post

U Sen Loranovom pariskom “krevetu”

U svakom kretanju postoje fini signali koji posredno sugerišu da se, čak iako lutate kao ja tog 21. novembra u Parizu, zapravo krećete u željenom pravcu. Poljubila sam, da se kolokvijalno izrazim, vrata baroknog zdanja Val de Gras (Val de Gracê) nadomak mog privremenog pariskog stana, tog jutra. U želji da makar zapalim sveću na porodičnu slavu kad me je već put odveo daleko od kuće, a da potom prošetam do Muzeja Iv Sen Loran, smetnuvši s uma da su Francuzi tako temeljno raščistili s religijom u svim revolucijama koje su sproveli od 1789. na ovamo. Naime, najveći broj francuskih crkava je desakralizovan i priveden drugačijoj nameni, a Val de Gras, koji je 1645. podigla Ana Austrijska u znak zahvalnosti što je nakon gotovo dve decenije braka uspela da rodi sina prvenca, prestolonaslednika Luja XIV, pretvoren 1796. u vojnu bolnicu istog imena. Monumentalno zdanje na Port Roajalu, koje su projektovali Mansar i Lemersije, središte nekadašnje benediktinske opatije, danas tek povremeno služi u religiozne svrhe, ali je primarno vojni objekat.

Muzej Iv Sen Loran na Aveniji Marso br. 5 i plakat prve privremene izložbe Snovi o Aziji. Foto@Tamara Ognjević

Dok su mi dvojica osmehnutih stražara ljubazno objašnjavala da za posetu crkvi moram doći nakon 12 časova nisam znala da stojim pred ulazom ustanove u koju je Iv Sen Loran (1936-2008) smešten 1960. godine, nakon samo dvadest dana služenja u Francuskoj vojsci tokom Alžirskog rata za nezavisnost. Regrutovan prema ondašnjem francuskom zakonu o obaveznom služenju vojnog roka, Sen Loran je tih dana prvo doživeo strahovito maltretiranje svojih saboraca, a potom je stigla vest da je dobio otkaz u Kući Dior. Bio je to coup de force koji senzibilna priroda dvadesetčetvorogodišnjeg Sen Lorana nije izdržala. U nameri da ga što pre vrate u borbeni stroj ili mu daju otpusnu listu sa onim zlokobnim natpisom „nesposoban“, vojni psihijatri su primenili sva raspoloživa sredstva – od sedativa do elektro šokova. Tako je u zdanju zahvalnosti za milost Božiju, što u najgrubljem prevodu sa francuskog znači Val de Gras, trajno narušeno mentalno zdravlje budućeg kralja visoke mode.

Dve obale, dva sveta

Nisam znala ništa o ovoj važnoj epizod iz Sen Loranovog života u času kad sam, skrenuvši iz puke radoznalosti sa Bulevara Sen Žermen u jednu od neistraženih uličica, završila u ulici Vavilon ili Babilon (Rue de Babyilone) kako ime mističnog El Dorada drevne mesopotamske civilizacije izgovaraju Parižani.  Prošla sam, uživajući u neobično sunčanom danu i zadovoljnim licima ljudi koji su lagano ispijali kafu u baštama tipično pariskih lokala, ispod table na broju 55 ove duge ulice, koja vodi pravo ka Domu Invalida i Seni, ne znajući da ista obeležava mesto na kome je Sen Loran živeo od 1970.  do smrt 2008. godine. Otkriću tek u muzeju da je Pjer Berže (1930-2017), taj neustrašivi  menadžer i strpljivi ljubavnik, pronašao ovaj dupleks od cirka 600 kvadrata sa malim unutrašnjim vrtom u ulici Babilon. Stan će, blagodareći Sen Loranovom i Beržeovom strastvenom kolekcionarstvu postati pravi umetnički muzej u kome će se naći remek dela Matisa, Vorhola, Žerikoa, Pieta Mondrijana, ali i antički mermer, srednjovekovne tapiserije, renesansne bronze, nameštaj u stilu art dekoa, fantastična kolekcija primenjene umetnosti Dalekog Istoka i Orijenta. Kolekcija-inspiracija revolucionarnog kreatora koji je, nakon velike krize visoke mode po svršetku Drugog svetskog rata, ovom vidu stvaralaštva dao novi identitet.

Iv Sen Loran u svom domu u ulici Babilon br. 55 sa manekenkom Sibil Bak, koja nosi jednu od njegovih kreacija. Foto@Jean-Marie Perier/From Photos12/Polaris za Vanity Fair

Pojedini ljudi menjaju stanove svake tri godine, ja se krećem oko objekata. To im daje novi život, rekao je u jednoj prilici Iv Sen Loran, objašnjavajući na koji način njegova mašta korespondira sa prostorom u kojem živi, sa umetničkim delima koje kolekcionira.

Prešavši preko najkićenijeg mosta na Seni, onog koji nosi ime ruskog imperatora Aleksandar III, za koji je kamen temeljac u oktobru 1896. postavio njegov zlosrećni sin car Nikolaj II, napustila sam  Riv Goš (Rive Gauche) – levu obalu, po kojoj je Sen Loran nazvao svoj prvi pret a porte butik u ulici Turnon br. 21, ali i jedan od svojih najčuvenijih parfema, aludirajući na boemsko-umetnički karakter dela grada u kojem se nalaze Monparnas, Panteon, Latinski kvart, Sorbona… Na prostor umetnika, književnika i filozofa. Bio je to još jedan u nizu finih signala tog dana. Prelazak iz umetničkog u poslovni Pariz, iz urbanog prostora stvaralaštva u kojem je živeo i sam Sen Loran, u poslovni prostor desne obale, zonu izlaganja i trgovine, uspeha ili pada, koja započinje kompleksom Velike i Male palate, podignutih za potrebe Svetske izložbe 1900, a nastavlja se blistavim izlozima Jelisejskih polja, Avenijom Montenj na kojoj svaki modni kreator koji drži do sebe mora imati bar pristojan ćepenak ako već nije dovoljno moćan da zauzme čitavu zgradu, pa sve do Etuala i Trijumfalne kapije kao nedvosmislenog simbola da tu ima mesta samo za pobednike – o kakvoj god vrsti borbe ili takmičenja da je reč. Da, Riv Droat (Rive Droite) – desna obala je mesto za vladare, bankare, vešte trgovce, moćnike svih boja i dezena, a na levoj obali je Pariz koji je naučio da misli.

Deo postavke privremene izložbe Snovi o Aziji u nekadašnjem salonu za privatne revije, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Iako pariske obale povezuje više mostova onaj Aleksandra III je najupadljiviji u vizuelnom smislu, kao pravi plod gizdavog Art Nuvoa, simbol razmetljivog Bel Epoka, ali i kao suverena demonstracija novog inženjerstva, čudo poznog 19. veka gde jedan jedini, 107,5 metara dug, čelični luk premošćuje reku u elegantnom skoku preko njenih često nepredvidljivih talasa. U svoje vreme ovaj most smatran je podjednako velikim inženjerskim postignućem koliko i Ajfelov toranj u blizini. U mojoj uobrazilji, kad jednom napustim Muzej Iv Sen Loran, on će postati metafora skoka između dve mnogo kompleksnije obale na kojima u pravilu nema mostova – skoka sa obale talenta ka obali uspeha, između kojih teče opasna reka javnosti čije osobine variraju u kontrastu od prijatnog brčkanja i romantičnih zalazaka sunca, do mračnih dubina i neočekivanih virova koji znaju da udave i najbolje plivače.

Dva lica prvog muzeja visoke mode

Hodajući kroz zlatom pozne jeseni obojene parkove i bronzom zatočen juriš heroja prošlosti čija imena lagano blede u pamćenju novih generacija, zakoračila sam u nekadašnju Mezon Sen Loran (Maison Saint Laurent), pravo u salon u kome su se ne tako davno odigravale revije za odabranu, bogatu klijentelu. Dočekali su me vencima vinove loze zakićen Bah i dve ljupke menade, natprirodne veličine, pozlaćeni, nasmejani i buržoaski preterani pod žućkastim svetlom kristalnih lustera. Kako u muzej srećom ne može da uđe reka posetilaca, jer nekadašnja Kuća Sen Loran je, nakon povlačenja slavnog kreatora 2002. godine i obimne renovacije koja je usledila, prvo pretvorena u sedište Fondacije Sen Loran-Berže, a 3. oktobra 2017. u Muzej Iv Sen Loran, našla sam se u gotovo svečano tihom zdanju iz doba Drugog carstva (1852-1870). Iako se poseta u pravilu mora zakazati unapred, jer izlagački prostor od svega 450 kvadratnih metara ne prima više od dvadesetak posetilaca u intervalima od sat vremena, privilegija ICOM-ove kartice (Međunarodni savet muzeja) omogućila mi je da bez problema i uz dubok naklon zaposlenih zavirim u kuću u kojoj je Iv Sen Loran u periodu 1974-2002. stvorio nekoliko desetina hiljada kreacija!

