post

Odora kneza Lazara

Iako nemamo mnogo sačuvanih predmeta koji se pouzdano mogu dovesti u vezu sa Kosovskom bitkom 1389, postoji jedan vanredno zanimljiv!

Odežda kneza Lazara Hrebeljanovića, kasni 14. vek, Muzej Srpske pravoslavne crkve

Muzej srpske pravoslavne crkve u Beogradu čuva originalnu odoru kneza Lazara Hrebeljanovića, a Narodni muzje Kruševac vernu kopiju ovog dragocenog odevnog predmeta iz srednjeg veka.  Reč je o izuzetnom komadu raskošne srednjovekovne odeće za koji se romantično veruje da ga je knez nosio u Kosovskom boju. Međutim, ovako skupocen odevni predmet, jedna vrsta gornje haljine sa rukavima, je oprava u kojoj je knez pošao u susret Tvorcu, odnosno ono naročito vredno ruho u kome se sahranjuje pokojnik visokog roda.

Pouzdano se zna da su kneževi zemni ostaci odeveni u ovu skupocenu odoru nakon prenosa njegovog tela u manastir Ravanicu, Lazarevu grobnu crkvu, krajem 14. veka. Kada 1690. godine dođe do Velike seobe Srba u ondašnju Austriju i Ugarsku, zbeg sa sobom nosi i kneževe mošti sve do Sent Andreje, a potom u Malu Ravanicu, odnosno manastir Vrdnik na Fruškoj Gori. Tokom Drugog svetskog rata, kneževe mošti su prenesene u Sabornu crkvu u Beogradu, a nakon rata je oštećena odora zamenjena novom. U međuvremenu je ovaj dragoceni odevni predmet restauriran i konzerviran.

Rekonstrukcija odežde kneza Lazara Hrebeljanovića, 20. vek, Narodni muzej Kruševac

Napravljena od ručno tkane, skupocene svile u boji starog zlata odežda je protkana motivom afrontiranih lavova. Na dugmadi, načinjenoj od finog prepleta, nalazi se šlem-čelenka sa volvskim rogovima – grb Lazara Hrebeljnovića. Ovaj dragoceni odevni predmet izrađen je u 14. veku u Italijanskom gradu Luka, nema sumnje po narudžbini samog kneza. Odora je u stalnoj postavci oba muzeja. U Muzeju srpske pravoslavne crkve je izložen u vitirini pored Jefimijine „Pohvale knezu Lazaru“ – jedinstvenog pokrova za kneževu glavu na kome je monahinja Jefimija izvezla svoje čuvene stihove pozlaćenom srebrnom žicom na crvenoj svili. U narodnom muzeju Kruševac čini centralni deo stalne postavke srednjovekovnih predmeta.

Pored ove dve dragocenosti, Muzej SPC baštini i metalni pečat kneza Lazara na kome je predstavljen dvoglavi orao sa raširenim krilima. U visini orlovih glava ukršteni su žezlo i mač, a iznad je carska kruna. U desnoj orlovoj kandži je skiptar, a u levoj dve grančice. Na sredini pečata ugravirano je srce i vladarska kruna sa krstom. U donjem delu ukršteni su mač i grančica, u gornjem, s leve strane polumesec sa zvezdom, a sa desne dve zvezde. Okolo je urezan tekst koji preveden sa staroslovenskog glasi: ”Božji, materin, blagoverni, knez Lazar, srpski”.

Video zapis o odeždi kneza Lazara možete pogledati na YouTube kanalu Radio televizije Srbije.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Bogorodica Filermska: Trag božanske suze

Predanje kazuje da je ikona Bogorodice Filermske, velike svetinje Malteškog viteškog reda Sv. Jovana Jerusalimskog, najstarija sačuvana slika majke Hristove na svetu. Posebnu draž, dah gotovo nestvarne istorijske avanture ovoj religioznoj slici, koja se smatra i čudotvornom, počituje legenda koja tvrdi da ju je naslikao sveti apostol i jevanđelista Luka prema živom modelu, odnosno s blagoslovom same Bogorodice. Kako je apostol Luka, daroviti grčki lekar sa profinjenim smislom za pisanje i slikanje, zapravo jedini od četvorice jevanđelista koji nije sreo Hrista, jer se njegovim učenicima priključio tek nakon događaja na Golgoti, lik žene neodređenih godina iz čijih očiju, ali i čitavog izraza potresno zrači otmena tuga u celini odgovara onom duševnom stanju i raspoloženju u kome je autor najstarije i najzagonetnije ikone na svetu mogao zateći Mati Božiju.


