post

Ekskluzivno: Vimbldonski pobednički tanjir i druge, primenjene priče

Taman kad pomislimo da sve znamo o zbirkama Galerije Matice srpske naiđe pravo iznenađenje – u utorak 14. maja u 12 časova GMS, uvek pun prijatnih novina, poziva na promociju kataloga “Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske” čiji je autor naša uvažena koleginica istoričarka umetnosti Milena Vrbaški. Na otvaranju će govoriti upravnica Galerija Matice srpske, dr Tijana Palkovljević Bugarski i Ljiljana Lazić, istoričarka umetnosti, muzejska savetnica MUzeja grada Novog Sada – tri asa struke i nauke na jednom mestu, a tema pravi biser za ljubitelje umetnosti. Zahvaljujemo se na ekskluzivitetu da objavimo vrlo zanimljiv odlomak iz kataloga koji će biti promovisan u okviru Nacionalne nedlje muzeja i manifestacije “Muzeji za 10”. 

Jedna od posebnih zbirki Galerije Matice srpske, Zbirka primenjene umetnosti, sadrži predmete koji su nastajali su u širokom vremenskom rasponu, od kraja XVII do početka XXI veka. U ovu malobrojnu zbirku (sadrži ukupno 30 predmeta), formiranu 2013. godine, razvrstani su artefakti na kojima se po njihovim tehničkim ili istorijsko-tehnološkim karakteristikama uočava neki od vidova primenjenoumetničke obrade ili dorade. Radi se o predmetima različite namene, utilitarnim, utilitarno-dekorativnim ili samo dekorativnim, koji su se zatekli ili dospeli u fond na različite načine. Pojedini su nasleđeni iz Muzeja Matice srpske, poput metalnih tanjira sa mitološkim scenama, pojedini su poklonjeni (keramoskulpture Aranke i Petra Mojaka), poručeni za potrebe izložbi (reljefi Nikole Popržana), otkupljeni (majolika Ivana Tabakovića), ili pribavljeni zaveštanjem (paradni štafelaji Uroša Predića, porcelanske lule koje su pripadale dr Milanu Saviću). Po zastupljenosti u zbirci preovlađuju predmeti od keramike, majolike i porcelana (15), slede predmeti od metala (8), drveta kombinovanog sa drugim materijalima (5), kamena (1) i roga (1).

U grupi pokućstvenih, neutilitarno-dekorativnih predmeta u zbirci, nalaze se dva Dekorativna tanjira sa mitološkim scenama. Oni su izvedeni jednom od tada novih tehnologija kojom se proizvodi predmet čiji izgled simulira vredniji, ručni umetnički rad. Tokom XIX veka naročito, razvijaju se razni mehanicistički postupci kojima se produkuju predmeti kakvim i pripadnici siromašnijih društvenih slojeva mogu oplemeniti svoje enterijere, poput oleografskih reprodukcija poznatih slikarskih dela, fotografija i sl. Jedan od postupaka kojim su se daleko brže i od manje dragocenog materijala mogle proizvoditi kopije originala, pronađen 1838. godine bio je postupak elektrotipije, odnosno galvanoplastike, kojom se uz pomoć električne struje mogu proizvoditi kopije predmeta (od) u metalu. Sa elektrotipijske kopije predmeta se potom pravi otisak (negativ) da bi se mogao izraditi kalup u kojem se odlivaju (štancuju) jevtiniji primerci od onih dobijenih elektrotipijom. Tako su proizvedena oba Dekorativna tanjira, koja su, u vreme kada su njihovi renesansni prototipi nastali imali utilitarnu namenu, služeći kao posude u kojima se skuplja voda pri pranju ruku. Sadržaj prikaza na Dekorativnim tanjirima odgonetnut je nedavno.

Minerva na Parnasu privodi personifikaciju Slikarstva alegorijski prikazanim slobodnim veštinama, dekorativni tanjir, elektroptipija, Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske

Na prvom, u bareljefu u centru, prikazana je scena sa Minervom koja na Parnasu privodi personifikaciju Slikarstva alegorijskim prikazima slobodnih veština (Gramatika, Retorika, Dijalektika, Aritmetika, Geometrija, Astronomija, Muzika). Radnja se odvija u urbanom antičkom pejzažu. Hram sa portikom na stubovima nalazi se u levom delu scene, iza Minerve. Obod tanjira prekriva vegetabilna dekoracija u koju su upleteni grifoni i maskeroni. Ceo predmet je izrađen elektrotipijom prema nekoj kopiji originala, remek-delu renesansnog augsburškog zlatara Hansa Jakoba Bajra (Hans Jakob Bayr, 1574–1628). Кompozicija iz središta dekorativnog tanjira istovetna je primerku medaljona sa Minervom i slobodnim veštinama H. Jakoba Bajra (R:15,1 cm) koji se čuva u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu.

