad otvarao samo nedeljom ili verskim praznicima. Otkako je postao glavna znamenitost Gana i jedan od dragulja svetske kulturne baštine, posetiocima je omogućeno da ga sagledaju u celini, i lice i poleđinu. U centralnom delu, dakle, u gornjoj polovini, vidimo Boga oca (ili Hrista Kralja) u raskošnoj crvenoj odori i sa trostrukom krunom na glavi, koja je neke tumače navela na ideju da se možda radi o Svetom trojstvu. Sa njegove desne i leve strane su Devica Marija i Sv. Jovan Krstitelj, malo dalje hor i orkestar anđela i, sasvim na krajevima, Adam i Eva. U donjoj polovini prikazano je obožavanje jagnjeta (koje simbolizuje Hristovo stradanje) od strane svetih mučenika i mučenica, proroka, apostola, mudraca, filozofa, pisaca, sveštenika… Božje jagnje (Agnus Dei) okruženo je anđelima, a celu scenu nadvisuje i obasjava golubica, koja simbolizuje Sv. Duha.

Jan van Ajk, Klanjanje mističnom jagnjetu, detalj, Ganski oltar, 1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

Za Božje jagnje (nazvano iz ko zna kog razloga “mistično“) vezana je i jedna zanimljiva priča, koja nas obavezuje da kažemo nekoliko reči o restauraciji poliptiha. U proteklih deset godina završeno je dve trećine posla, uz korišćenje najsavremenije opreme za dubinska snimanja i hemijske analize, uz budnu pažnju komisije sastavljene od dvadeset svetskih eksperata koja se, anonimnim glasanjem, izjašnjavala o svrsishodnosti bilo koje radikalnije intervencije. Sve skupa dosad je koštalo 2,2 miliona evra. Tempom od nekoliko kvadratnih santimetara na dan, sloj po sloj, odstranjivani su prljavi i požuteli verniri nanošeni tokom šest stoleća, istovremeno i grubi, ispucali retuši koji su se između njih pojavljivali, da bi, na kraju, zablistalo u punom sjaju, iznenađujuće dobro očuvano, originalno delo. Zamišljamo uzbuđenje restauratora u momentima kad je pred njihovim očima počela da se razotkriva besprekorna, po mnogim mišljenjima nikad prevaziđena, faktura majstora Van Ajka. Iznenađenja su se, da čudo bude veće, pojavila i na tzv. ikonografskom planu. Jedno od njih je upravo, gorepomenuto, mistično jagnje. Njegova glava, sa krupnim bademastim očima koje gledaju pravo u nas i sa nisko postavljenim ušima, podseća na ljudsku. Ova antropološka obeležja svojevremeno su nekome očigledno zasmetala i taj neko je odlučio da mistično jagnje treba da liči – na jagnje. Razmakao mu je i iskosio oči a uši je postavio bliže vrhu lobanje. Pritom je, iz razloga koji izmiču normalnom rezonovanju, ostavio netaknutim prethodni par ušiju, te je Božje jagnje vekovima bilo obožavano tako, sa udvostručenim ušima. Ova anomalija je, srećom, danas ispravljena. Sada se s pravom pitamo koji će još neobični detalji biti otkriveni kad, jednog dana, restauracija bude završena. (Svi koje ova tematika posebno zanima mogu da se obaveste o kompletnoj proceduri restauracije na odlično dokumentovanom sajtu closertovaneyck.kikirpa.be).

Braća van Ajk, Ganski oltar, otvoren, 1420-1432, dimenzije: 3,4×4,6 metara, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

U vreme trajanja izložbe, centralni deo poliptiha nalazio se, kao što smo rekli, u katedrali, tako da se pomenuto “misteriozno“ jagnje moglo dobro osmotriti jedino uz pomoć dvogleda. U katedrali se, takođe, mogla videti i prednja strana bočnih krila – sa izuzetkom Adama i Eve, koji su zamenjeni crno-belim fotografijama. Da bi se odgledao kompletan poliptih, bilo je potrebno, dakle, posetiti i katedralu Sv. Bavon i izložbu – na kojoj je posetiocima omogućen (izbliza) uvid u slike sa zadnje strane bočnih krila. Kako je ovo razdvajanje bilo moguće, ako znamo da su bočni drveni panoi bili jedinstveni, tj. oslikani sa obe strane? Objašnjenje postoji, ali ono preti da nas odvede daleko, u uzbudljivu životnu storiju poliptiha, o kojoj bi se moglo pričati danima i nedeljama. Reći ćemo samo da su, u XIX veku, bočni panoi dospeli u Nemačku i da su tamo, za potrebe jedne izložbe, parnom testerom rasečeni po sredini.