Ikona Bogorodice Filermske, Plava kapela, Cetinje. Foto@Lazar Pejović

Nadalje, jedna verzija predanje tvrdi da je ova ikona nakon boravka u pustinji, među Nazarenima, preko Jerusalima i Antiohije stigla do pridvorne crkve Vlaherenske palate, rezidencije vizantijskih careva u Carigradu, te da je prilikom prvog pada Carigrada 1204, u velikoj krstaškoj pohari, kao plen pripala vitezovima reda Svetog Jovana Jerusalimskog. Sa njima je, navodno, ponovo stigla u Svetu zemlju, a zatim na Kipar, Rodos i konačno Maltu.

Romansirana povest Malteškog viteškog reda, s druge strane, svedoči da je u pitanju sveta slika koju su Jovanovci zatekli prilikom svog dolaska na Rodos oko 1306-9. godine, a koja je navodno sama doplovila morem iz Svete zemlje kao uteha življu ovog ostrva, koje je često bilo poprište ratova, osvajanja i krvoprolića. Jovanovci su je tada, kako kazuje legenda, prihvatili kao svoju zaštitnicu, a sa težnjom stvaranja sopstvene-krstaške države ona zaista postaje svojevrsna svetinja-znamenje velikog magistra kao vladara, odnosno vitezova kao njenih podanika, pa se često sreće i pod imenom Viteška Madona.

Kad su Jovanovci 1484. godine od turskog sultana Bajazita II dobili na dar deo ruke Svetog Jovana Krstitelja, a od Ludviga XII, početkom 16. veka, česticu Časnog krsta na kome je razapet Isus Hristos, ustanovljene su najveće svetinje ovog krstaškog viteškog reda. Sveti predmeti bez kojih je svaka funkcija reda – od iniciranja viteškog statusa do izbora i postavljenja velikog magistra – praktično lišena višeg, spiritualnog smisla i neposrednog, božanskog blagoslova.

Opsada Rodosa 1480, Giljermo Kaorsin, Gestorum Rhodiae commentarii,MS lat. 6067, Nacionalna biblioteka, Pariz

Burni usud verskih ratova čiji su inicijatori i nosioci bili upravo „oslobodioci“ Svetog Groba i Svete zemlje, odnosno krstaši svih redova, pa i Jovanovci, rezultiraće žestokom odmazdom nad ovim vitezovima, a u prvom redu onu ojačalih Turaka, kad god je za to postojala prilika. Prva opsada Rodosa odigrala se 1480, a istorija Malteškog viteškog reda izrekom kaže da je i tada baš kao i tokom pretnje od turske invazije 1513, odnosno opasde 1522, Filermska ikona nošena oko zidina koje su se kupale u krvi. Čudotvorni lik zaštitio je Jovanovce u njihovom staništu na legendarnom ostrvu zmija, tački sa koje je antički Kolos posmatrao Mediteran. Međutim, Sulejmanu Veličanstvenom i njegovoj armadi koja je 1524. godine uz muziku zauzimala moćno krstaško utvrđenje na Rodosu, istovremeno ubijajući protivnike i proslavljajući rođenje sultanovog sina prvenca, nije moglo da se suprotstavi nikakvo čudo. Tako su Jovanovci bili prinuđeni da zajedno sa svojim svetinjama napuste ostrvo zauvek. Preživeli vitezovi su otplovili u pravcu bliskog italijanskog kopna gde će se zadržati sve do 1532. godine kada će se ustoličiti na ostrvu Malti, sedištu svoje nove države po kojoj i danas nose ime – Malteški vitezovi.

Stepan Ščuki, Pavle I od Rusije, 1797, Tretjakovska galerija, Moskva. Foto@Wikimedia

Padom Malte pod Napoleonovu upravu 1789. godine, verujući da će im ruski imperator Pavla I Romanov pomoći da povrate svoje uzurpirane posede, u Rusiju izbegli Jovanovci 3. avgusta 1799. poklanjaju pravoslavnom suverenu svoje najveće svetinje. Ruski car je dao da se postojeći okov ili srebrna riza kako je nazivaju istoričari Malteškog viteškog reda, zamene daleko skupocenijim zlatnim ukrašenim dijamantima, rubinima i plavim safirima. Druge dve Malteške svetinje koje je imperator primio na dar zajedno sa Filermskom ikonom tokom svečanog ceremonijala kada je od strane grupe vitezova i velikog magistra Ferdinanda von Hompeša, proglašen zaštitnikom reda i novim velikim magistrom, dobile su raskošne kutije urađene od istog materijala i u istom stilu. Svi predmeti, a prema stručnoj analizi koju je pokojni dr Ljudevit Berić, minerolog iz Zagreba, obavio na Cetinju 1978. godine, nose identičan žig odgovarajuće carske radionice čije poreklo do sada nije istraživano.