Vimbldonski trofejni tanjir namenjen pobednicama u ženskoj selekciji, elektrotipija, Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske

Drugi tanjir predstavlja reprodukciju originala koji je izradio Fransoa Brio (Francois Briot, 1550–1616), oko 1585, a čiji je dizajn postao popularan nakon izrade elektrotipske kopije 1864. od strane kompanije Eklington u Birmingemu. Primerak prema kojem je Eklington (Eklington & Co. Birmingham) izradio trofej Vimbldona od delimično pozlaćenog srebra nalazi se u Luvru. Jedan primerak tanjira, odliven u kalaju u Brioovom originalnom kalupu krajem XVI veka čuva se u kolekciji Metropoliten muzeja u Njujorku. Ovaj tanjir se od 1886. godine dodeljuje pobednicama novoustanovljenog takmičenja za teniserke, docnije Vimbldona (Pobednice ne zadržavaju trofejni tanjir, već dobijaju umanjenu kopiju, prim. M.V.). Originalni trofej pohranjen je između dva turnira u muzeju. Pobednica ima pravo samo da se fotografiše i da ga pronese terenom Vimbldona nakon pobede. . U centralnom, kružnom polju prikazana je Umerenost (Temperantia, Sophrosyne) kako sedi, sa lampom u desnoj i krčagom u levoj ruci, okružena prstenom u kojem su, u četiri kartuše, alegorije četiri elementa (Vatra, Voda, Zemlja, Vazduh), koje referiraju na četiri vrste karaktera: sangvinika, melanholika, kolerika, flegmatika. Između kartuša, na sredini svakog međuprostora je bujna dekoracija sa uspravnim hermama. Središnji deo uokviruje konveksni, glatki prsten bez dekoracije, dok se na obodu tanjira, u kartušama, takođe nalaze personifikacije sedam slobodnih veština (Astronomija, Geometrija, Aritmetika, Muzika, Retorika, Dijalektika i Gramatika sa pripadajućim atributima). U osmoj kartuši je Minerva (Razboritost, razum) sa kacigom i štitom, kao boginja koja vlada njima. Između kartuša oboda smenjuju se dekorativni maskeroni sa zgusnutim renesansnim motivima. Na obodu tanjira otisnut je ukrasni geometrizovani pervaz.

(Odlomak iz kataloga izložbe “Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske”)

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske 

©Artis Center 2019

post

Đura Jakšić – Između mita i stvarnosti

Krajem aprila smo u okviru Artisovih studijskih programa posetili Novi Sad. Ključni povod je bio velika retrospektiva Đure Jakšića u Galeriji Matice srpske, realizovana u saradnji sa brojnim muzejima, različitim institucijama i pojedincima. Imali smo zadovoljstvo da nas kroz izložbu vodi autorka postavke, dr Snežana Mišić, koja je prihvatila naš predlog da nam ekskluzivno ustupi svoj autorski tekst o Đuri Jakšiću kao stvaraocu epohe romantizma, ali i percepciji njegove ličnosti i dela u novije vreme, koja je u suštini zamaglila lik jednog od najzanimljivijih i najkompleksnijih domaćih umetnika.

Đura Jakšić.
Između mita i stvarnosti…
Između slikara i pesnika…
Između sudbine i nadanja…
Između realizma i idealizma…
Između istine i zamišljanja…
Između prošlosti i aktuelnosti…

Autentična i snažna stvaralačka ličnost ovog velikana srpske kulture i umetnosti, njegov život i stvaralaštvo bili su povod i inspiracija za nastanak brojnih anegdota i mitova na osnovu kojih je utvrđeno njegovo mesto u nacionalnoj memoriji, pre svega kao otelotvorenja „romantičarskog” umetnika i boema.

