post

Ekskluzivno iz Njujorka: Manje poznati Leonardovi crteži!

Povodom obeležavanja pet vekova od smrti Leonarda da Vinčija, koje će ove godine ispratiti niz zanimljivih izložbi u svetu, a pre svega ona najveća u Luvru u drugoj polovini 2019, naša saradnica iz Njujorka, profesorka Gorica Lalić Hadžić, poslala nam je ekskluzivan zapis o zanimljivoj izložbi četiri dragocena crteža renesansnog genija, koje baštini Metropoliten muzej u Njujorku. Ovo je prvi u seriji tekstova kojim Artis centar planira da pruži skroman doprinos sećanju na čoveka bez kojeg bi istorija umetnosti bila nezamisliva.

Umetnik, teoretičar i izumitelj Leonardo da Vinči umro je u Amboazu (Francuska), u kraljevskom dvoru Klo Lise, nakon 67. rodjendana, 2. maja 1519. godine. U spomen na pola milenijuma od njegove smrti Metropoliten muzej u Njujorku izložio je Da Vinčijeva četiri retka, krhka crteža iz zbirke muzeja. Ovi radovi su izabrani jer prikazuju Leonardov jedinstveni umetnički postupak i inovativnost poput detaljnih studija gestova, izraza, fizionomije, ali i grotesknosti. Mala kolekcija crteža je smeštena na neočekivanom mestu za radove umetnika Leonardove veličine – u hodniku koji vodi od centralnog dela muzeja prema galerijama evropskih slika 19. veka. Ovakva postavka omogućava da im se priđe vrlo blizu i neposredno sagleda tehnika velikog majstora.

Poznato je da je Leonardo bio levoruk i da je oblikovao senke sa paralelnim linijama povlačeći pero iz donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Desnoruki umetnici obično povlače linije koje se kreću u suprotnom smeru. Njegova tehnika senčenja – takozvani  sfumato – kontinuirano spajanje tonova da se dobije efekat dima, kako je opisao u svojim beleškama 1490-92, često je imitirana od strane mnogih umetnika. Da bi potpuno ispratio svoju kreativnu maštu, bez nepotrebnog zadržavanja na detaljima u samom početku procesa, Leonardo je skicirao brzo, koristeći tehniku u kojoj su spontanost i ključne vizuelne ideje važnije od sitnih, opisnih detalja.

Profil čoveka u tehnici mastila i krede, 1490-94

Leonardo da Vinči, Profil čoveka u tehnici mastila i crne krede, 1490-94, Metropoliten muzej Njujork

Ovde je umetnik počeo crnom kredom da crta profil starijeg čoveka sa karakterističnim odlikama i dugim nosem. U završnoj verziji, elaboriranoj olovkom i tušem, Da Vinči je idealizovao karakteristike fizionomije svog modela na način koji bi bio bliži njegovim herojskim tipovima ratnika, koristeći savršeno ravne linije koje su iscrtavane od donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Na ovom crtežu vidimo Leonardovo brzo skiciranje i kreiranje dinamičnog kontrasta pažljivo iscrtanoj kosi i koži.

Studija glave Bogorodice (1510-1515)

Leonardo da Vinči, Studija glave Bogorodice, 1510-15, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je kreirao ovu izuzetno detaljnu studiju u pripremi za sliku Bogorodica i Dete sa Svetom Anom i jagnjetom u pejzažu, koju je doradjivao do kraja svog života, a koja se danas nalazi u Luvru. Crtež u Metropolitenovoj kolekciji, slikan crvenom i crnom kredom, odličan je primer umetnikove čuvene sfumato tehnike. Na ovom crtežu vidimo naročit postupak kombinovanja dve krede tehnikom trljanja kako bi bio kreiran neprimetan prelaz tonova od tamnih senki do intenzivnih svetlina. Tako naslikan lik emituje snažnu skulpturalnost koje se zasniva na naučnim istraživanjima odnosa svetlosti i senke kao posebnog fenomena. Istraživanja ovog crteža su otkrila umetnikovu tehniku paralelnih linija crtanih levom rukom, koje su ublažene u zoni samog lica kako bi se liku dala izvesna eteričnost.

Gušter kao alegorija vernosti (1496)

Leonardo da Vinči, Gušter kao alegorija vernosti, 1496, Metropoliten muzej, Njujork

Na ovom crtežu vidimo neobičan motiv guštera koji spasava zaspalog čoveka od ujeda zmije. Inspirisana dugom tradicijom srednjovekovnih bestijara (knjiga o neobičnim životinjama i mitskim bićima) u kojima se životinje predstavljaju kao simbolima ljudskih mana i vrlina, Leonardo slika predstavu koja simbolizuje vernost.

Kao dvorski slikar milanskog vojvode Ludovika Sforce, na čijem dvoru je boravio dugih 17 godina, Leonardo je često kreirao scenografije i kostime za pozorište, kao i kratkotrajne dekoracije za različite javne priredbe. Znamo da je ovaj mali crtež skica za medalju ili broš, ukras za pozorišni kostim, jer na poledjini papira su nacrti i zabeleske za predstavu – jednu vrstu mjuzikla – La Comedia di Danae, Baldasara Takonea.

Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorode malom Hristu (1482-85)

Leonardo da Vinči, Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorodice malom Hristu, 1482-85, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je na ovom blistavom crtežu istraživao nekoliko ideja za kompoziciju oltarske slike na kojoj su prikazani Bogorodica, Hrist i Sveti Jovan Кrstitelj kao sasvim mala deca. Na skici vidimo pet crteža koje je majstor odvojio okvirima. Raspored na onom centralnom najbliži je slici poznatoj pod imenom Bogorodica među stenama, koja je naslikana u dve verzije od kojih se jedna čuva u Luvru, a druga u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Izuzetno je zanimljiva razrada poza novorodjenčadi na ovim skicama. Leonardo koristi srebrnu olovku koja daje svelte, sivkaste efekte, ali i klasičnu olovku i smeđi tuš koji omogućavaju efekte kjaroskuro, što stvara utisak dramatičnosti i živog pokreta. Način na koji je izradio ove skice evociraju Leonardove sopstvene beleške iz 1490-92, u okviru kojih savetuje umetnicima da “kompoziciju skiciraju brzo, ne završavajući udove previše.”

dr Gorica Lalić Hadžić,

profesor francuske književnosti na Univerzitetu Montkler, Nju Džersi, SAD

©Artis Center 2019

 

 

 

post

Artemizija Đentilenski: Umetnica koja je najradije slikala sebe

Vazdan zanimljiva Artemizija Đentileski (1593-1653), prva afirmisana slikarka barokne Evrope i prva žena član firnetinske Akademije umetnosti i dizajna, uspela je još jednom da uzbudi istraživače!

Analiza njene poznate slike Svete Katarine Aleksandrijske, nastale 1618-20. godine, koja se danas čuva u Galeriji Ufici u Firenci, pokazala je da je Artemizija, dosledni sledbenik Kravađovog umetničkog kruga, bila avangardna i kada je reč o modelu koji joj je poslužio za stvaranje lika ove svetiteljke.

Artemizija Đentileski, Sveta Katarina Aleksandrijska, 1618-20, Galerija Ufici, Firenca, i spektralna analiza slike sa autoportretom same umetnice.

Naime, ispitivanje Artemizijine slike Katarine Aleksandrijske infracrvenim, ultraljubičastim i x-zracima, otkrilo je osnovni crtež koji krije autoportret same slikarke. Kada su konzervatori Marija Luiza Ređinela i Roberto Beluči uporedili ovaj crtež sa poznatim Artemizijinim autoportretom na kojem je sebe naslikala kao Svetu Katarinu Aleksandrijsku 1615-17, koji se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu, nije bilo ni najmanje sumnje da je i u ovom slučaju u pitanju autoportret.

Levo: Artemizija Đentileski, Sveta Katarina Aleksandrijska, 1618-20, Galerija Ufici, Firenca. Desno: Artemizija Đentileski, Autoportret sa atributima Svete Katarine Aleksandrijske, 1615-17, Nacionalna galerija, London.

Uporedne analize poznatih dela slavne slikarke, a posebno pripremnih crteža-studija po kojima je slikala ženske likove, nedvosmisleno ukazuju da je Artemizija najradije bila model samoj sebi!

Da li je reč o praćenju primera Kravađa koji je takođe rado sebe smeštao na sopstvene slike, buđenju i preispitivanju sopstvenog identiteta i pojavnosti svojstvenim umetnosti baroka ili nekom trećem razlogu, nesumnjivo je tema neke buduće studije ličnosti i stvaralaštva ove zanimljive žene i umetnice.

Eike Šmit, direktorka Uficija, obavestila je javnost o ovom otkriću upravo juče na Međunarodni dan žena, otvarajući izložbu “Ženske perspektive: Žene od talenta i posvećenosti 1861-1926” u čijem fokusu su umetnice u Italiji 19. i prve polovine 20. veka.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije: Galerija Ufici, Nacionalna galerija, London i Artnet

© Artis Center 2019

post

Umetnost i politika: Sifražetska boja uspeha

Kada je 1911. godine američka umetnica Berta Margaret Boje (1883-1930) kreirala ovaj poster u stilu secesije, a povodom velike kampanje sifražetkinja u Kaliforniji čijim zalaganjem su žene ove američke države i zvanično dobile pravo glasa 10. oktobra iste godine, niko nije razmišljao o tome koliko će ova litografija postati poznata i tražena.

Berta Margaret Boje, Glas za žene, poster/litografija, 1911.

Inicijalna ideja Bojeove da prikaže ženu novog vremena oslobođenu stega (kratka kosa, ležerna tunika i ogrtač bez steznika) koja stoji leđima okrenuta čuvenom Golden gejt mostu u San Francisku dok zalazeće sunce iza njene glave formira vatreni oreol, dobila je svojevrsnu estetsku dimenziju zahvaljujući živim bojama i dekorativnosti tada aktuelne secesije. Žena na ovoj slici pre podseća na proročicu ili antičkog filozofa lepšeg pola nego na otmenu damu s početka 20. veka, a samo natpis koji drži u rukama – “Glas za žene”, sugeriše namenu slike. Ovaj umetnički oblikovan poziv u borbu za ravnopravnost toliko će se dopasti ženama onog vremena da je litografija Berte M. Boje uskoro štampana u milionima primeraka u obliku razglednica, malih kalendara, postera svih dimenzija.

Posterom dominira žuta boja sifražetskog pokreta, jer su sifražetkinje smatrale da je žuta boja uspeha. Posebno je zanimljivo da su tokom čitave jedne nedelje u avgustu sve radnje u San Francisku imale ovaj poster u izlogu kako bi pružile podršku ženama u okviru kampanje koja će rezultirati da Kalifornija postane šesta država u SAD u kojoj žene mogu ravnopravno da glasaju sa muškarcima.

Berta Margaret Boje je diplomirala na čuvenom Umetničkom institutu Mark Hopkins u San Francisku, a da bi život okončala u Kaleu (Francuska) 1930, gde se uputila na dalje usavršavanje. Ostala bi praktično anonimna za istoriju umetnosti da je sifražetski pokret Kalifornije nije angažovao da kreira ovu ikoničnu sliku.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2019