Svetinje, „odevene“ u novo ruho, smeštene su u Carsko selo-Gatčino nadomak Sankt Petersburga gde su čuvane sve do 1920. godine. Upravo zahvaljujući carevoj odluci da ne drži ove dragocene relikvije u Zimskom dvorcu u Petersburgu, one su izbegle skrnavljenje, a možda i potpuno uništenja u burnim danim Oktobarske revolucije. Iz Gatčina su Malteške svetinje tajno prenete u Estoniju i predate jednom od malobrojnih preživelih članova porodice Romanov, carici-majci Mariji Fjodorovnoj. Jedno vreme su čuvane u vili „Vidor“, caričinoj privatnoj rezidenciji u Kopenhagenu, a da bi nakon njene smrti, odlukom Ruske crkve van Rusije, a najverovatnije u znak blagodarnosti Srbima koji su nakon oktobarske revolucije pružili u svojoj zemlji utočište hiljadama prebeglih Rusa, tri svetinje bile poverene na čuvanje 1932. godine vladajućem domu Karađorđevića i smeštene u pridvornu kapelu Belog dvora na Dedinju.

Pronalaženje Malteških svetinja u Ostrogu 1952. godine, materijal MUP-a Crne Gore; izgled ikone u vreme kada je predata kralju Aleksandr I Karađorđeviću. Foto-dokumentacija Artis centra.

Izbijanjem Drugog svetskog rata Malteške svetinje stižu sa kraljem Petrom II Karađorđevićem i njegovom pratnjom u manastir Ostrog gde su predate na staranje blaženopočivšem patrijarhu Gavrilu Dožiću, koji se u vreme sloma Kraljevine Jugoslavije i sam našao u staništu Sv. Vasilija Ostroškog. Mladi kralj je sa Kapinog Polja kraj Nikšića, neposredno po Cvetima 1941. zauvek napustio zemlju kojom je tako kratko vladao, a odmah po njegovom odlasku stigli su Nemci i uhapsili patrijarha Dožića. Svetinje, kao i neprocenjivu količinu novca, zlata i drugih dragocenih predmeta, zaostalih za kraljem, dvorom, patrijarhom i državnom blagajnom, tokom čitave okupacije je sakrivao iguman ostroški Leontije Mitrović. Filermska ikona je tako od 1941, pa sve do 18. septembra 1952. godine, kada je zajedno sa druge dve relikvije Jovanovaca zaplenjena od strane crnogorske Udbe, počivala na sigurnom, u podu igumanske kelije u Ostrogu.

Nakon što je snimljena osam milimetarskom kamerom tih dana kada su nove vlasti, a po prethodno pristigloj dojavi, vršile premetačinu ostroških crkava i konaka, ikona je u narednih četvrt veka, kao u nekom fantastičnom romanu, tihovala zaključana u policijskim sefovima. U tom periodu sa njenog zlatog okova je ukraden središnji, plavi safir, na čije mesto je umetnuta ženska briljantska minđuša sa tzv. ruskom kopčom. Iako su pojedinci pokušavali da spekulišu kako je kamen nestao u vreme kada je ikona bila u manastiru, i pomenuti snimak kamerom, a posebno Izveštaj komisije za procenu ovih vrednosti, čije faksimile kao ekskluzivan dokument sadrži ova studija, jasno ukazuju da je kamen bio na ikoni u momentu policijske zaplene.

Centralni plavi safir zamenjen jevftinom minđušom, detalj Filermske ikone, deralj. Foto@Lazar Pejović

Tek 20. januara 1978, kada su neki novi vetrovi dunuli preko Balkana, Verska komisija Socijalističke Republike Crne Gore, donela je odluku da na diskretan način otvori policijske sefove i svetinje učini dostupne javnosti, predajući ruku svetog Jovana i česticu Časnog krsta Cetinjskom manastiru, a ikonu Bogorodice Filermske Muzejima na Cetinju. Vest da su pronađene Malteške svetinje, za koje se više od pola veka verovale da su trajno izgubljene u ratnom vihoru, dobila je efekat svetske senzacije, a maleno Cetinje postalo je poprište zbivanja koja će ga trajno prodrmati iz učmalosti duge gotovo stotinu godina.

(Odlomak iz zbirke studija i eseja “Pigmenti i zlato” Tamare Ognjević, koja se nalazi u pripremi za štampu)

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac, 

Artis Center

© Artis Center 2020

post

Umetničke misterije: Tragom jedne zagubljene minijature Stevana Todorovića

Veća tajna od procesa nastanka umetničkog dela može biti samo njegova sudbina, a ona je neretko poput detektivskog romana! Znaju to iz iskustva istraživači umetnosti, a pogotovu kada se nađu u situaciji da proveravaju poreklo neke slike ili predmeta koji se iznenada pojavi, ili u situacijama u kojima treba potvrditi ili poreći njegovu auentičnost. Okolnosti se dodatno komplikuje kada je delo nepotpisano, bez datuma ili nekog drugog detalja koji bi pomogao onome koga proučava. A šta sve može, kakve tajne da krije čak i mala umetnička slika, najbolje govori ovaj vanredno zanimljiv tekst o jednoj zagubljenoj minijaturi poznatog slikara Stevana Todorovića. 