Nekadašnji salon za privatne modne revije u Kući Iv Sen Loran, danas izložbeni prostor Muzeja Iv Sen Loran – Bah, menade, belo, kristal i pozlate. Foto@ Tamara Ognjević

Danas oba muzeja koja nose ime ikoničnog kreatora, i onaj u Parizu, kao i onaj u Marakešu (Maroko), baštine oko 150.000 originalnih crteža i 5000 Sen Loranovih kreacija u kategoriji visoke mode što valja posebno naglasiti, jer je upravo on tvorac pret a porte (Prêt-à-Porter) ili ready to wear koncepta industrijske proizvodnje mode, nama znane kao konfekcija. I primarno, iako ne isključivo, ta činjenica ga čini revolucionarnim.

Problem sa Iv Sen Loranom je bio što je on razumeo vreme u kome je živeo bolje nego bilo ko drugi, ali ga nije voleo. Pravi umetnici transformišu svoju epohu živeći sopstveni život, rekao je Pjer Berže u jednom od malobrojnih intervjua koje je dao medijima nakon smrti nespokojnog genija s kojim je proveo dugih pedest godina.

Fondacija Sen Loran-Berže i dva muzeja koji nose ime slavnog kreatora, jedan u Parizu u nekadašnjoj Modnoj kući Sen Loran, drugi u Marakešu u Plavoj kući okruženoj čuvenim vrtovima Mažorel, plod su upravo Beržeovog pregnuća da se delo jednog od najvećih kreatora 20. veka muzealizuje u najkompleksnijem smislu te reči. Sabirajući obimnu dokumentaciju o pola veka stvaralaštva Iv Sen Lorana, preduzetan, vrhunski menadžer sa izuzetnim kontaktima, Berže je poželeo da sačuva i delo i način života koji su vodili Iv Sen Loran i on. Bio je potpuno svestan da muzealizacija Sen Lorana i njegovog dela predstavlja apsolutno novinu, jer nijedan drugi poznati kreator nema sopstveni muzej.

Iv Sen Loran i Pjer Berže, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Iv nije voleo modu kao takvu, njega je fascinirao stil. S druge strane, ja sam do susreta s Ivom smatrao da moda nije umetnost i da se ona nikada ne može izjednačiti sa muzikom, slikarstvom ili književnošću. I, ne može, međutim iako moda nije umetnost, neophodan je umetnik da bi je stvarao. To me je navelo na ambicioznu zamisao da kombinujem Ivove kreacije sa našom umetničkom kolekcijom, a onda sam shvatio koliko bi to bio skup, preskup poduhvat, objasnio je Berže svoju odluku da Aukcionoj kući Kristi 2009. godine poveri prodaju preko 700 umetničkih predmeta koje su Iv i on kolekcionirali pola veka. Bio je to nezapamćeni skandal. I prijatelji i neprijatelji su napali Beržea da rasparčava Sen Loranovu imovinu budzašto. Berže nije ni trepnuo, jer je imao jasan cilj. Gotovo pola milijarde dolara zarađenih prodajom kolekcije Sen Loran-Berže uloženo je u Fond koji upravlja muzejima kako bi obezbedio njihovo funkcionisanje na duže staze.

Uradio sam sve što smo želeli. Sve o čemu smo se dogovarali, zapisao je Pjer Berže u epistolarnoj knjizi „Pisma Ivu“, pre nego što će poći da njegov pepeo raspe u ružičnjaku botaničke bašte Mažorel u Marakešu.

Snovi o Aziji

Iv Sen Loran, sa pedantno vezanim čvorom na kravati, bosonog u skupocenim cipelama boje pačjeg kljuna, pozira Helmutu Njutnu za kampanju „Opijum“. Gledam u spokojnog Budu iza njegovih leđa. Fotografija koja me uvodi u postavku Snovi o Aziji (L’Asie rêvée), prve privremene izložbe u Muzeju Iv Sen Loran u Parizu, snimljena je u Beržeovom i Sen Loranovom domu u ulici Babilon. Crno-bela ona zapravo gori nekom neopisivom unutrašnjom bojom naglašavajući simbolično, upravo svojom monohromnošću, posebno mesto kreatora u ovoj priči.

Iv Sen Loran – fotografija koju je snimio Helmut Njutn za kampanju parfema “Opijum” 1977. godine u Beržeovom i Sen Loranovom domu u ulici Babilon br. 55, Muzej Iv Sen Loran. Foto@ Tamara Ognjević

Tamna staklena vrata pokreće senzor i ja ulaskom u naročito klimatizovan prostor, u trenutku kada se oči naviknu na pažljivo elaboriranu rasvetu, postajem Ali Baba u času kad je shvatio u kakvoj se pećini zapravo nalazi! Reči izgledaju kao napor razbojnika da na svetlost dana iznese skupocene dragulje koji se, bez obzira na svu veštinu, lukavstvo i znanje, pretvaraju u kamenje. I ja ćutim, ne naprežući se čak ni da mislim kako bi se ono viđeno dalo opisati, jer je to naprosto nemoguće.

Sen Loranove kreacije inspirisane pekinškim Zabranjenim gradom (levo i desno) i pojas u obliku zlatnog zmaja sa rečnim biserima (u sredini), remek delo kineske primenjen umetnosti 18. veka. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Kina, Indija i Japan u Sen Loranovoj interpretaciji onoga što bi dobri etnolozi prepoznali kao inspiraciju kostimom, postaju jedna vrsta modne verzije drevnih putopisa o dalekim, zagonetnim, a bogatim i mističnim predelima. Kao kad Marko Polo u realnost srednjovekovne Kine utka sva ona izmaštana bića, biljke i predele kako bi privlačnost te zemlje iz snova učinio gotovo nepodnošljivom. Poigravanje skupocenim materijalima koji emituju nepatvoreni utisak da ih nije stvorila ljudska ruka, baršunastim krznima, draguljima vrtoglavog sjaja kao droga širi zenice posmatrača. Sedukcija postaje intenzivna kada pažljivim čitanjem pratećih legendi shvatim da tu ni najmanji detalj nije umetnut slučajno, da iza svakog boda, šava i kopče stoji pažljivo istraživanje, duga kontemplacija, strpljivo iščekivanje da se suma utisaka sponatno inicira u kreaciju, a zatim virtuozno materijalizuje.

Sen Loranov modni Istok doslovno emituje muziku! Zabavlja me činjenica da nijednog trenutka nemam potrebu da pružim ruku i dotaknem eksponate, što inače često činim, suprotno svim pravilima lepog ponašanja u muzejima i galerijama. U prvom trenutku me nedostatak tog poriva zbunjuje, ali posle nekog vremena shvatim da me Sen Loranove kreacije zapravo vizuelno miluju, puneći moje oči kao tanane kristalne čaše lagano, znalački. I moji prsti ostaju mirni. Oči mi govore o kakvoći onoga što gledam na način neuporedivo senzualniji od onog taktilnog.

Deo Sen Loranove kolekcije inspirisane Indijom. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Jednom priviknuta na duboki bljesak tekstila i aksesoara počinjem da zapažam genijalnost kroja, momenat koji je Sen Lorana uzdigao nad kreatorima njegovim savremenicima. Dobar modni dizajner je ustvari vajar tekstilom koji odlično razume odnos materijala i tela, a posebno materijala i pokreta. Njegove kreacije inspirisane tradicionalnim indijskim sarijem stvaraju utisak kretanja lutaka na kojima su izložene. Napravljeni od jednog maestralno modelovanog komada tkanine oni obavijaju telo kao druga koža. Lako mi je da pojmim apsolutnu udobnost koju pružaju iako ih nikada nisam probala, jer metafizički prisutan Sen Loran puni pažljivo moje oči njihovom kakvoćom i finim balansom energije utkane u njihovu formu.

Sen Loranov talisman

Manite se proizvoljne upotrebe reči zen! To je u najmanju ruku svetogrđe, oštro je potkačio Pjer Berže novinara Njujork Tajmsa u intervjuu koji je dao ovom američkom nedeljniku u proleće 2011. povodom premijere filma Luda ljubav (L’Amour Fou), koji govori o njegovoj i Sen Loranovoj emotivnoj vezi.

Sen Loranov talisman “Srce” iz 1979. Briljanti, rubini i biseri. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Talisman „Srce“ iz 1979, raskošna ogrlica od rubina, bisera i briljanata, ovaploćenje je Sen Loranovog ličnog zen stanja, njegove duboke povezanosti sa onim što je u suštini bio, sa onim što je osećao praveći haljine od papira za lutke svojih sestara na oranskoj obali Mediterana, u kući u kojoj je rođen 1. avgusta 1936, ili govoreći stidljivo majci da će njegovo ime jednom zlatom biti ispisano na Jelisejskim Poljima, a možda najiskonskije u času dok je, elektro šokovima ispranog mozga, ležeći u Val de Grasu rekao Beržeu – Pa ako za mene nema mesta kod Diora, to znači da mi moramo napraviti sopstvenu modnu kuću.