Đura Jakšić, Autoportret, 1858, u okviru postavke u Galeriji Matice srpske. Foto@Tamara Ognjević

Stalne selidbe, nezadovoljstvo i bunt, preispitivanja, nesporazumi i sukobi sa sredinom i sa samim sobom prisutni su tokom čitavog života Đure Jakšića. Razloge tome treba najpre tražiti u karakteru i temperamentu umetnika, ali i u društvenim i istorijskim okolnostima. Većina autora Jakšićev karakter i prirodu opisuje kao punu krajnosti i protivrečnosti: prkosna, snažna, borbena ličnost, topao i plemenit, tih i stidljiv, buntovnik protiv nepravde i ugrožavanja ljudskog dostojanstva. S druge strane, predrasude, potrebe, navike i ukusi sredina u kojima je živeo a kojima se nije umeo i/ili mogao prilagoditi, umnogome su otežavale njegov život i umetničko stvaranje. Кada se tome dodaju i česti sukobi s građanskim poretkom i predstavnicima vlasti, kritička nastrojenost prema zvaničnoj politici Кneževine Srbije za vreme borbi i ratova za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, visoko izražen osećaj za socijalnu nepravdu, sve to vodilo je njegovoj izolaciji i otuđivanju i od njega stvaralo nezadovoljnog čoveka i umetnika.

Detalj postavke retrospektive Đure Jakšića u Galeriji Matice srpske. Foto@Tamara Ogniević

Stvaranje mita o Đuri Jakšiću kao tragičnom junaku svoga doba, neshvaćenom umetniku koji je oličenje srpskog romantizma, boemu, počelo je neposredno nakon njegove smrti. Stvaranje takvog mita podrazumevalo je i veličanje njegove „zle sudbine” tako da Đura Jakšić poprima tragički identitet. Кonstrukt tragičnog junaka koji poreklo vodi iz antičke tragedije, nalazimo i kod Šekspira a u nešto izmenjenom obliku i u nemačkoj romantičarskoj tragediji, u delima Getea i Šilera, zahvaljujući kojima je postao jedan od dominantnih u evropskoj književnosti i umetnosti XIX veka. Njihov novi koncept tragičnog junaka zasnovan je na njegovom tumačenju u kontekstu problematike modernog individualizma. Modernog tragičnog junaka uobličavaju kao individuu unutrašnje izuzetnosti koja teži autonomiji, slobodi i samosvesti, a koja je u nepomirljivom sukobu s istorijom kao novom sudbinom i sa samim sobom. U tom kontekstu čitav život Đure Jakšića i okolnosti koje su ga pratile tumačeni su kao neminovnost. Tragični je junak života i sudbine, tragični junak umetnosti, koji je svojim stvaralaštvom obeležio čitavo jedno umetničko razdoblje.
Paralelno sa uobličavanjem mita o modernom tragičnom junaku, razvija se od polovine XVIII veka koncept pesimizma. U XIX veku pesimizam je bio protivteža progresu u svetu kojim su dominirali industrijalizacija i pozitivizam. Posebno u doba romantizma Weltschmerz i nihilizam postali su glavno osećanje prema kome je „čitav život patnja”. Deo tog koncepta možemo pronaći u Jakšićevom sagledavanju života, u stalnom preispitivanju sebe, u sumnji u svoju vrednost, u naglašavanju tragičnog, pesimističkog pogleda u stvaralaštvu, likovnom i naročito književnom.

Djura Jakšić u Galeriji Matice srpske do 21. juna tekuće godine.

Još jedan devetnaestovekovni konstrukt, konstrukt neshvaćenog, ukletog umetnika, koji je postao opšti simbol za umetnike koji žive i stvaraju na društvenoj margini i uprkos društvu, takođe se dovodi u vezu s Đurom Jakšićem. S druge strane, činjenica da je u Beogradu stanovao u Skadarskoj ulici koja je postala ulica srpske boemije, utvrdila je njegov status „najvećeg” boema, pa čak i rodonačelnika srpske umetničke boemije.