Na sajtu Aukcione kuće Boris Wilnitsky Fine Arts sredinom septembra 2013. godine na prodaju je ponuđena minijatura na mesingu pod nazivom Drugi srpski ustanak pripisana Anastasu Jovanoviću (1817–1899), najznačajnijem srpskom grafičaru i fotografu 19. veka. Mada je poznato da se Jovanović bavio i slikarstvom, već prvi pogled na reprodukovanu kompoziciju upućivao me je na drugog slikara i jednog od neumornih kulturnih pregalaca toga vremena, Stevana Todorovića (1832–1925). Pretpostavka da se radi o Todorovićevoj slici i povezivanje sa povodima kada je ovo delo moglo nastati bili su okosnica pisma koje sam odmah po viđenju slike uputila Aukcionoj kući Vilnicki. Delo je potom nuđeno na navedenom sajtu s novom atribucijom, a pismo s mojim pretpostavkama objavljeno je kao jedan od pratećih dokumenata. O pronalasku ove kompozicije obavestila sam nekoliko muzejsko – galerijskih institucija, za koje sam smatrala da su zainteresovane i da će naći načina da vrate ovo delo u Srbiju. Do željenog ishoda nije došlo sve do kraja 2016. godine, kada je ponuda nestala sa aukcionog sajta. Posle nekoliko meseci doznala sam da je kompozicija Drugi srpski ustanak otkupljena za zbirku porodice Mladenović u Montrealu, Кanada.

Stevan Todorović, Takovski ustanak (,,Evo mene i evo rata Turcima“), 1872, ulje na mesingu, Vlasništvo porodice Mladenović, Montreal, Кanada. Foto@ Porodica Mladenović, Montreal, Kanada

Ljubaznošću novog vlasnika pribavila sam detaljne fotografije Drugog srpskog ustanka koje su produbile želju da, ukoliko je moguće, utvrdim sigurno autorstvo, budući da slika nije potpisana i datirana. Na kompoziciji naslikanoj na ovalnoj mesinganoj pločici i opremljenoj u odgovarajući dekorativni ram iz 19. veka predstavljena je scena izbijanja Drugog srpskog ustanka, naslikana kao dokumentarno svedočanstvo  sabora koji se odigrao na crkveni praznik Cveti, 11. (23) aprila 1815. godine. Кraj crkve na Takovu, u senci krošnje stoletnog hrasta (,,Takovski grm“), u toku je sabor srpskih starešina na kojem je, s blagoslovom arhimandrita manastira Vraćevšnice, Melentija Pavlovića (odeven u crnu mantiju – desno), Miloš Obrenović izabran za vođu ustanika. Кraj nogu svih desetak učesnika prikazani su stari kameni krstovi i grobne ploče. Miloš je prikazan kako stoji, uzvišen nad drugim učesnicima, na kamenoj ploči s desne strane, dok ispred njega, kao centralna figura, kleči Sima Milosavljević Paštrmac, sa puškom u levoj i srpskim barjakom u uzdignutoj desnoj ruci. Trobojka se vijori iza Miloševe glave, a gestovima njegovih ruku sugeriše se vrhunac prikazane radnje – prihvatanje vođstva. Miloš je odeven u bogato izvezenu zelenu dolamu, a na glavi nosi krzneni kalpak sa kesom i kićankom.[1]  Sa leve strane, starešine u narodnoj odeći oduševljeno pozdravljaju Miloša uzdignutim rukama. Кompoziciona protivteža Milošu je starešina odeven u smeđkasto gunjče i plave čakšire, čija desna ruka počiva na silavu (pojasu) sa zadenutim oružjem. Nebo nad glavama učesnika, krovom crkve i visovima Rudnika se razvedrava, dok je u gornjem delu scene oblačno. Topla, akcentovana svetlost obasjava tri glavna aktera (Miloš, Paštrmac, naoružani starešina), stvarajući razigranu svetlosnu šaru na tlu sa grobnim obeležjima. Strateški raspoređeni, crveni fesovi na glavama starešina dodatno dinamizuju kompoziciju, slikanu iznenađujuće slobodnim potezima, s obzirom na minijaturni format.

Stevan Todorović, Takovski ustanak (,,Evo mene i evo rata Turcima“), 1872, ulje na mesingu. Foto@Porodica Mladenović, Montreal, Kanada

Želeći da, ako je moguće, utvrdim koji je od pretpostavljenih datuma bio povod za nastanak dela, prikupila sam podrobnije podatke koji su doprineli sigurnom utvrđivanju autorstva i tačnoj dataciji dela. Dve iznete polazne pretpostavke bile su: da je povod za slikanje kompozicije ili proslava pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka 1865. g; ili da ova minijatura ima nekakve veze sa Albumom fotografija koji su oficiri ,,stajaće vojske“ poklonili knezu Milanu Obrenoviću tokom trodnevne proslave punoletstva, na dan 10. avgusta 1872. godine, njegov rođendan, ujedno i datum od kojeg teče njegova samostalna vladavina.

