post

Artemizija Đentilenski: Umetnica koja je najradije slikala sebe

Vazdan zanimljiva Artemizija Đentileski (1593-1653), prva afirmisana slikarka barokne Evrope i prva žena član firnetinske Akademije umetnosti i dizajna, uspela je još jednom da uzbudi istraživače!

Analiza njene poznate slike Svete Katarine Aleksandrijske, nastale 1618-20. godine, koja se danas čuva u Galeriji Ufici u Firenci, pokazala je da je Artemizija, dosledni sledbenik Kravađovog umetničkog kruga, bila avangardna i kada je reč o modelu koji joj je poslužio za stvaranje lika ove svetiteljke.

Artemizija Đentileski, Sveta Katarina Aleksandrijska, 1618-20, Galerija Ufici, Firenca, i spektralna analiza slike sa autoportretom same umetnice.

Naime, ispitivanje Artemizijine slike Katarine Aleksandrijske infracrvenim, ultraljubičastim i x-zracima, otkrilo je osnovni crtež koji krije autoportret same slikarke. Kada su konzervatori Marija Luiza Ređinela i Roberto Beluči uporedili ovaj crtež sa poznatim Artemizijinim autoportretom na kojem je sebe naslikala kao Svetu Katarinu Aleksandrijsku 1615-17, koji se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu, nije bilo ni najmanje sumnje da je i u ovom slučaju u pitanju autoportret.

Levo: Artemizija Đentileski, Sveta Katarina Aleksandrijska, 1618-20, Galerija Ufici, Firenca. Desno: Artemizija Đentileski, Autoportret sa atributima Svete Katarine Aleksandrijske, 1615-17, Nacionalna galerija, London.

Uporedne analize poznatih dela slavne slikarke, a posebno pripremnih crteža-studija po kojima je slikala ženske likove, nedvosmisleno ukazuju da je Artemizija najradije bila model samoj sebi!

Da li je reč o praćenju primera Kravađa koji je takođe rado sebe smeštao na sopstvene slike, buđenju i preispitivanju sopstvenog identiteta i pojavnosti svojstvenim umetnosti baroka ili nekom trećem razlogu, nesumnjivo je tema neke buduće studije ličnosti i stvaralaštva ove zanimljive žene i umetnice.

Eike Šmit, direktorka Uficija, obavestila je javnost o ovom otkriću upravo juče na Međunarodni dan žena, otvarajući izložbu “Ženske perspektive: Žene od talenta i posvećenosti 1861-1926” u čijem fokusu su umetnice u Italiji 19. i prve polovine 20. veka.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije: Galerija Ufici, Nacionalna galerija, London i Artnet

© Artis Center 2019

post

Umetnost i politika: Sifražetska boja uspeha

Kada je 1911. godine američka umetnica Berta Margaret Boje (1883-1930) kreirala ovaj poster u stilu secesije, a povodom velike kampanje sifražetkinja u Kaliforniji čijim zalaganjem su žene ove američke države i zvanično dobile pravo glasa 10. oktobra iste godine, niko nije razmišljao o tome koliko će ova litografija postati poznata i tražena.

Berta Margaret Boje, Glas za žene, poster/litografija, 1911.

Inicijalna ideja Bojeove da prikaže ženu novog vremena oslobođenu stega (kratka kosa, ležerna tunika i ogrtač bez steznika) koja stoji leđima okrenuta čuvenom Golden gejt mostu u San Francisku dok zalazeće sunce iza njene glave formira vatreni oreol, dobila je svojevrsnu estetsku dimenziju zahvaljujući živim bojama i dekorativnosti tada aktuelne secesije. Žena na ovoj slici pre podseća na proročicu ili antičkog filozofa lepšeg pola nego na otmenu damu s početka 20. veka, a samo natpis koji drži u rukama – “Glas za žene”, sugeriše namenu slike. Ovaj umetnički oblikovan poziv u borbu za ravnopravnost toliko će se dopasti ženama onog vremena da je litografija Berte M. Boje uskoro štampana u milionima primeraka u obliku razglednica, malih kalendara, postera svih dimenzija.