Berže objašnjava da je „Srce“ gotovo magijski predmet – svaki kamen prošao je kroz Ivove prste, primio njegovu enrgiju, upio njegove emocije, pre nego što je ugrađen u ogrlicu, koja se, suprotno pravilima visoke mode, o ekskluzivnosti često pojavljivala u različtim kolekcijama. Onaj mir, onaj fini spokoj koji je tako nedostajao Sen Loranu rastrzanom između stanja žestoke manije u trenucima dok je bio u blizini božanske vatre stvaranja, i teške depresije u časima kada se ta vatra odmicala od njega, a on nastojao da je stimuliše alkoholom i narkoticima, sve je to transponovano u „Srce“. Zato Berže nije dozvoljavao olako korišćenje pojma zen, kao što nije voleo rasprave o duši – znao je jetko da dobaci da ne veruje u dušu i da je on lično nema – a posebno je prezirao ljudi koji žamore dok neko drži govor. Naročito ako je taj neko on.

Telo u Parizu, duša u Marakešu

Dok se penjem iz prizemlja u kojem je izloženo dvadestak kreacija inspirisanih pekinškim Zabranjenim gradom, raskošnom odećom kineskog plemstva i floralnim motivima, koji su u najboljem maniru baroknih memento mori – podsetnika o prolaznosti, neumorno privlačili Sen Loranovu maštu kao vatra leptira, razmišljam o mom sopstvenom prokletstvu, o stalnoj potrebi da razumem procese kreacije, trenutak u kome je začeta, ono što je potaklo, način na koji je uporedo doživljavaju njen tvorac i ljudi vremena u kojem je nastala. I dok predamnom iskrsava srebrna skulptura maharadže na slonu, a biseri veličine prepeličijeg jajeta kuckaju u čelo od kaučuka figure dvojice dečaka obučenih u raskošne kaputiće boje ružinog pepela, moj periferni vid privlači mnogo intenzivnije svetlo koje dopire kroz velike prozore Sen Loranovog pariskog ateljea.

U Sen Loranovom ateljeu. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Jednostavan, beo nameštaj postojano se opire ideji kako bi morao da izgleda atelje polubožanskog mogula visoke mode. Ogromno zidno ogledalo stvara podjednako i osećaj veće dubine prostora, ali i utisak još jednog velikog prozora. U ovom prostoru, ne većem od 50-60 kvadratnih metara, u pojedinim trenucima, uoči velikih revija, znala je da se nađe omanja četa asistenata, krojačica, manekena. LCD ekran, umetnut u veliko ogledalo, neprekidno emituje upravo takve dokumentarne video zapise. Bez svog tog užurbanog sveta neki neobičan, razmerno uređen horor vakui vlada Sen Loranovim ateljeom. Sve je naoko organizovano, ali puno kao kutija šibica. Pedantno sređeni uzorci i crteži u velikim mapama, kutije pune svetlucavih dugmića, more brižljivo poređanih knjiga, nebrojene olovke i krede. Legendarne Sen Loranove naočare sa debelim okvirom ležerno spuštene na njegov radni sto stvaraju utisak da je on samo na trenutak izašao iz ateljea.

Indija kao Sen Loranova inspiracija, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Ipak, prokletstvo ranijih saznanja pomalo kvari radost sugestivne inscenacije, jer u realnosti Iv Sen Loran je najmanje kreirao u ovom prostoru. Njegov duh je bio najživlji u Marakešu, u plavoj kući koju je u art deko stilu projektovao 1931. godine arhitekta Pol Sinoar za slikara Žaka Mažorela (1886-1962), koji je skrajnuto imanje na marokanskim dinama pretvorio u svoj stvaralački raj. Sagradio je kuću u boji koja će po njemu biti nazvana Mažorel plava i stvorio neopisiv, egzotičan vrt u kojem je obožavao da slika. Nažalost, u svoj toj ultramarinsko plavoj lepoti sred čudesne oaze, Mažorel je doživeo saobraćajnu nesreću zbog koje je morao nazad u Pariz u kome će 1962. preminuti. Kada 1980. Sen Loran i Berže kupe ovo imanje biće potrebna znatna ulaganja da se ono obnovi, a vrtovi ponovo ožive. Sen Loranova duša je tamo. Na mestu za koje sam kaže da ga je naučilo vrednosti i moći boje. Marakeš je bio mesto za stvaranje, a Pariz za pokazivanje. Još jedan fenomen gorepomenutih obala koje valja premostiti.

Najglamuroznija pobuna duha

Inspiracija kod Sen Loran nija bila „instant“ proizvod, ona famozna „iskra“ za koju zamišljamo da verno prati darovite ljude. Nekada, kao kada je reč o Japanu, bilo je potrebno da prođu decenije pre nego što se jednom upijeni utisci pretvore u onaj tako važan narativ, u priču koju stvaralac želi da ispriča sredstvima svoje umetnosti. Koliko je to u Sen Loranovom slučaju bio kompleksan proces možda najbolje pokazuje dokumentarna građa o nastanaku parfema „Opijum“, koja je izložena u okviru prve privremene izložbe u Muzeju Iv Sen Loran.

Nastajanje “Opijuma”. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Muzej Iv Sen Loran,Tamara Ognjević

Sen Loran, pripoveda Berže u video zapisu o nastanku „Opijuma“ – najtraženijeg i najprodavanijeg parfema pored čuvenog „Šanela 5“, nije mogao da razvije kreaciju pre nego što za nju stvori ime. Ime je u Sen Loranovom slučaju onaj omen, ona tačka inicijacije iz koje nastaje tkanje svake njegove tvorevine. Iako su ga rokovi pritiskali, jer je za kolekciju inspirisanu Kinom trebalo oblikovati odgovarajući miris, on je satima ćutao, čitao, pisao, skicirao i pušio. Uzaludni su bili vapaji čitavog jednog kreativnog tima da kaže šta je to što želi. Znao je samo da miris mora biti opojan, taman i senzualan, ali nije dozvoljavao da njegovom nosu prinesu nijedan od desetine pripremljenih uzoraka nastalih pažljivim kombinovanjem mirisnih esencija. Reč omamljujući mu se sve češće vraćala, a onda je naišao na japanski inro-finu drvenu kutiju, koja se najčešće nosila oko pojasa, budući da tradicionalna japanska odeća nema džepove. Samuraji su je koristili za neophodne lekove, a visokodostojnici da u njoj nose pečate. Kao objekat je neprekidno usvaršavana najfinijom zanatskom obradom, lakiranjem, intarzijama, duborezom …. Genijalni um je konačno „kliknuo“ i pojavio se pojam-opijum. Lek, droga, omamljivač, izazivač snova i halucinacija. Tako je japanska „intervencija“ pomogla u procesu kreiranja mirisa za kolekciju inspirisanu Kinom, a manekenka Džeri Hol odmenila Iv Sen Lorana ispred nasmejanog Bude, među raskošnim jastucima, u ulici Babilon broj 55.

Iv Sen Loran okružen manekenkama u haljinama iz kineske kolekcije na “Opijum” partiju 1978. godine u Njujorku. Foto@Muzej Iv Sen Loran, Pariz

Iako su kampanje za sve Sen Loranove parfeme uvek sadržale izvesnu dozu provokacije, ona za „Opijum“ se pretvorila u skandal koji je naročito zatresao puritansku Ameriku, Australiju i Kinu. Na kreatora poznatog po izletima u svet narkotika sručila se lavina. Prozvan je da poziva najširu publiku da uživa opijate, da promoviše nastranosti. Sen Loran, taj u suštini stidljiv čovek koji je znao da dobije napade panike u sitaucijama kada treba da se sretne s velikim brojem ljudi, glasno je izgovorio da onim što radi, a posebno imenom i kvalitetom svog novog parfema, želi da stvori samo jedan oblik zavisnosti – zavisnost od stila Iv Sen Loran. Reči je pretočio u ekstravagantnu „Opijum“ žurku održanu 1978. godine u Njujorškoj luci na piratskom brodu „Peking“. Okupio je 800 svetski poznatih ličnosti i naručio 2000 orhideja sa Havaja. Ludovalo se do sitnih sati, a da bi društvo završilo na afterpartiju u čuvenom Studiju 54. Endi Vorhol, inače blizak Sen Loranov i Beržeov prijatelj, zapisao je u svom dnevniku da nikada sebi neće oprostiti što ga je posao u Los Anđelesu omeo da prisustvuje najglamuroznijoj pobuni duha svoje epohe. „Opijum“ je samo u prvoj godini prodaje privredio Kući Sen Loran 30 miliona dolara!