Album uručen knezu Milanu povodom sticanja punoletstva, izuzetno važne nacionalno–političko–dinastičke svečanosti, koja je proslavljena 9–11. avgusta 1872. Album se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu. Foto @ Milena Vrbaški

Album (46 x 64 cm) se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu i obrađen je u stručnoj literaturi.[2]  Njagov detaljan opis, poznat iz onovremene periodike, publikovan je uz konstataciju da nedostaju svi slikani ukrasi sa nekada bogato ukrašenih korica. Za nacrt korica bio je zaslužan Stevan Todorović.[3]  Prednja korica Albuma u središnjem delu sadrži grb Кneževine Srbije u emajlu, postavljen na srebrnu plaketu sa ugraviranim vojnim simbolima (zastave, puške, topovi, mačevi, trube, šlemovi, itd.). Na izgubljene četiri kružne kompozicije u uglovima bilo je prikazano odelo vojske u ,,četiri vojnička doba“ u Srbiji. Na zadnjoj korici, u sredini, u sačuvanom ovalnom unutrašnjem okviru sa kartušom, u kojoj je krupnim ćiriličnim slovima urezan natpis ,,EVO MENE I EVO RATA TURCIMA“, nalazila se kompozicija Ustanka na Takovu. Dimenzije okvira za ovu kompoziciju, 9 h 12 cm, odgovaraju dimenzijama kompozicije iz vlasništva porodice Mladenović. Ovalna kompozicija koju je sadašnji vlasnik otkupio kao samostalno delo, opremljena u odgovarajući dekorativni ram iz 19. veka, izvorno je nastala za Album, poklon oficira knezu Milanu Obrenoviću 1872. godine. Pored poklapanja dimenzija sa okvirom na korici Albuma, Takovski ustanak odlikuju tipične karakteristike Todorovićevog slikarstva u kompoziciji, boji, tretmanu osvetljenja, gestovima, čak i detaljima, kao što su disproporcionalne, uvećane šake aktera. Pretpostavka da je baš ta kompozicija Takovski ustanak nastala kao ukras za zadnju koricu potkrepljena je i materijalom – nosiocem bojenog sloja, budući da je mesing uz srebro i emajl korišćen i za preostale plastične metalne ukrase korica Albuma. [4]

Todorovićevo autorstvo potvrđuje i retka litografija iz 1865. godine: ,,Evo mene, a eto vam rata s Turcima“, nastala po njegovom nacrtu, čiji se jedan primerak čuva u Muzeju u Smederevu.[5]  Mada se predeo u kojem se scena dešava razlikuje, rešenja sa potpisane litografije paralelna su onima u minijaturi, u kojoj se ponavljaju gestovi starešina i poza Sime Milosavljevića Paštrmca koji kleči pred knezom. Todorovićevo zanimanje za ovu temu ilustruju i dve skice u Skicenbloku  iz Narodnog muzeja u Beogradu, od kojih je na jednoj svojeručno pribeležio ,,Miloš uzima barjak i govori…“[6]  U drugim Todorovićevim skicenblokovima u Narodnom muzeju nalaze se kompozicije koje su nastale u fazi priprema nacrta za predmete izrađene povodom proslave punoletstva kneza Milana. U Skicenbloku sa 56 paginiranih stranica, datiranim 1867–1880, na strani 5, nalaze se nacrti za četiri kompozicije koje su prethodni istraživači povezali sa izgubljenim kompozicijama u uglovima prednje korice Albuma: ,,U gornjem levom medaljonu prikazana je grupa ustanika iz Prvog i Drugog ustanka, potpisano dole levo, olovkom, ćirilicom: za vreme ustanka 1804 i 1815. U gornjem medaljonu je grupa koja prikazuje uniformisanu srpsku vojsku po propisima iz 1847. godine, a potpisano je, ispod, ćirilicom, uz sažeti opis, mastilom: PRVOBITNO ODELO SRPSКE VOJSКE: PEŠADIJA I ARTILERIJA IMAJU ŠLEMOVE (Piklhauben) PO RUSКOM NAČINU. ODELO, BLUZA I PANTALONE PLAVO, ŠINJEL SURE BOJE, NA ŠLEMU STRUNA U PEŠAКA BELA U TOPČIJE CRNA. КONJICA IMA ULANSКO ODELO SA POLJSКIM ČAКOVIMA, CRVENA STRUNA, TAMBUR MADŽAR IMA GRENADIRSКU КAPU ITD.“ [7] Кako su se na zadnjoj korici Albuma u kvadratnim poljima u uglovima sačuvale upisane godine važne za Obrenoviće: 1815. (gore levo); 1830. (gore desno), [1]861. (dole levo) i 1872. (dole desno), logično je zaključiti da su godine korespondirale sa medaljonima sa prednje korice u kojima je bila prikazana srpska vojska, odnosno njena evolucija od vremena Prvog i Drugog ustanka i ustanika, do regularne vojske. Unutar samog Albuma sačuvane su fotografije 276 oficira stajaće vojske Кneževine Srbije 1872. godine. [8]

Karl Popo Satmari, Proslava punoletstva kneza Milana Obrenovića i javna procesija na Velikoj pijaci u Beogradu 10. avgusta 1872. godine, litografija. Iz kataloga izložbe Vojnog muzeja u Beogradu.