Braća van Ajk, Ganski oltar, zatvoren, 1420-1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

Još malo istorije biće, ipak, neophodno, pošto bi bez nje priča o dve važne slike sa izložbe bila nepotpuna. Reč je o Adamu i Evi. Adam i Eva sa poliptiha u Ganu su prve realistične predstave nagog ljudskog tela ikad naslikane na teritoriji zapadno od Alpa. Dodajmo još i to da su naga tela predstavljena u prirodnoj veličini i sa, danas bismo rekli, manijačkom preciznošću u izvedbi detalja. Tradicionalni list vinove loze pokriva samo jedan deo Adamovih prepona, dok kod Eve ne pokriva gotovo ništa. Zbog napadnog naturalizma, Adam i Eva su često odvajani od ostatka poliptiha i čuvani u sporednim prostorijama katedrale. Godine 1861, episkopija ih se definitivno rešila prodajom Briselskom muzeju, a na njihovo mesto postavljene su dve “upristojene“ kopije: naši praroditelji na njima su, od ramena pa do polovine butina, bili pokriveni krznom. Ove kopije mogu se i danas videti u ganskoj katedrali, nezavisno od poliptiha.

Po okončanju Drugog svetskog rata, nakon spektakularnog spašavanja poliptiha iz jednog austrijskog rudnika – u koji su nacisti bili sklonili velikih broj pokradenih umetnička dela – svi njegovi delovi (osim jednog, danas zamenjenog kopijom) su ujedinjeni i izloženi u bivšoj krstionici katedrale Sv. Bavon – iza staklenog zida. Pošto smo, na izložbi u muzeju, u prilici da polovinu od njih vidimo iz neposredne blizine, zadržimo se još malo na Adamu i Evi. Ove dve slike još uvek nisu restaurisane, ali, s obzirom na to da su dobar deo svog veka provele zaklonjene od očiju javnosti, na njima verovatno nije mnogo intervenisano. U prilici smo, dakle, da se neposredno suočimo sa vrhunskim majstorstvom, sa spoznajom da su granice mogućeg pomerljive do neslućenih daljina.

Spasavanje Ganskog oltara po završetku Drugog svetskog rata u Altauseu u Austriji, jula 1945. godine. Foto: AP Photo/National Archives and Records Administration

Ono što zapanjuje u prvom momentu jeste utisak da će Adam i Eva svakog časa iskoračiti iz svojih niša i postati deo realnog sveta. To je postignuto veštim moduliranjem svetla u dubini niša, virtuoznim hromatskih prelivima u oblikovanju tela, čak nekim “trikovima“ u vezi sa položajem delova tela: time što su tela stešnjena okvirima niše i prikazana iz donjeg rakursa i polu-profila, postignut je utisak da rame, lakat ili stopalo izlaze izvan ravni slike. Većina pogleda zadržava se, ipak, na neverovatnom realizmu ove dve osobe. Na njima nema ničeg ni tipiziranog ni idealizovanog. Adam i Eva, insistiramo, izgledaju upravo kao dve konkretne osobe, preuzete iz realnog sveta i prikazane u svojoj totalno ljudskoj golotinji. Posmatramo Adamovo izborano čelo, zamršene vlasi kose i brade, Evin ispupčeni trbuh, dlačice pubisa koje se skoro mogu izbrojati, rumenilo koje zrači sa obraza, put ispod koje struji fluid počinjenog greha…

Braća van Ajk, Adam i Eva, Ganski oltar, detalj, 1420-1432, Katedrala Svetog Bavoa, gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

Užasno je teško odvojiti se od ovih slika i pomiriti se s činjenicom da je rastanak definitivan. Ali je teško i odoleti izazovu da se vidi što je više moguće, da se sve upije, da se sve nauči. Pored frapantnog naturalizma portreta, neverovatne ubedljivosti kojom su naslikane mermerne statue svetitelja, skupocene tkanine… zadivljuje i Van Ajkovo poznavanje perspektive, bilo geometrijske bilo one druge, atmosferske, o kojoj je toliko govorio Leonardo da Vinči. Što više gledamo, sve više nam je jasno da izuzetan slikarski dar ovde deluje u sprezi sa izuzetnim umom.