U Sen Loranovom „krevetu“

Zamnom su se bešumno zatvorila vrata od tamnog stakla. U trenu je utihnulo meko blagoglaljanje mlade kustoskinje, koja je vodila grupu studenata mode. Čudesno je kako gotovo svi romanski jezici imaju tu finu, zavodljivu vibraciju kada se na njima govori polušapatom. Muzejska radnja je bila zatrpana knjigama. Ni najmanji suvenir na tragu kreatorove estetike, nijedna bočica „Opijuma“. Makar onaj minijaturni tester kakvim se razbacuju bolje parfimerije. Ostala sam uskraćena za miris. Ili je bar tako izgledalo u prvom trenutku. Sve do ulaska u Aveniju Montenj, nekih pedesetak metara dalje, dok su tirkiz i ledeno ružičasta na krovovima najavljivale noć u dolasku. Onu svetlu, lazurnu parisku noć protkanu električnom polucijom i vlagom sa Sene. Urbani džin se spremao na počinak sa upaljenim svetlom.

I onda sam shvatila da mi je i „Opijum“ serviran neortodoksnom metodom finog kapanja u oči. Predimenzionirane antičke biste sa likom Hadrijanovog ljubavnika Antinoja kod „Maks Mare“ izrađene u lošoj imitaciji mermera, „Gučijev“ psihodelični izlog ispunjen “babama i žabama”, luksuzni hotel Atena Plaza prekriven jeftinim žutim sijalicama i ogromna, groteskna jelka prilepljena na susretu dve fasade Kuće Dior!

Nije nikakvo čudo što se Iv Sen Loran najbolje osećao u svom krevetu!

Iv Sen Loran u svojoj spavaćoj sobi u ulici Babilon 55 u Parizu 1974. Foto@Reginald Gray za Condé Nast

Duboko svestan da je svako pojavljivanje u javnosti, svaka izjava zapravo marketing, retko je stajao pred kamere. Onda kada je to činio voleo je da pomalo provocira. Njegov eterični, androgini izgled, tihi glas i neprekidno oblizivanje usana davali su svemu što je govorio izvesni erotizam. Kada u dokumentarcu Luda ljubav odgovara na seriju pitanja tipa „šta biste najviše voleli da imate, čega se plašite, šta vas čini srećnim …“, u jednom momentu uz gotovo detinjski stidljiv osmeh kaže da ga čini najsrećnijim pun krevet. I dok erotska aluzija još lebdi u vazduhu već na sledeće pitanje kako bi voleo da umre odgovara – u punom krevetu. Pažljivom slušaocu, bez obzira na kikot koji se čuje iz pozadine, ne promiče jedna fina nijansa – Iv Sen Loranov krevet je zapravo utočište, onaj brod koji često kao metaforu koriste ljudi koji se ne osećaju udobno ploveći nepredvidljivom rekom stvarnosti. Bežanje u krevet i san svojstveno je ljudima sklonim depresiji. Introvertnim, osetljivim osobama, koje često krasi izuzetna mašta. U takav „krevet“ se obično nosi samo ono što prepoznajemo kao svoje, što nas čini srećnim, što nam stvara osećaj spokoja i sigurnosti. Daleko od opasnih talasa i razuzdane gomile.

Efekat „Opijum“

On nikada nije znao koliko zarađuje, koliko ima. To ga nije interesovalo, rećiće Berže. Ono što je Sen Loran stvorio u svojoj pola veka dugoj kreativnoj produkciji nedvosmisleno potvrđuje Beržeove reči. Mogao je sebi da dozvoli ovakav luksuz, jer mu je sudbina poslala Beržea, bez kojeg bi sagoreo u strelovitom letu ka varljivom suncu svetske slave. Preduzetnog Beržea, talentovanog menadžera, lojalnog do neshvatljivosti – čoveka kojeg su savremenici s punim pravoma nazivali „Sen Loranova sila iz senke“. Zahvaljujući Beržeu Sen Loran nije bio opterećen razmišljanjem da li će njegove kreacije praviti veliki novac, što ga je sačuvalo od povlađivanja ukusu potencijalnih kupaca.

Iv Sen Loran na jednoj od fotografija Žanlup Siefa za kampanju parfema “Riv Goš” (Rive Gauche) 1071. (levo) i ikonična crna haljina sa aplikacijom maka, koju je Sen Loranova prijateljica, saradnica i muza, Lulu de la Falez, nosila na “Opijum” žurci u Njujorku 1978. (desno). Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@Tamara Ognjević

Smoking pretočen u žensko odelo, safari jakna, visoke čizme preko kolena, trapezoidna haljina, sofisticirani balans između dobrog, mirnog kroja i originalnog detalja najčešće u obliku egzotičnog komada nakita, gotovo nadrealno osećanje za materijal i umeće da se umetničko delo pretoči u modu bez preigravanja… Sen Loran je tačno znao gde treba stati, intuitivno je osećao finu granicu između stila i preterivanja, rafiniranog i neukusa. Nešto što često izmiče njegovom velikom, večnom rivalu Karlu Lagerfeldu.

Hodajući prema Konkordu na kojem se okupljaju „žuti prsluci“ u predvečerje još jedne francuske revolucije gotovo fizički osećam efekat „Opijum“. Sen Loran je visoko podigao moj sopstveni prag osetljivosti kao što je to pre više godina u galeriji Ufici u Firenci učinio Leonardo svojom nedovršenom slikom Poklonjenje mudraca. Iz Uficija sam izašla ne pogledavši stalnu postavku do kraja. Sve je posle tog pokreta glave Leonardove Bogorodice delovalo u najmanju ruku trivijalno. Nakon Sen Loranovog sarija i inra sve izgleda senzacionalistički preigrano, sačinjeno da emituje utisak skupe statusne drangulije koja svog imaoca predstavlja kao imućnog, ne i kao osobu od stila.

Biram manje osvetljene ulice. Bez izloga i ljudi. Želim da efekat „Opijum“ traje još malo. U mom uhu pevuši Bodler: Stižeš li s nebesa il’ iz večnih tama, Lepoto?

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018

 

post

Čarls Reni Mekintoš: Dizajner koji je izmaštao Glazgov

Ekskluzivno iz Glazgova za Artis magazin Stefan Žarić!

U tekućoj godini , Škotska, a naročito njeno čedo art nuvoa, Glazgov, obeležavaju 150 godina od rođenja svog mezimca, arhitekte i dizajnera koji je zauvek izmenio tok istorije umetnosti a Škotsku upisao u njen kanon – Čarlsa Renija Mekintoša. Domaća istorija umetnosti, često okovana slikarstvom, ovoj revolucionarnoj figuri nije posvećivala mnogo pažnje, te stoga prenosimo ekskluzivni materijal sa izložbe Čarls Reni Mekintoš: Stvaranje Glazgov stila, koju je tokom svog istraživačkog boravka u Ujedinjenom Kraljevstu posetio Artisov saradnik, istoričar mode i dizajna Stefan Žarić.

Čarls Reni Mekintoš, Stolice za kuću Hil, 1903/05, fotografija u vlasništu Getty Images – De Agostini Picture Library

Ukoliko ste se tokom 2018. godine prošetali ulicama Glazgova, ili to pak planirate da učinite pre njenog konca, dve stvari će vam privući pažnju. Zastave na svakoj svetiljci, i reklame i bilbordi svuda po gradu. Jedna uz drugu, stoje najave dva događaja na koja su Škoti ove godine naročito ponosni: obeležavanje 150 godina od rođenja Čarlsa Renija Mekintoša (1868 – 1928) i evropsko prvenstvo u atletici, čiji je Glazgov domaćin. Retko je naime da se ta dva večita oponenta, dijametralno vrednovana u većini zemalja uključujući i našu, jednako  cene. Ipak, ono što me je u Škotsku dovelo jeste Mekintoš, i svojevrsno hodočašće za njegovim ostvarenjima, naročito nakon srceparajućeg i nemilog požara koji je ranije ove godine zadesio njegovo najveličenstvanije ostvarenje – Glazgovsku umetničku školu.

Kako je usled požara škola zatvorena za javnost, a svaki pristup blokiran iz bezbednosnih razloga, druge kulturno-umetničke insitucije i legati koje baštine Mekintoševa dela potrudile su se da ovaj nedostatak svojski nadomeste. Tako su, poput kakvog lova na blago, oživela mesta relevantna za život i rad ovog dizajnera, a gotovo svaki autobus u gradu ukrašen promotivnim materijalom sa izložbe. Nema sumnje, došao sam u grad Čarlsa Renija Mekintoša.