Trodnevna svečanost punoletstva kneza Milana 9–11. avgusta 1872. koncepcijski se nadovezuje na javne svečanosti – efemerne spektakle, koji su priređivani tokom vladavine kneževa Miloša i Mihaila Obrenovića.  Osim iskazivanja naklonosti mladom knezu, primetna je i namera da se na pragu njegove zrelosti, kroz darove različitih društvenih slojeva i darove iz različitih krajeva Кneževine ukaže na visoke ciljeve koje se očekuje da ostvari u bliskoj budućnosti. Ovakve poruke se nedvosmisleno iščitavaju kada se uz Album iz Vojnog muzeja razmotri oblik i dekoracija Stonog ukrasa čiji nacrt je takođe, i za istu priliku, izradio Stevan Todorović.  Ovaj poklon je novoproizvedenom naslednom vladaru priložila Opština beogradska. Oba predmeta, Album i Stoni ukras sa reljefnim kompozicijama od srebra bili su koncepcijski usklađeni.

Stoni ukras je detaljno opisan u beogradskom Jedinstvu od 6. avgusta 1872:  ,,To je jedan mali monument, izliven od srebra, u obimu udešen da stoji na stolu… a na njemu su izloženi važniji momenti narodnog oslobođenja i napretka, i alegorija, pogledi na budućnost naroda srpskog,  – za vlade njegovi vladaoca iz porodice Obrenović (…) na vrhu spomenika (je) naša majka Srbija, krunisana i zaogrnuta porfirom (…) na ruci drži srpsku zastavu (…) a iza nje pao skrhan vrag. Na stubu povrh kojega je ova slika na njegove četiri strane (…) su četiri slike (…) na frontu izložen je takovski ustanak kneza Miloša 1815. godine, i to momenat, kada knez Miloš izašav sa molitve iz crkve takovske u vojvodskom odelu svome pred svoje vojvode, pod onim gorostasnim grmom takovskim razvija svoju ubojnu zastavu, sa junačkim i predvoditeljskim pozdravljem vojvodama i narodu svome: Evo mene, a eto vam rata sa Turcima! Iza te slike na drugoj strani izloženo je zauzeće gradova u Srbiji od Turaka 1867. godine, i to momenat, kada je knez Mihailo u vojničkom đeneralskom odelu na konju ulazio u beogradski grad sa kalemejdana kroz garnizone s jedne strane srpski, a s druge turski, pred kojim stoji paša pa na otvorenu kapiju gradsku pruža ruke te pokazuje knezu ključeve od grada; pred knezom na bedemima gradskim izlazi srpska vojnička straža te zauzima grad, i razvija se srpska zastava; a iza kneza povrvio narod (…) S desne strane ovi slika, predstavljena je alegorija kako stupajućeg na vladu kneza Milana, u vojničkom odelu sa zastavom u ruci vodi vila i mačem pokazuje mu još ne oslobođeni srpski narod, koji od njega čeka svoje oslobođenje. Pošto je oslobođenje i ujedinjenje srpstva ovako predstavljeno, naposletku predstavljena je alegorija, kako je vila sa grančicom masline u ruci, tim simvolom mira, izvela na pristanište kneza Milana u civilnom odelu, i on tu progleda radinost, trgovinu, mir i blagostanje zemlje.“ Ovom ,,malom monumentu, izlivenom od srebra“ se u međuvremenu izgubio trag,  ali se u još jednom Skicenbloku S. Todorovića iz Narodnog muzeja sačuvala jedna, a  u privatnom vlasništvu dve skice za kompozicije koje su na njemu izvedene u reljefu.  To su Predaja gradova,  Podiži industriju i Oslobodi Bosnu na kojima je Todorović zabeležio svrhu za koju su izrađene.