Posterom dominira žuta boja sifražetskog pokreta, jer su sifražetkinje smatrale da je žuta boja uspeha. Posebno je zanimljivo da su tokom čitave jedne nedelje u avgustu sve radnje u San Francisku imale ovaj poster u izlogu kako bi pružile podršku ženama u okviru kampanje koja će rezultirati da Kalifornija postane šesta država u SAD u kojoj žene mogu ravnopravno da glasaju sa muškarcima.

Berta Margaret Boje je diplomirala na čuvenom Umetničkom institutu Mark Hopkins u San Francisku, a da bi život okončala u Kaleu (Francuska) 1930, gde se uputila na dalje usavršavanje. Ostala bi praktično anonimna za istoriju umetnosti da je sifražetski pokret Kalifornije nije angažovao da kreira ovu ikoničnu sliku.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2019

post

Ikonografski ogledi: Kako je srce postalo simbol ljubavi

Kako je srce postalo simbol ljubavi?

Zanimljivo pitanje, a pogotovu kada se ima u vidu koliko često stisnemo emotikon u obliku srca da bi smo sredstvima moderne komunikacije iskazali da nam se nešto ili neko dopada mnogo više od običnog sviđanja. Da ne podsećamo na epohu pre interneta i pametnih telefona, na sva ona srca urezivana u drveće ili na klupe, te ona oslikavana po zidovima, tarabama i na drugim površinama svim raspoloživim sredstvima uz odgovarajuće intervencije kao što su inicijali ili strelice.

Zaista, otkud nam srce kao vizuelna “skraćenica” za ljubav – simbol koji razumeju svi narodi sveta?

Mnogo je “kopalja” slomljeno među stručnjacima, a posebno među istoričarima umetnosti na temu ko je prvi, kojim povodom i kada naslikao srce u ljubavnom kontekstu?

Majstor od Barija, Alegorija slatkog pogleda predaje srce zaljubljenog mladića kao simbol romantične ljubavi dami koja je predmet te ljubavi, iluminirani inicijal, Minijatura sa folija 41, Tibo “Roman o kruški”, manuskript 2186, oko 1250, Nacionalna biblioteka Francuske, Pariz

Odgovor je ponudila jedna lepa rukopisana knjiga iz sredine 13. veka – Tiboov Roman o kruški. Inspirisan čuvenim Romanom o ruži, tim bestselerom srednjeg veka, francuski pesnik Tibo je u akrostihu ispisao svoju romansu posvećenu izvesnoj Anjes (Agnese). Na 83 strane sa pozlaćenim inicijalima iz kojih se čita ime pesnika, njegove drage i pojam ljubav – AMORS, te stanja, raspoloženja, osećanja u skladu s tako silnom emocijom.

Ovaj Tiboov slatki zanos u stihovima ukrasio je iluminator poznat kao Majstor od Barija, geografska odrednica koja pokazuje da je ovaj cenjeni minijator u Pariz, gde je Tibo pisao i uzdisao, stigao sa južne obale Jadrana, iz Barija u Apuliji.

Pored brojnih predstava čuvenih ljubavnika (Piram i Tizba, Paris i Helena, Tristan i Izolda…) Majstor od Barija je u ovom manuskriptu koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu, naslikao i niz alegorija, među kojima je svakako najzanimljivija ova sa naše slike – u velikom inicijalu S vidimo mladića koji na kolenima nudi srce otmenoj dami. I dok ona uzmahuje rukom kao da se sprema da to srce primi u sopstvena nedra mi nemamo dilemu o čemu je reč. Ipak, za srednjovekovnog čitaoca ovo je bila ogromna novina. Naime, mladić nije stvarna ličnost već alegorija takozvanog Doux Regard, odnosno slatkog, zaljubljenog pogleda. Onog pogleda kojim čovek zanesen ljubavlju posmatra voljenu osobu. Srce koje je pružio dami nije njegovo već zaljubljenog mladića koga na slici nema! Dakle, srednjovekovni majstor je pokušao da naslika najsloženiju ljudsku emociju – ljubav!

I možda bi sve stalo u dva reda da ovo nije za sada najstarija poznata predstava ljudskog srca pruženog u znak ljubavi u istoriji umetnosti.

Tako su dva umetnika sa geografskih prostora koje tradicionalno “bije” glas velikih ljubavnika utelovila simbol koji će ih daleko nadživeti. Ljubavnije biti ne može 💖

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2019