Ulaz u Kelvingrov muzej i umetničku galeriju sa najavama izložbe Čarls Reni Mekintoš; Stvaranje Glazgov stila

Prva stanica – Kelvingrov muzej i umetnička galerija

Po rečima Dankana Dornana, upravnika mreže glazgovskih muzeja, izložba Čarls Reni Mekintoš: Stvaranje Glazgov stila pruža priliku da se uticaj kreativnog genija jednog dizajnera na identitet grada preispita, kako su ekonomski, inudstrijski i umetnički razvoj Glazgova usko povezani sa Mekintoševim stvaralaštvom. Još značajnije, pored njegovih ostvarenja, na izložbi su predstavljena i dela umetnika koji su uticali na Mekintoševo jedinstveno poimanje dizajna i arhitekture poput Talvina Morisa, Obrija Birdslija, Džesi Marion King, te predmeti poput  tekstila, vitraža, japanskih grafika, ilustracija za bajke i kineskog porcelana koje je Mekintoš utkao u svoju poetiku. Kuriozitet izložbe svakako predstavlja veliki broj dela Mekintoševe supruge, Margaret Mekdonald Mekintoš, naročito Majska kraljica i četiri akvarela Godišnja doba. Ovakvom koncepcijom, koja pruža uvid u celokupno stvaralaštvo  i život jednog dizajnera istovremeno pružajući i narativ o jednom gradu, izložba je prerasla svoj muzejki okvir i postala svojevrsno otvoreno delo kako ga opisuje Umberto Eko.

Argil stolica, 1898/99, iz kolekcije Muzeja primenjenih umetnosti i nauka Sidnej, fotografija u vlasništvu muzeja

Druga stanica – Mekintoš kuća pri Hanterijan umetničkoj galeriji i Kuća za ljubitelja umetnosti

Videti Mekintoševa ostvarenja u muzejskoj postavci je jedno. Videti ih u svom originalnom okruženju, kao što su dve pomenute kuće je nešto sasvim drugo. Gotovo nepodnošljiva belina kojoj je Mekintoš u uređivanju enterijera bio sklon, ponegde oštro presečena upotrebom detalja ruže nastalog u saradnji sa Margaret, otkriva minucioznu, čak i opsesivnu ambicioznost u spajanju funkcionalnog i estetskog kroz geometriju kao opštepriznati jezik modernizma. Upravo iz takve ambicioznosti nastala je jedna od najpoznatijih stolica u istoriji dizajna, stolica Argil, čijih nekoliko primeraka krasi trpezariju Mekintoš kuće. Interesatno je da su u toj kući Mekintoševi i živeli, odnosno da su je živeći u njoj stvarali, a stvarajući u njoj živeli pa tako poseta ovom legatu budi intimne emocije i poštovanje, kao da se susrećete sa Čarlsom i Margaret lično.

Enterijer Mekintoš Kuće, Hanterijan umetnička galerija

Treća stanica – Svetionik

Zgrada nazvana Svetionik, odnosno The Lighthouse, koju je 1895. dizajnirao Mekintoš danas služi kao Centar za dizajn i arhitekturu Škotske. Svetionikom je nazvana zbog tornja koji je Mekintoš dizajnirao, a sa čijeg se vrha može osmotriti ceo grad. Pri manifestaciji Mekintoš 150, Svetionik je izložio makete kako realizovanih tako i nerealizovanih Mekintoševih objekata, te potonje ucrtao na sadašnju mapu grada, stvarajući imaginarni arhitektonski narativ o Glazgovu koji je postojao samo u umu dizajnera.

Stolica sa visokim naslonom za Čajdžinicu, 1900, Kelvingrov muzej i umetnička galerija

Četvrta stanica – Čajdžinica

Poslednja stanica u višednevnom umetničkom “lovu” na Mekintoševa ostvarenja pre polaska za Edinburg jeste Čajdžinica, odnosno Willow Tea Rooms. Dve čajdžinice, od kojih je jedna originalna, a druga vrlo verna replika gostionice koja se tu nekada nalazila, interesantne su heritološke jedinice. Pored autentičnog enterijera, ove gostionice igraju se i sa konceptom gastro nasleđa, nudeći originalne čajeve i dezerte iz Mekintoševog doba u okviru svojih menija.

Enterijer Čajdžinice 

Ispijajući čaj na jednoj od Mekintoševih stolica i gledajući preko mora posetilaca napolje, kroz prozore ukrašene ružinim aplikacijama i tananim metalnim bordurama, okončavam svoje Mekintoš hodočašće. Na pamet mi pada naš dizajner, tako malo izlagan i izučavan – Dragutin Inkiostri Medenjak i njegove stolice. U nadi da će Inkiostri od strane domaće muzeologije doživeti renesansu, pozdravljam se sa Mekintošom, i to ispred murala koji je kao poklon gradu i dizajneru oslikao ulični umetnik Rogue Oner. Mekintoš je svojim sugrađanima poklonio grad koji oni već 150 godina ponosno čuvaju, ne ruše, i ne grade nešto što bi ovaj pulsirajući organizam, sazdan od prošlosti i sadašnjosti na bilo koji način ugrozilo.

Komemorativni mural posvećen Mekintošu, Rogue Oner, Glazgov

Stefan Žarić,

Istoričar umetnosti i mode

Fotografije su u vlasništvu autora teksta ukoliko nije drugačije naznačeno.

© Artis Center 2018

post

Sedam dana kroz Srbiju slikom i kašikom (1)

Početkom marta ove godine putovala sam po Srbiji sa vrlo uglednim gostima, koji su želeli da vide i čuvene spomenike kulture, manastire, freske i prirodne lepote, ali i da kušaju hranu tipičnu za predele kojima se krećemo, sretnu ljude, upoznaju običaje. U pomoć sam pozvala pre svega kolege muzealce, istoričare umetnosti, istoričare, arheologe, etnologe, srpsko pravoslavno monaštvo, majstore zanatlije, kafedžije i kreativce svih vrsta. Zajednički smo stvorili jedan atipičan program koji sam u šali nazvala “Srbija slikom i kašikom”, a koji može poslužiti kao svojevrsni bedeker putnicima-namernicima, ali i turističkim organizacijama u lokalu i šire. Ideja je bila stvoriti jedan zanimljiv, drugačiji program zasnovan na kulturnom nasleđu u svim njegovim vidovima, i materijalnom i nematerijalnom, i to tako da saputnici steknu utisak da se druže sa svojim domaćinima, a ne da sa njima komuniciraju sa one tipične turističke distance. Ovo je priča o toj avanturi, napisana iz dva dela, jer sedam dana se hodilo Srbijom. Od Kraljeva preko Studenice i Gradca do Raške, od Raške preko Sopoćana, Đurđevih Stupova i Končula do Kruševca. Iz Kruševca do Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Zaječara i Kladova. Onda Đerdapom uzvodno ka Kapetan Mišinom bregu, Lepenskom viru, Golupcu i Srebrnom jezeru. Naposletku smo posetili Viminacijum i Smederevo, a veliko finale našeg putovanja zalili u jednoj od najboljih vinarija u Srbiji – “Despotici” u Vlaškom Dolu.

Početak marta, zima još traje, a na put se mora! Ipak, već sama misao na Muzej slatka u kraljevačkoj Kući Cvetića iz 1908. godine i tradicionalnu dobrodošlicu uz građansko posluženje, te čuvene Marinine tegle na karneriće i miris dunja sa starinskog ormara … Muzej slatka-Kuća Cvetića, mart 2018. Foto © Tamara Ognjević

Često sebe uhvatim u razmišljanju tokom putovanja kako ću kad se vratim pisati o svemu onome što sam videla, čula, probala … onda, kada jednom ta putna groznica mine, a ja prebacim sijaset snimljenih fotografija sa telefona ili foto-aparata na hard disk, nastupi neko raspoloženje sebičnog uživanja u minulim događajima. Mislim kako je lepo sećati se bez napora beleženja, uljuljkujem se razmišljanjem o tome kako „nikad nije kasno“ za dobre priče. Negde, podsvesno, kljuca onaj novinarski „gen“ gunđajući o činjenici da je sve, ipak, vremenki oročeno. I jeste. Nekad u mikro razmerama iskustva koje postaje nemoguće prizvati u sećanje, češće diktirano novim događajima, jer sviđalo nam se to ili ne, mi smo doslovno zatrpani sadržajima i senzacijama koje, pošteno govoreći, ne postižemo da „procesuiramo“, jer negde svojevremeno pročitah da naš um, koji  dramatično zaostaje u evolutivnom procesu u odnosu na realni napredak modernih tehnologija, uspešno postiže da „prežvaće“ (čitaj: proguta u zadatom tempu) nekih osam informacija dnevno! Sve ostalo mislimo da smo čuli, videli i shvatili, a ustvari smo samo projurili kroz informativni „nanos“ udobno zavaljeni u fotelju dok nam se globalna reka vesti ( s lokalnim “akcentima”) sliva unutar nevelike „delte“ svetlucavog ekrana telefona, tableta, laptopa …

Čarobne Cvetićke, Marina i Lidija, u svom salonu u kući Cvetića, koja je u međuvremenu počela da prerasta u Muzej slatka. Kraljevo, marta 2018. Foto©Tamara Ognjević

E, sad, mogu ja ovako da filozofiram nekoliko dana sve usput ugađajući svojoj lenjosti da ne pređem na temu, a kako znam da je pre svega priča bitna, a osećam iskrenu potrebu da vam opričam jedno zanimljivo putovanje slikom i kašikom po Srbiji početkom marta ove godine, vredi početi upravo svim onim razlozima zašto ovo putovanje nije trebalo da se odigra!