Nastaviće se …

Slavica Batos,

teoretičar umetnosti i novinar

Tekst je prvi put objavljen u časopisu “Pečat” u proleće ove godine.

© Artis Center 2020

post

Modne varijacije: Ples smrti Aleksandera Mekvina

U neuglednoj bašti i rastinju koje okružuje vunaru u Severnoj Engleskoj, stoji britanska manekenka Kejt Mos, obučena u haljinu u obliku cveta koji je sama personfikacija Velike Britanije – ružu. Haljina, kreacija Sare Barton iz 2019. godine za modnu kuću Aleksandera Mekvina je one skerletne boje koju zamišljamo samo u bajkama: kao Crvenkapin ogrtač pod kojim beži od divlje smrti,  kapljica krvi Trnoružice koja je šalje u večni san, ili tek prolivena krv divljači koja kaplje po snegu dok lovac nosi zloj kraljiici jelensko srce umesto Snežaninog.

Kejt Mos u ružinoj haljini iz kolekcije modne kuće Aleksandera Mekvina za jesen zimu 2019, fotografija @ Džejmi Havksvort, Vogue

Ovaj makabrizam koji do tačke ključanja dovodi barok, gotiku (naročito viktorijansku), romantizam i ekspresionizam u grotlu sirove kreativnosti nije bio stran ni Aleksanderu Mekvinu – Liju –  za života kao što nije stran ni kreativcima koji vode modnu kuću nakon njegove smrti. I danse macabre – ples smrti i memento mori – podse’anje na smrt su paradoskalno, od vitalnog značaja za razumevanje stvaralačke poetike Aleksandera Mekvina. Tako je njegov opus neretko tumačen u ključu kabineta retkosti, koji svakim otvaranjem nudi novu fascinaciju – grotesknu, seksualnu, fetišističku, prirodnjačku, čak i nekrofilnu.

Aleksandera Mekvina, fotografija @ Inez van Lamsverde i Vinud Matadin, V Magazin, 2004.

U tom kabinetu se sreću divljina prirode, škotske naročito, jer je Mekvin ipak bio sin škotske dijaspore u Londonu, i divljina urbanog Londona, punog instinkta i izlučevina, viktorijanskog greha i hrišćanskog pokajanja. Opozicije poput ruralnog i urbanog, divljeg i civilizovanog, hrišćanskog i paganskog te sučeljavanje prirodnih elemenata i već pomenuto „živo“ plesanje sa smrću integralni su za konstruisanje ličnog kabineta retkosti, koji se u Mekvinovom slučaju izdigao do koncepta muzeja. Čak i do ogoljenog teatralnog spektakla u kom voajeristički uživamo, nikad do kraja ne razlikujući iluziju od stvarnosti.

Aleksander Mekvin, haljina od čipke i rogovi iz kolekcije „Udovice Kalodena“, jesen zima 2006, Pinterest

O Mekvinu, čiji opus je upravo zbog svega gore navedenog možda i naj(ne)zahvalniji za muzealizaciju, je mnogo rečeno, a opet, umetnik ostavlja tek dovoljno prostora u tom horror vacui – strahu od praznine ispunjenom detaljima, da nas iznova povede na novo putovanje.  Nakon iscrpne studije od gotovo 400 strana koja je ispratila izložbu „Divljačka lepota“ u Metropoliten muzeju u Njujorku i Viktorija i Albert muzeju u Londonu, baviti se određenim temama ili segmentima Mekvinovog stvaralaštva bilo bi ništa do parafraziranje već rečenog.