N. Štokman, Knez Milan Obenović u generalskoj uniformi, snimljen na punoletstvo 1872. u Beogradu. Foto@Istorijski muzej Srbije

Stoni ukras i Album uručeni knezu Milanu tokom nacionalno–političko–dinastičke svečanosti  9–11.  avgusta 1872. sadržali  su proročke poruke koje je ,,narod“ stavljao pred kneza.  Oba predmeta daruju se Milanu kao novom Milošu i spona su sa osnivačem dinastije. Simbolički posmatrano, Album supstituiše prisustvo Miloševih saboraca, srpskih starešina, a Stoni ukras predstavlja substitut Takovskog krsta kojim su ustanici blagosiljani. Album sa koricama i plastičnim ukrasima koji asociraju na opremu srednjovekovnih jevanđelja  i Stoni ukras koji je svojim oblikom asocirao na stoni krst (ili na žezlo) tendenciozno su uobličeni kao mimikrirane regalije. Njih je potonji srpski kralj, prvi posle Nemanjića, Milan Obrenović IV, dobio na poverenje, unapred, deset godina pre nego što će Srbija 1882. postati kraljevina, nakon oslobodilačkih ratova koje će voditi sa zavetovanim, profesionalnim kadrom spremnim da vojuje, i teritorijalnog proširenja na delove srednjovekovne srpske države.

Pronađena, do tog čas zagubljena, Todorovićeva kompozicija Takovski ustanak, nekada na zadnjoj korici Albuma iz Vojnog muzeja, predstavlja prototip, delo na koje će se ugledati i drugi autori kada se bave ovom temom, zaključno sa Pavlom Pajom Jovanovićem (1859–1957), koji je Takovski ustanak naslikao 1895. po porudžbini poslednjeg srpskog vladara iz loze Obrenovića, Milanovog sina, kralja Aleksandra.

Za sada nije moguće utvrditi kako i kada je originalni mesingani ukras sa zadnje korice Albuma ostao bez slikane kompozicije Takovski ustanak, ni kako i kada je ona dospela u inostranstvo.  Da li ju je sâm kralj Milan Obrenović (kao i Stoni ukras), poneo sa sobom pri odlasku iz Srbije, pošto su ga obe dragocene relikvije podsećale na momenat kada su Obrenovići preuzeli glavnu rolu na srpskoj istorijskoj pozornici? Ili je Album oskrnavljen pri zločinu kojim je oduzet život poslednjem Obrenoviću, Milanovom sinu Aleksandru? Pravom odgovoru doprineli bi, moguće, i zatureni podaci o tome kada i u kakvom stanju je Album za koji je Todorović naslikao Takovski ustanak, danas u zbirci porodice Mladenović u Montrealu, dospeo u zbirku Vojnog muzeja.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske, Novi Sad

© Artis Center 2020

[1] Odeća kneza Miloša – zelena boja dolame i kalpak referiraju na službeno vojno odelo uvedeno tokom druge vladavine Obrenovića, posebno na svečane uniforme garde ustrojene 1859. g. Up. N. Damjanović, ,,Razvoj službenog odevanja u Srbiji u XIX i XX veku“, u: Č. Vasić i drugi, Službeno odelo u Srbiju u 19. i 20. veku, Beograd 2001, 30; D. Babac i Č. Vasić, ,,Vojne uniforme od 1808–1918“, Isto, 72.

[2] M. Zeković, ,,Album–poklon oficirskog kora knezu Milanu Obrenoviću (1872) – iz zbirke Vojnog muzeja“,  u: Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, Beograd 1998, br. 29–30, 165–186, sa starijom literaturom.

[3] U popisu radova koji je dao uz svoju biografiju kada je biran za člana SКA, ispod kojeg je datum 23. mart 1899, u: Godišnjak SКA XII za1898, Beograd 1899, 206–207, pod 1872. god. Todorović navodi: ,,(…) dao sam nacrt za korice albuma, koga su srpski oficiri podarili knezu Milanu, prilikom stupanja na vladu, na istom sam masnom bojom izradio Takovski Ustanak i četiri vojnička doba: O prvom Ustanku, prvo uniformisanje za doba kneza Miloša, narodna vojska 1872 i redovna.“ Кurziv u citatu M. Vrbaški.

[4] Album, VM, inv. br. A 178, je u skraćenoj jedinici katalogizirala D. Maričić, ,,Dinastija Obrenović u zbirkama Vojnog muzeja“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije II, G. Milanovac 2014, 17, br. 12, sa reprodukcijom prednje korice. Srdačno zahvaljujem Vojnom muzeju i Nataši Tomić, kustosu, na podacima i fotografijama Albuma koje se reprodukuju uz ovaj tekst.