Kiša i sneg su se smenjivali danima. Baba Marta u svom najboljem izdanju, a na ime onog „računa“ koji je napravio topli januar i prolećni Božić. Vreme od one vrste kada najviše volim da se zavučem pod jorgan “planinu”, jedem vanilice i gledam filmove za devojčice (od onih sam što preferiraju kostimiranu dramu, biće neki zaostatak iz prethodnog života). Međutim, moja draga, višedecenijska prijateljica Jelisaveta Karađorđević (obožava inače da naglasi da sam ja njena najstarija drugarica u Srbiji, misleći na vreme proteklo od jednog dana u sad već davno prošlom veku, kad smo jedna drugoj prvi put stisle ruku u apartmanu hotela „Moskva“, koji je tih dana zagonetno bio osvetljen natpisom „Balkan“ s druge strane ulice), odlučila je da baš po takvom vremenu prvi put pokaže zemlju svojih predaka bratu i sestri od tetke, a duboko veruje da samo ja mogu da napravim taj program za „pokazivanje“ na način koji više liči na druženje ljudi sličnih interesovanja nego na klasično turističko putovanje. I šta ću? Pozdravih se sa filmovima za devojčice, odnesoh zimske cipele na popravku i sedoh da osmislim kretanje po Srbiji kroz varljivi mart 2018.

Srebrni poslužavnici, rukom heklani stolnjaci, kristalne čaše, izvorska voda i slatko, sve kako red nalaže. Muzej slatka – Kuća Cvetića, Kraljevo, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Torta za kneginju i hobotnice Svetog Save 

Nema tog polunamrgođenog jutra nad Šumadijom koje nasmejane Cvetićke, Marina i Lidija, neće razvedriti prvoklasnom kafom i domaćim slatkom u salonu svog doma u Kraljevu, nastajalom 1908. godine u šarmantnoj varijanti lokalne secesije. Stoga mi je najprirodnije, kad krenem put Doline jorgovana, da prvo svratim u ovj romantični, prvi takve vrste na Balkanu, Muzej slatka-Kuća Cvetića. Ono što genijalne domaćine u svakoj, a naročito muzejskoj kući, razlikuje od standardno dobrih domaćina, jeste ta sposobnost da gostu „uzmu meru“ i da spram iste „skroje“ neponovljivi doživljaj. Tako se vrednica Marina, istoričarka umetnosti, doskorašnja direktorka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, i jedna od onih osoba koju bezrezervno volim i još više poštujem, dosetila da za specijalnu gošću, kći kneza regenta Pavla i kneginje Olge, pripremi tortu njenog imena, i to po receptu iz predratnog kuvara Zorke Babić, čije prvo izdanje je štampano u Mostaru 1912. godine.

Kreativno profilisanje gostiju, pa princezu Jelisavetu sačekaš sa čudesno lepom tortom njenog imena po receptu iz predratnog kuvara u čarobnom ambijentu Muzeja slatka u Kući Cvetića, dok prva jagorčevina proviruje u dvorištu. Kraljevo, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Ta Marinina torta „Jelisaveta“, sva od finog patišpanja, vanila krema, badema i lagane note rendane korice limuna, potpuno je osvojila srca i nepca gostiju, a želja gospodina Hansvajta, gorfa od Tiringena, brata od tetke naše princeze,  da poseti postavku posvećenu žrtvama Kraljevačkog strašnog oktobra 1941. u Narodnom muzeju Kraljeva, dodala je celoj priči onu dimeziju od koje se dobije knedla u grlu. Valja baš na ovom mestu reći da su oboje dece kneginje Jelisavete, rođene sestre kneginje Olge po kojoj je i naša princeza dobila ime, stigli na ovo putovanje izuzetno zainteresovani, radoznali i jako dobro obavešetni. Retko i kod ovdašnjih ljudi vidim takvo razumevanje i poštovanje kulturnog nasleđa Srbije kakvo su sedam dana bez poze i preterivanja pokazivali nadvojvotkinja Helena Habzburg i njen rođeni brat grof od Tiringena. Meni, koja se inače uvek i svuda osećam dobro u svojoj srpskoj koži, prosto su rasla krila od ponosa.

Dragulj srpskog srednjovekovnog nasleđa Bogorodičina crkva u Studenici, zadužbina velikog župana Srbije Stefana Nemanje s kraja 12. veka. Detalj sa minucioznom triforom, koju su u stilu zrele romanike klesali majstori iz primorja. Studenica pripada onom delu nasleđa ljudske civilizacije koji se nalazi pod zaštirom Uneska. Foto©Tamara Ognjević

Iz Kraljeva smo se uputili ka ovdašnjem dragulju nad draguljima – Manastiru Studenici. Imajući u vidu da je uveliko počeo preduskršnji post, a u čvrstoj želji da ni na koji način ne narušimo uobičajeni red velikog svetilišta, bili smo posebno dirnuti odlukom igumana Tihona da na temelju Studeničkog tipika Svetog Save, nastalog početkom 13. veka, da blagoslov za razrešenje od strogog posta (stigosmo u sredu, a to znači sve na vodi!), te da naloži pripremu obroka kakav Sava Nemanjić propisuje kad se u Studenici nađu dragi gosti. Tako su se otac Siluan i sjajni šef Goran Mihailović, inače zadužen za manastirski konak namenjen putnicima i hodočasnicima, pobrinuli da se pred nama nađu pravi posni gurmanluci, koji podrazumevaju i hobotnicu na žaru, punjene lignje, račiće, slatku pitu sa suvim šljivama.

Studenički tipik, pisan rukom Save Nemanjića početkom 13. veka, nedvosmisleno kaže da se od posta može razrešiti ako u manastir stignu dragi i/ili važni gosti. Tako su nam uz blagoslov arhimandrita Tihona, otac Siluan i Goran Mihailović, u salonu Studeničkog konaka priredili izvanrednu posnu gozbu: čorbica od celera, palačinke od heljde nadevene račićima, punjene lignje, hobotnicu na žaru i pitu sa suvim šljivama. Uz sve se pila odlična domaća rakija i studeničko vino. Tako uživo doživeh hobotnice Svetog Save o kojima sam pre koji mesec pisala u specijalnom editorijalu “Blic žene”. Studenica, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Da bi slika bila kompletna, treba reći da se nebo razvedrilo, a oblaci kao veliki, beli zmajevi jurnuli niz obode Golije, da se ogledaju na studeničkom mramoru. Kneginja je nežno dodirnula stari kivot Prvovenčanog kralja, koji je pre gotovo dva veka naručila njena pretkinja, kneginja Persida Karađorđević. Opčinjeni studeničkim Raspećem i majstorstvom dvorskih slikara kralja Milutina u Kraljevoj crkvi, nastavili smo niz dolinu nikad većeg i blatnjavijeg Ibra ka zadužbini kraljice Jelene u Gradcu.

Čuveno Raspeće na zapadnom zidu naosa Bogorodičine crkve u Studenici naslikano pod budnim okom Svetog Save početkom 13. veka. Studenica, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Plavičasti suton još ne beše obavio crkvu kao skupocenom maramom, pa smo uspeli da pre prvog mraka zavirimo u ovo čudo srednjovekovne arhitekture na našem tlu pre nego što će nas mati Nina i gradačko sestrinstvo ponuditi čajem i kolačima. Gradačka čarolija leži u činjenici da kraljičina crkva, blagodareći svojoj zanimljivoj romano-gotičkoj konstrukciji, a za razliku od drugih građevina iz iste epohe, biva tako prostrana i svetla da se čini da je neuporediov veća nego što to sugerišu njene fasade. Istovremeno, lik i delo ove odive koju Karlo Anžujski, kralj dve Sicilije, naziva rođakom, tako moćno zrače kroz vreme da moji saputnici žele da znaju o Jeleni sve što se zna, baš kao i ono što se tek pretpostavlja.

U manastiru kraljice Jelene sa mati Ninom i gradačkim sestrinstvom dok martovsko sunce beži na zapad. Gradac, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Veče završavamo u gostoljubivoj “Čakmari”, etno kreaciji dvoje divnih, vrednih ljudi – Slađane i Gorana Petrovića, koji su jedan od onih dragocenih primera kako se iz ničega pravi nešto. Naime, najveći deo ovog jedinstvenog prostora primer je kreativne reciklaže starih i odbačenih predmeta iz seoskih domaćinstava, ali i nestalih fabrika, kancelarija … O kvalitetu hrane u ovom restoranu za koji se bez zadrške može reći da je jedan od najboljih u regiji, napisaću samo jedan detalj – 95% onoga što Petrovići iznose pred goste je njihova proizvodnja, a 100% ponude je lokalnog karaktera. Pametnom dovoljno, a za sladokusce raj!