Mene pak zanima „post-mortem“ Mekvin, čiji se danse macabre oslikava u dizajnu Sare Barton i modne kuće Mekvin jednu deceniju nakon njegove smrti u proleće 2010. Mekvin koji je duh iz gotskog viktorijanskog romana, u kome kreacije postaju pokušaj oživljavanja čudovišta Viktora Frankenštajna ili neuspelog zarobljavanja lepote Dorijana Greja.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alesandro Lućioni, Vogue

Ta vrsta estetike najprimetnija je u kolekcijama za proleće i leto 2020. i za jesen i zimu 2021. godine. Prva je realizovana u pred-pandemijskom, a druga u post-pandemijskom svetu. Često se pitam kakav bi Mekvinov lični kreativni odgovor na pandemiju bio, ali se možda i ne bi razlikovao od odgovora koji nam je ponudila Sara Barton.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija proleće leto 2020, fotografija @ Alessandro Lućioni, Vogue

Za Mekvina, apokaliptičnost se uvek očitavala u graničnom prostoru, u sudaru između prostora metropole i divljine. Evocirajući Boša, sam umetnik je često sugerisao apokalipsu koja nastaje kada jedan prostor previše zađe u drugi ili obratno.  Njegove kolekcije, poput onih simboličnog naziva „Dante“, „Jovanka Orleanka“, „Platonova Atlantida“, „Ptice“, ili „Banši“ upravo svedoče o nedozvoljenim prelazima koji rezultiraju pošastima ili prokletstvom.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U prvoj kolekciji, Bartonova se okrenula Severnoj Irskoj i severu Engleske, u drugoj Velsu, poput viktorijanske krojačice kombinujući lan, svilu, pamuk, vunu, drvo, kožu, odnosno materijale koji su istovremeno kodirani i ruralno i urbano, i istorijski i savremeno. Tako manekenke nose haljine sa puf rukavima tipične za viktorijanski London, ali od materijala od kojih su Velšani pravili rudarske uniforme i ćebad.  Mekvinova apokaliptičnost i makabrizam svedeniji su u formi i koloritu (crvena, crna, bela), što ih na neki način i pojačava. Kožni pojasevi koji evociraju formu kaveza (upravo jer kavez označava prisilno porobljavanje divljeg urbanim), raspeća ili skeleta koji Mekvinu nisu bili strani, obavijaju se oko manekenki kao krila palih anđela.

Sara Barton za Aleksandera Mekvina, detalj, kolekcija jesen zima 2021, fotografija @ Filipo Fior, Vogue

U tom smislu, izbor Kejt Mos kao lica kampanje modne kuće nije nimalo slučajan. Manekenka se na Mekvinovoj reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine pojavila kao duh, odnosno kao hologram, lebdeći kao utvara iz gotičkog romana o ukletoj kući u haljini od belog ograndina kroz publiku. Mekvin nam je tada priredio možda i najlepši danse macabre. Kolekcije Sare Barton su dokaz da Li i dalje pleše.

Hologram Kejt Mos na reviji za kolekciju „Udovice Kalodena“ iz 2006. godine, Pinterest

Stefan Žarić,

kustos mode

Artis Centar

@Artis Center 2020

post

Artisova Razglednica: Online Izložba | Artis’ Postcard: Online Exhibition

Scroll for the text in English ⇓

Sve je počelo kao igra u izolaciji izazvanoj pandemijom. Trudili smo se tih dana da oraspoložimo našu publiku, ali i kolege. Želeli smo da ih podsetimo na lepe izložbe, putovanja, kulturno nasleđe, mesta na koja su putovali i u kojima su uživali. Hteli smo da im povratimo optimizam i podsetimo ih da pandemija nije večna, te da ćemo ponovo razmišljati šta sve nismo videli, koje muzeje treba posetiti, šta sve kriju arheološki lokatiteti, gde su stvarali poznati umetnici, ali i šta sve predstavlja nematerijalno kulturno nasleđe – od muzike, plesa, starih zanata, gastronomije.

Razglednice su počele da pristižu sa svih strana sveta i mi smo posle nekoliko dana shvatili da je igra prerasla u izložbu. Kako je Međunarodni savet muzeja već najavio da će ove godine Međunarodni dan muzeja dobiti svoj digitalni, online format, odlučili smo se da priču o “Artisovim razglednicama”, odnosno naš “Umetnički putni album” postavimo na svom sajtu i omogućime mirno, lagano razgledanje.

Ovo je materijal kojem se stalno možete vraćati i uživati u svakoj razglednici ponaosob. Vrlo je jednostavno. Kliknete u sliku ili link ispod slike sa nekog kontinenta – otvori vam se stranica sa pregledno poređanim slikama. Potom kliknete u sliku i ona vam se otvori u puno formatu. U gornjem desnom uglu, tik iznad otvorene slike imate opciju da idetet napred ili nazad.