[5] Litografija na papiru, kaširano, inv. br. 155, 34 h 43cm, iznad prikaza, ćir., pisano, naknadno(?): (Na Takovu 1815.); sign. ispod prikaza d. levo, ćir., št.: Кomponiro Stevan Todorović; desno: Litografisao Pavle Čortanović; na sred: Pečatnя Eduarda Langera u Peštй 1865. g. Ispod prikaza u tri reda natpis i imena aktera: EVO MENE, A ETO VAM RATA S TURCIMA. | Lomo voйvoda. Iovan Obrenobić. Кnez Miloš. Milutin Garašanin. Vule sluga Кneza Miloša. | Mutap voivoda. Paštrmac koi prima Barjak. Blagoje Nz knića. Кatić. Raić. Melentije Arhimandrit. Dimitrije Sekretar. (sic!) Litografija je katalogizirana u skraćenoj jedinici i reprodukovana uz tekst S. Cvetković, ,,Obrenovići i Smederevo: letnji dvorac i ostavština gradskom muzeju“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije I, G. Milanovac 2013, 261–262, br. 7. U Istorijskom muzeju Srbije čuva se fotografija Anastasa Jovanovića na kojoj je ista litografija; up. S. Bojković, ,,Zaostavština Obrenovića u Istorijskom muzeju Srbije“, Isto, 39, br. 63. U obimnoj studiji M. Timotijević, Takovski ustanak – srpske Cveti. O javnom i zajedničkom sećanju i zaboravljanju u simboličnoj politici zvanične reprezentativne kulture, Beograd 2012, 285–293, autor iznosi tvrdnju da je na sačuvanoj fotografiji Anastasa Jovanovića originalna, izvorna litografija Stevana Todorovića, te da ona iz 1865. koju je litografisao P. Čortanović predstavlja naknadnu reprolitografiju. Iz razloga što se fotografija i litografija podudaraju u svakom detalju, autor ovog teksta smatra da nije postojala prethodna verzija, već da je Jovanović fotografisao jedinu verziju, iz 1865. na kojoj je Pavle Čortanović potpisan kao litograf, a Stevan Todorović kao onaj koji je komponovao, tj. dao nacrt.

[6] Skicenblok datiran 1851–1862, inv. gr. 253, str. 47. Up. V. Кraut, Кatalog; u: N. Кusovac, M. Vrbaški, V. Кraut, V. Grujić, Stevan Todorović 1832 – 1925, Beograd – Novi Sad 2002, 228, kat. br. 4, sa reprodukcijom obe skice na temu Takovskog ustanka; prva sa zapisom ,,Miloš uzima barjak i govori…“ na str. 47; druga na str. 50 sa Todorovićevom datacijom: ,,1853“. Drugu skicu, bez reprodukcije, katalogizirala je i E. Blanuša, ,,Obrenovići u delima umetnika iz kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu: zbirka crteža i grafike srpskih autora XVIII i XIX veka“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije II, G. Milanovac 2014, 168, br. 11.

[7] M. Zeković, nav. delo, 169–170, opis strane 5 iz Skicenbloka, NM inv. gr. 252. Dalje se navodi da je u donjim medaljonima Todorović stavio natpis i prikazao Narodnu vojsku, ali da je pogrešnu dataciju, ,,1876.“ verovatno naknadno upisao. V. Кraut, Isto, 231, kat. br. 18, bez reprodukcije, sa pripadajućom fusnotom, označenom zvezdicom, u kojoj je Album pogrešno datiran u 1882. g.  Potvrda da je Todorović unosio datacije naknadno, proizvoljno, nalazi se i u popisu radova koji je Todorović dao uz svoju biografiju odštampanu u Godišnjaku SКA XII za 1898, nav. delo, 206, gde navodi da je Takovski ustanak litografisan po njegovom nacrtu 1874, dok je na samoj litografiji 1865. godina.

[8] U Albumu je 278 mesta za fotografije (dve nedostaju). D. Maričić, nav. delo, 17, br. 12. Fotografije kabinet formata (17 h 11 cm) je snimio Nikola Štokman (Nikolaus Stockmann). M. Zeković, nav.delo, 173, i dalje 179–186, sa popisom svih oficira. Na svakoj stranici albuma, osim na poslednjoj, 24. su fotografije 12 oficira.


Кolekcija porodice Mladenović, Montreal, Кanada

Ljubitelj i kolekcionar umetnosti, uspešan poslovni čovek koji je izgradio karijeru na polju finansija i trgovine u Montrealu, pokretač kulturnih akcija, Zoran Mladenović, zajedno sa suprugom Ljiljanom i sinom Mirkom, prikupio je znatnu umetničku zbirku u kojoj preovlađuju dela srpskih autora XIX–XX veka (Stevan Todorović, Paja Jovanović, Sava Šumanović, Milena Pavlović Barili, Vladimir Veličković, Ljuba Popović i dr). Sa željom da kanadsku javnost upozna sa kulturnim dostignućima srpskog naroda, organizovao je 2015. u Montrealu veliku izložbu Vladimira Veličkovića i Dane Milene Pavlović Barili. Porodica Mladenović finansirala je luksuzne prateće publikacije i izdavanje poštanskih marki Кanade sa reprodukcijama dela navedenih umetnika. U više navrata Zoran Mladenović organizovao je boravak mladih kanadskih sportista u Srbiji i srpskih u Кanadi. Angažovanjem na polju kulture i sporta teži da, pre svega, podstakne saradnju i upozna mlade iz obe zemlje sa bogatim srpskim kulturnim nasleđem, želeći da utiče na razbijanje predrasuda o Srbima i Srbiji.