Jagnjetina ispod sača, žuti krompir s domaćim kajmakom sa Golije, hlebčići od brašna mlevenog na vodenici, gazda Goranov čuveni kiseli kupus i Slađine tanane tufahije ~ “Čakmara” u Baljevcima kod Raške je pravi raj za ljubitelje tradicionalne, lokalne hrane, koji pored dobrog jela vole i autentičan ambijent, koji su Petrovići svojim rukama napravili reciklirajući sve ono što su njihove komšije smatrale starim, propalim i prevaziđenim. Foto©Tamara Ognjević

Šapat monaha i kraljeva

Posle noći provedene u Raški, u skromnom, ali čistom prostoru malog hotel “Karavan”, koji preferiram u odnosu na urbanistički haos Novog Pazara, i zbog samog gradića, ispunjenog zanimljivim primerima međuratne arhitekture, ali i zbog preljubaznog Milinka, koji sa svojom porodicom vodi ovaj ugostiteljski objekat, posetili smo Galeriju “Gradac” i memorijal “Raška-Ratna prestonica Kraljevine Srbije 1915” u Kući Kursulića.

U memorijalu “Raška – Ratna prestonica Kraljevine Srbije 1915”, koji je smešten u Kuću Kursulića u kojoj je 13 dana novembra 1915. zasedala vlada Kraljevine Srbije i gde je donesena odluka o povlačenju preko Albanije. Sjajni domaćini Centra za kulturu “Gradac” pokazali su nam izuzetnu kolekciju slika i predmeta, ali i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, koje je upravo ovde Avram Lević dobio u ruke da ga zajedno s kraljevskom blagajnom prenese preko albanskih planina. Raška, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Kako sam ja poznata po tome što volim da ukrstim muzeje, galerije i kulturno nasleđe svih profila sa nematerijalnim nasleđem, a pre svega gastronomijom, pravo je blago kada u takvim naporima imate punu saradnju ljudi kakvi su Miki i Sonja Milićević, i cele sjajne ekipe KC „Gradac“.

Jedinstveni Sopoćani, zadužbina kralja Uroša I iz sredine 13. veka i čuveno Uspenje Bogorodice, koje brojni istoričari umetnosti smatraju svojevrsnom protorenesansom. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Iz Raške pravac – Sopoćani, na ugodno druženje s igumanom Teoktistom i bratstvom u prostoru jedne od najlepših srednjovekovnih građevina Srbije, zadužbini kralja Uroša I. Od neponovljivog Uspenja Bogorodičnog do lepog Apostola Filipa, te srpske Mona Lize, kako vodiči popularno vole da zovu ovu fresku u severnoj pevnici Trojičke crkve u Sopoćanima, a posebno do čuvene kompozicije Smrt kraljice Ane, te ode majci koju oplakuju i nebo i zemlja, naslikane u spomen Ane Dandolo, venecijanske plemkinje koja je svom mužu Stefanu Prvovenčanom donela krunu, i nesumnjivo imala izuzetan značaj u odrastanju i vaspitanju svog sina, kralja Uroša I.

Nemanjini Stupovi u Rasu iz sedamdesetih godina 12. veka još jedan biser srpskog srednjovekovnog nasleđa pod zaštitom Uneska. Foto-kolaž ©Tamara Ognjević

Nema ničeg prirodnijeg nego iz Sopoćana nastaviti put Đurđevih Stupova, među one nedovršene kule – tipično romanički vestverk, koji je veliki župan Nemanja podigao u slavu Svetom Đorđu, sedamdesetih godina 12. veka. To je i tačka sa koje se pruža fantastična panorama Deževe, prostora na kojem su Nemanjići nekada imali svoje dvorove, a i rado išli u lov, ali i srednjovekovna celina u kojoj se može videti jedna od retkih originalnih manastirskih trpezarija s kraja 13. veka, koju je podigao kralj Dragutin Nemanjić, sin Uroša I i Jelene za koju još uvek verujem da je Anžujska, iako neka nova istorijska istraživanja pokazuju u drugom smeru.

Putem nizbrdo nazad u Novi Pazar gde se ceo grad uzvrteo na 8. mart, Međunarodni praznik žena, a neviđeni cvetni aranžmani mame razgaljene muževe, koji bogami kupuju li kupuju. Mi smo u Pazar, istini za volju, sišli “Kod Jonuza” na ćevape, ali teško je proći jedan tako uzavreo grad, a ne primetiti njegov ritam, pojedine gotovo orijentalne izloge, mlade muslimanke koje teraju zanimljivu modu egzotičnog pokrivanja glave, koje je pre atraktivno nego verski „komprimirano“. Zanimljiv je, ali i haotičan Novi Pazar. Manjka za jednog dobrog i hrabrog urbanistu, a kao i čitava regija i veći deo Srbije, ima problem sa odlaganjem smeća. Tužno je kad se čovek tako nađe u predelu punom prirodne lepote i spomeničkog nasleđa, a ljutita baba Marta nakolo „kiti“ pejzaž plastičnim kesama i flašama, te svakovrsnim đubrem, dovoljno laganim da ga vetar i kiša razvuku na sve strane. Teško će turistička promocija države da prođe sa ovim “efektnim dekorumom“, a ruku na srce razrezala bih masne kazne po lokalu za isti, sve da sam u nekoj moći da to učinim. Činjenica je da čoveka ništa tako ne zaboli kao kad ga „udare“ po novčaniku.

U Novi Pazar “Kod Jonuza” na ćevape i osmomartovsku egzotiku na pazarski način. Novi Pazar, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Iz centra Pazara do drevne crkve Svetog Petra u Rasu nije daleko. Vreme se meškolji, ali kad krenemo put velikih svetinja sunce zablista. Laskam sebi da je to odgovor na onu moju šaljivu tvrdnju da sam u prethodnim životima bila udata za dva veličanstvena čoveka – velikog župana Nemanju i despota Stefana Lazarevića, pa kad im krenem na poklonjenje nebo se nasmeši.

Petrova crkva u Rasu, saborni hram velikih župana Raške, mesto gde je krunisan prvi kralj iz dinastije Nemanjića, Stefan Prvovenčani, 1217, ali i gde je njegov unuk kralj Dragutin predao vlast mlađem bratu Milutinu 1282. Pretpostavlja se da je sagrađena u 9. veku, a nesumnjivo je jedna od najinteresantnijih crkava na tlu Srbije, građena u stilu rane romanike. Zaštićena od strane Uneska kao nasleđe vredno pamćenja ukupne civilzacije. Mart, 2018. Foto©Tamara Ognjević

Velikožupanski saborni hram u Rasu, često datiran u 9. vek kao jedna od najstarijih, a još uvek aktivnih hrišćanskih crkva na tlu Srbije, fascinira moje spautnike. Rečit je protojerej stavrofor Tomislav Milenković, koji nam je domaćin u ovom nestvarnom ambijentu svom od istorije i zagonetki. Sunce miluje impresivne nadgrobnike pred crkvom, a put dalje vodi ka Manastiru Svetog Nikole u Končulu gde nas očekuju mati Minodora i jedno neponovljivo sestrinstvo s kojim sam imala zadovoljstvo da sarađujem na projektu „Živeti prošlost“ i “Gurmanskim pričama Srbije 2” u ranu jesen 2015.

Crkva Svetog Nikole u Končulu nesigurno se datira u 1175. godinu, odnosno vreme kada je veliki župan Stefan Nemanja izvesno obnovio ovu zanimljivu bogomolju smeštenu u podnožje Kopaonika. Končul, marta 2018. Foto©Tamara Ognjević

Pravoslavno monaštvo je specifično i način njihovog života je bitno drugačiji od onog kako to čine kaluđeri i kaluđerice hrišćanskog zapada Evrope. Otuda mogućnost da se u vreme posta sedne za monaški sto predstavlja dragocenu privilegiju. Skromna, jednostavna, a preukusna posna jela oduševljavaju moje saputnike. Od jedne varijante crvenog boršča, preko posne sarme i fine turšije, uz prethodnu molitvu sa monahinjama, sve je u Končulu kao istrgnuto iz neke drevne knjige gostoljublja i smernosti. Osećamo da smo dobrodošli dok se ružičasti sumrak spušta na obronke Kopaonika, koji kao neka snegom posuta poslastica viri kroz prozore manastirske trpezarije. Ja sam posebno dirnuta činjenicom da su sestre iznele vizantijsko vino po recepturi iz 9. veka, koje smo pre nekog vremena zajedno rekonstruisale u okviru gastroheritoloških eksperimenata, koji čine deo projekta „Živeti prošlost“.