Novo čitanje Đure Jakšića – Izložba u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Foto@Tamara Ognjević

Pozicioniranje Đure Jakšića kao boema, neshvaćenog umetnika, slikara, pesnika, revolucionara, borca za nacionalnu ideju i socijalnu pravdu, dinastičkog panegiričara, naizgled ukazuje na brojne protivrečnosti koje su, zapravo, posledica turbulentnog perioda tokom sredine i druge polovine XIX veka, ne samo u srpskoj istoriji, već i u širim evropskim okvirima. Politička previranja, revolucije, nacionalni pokreti za oslobođenje, ratovi, društvene i ekonomske promene, modernizacija, oblikovali su stvarnost na prostoru centralne Evrope, i srpske nacije koja je živela podeljena u granicama Austrijskog i Osmanskog carstva, odnosno u Кneževini Srbiji.

Jakšićeva priroda ličnosti, njegov život i umetnički opus jedinstven su sistem u kome idejne i stilske osobenosti nisu u suprotnosti, već su deo kompozitne individualnosti slikara i idejnog pluralizma trenutka. Đura Jakšić je bio čovek svoga vremena koje je možda više od drugih umeo da oseti, živi i umetnički izrazi.

dr Snežana Mišić, istoričarka umetnosti

autorka izložbe “Đura Jakšić – Između mita i stvarnosti”

Galerija Matice srpske, Novi Sad

©Artis Center 2019

post

Nove knjige: Doksat – neimar baroknog Beograda

Za ljubitelje istorije Beograda uskoro stiže prava poslastica – povest jednog od najzanimljivijih, a istovremeno skrajnutih graditelja prestonice, aktera jedne od  najkontroverznijih priča u gradu krcatom uzbudljivim pričama – Nikole Doksata de Moreza. Ko je bio ovaj Švajcarac, inženjer i vojnik u austrijskoj armiji prve polovine 18. veka? Kako je projektovao i najvećim delom realizovao jednu urbanu celinu u duhu baroknog geometrizma, i kako su on i njegovo delo u trenu nestali na ovdašnjoj nepredvidljivoj  vetrometini kojom gospodare interesi velikih sila?

Željko Vuk, rođeni Dorćolac, izuzetan poznavalac i neumorni istraživač jednog nestalog grada, velikim trudom je sakupio i na pitak način ispripovedao životopis graditelja čija je glava pala pred današnjim hotelom “Palas” na Obilićevom vencu.

Naslovna strana knjige Željka Vuka “Doksat – neimar baroknog Beograda” u izdanju “Prosvete”. Reprodukcija@Željko Vuk

Knjiga, obima 160 strana, koju kao izdavač potpisuje beogradska “Prosveta”, po prvi put donosi zanimljive detalje iz Doksatove prepiske s rodbinom i prijateljima, preuzete iz švajcarskih arhiva i prevedene s francuskog jezika. Faksimili ove građe inkorporirani su u knjigu, kao i Doksatov plan baroknog Beograda koji je predat na usvajanje Dvorskom ratnom savetu u Beču. Uporedo sa ovom dragocenom građom, Željko Vuk pripoveda o životu u baroknom Beogradu, zanimljivim ličnostima, modi, običajima, ishrani.

Ukratko, knjiga za čitanje i uživanje!

Thomir Dičić, “Kolažiranje baroknog Beograda” – jedan od radova sa izložba crteža / kolaža / grafika sa imaginarnim motivima inspirisanim baroknim Beogradom prve polovine 18. veka, održane u Muzeju primenjen umetnosti u proleće 2018. Reprodukcija@Tihomir Dičić

Uz najavu ovog dragocenog izdanja, ekskluzivno za Artis magazin, Željko Vuk je ustupio izuzetno pikantan odlomak iz svoje knjige “Doksat – neimar baroknog Beograda”:

“Prema popisu zgrada nemačkog Beograda iz 1728. godine, kompleks komandantovog stana imao je jednu glavnu i više pomoćnih zgrada. U 15 soba i 3 kuhinje, stanovali su grofova posluga i lakej. Jedna zgrada bila je štala za konja grofa Marulija, podignuta na praznom placu 1727. godine, a uz nju stan za generalovog konjušara. Dvor ili štabni kvartir sačinjavale su četiri zgrade sa glavnim i tajnim stepenicama, velikim salonom za primanje i prostranim hodnikom koji vodi u salon – ukupno 20 soba, četiri kuhinje, jedan podrum i dve štale.