Razglednice su poređena prema početnom slovu imena autora.

Koristimo ovu priliku da se zahvalimo našim kolegama, ustanovama i pojedincima koji su nas u ovom procesu podržali: Fondu “Olga Olja Ivanjicki”, ICOM MPR-u, ICOM Rusije, Muzeju Rostovskog Kremlja, Regionalnom istorijskom Muzeju Ruse iz Bugarske, Muzeju republike Srpske iz Banja Luke, Muzeju Hercegovine iz Trebinja, Regionalnom muzeju Maribor iz Maribora, Manifestaciji “Muzej za 10” čiji su osnivači nacionalni muzeji Srbije, a glavno koordinator ICOM Srbije.

Posebno se zahvaljujemo kneginji Jelisaveti Karadjordjević, kojoj se naša inicijativa dopala, pa je odlučila da i sama u njoj uzme učešće.

A najveće hvala svim učesnicima – njih preko 70, za skoro 200 razglednica koje su stigle na našu adresu! Ljudi, fantastični ste! Bilo je uživanje raditi sa svima vama, a mi ćemo se potruditi da ova online izložba preraste i u realnu dimenziju.

Srećan Međunarodni dan muzeja!
Izložba je otvorena!

GALERIJA | GALLERY 

SEVERNA AMERIKA | NORTH AMERICA

Artisova razglednica: Severna Amerika | Artis’ Postcard: North America

JUŽNA AMERIKA | SOUTH AMERICA

Artisova razglednica: Južna Amerika | Artis’ Postcard: South America

AFRIKA | AFRICA

Artisova razglednica: Afrika | Artis’ Postcard: Africa

AZIJA, AUSTRALIJA I NOVI ZELAND | ASIA, AUSTRALIA, AND NEW ZEALAND

Artisova razglednica: Azija, Australija i Novi Zeland | Artis’ Postcard: Asia, Australia & New Zealand

EVROPA | EUROPA

Artisova Razglednica: Evropa | Artis’ Postcard: Europe

Scroll for the text in English ⇓

It all started as a game in isolation caused by a pandemic. In those days, we tried to cheer up our audience, but also our colleagues. We wanted to remind them of the beautiful exhibitions, travels, cultural heritage, places they traveled, and enjoyed. We wanted to restore their optimism and remind them that the pandemic is not eternal, and that we will think again about what we have not seen, which museums to visit, what archeological sites, where famous artists created their masterpieces, but also what is intangible cultural heritage – from music, dance, old crafts to gastronomy.

Postcards started arriving from all over the world and after a few days, we realized that the game had grown into an exhibition. As the International Museum Council – ICOM has already announced that this year’s International Museum Day will get its digital, online format, we decided to post the story of “Artis’ postcards”, ie our “Art Travel Album”, on our website and enable a peaceful, easy viewing.

This is material that you can keep coming back to and enjoy each postcard individually. It’s very simple. Click on image or the link below the image of the continent – a page with clearly arranged images will open. Then you click on the image and it opens in full format. In the upper left corner, just above the open image, you have the option to go forward or backward.

Postcards are arranged according to the first letter of the author’s name.

We take this opportunity to thank our colleagues, institutions, and individuals who supported us in this process: the Olga Olja Ivanjicki Found, Embassy of Georgia, ICOM MPR, ICOM Russia, the Rostov Kremlin Museum, the Regional History Museum of Ruusse in Bulgaria, the Museum of Republika Srpska in Banja Luka, the Museum of Herzegovina in Trebinje, the Regional Museum Maribor in Maribor, Slovenia, the Manifestation “Museum for 10” whose founders are the national museums of Serbia, and the main coordinator is ICOM Serbia.

We especially thank Princess Elizabeth Karageorgevic (nee of Yugoslavia), who liked our initiative, so she decided to take part in it herself.

And the biggest thanks to all participants – over 70 of them, for almost 200 postcards that arrived at our address!

People, you are fantastic! It was a pleasure to work with all of you, and we will do our best to make this online exhibition grow into a real dimension.

Happy International Museum Day!

The Exhibition is opened! ⇑

@Artis Center 2020