Za monaškom trpezom u Končulu. Privilegija u najlepšem smislu te reči. Foto©Tamara Ognjević

Dok noć polako pada, obilazimo radionice u kojima nastaju ikone i vezene odežde, zavirujemo u zimsku kapelu, razgovaramo sa raspoloženim monahinjama i mazimo kućne ljubimce, među kojima je zeka Ljubica apsolutna zvezda male manastirske menažerije. Teško je rastati se sa sestrinstvom. Ne beži se tako lako od tolike ljubavi i pažnje, ali svi mi znamo šta je red, a i da nas očekuje još mnogo kilometara.

Majstorstvo je spremiti izuzetno ukusnu hrani sa jako malo sastojaka, praktično na vodi, usred posta. Svi smo bili oduševljeni ovom veselom, šarenom, monaškom trpezom na kojoj se našao crveni boršč sa cveklom i drugim povrćem, posna sarma, salata od krompira, svež paradajz, krastavci iz turšije, lignje spremljene u jednoj vrsti paprikaša i izvanredni sitni kolači, tačnije praline savršenog ukusa, a potpuno posne. Ipak, najveći začin večeri u Končulu dale su monahinje svojim neuporedivim, srdačnim gostoljubljem. Končul, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Kod čestitog knjaza na kruševačkoj čajanci

Noć u Raški je tiha, a jutro gotovo nestvarno. Prelazimo Ibar i skrećemo ka Staroj i Novoj Pavlici na putu kroz podkopaničku regiju kojom planiramo da kao nekad trgovci i osvajači, jednom prošavši ispod Koznika, tog čuvara srednjovekovnih puteva, stignemo do stare Lazareve prestonice u Kruševcu.

Nabujali Ibar i neverovatna Stara Pavlica kako ih je u jutro 9. marta 2018. zabeležio Hansvajt fon Tiringen.

Stara Pavlica kao himera lebdi nad prugom uskog koloseka, a iz njenog naosa bez zidova puca pogled na Ibar i ostatke grada Koprijana, koji kao pandan Magliču u gornjem delu klisure, zatvara Dolinu jorgovana. Nova Pavlica, nadomak Stare, zadužbina Lazarevih sestrića braće Musića, leži kao nehajno skinuta bela rukavica u mrkom predelu. Ovde je, kažu, pogubljeni knez prenoćio na svom putu s Kosova ka Ravanici u kojoj i danas počiva.

Kopaonik pod snegom i lagana vožnja pitoresknim predelom od Jošaničke Banje ka Kozniku. Foto©Tamara Ognjević

Put nas vodi kraj Jošaničke Banje, rodnog mesta najveće heroine Velikog rata, Milunke Savić, i sa zadovoljstvom vidim da je u jeku obnova starog turskog kupatila. Nad Banjom lebdi oblak pare koja se diže iz njenih vrelih, termalnih izvora koji nedvosmisleno sugerišu blizinu vulkanske aktivnosti. Kako je čarobno bilo okupati se u zvezdanoj septembarskoj noći pre koju godinu na ovdašnjem bazenu sa gošćama iz Japana dok je pun mesec namigivao kroz crne šume kopaoničke kao da se i sam kupa u velikom nebeskom jezeru.

Ako u Srbiji nisi jeo u kafani to je isto kao da u Srbiji nisi ni bio. A, “Novo Prerovo” u Kruševcu je više od kafane, pravi doživljaj čak i za najprobirljivije gurmane. Foto©Ivan Popović

U Kruševcu nas očekuje draga Zorana Drašković, kustos Kuća Simića i sjajna ekipa Narodnog muzeja Kruševac. Kako putnike-namernike prvo treba ukrepiti dobrim jelom na moje traženje, a na temelju jako lepog iskustva, odlazimo u kafanu “Novo Prerovo” nadomak glavnog kruševačkog trga. Ovo carstvo tradicionalne hrane nadaleko je poznato po onim gotovo zaboravljenim kafanskim jelima kakva je džigerica u maramici, jagnjeće sarmice, škembići i slični krkanluci.

Goveđi repovi a la “Novo Prerovo” kafanski delikates za gurmane. Foto©Tamara Ognjević

U času kad mi sednemo za sto na meniju su i juneći repovi u saftu, pa celo društvo koje samo iz njima znanih razloga jede sve vreme isto što i ja jedem, odlučuje da se upusti u moravsku gastronomsku avanturu, jer sve su ovo jaka, kafanska jela u kojima su nekada uživale kiradžije i tgrovci, mahom podrumari-vinari, zanatlije i kalfe, te pijačari, kad postignu da nešto prezalogaje između dva naporna posla. Problem s kafanskom, tradicionalnom hranom danas jeste upravo u tome što mi više ne trošimo taj broj kalorija u svakodnevnoj aktivnosti, a stomaci su nam postali malčice svileni u međuvremenu, pa valja od svega naručiti pola porcije, osim ako nemate takav metabolizam da „sagorite“ ovu vrstu klope pre nego što vas ona pošalje u horizontalu. Moji saputnici su u svakom pogledu kapacitet, a posebno fascinira njihovo oduševljenje ovdašnjim kiselim mlekom, pa praktično uz sve što jedu naručuju kiselo mleko i bez zadrške mu se dive od Raške do Srebrnog jezera. Čini se da je reč o proizvodu koji treba malo bolje marketinški elaborirati, a pogotovu kada se ima u vidu da mi više trošimo grčki jogurt – elem, opšte je poznato da Srbin uvek više ceni uvoz od domaće produkcije. Čak i onda kad je to objektivno lošiji izbor.

Kad profesionalc uzme da napravi selfi na Lazarevom gradu onda sve stane u kadar. I gosti, i domaćini, i donžon kula. Kruševac, mart 2018. Foto ©Zorana Drašković

Iz „Novog Prerova“ laganim korakom nastavljamo ka Lazarevom gradu, crkvi Lazarici i centralnoj zgradi muzeja. Treba potrošiti sve te kalorije! Dočekani domaćinski uživamo u stručnom vođenju kroz novu muzejsku postavku, otkrivamo zanimljiv kivot sa delom moštiju u prekrasnoj pridvornoj crkvi kneza Lazara, pijemo odličnu kafu sa direktorom muzeja Goranom Vasićem i sa velikim zanimanjem razgledamo dobro opremljenu muzejsku suvenirnicu. Vreme leti, pa smo već na pola puta ka Kući Simića gde su drage koleginice i drugarice, Zorana Drašković i Vesna Bogdanović, a u saradnji sa čarobnicom keteringa i divnih kolača, Draganom Vasić, organizovale čajanku na kruševački način u zavodljivom ambijentu kuće s početka 19. veka, koja je nekada pripadala čuvenom političaru i trgovcu Stojanu Simiću, a danas predstavlja moderni muzejski centar nadaleko poznat po izuzetnoj saradnji s lokalnom zajednicom. Da podsetim, to je ono mesto na kome sam početkom decembra 2017. sa najvećim uživanjem sprovela radionicu “Posno, a slasno” u okviru izložbe „Srećna slava, domaćica!“, koju autorski potpisuje Zorana Drašković.

Čajanka u Kući Simića – Narodni muzej Kruševac sa gastronomskim potpisom Dragane Vasić na neverovatan način je oživela muzejski ambijent, nekada dom čuvenog političara i trgovca iz doba kneza Miloša, Stojana Simića. Fantastičan primer kako muzej gastronomiju, kao poseban vid nematerijalnog nasleđa može da pretvori u instrument animacije. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Društvo je oduševljeno muzejskom čajankom! Sve servirano u duhu muzejske postavke u finim tanjirićima, porcelanskim šoljama i kristalu. Iz Aleksandrovca dobavljen neopisiv šeri brendi, maturski rad budućeg tehnologa vina. U savršenoj boci od fino brušenog kristala domaća dunjevača, a na tacnama salat od povrća, Milina salata s piletinom, pogačice sa čvarcima, kupusnik, pitice s mesom, solenke, štanglice kraljice Marije, reform torta sečena kao petit fourre, išleri, ledene kiflice, grancle … Društvo uzdiše i tamani kao da su se oni repovi u „Novom Prerovu“ dogodili u prošlom veku! Zlatne ruke Dragane Vasić, ali i smisao za lepo Zorane Drašković, neuporedivo, materinsko gostoljublje Vesne Bogdanović, a sve to zajedno u muzejskom ambijentu – doživljaj koji se pamti na duge staze!

Kad sam saputnike smestila u besprekorni hotel “Biser”, nekih par desetina metara od Kuće Simića, vratila sam se na celovečernju žurku u muzeju sa Zoranom i Vesnom, ali o tome neki drugi put 🙂

Vizantijsko vino od ruža po recepturi iz 9. veka, koje sam rekonstruisala sa monahinjama iz Končula u okviru projekta “Živeti prošlost” 2015, postaje pravi manastirski brend. Foto©Tamara Ognjević

U sledećem nastavku čitajte o tome šta smo sve videli i, naravno, jeli putujući od Ljubostinje, Kalenića, Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Kladova, Đerdapa, Golupca, Srebrnog jezera, Viminacijuma, pa sve do Smederava!

(Nastaviće se)

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018