Čini se da broj i veličina „nasleđenih” objekata nisu u potpunosti zadovoljavali prohteve novog guvernera, jer u bečkom Кomornom arhivu nailazimo na plan novog objekta iz 1720, kada se princ Aleksandar već uselio u palatu. Na njemu je prikazana osnova nove kuhinje koja se sastojala od jedne velike prostorije sa tri ložišta i dve manje sa po jednom pekarskom peći u svakoj.

Mapa baroknog Beograda prema Nikoli Doksatu de Morezu. Reprodukcija@Željko Vuk

Pomenuti kujne velikog hedoniste princa Aleksandra, a ne zaviriti u njih, bilo bi pravo svetogrđe, pogotovo ako već postoje podaci o namirnicama koje su dostavljane njegovim kuvarima. Na njih su se trošile ogromne sume novca, što ne treba da iznenađuje, jer je veliki deo toga dopreman iz dalekih egzotičnih zemalja. Troškovi su brižljivo beleženi, pa tako saznajemo da su jedne godine iznosili 2.436 forinti. U mesečnoj nabavci prinčevih kuvara tako nailazimo na: limunov sok, maslinovo ulje, ječam poreklom iz Ulma, pirinač, običan šećer, kanarski šećer, lorberov list, ruzmarin, orahe, cimet, biber, parmezan, suvo grožđe, grožđe iz Damaska, sardele, bademe, haringe, pomorandže, limun, slačicu i papir za pečenje. U tarifnoj listi carinske službe Кraljevstva Srbije nailazimo i na druge, ništa manje zanimljive namirnice. Da li su se i one nalazile na trpezama imućnih ili su samo prolazile kroz Srbiju na putu ka monarhiji ne znamo, ali je teško poverovati da se visoko plemstvo moglo odreći ovakvih specijaliteta koji su im bili nadohvat ruke. Izdvojićemo samo neke: crnomorske ostrige, usoljene i marinirane ribe iz Mletačke republike, alva, masline, urme i šafran iz osmanskih zemalja, švajcarski, holandski i limburški sir, kakao, vanila, cimet iz dalekih kolonija, itd.

Antonio Kalca, Princ Eugen Savosjki osvaja Beograd, 1717-1725

Ni bogatstvo kuhinje i onoga što se u njoj pripremalo nije mnogo odudaralo od navika drugih velikodostojnika tadašnjeg Beograda. Razlika je bila jedina u tome što se u rezidenciji mitropolita nije jelo meso, niti su se jela pripremala na svinjskoj masti, osim u slučajevima kada su na dvoru gostovala kakva visoka gospoda. Pored jesetre, kečige i morune, kojih je tada u našim vodama bilo u izobilju, jele su se i ostale rečne ribe, rakovi i kavijar, ali i hobotnice i sve vrste morskih riba koje su donosili grčki trgovci, a koje su u mitropolitovoj rezidenciji, pored srpskog, pripremali i jedan nemački i jedan ugarski kuvar, čak bolje plaćeni i od dvorskih „oficijanata”. Jela su bila obilna i skupocena, a mitropolitov kuvar (mundkoh) posebno je spremao hranu za mitropolita, pridvorno sveštenstvo i dvorsko činovništvo. Na meniju su uvek bila najmanje tri jela, a obavezno se služilo i vino, najčešće iz Topčijskog sela, Duzluka, Grocke, Smedereva, Iriga, Grgetega i Кarlovaca. „Mitropolit je najradije pio belo karlovačko. Nalazilo se i nešto šerbeta, ’racenštorfa’ i priličan broj malih i dugačkih ’butela’ tokajskog vina. Pored vina, piva, rakije i bermeta, u Mitropoliji su se služili kafa i čaj, a vremenom je ušao u modu i ’čukolad’.”

Željko Vuk, “Doksat-neimar baroknog Beograda”, Prosveta, 2019.

Cena knjige u pretplati je 700 dinara, a imena pretplatnika će biti objavljena u knjizi.

Ukoliko ste zaintersovani za ovo jedinstveno izdanje uplatu treba izvršiti na račun autora:

Željko Vuk,

Cara Dušana 8, Beograd

Svrha uplate:  Za knjigu

Računa: 160-5100101920448-09 Banca Intesa AD

Čitko upišite Vaše ime i prezime kako ne bi došlo do greške u štampi, a po knjigu dolazite na promociji 15 će vam biti uručene 15. aprila u Кlubu “Prozor” (Takovska 48).

©Artis Center 2019