post

Knjige: Istorija italijanske renesansne kuhinje

U izdanju “Službenog glasnika”, objavljena je knjiga Dejva Devita “Da Vinčijeva kuhinja – tajanstvena istorija italijanske kuhinje” (Beograd, 2019). Podeljena u sedam poglavlja, ova zanimljiva studija predstavlja nam različite aspekte ishrane u renesansnim gradovima-državama na Apeninskom poluostrvu. Ličnost Leonarda da Vinčija (1452-1519), navedena u naslovu, uzeta je iz razloga što je ovaj svestrani umetnik bio sinonim renesansne epohe, ali i zbog nekih aspekata kulinarstva koji postoje u njegovim spisima.

Naslovna strana knjige “Da Vinčijeva kuhinja” Dejva Devita, Službeni glasnik, Beograd 2019.

Na teritoriji današnje Italije delovao je veći broj gradova-država, poput Republike Firence, Milanskog vojvodstva, Mletačke republike, Republike Sijene i drugih. Trgovina između italijanskih gradova-država i drugih mediteranskih i severnih luka, intezivirana početkom renesanse, imala je za posledicu priliv luksuzne robe u luke kao što su Piza, Đenova i Venecija. Još jedan faktor uticao je na početak ove epohe. Pošto je dinastija Ming iz Kine prestala da trguje sa strancima, novac koji je planiran za kupovinu investiran je u veliki broj slikarskih, vajarskih i arhitektonskih dela.

Paolo Veroneze, Svadba u Kani, 1563, Luvr, Pariz. Foto@Wikimedia

Preobražaj koji je obuhvatio društvo i kulturu nije mimoišao ni druge segmente života, kao što su promene navika vezanih za ishranu. Mada srednjovekovna kuhinja još nije u potpunosti iščezla, tokom nove epohe ona je proširila mogućnosti i postala obogaćenija i prefinjenija. Pored regionalnih kuhinja koje su održavale svoje specifičnosti, uticaji na italijansku renesansnu ishranu dolazili su sa Srednjeg istoka. Tokom krstaških ratova, Evropljani su otkrili saracensku kuhinju uključujući i brojne začine i namirnice koji su bili malo poznati u zapadnoj Evropi (šećer, bademi, pistaći, urme, pirinač, spanać).

Ni u jednom trenutku italijanske istorije začini nisu igrali tako veliku ulogu, kao što je to bilo u 15. i 16. veku. Osim što su korišćeni u ishrani, začini su davani na poklon, poput nakita, i skupljani kao dragoceni predmeti. Biber, cimet i muskatni oraščić predstavljli su statusne simbole vladajuće klase, i bili su prvo pokazani, a zatim pojedeni. Otkrivanjem pomorskog puta u Indiju, Portugalci, a zatim i Holanđani, preuzeli su monopol na trgovinu začinima koji su do tada imali Mleci. Cene začina su naglo pale i oni su postali pristupačniji većem broju ljudi. Zbog toga su postali manje egzotični i obični.

Vinćenco Kampi, Prodavačica voća, 1560, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

U poglavlju “Prve kuvarske superzvezde” Devit pominje Apicija, kulinarskog klasika koji je ponovo otkriven u Leonardovo vreme. Rukopis ovog rimskog pisca “O veštini kuvanja”, objavljen je kao knjiga 1498. godine. Njegovim izdavanjem otkrivena je jedna sasvim drugačija kuhinja u odnosu na srednjovekovnu, kuhinja visoko sofisticiranog društva koje je negovalo uživanje za trpezom i rado se “predavalo izazovima apetita bez osećanja krivice”. Uticaj Apicija smatran je “humanističkim oživljavanjem hrane antičkog sveta”, koje je preobrazilo renesansnu kuhinju ponovnim zanimanjem za tartufe, rakove, školjke, ribe, kavijar, kotlete.

Bilo je i nekoliko gastronoma tokom renesanse, posvećenih radostima kuvanja i konzumiranja, čija su dela postala neka vrsta kulinarskih bestselera. Tu se, pre svih, misli na Majstora Martina, autora “Knjige o veštini kuvanja” (1460), koji je radio na dvoru Sforce u Milanu. On je, takođe, bio i lični kuvar pape Pavla II i njegovog naslednika, pape Siksta IV. Druga renesansna kulinarska “zvezda” bio je vatikanski bibliotekar Bartolomeo Saki, poznat kao Platina. Njegova knjiga “O iskrenom zadovoljstvu i dobrom zdravlju”, izašla je 1472. godine. Osim što je objavio 250 recepata, Platina govori i o praktičnim stvarima kao što je, na primer, čist stolnjak.

Sandro Botičeli, Venčanje Nastađa delji Orestija, 1483, Palata Puči, Firenca. Foto @ Wikimedia

Činjenica da je Leonardo da Vinči imao primerak Platininog dela u svoj biblioteci, povezuje ga sa kulinarskom scenom rane renesanse. Autor je ovom knjigom učinio da kuvanje i obedovanje postanu “prihvatljive teme za razgovor među obrazovanom elitom”. Ovaj priručnik uključuje citate Katona, Vergilija i Apicija, pa on, pored svoje modernosti, predstavlja i oživljavanje klasične kuhinje starog Rima. Osim toga, Platina upoznaje čitaoce sa različitim mestima na kojima se može doći do ukusne hrane – od ribarenja na nekoj italijanskoj reci, do egzotične postojbine bibera i kanabisa na Srednjem istoku.

U najznačajnija dela italijanske renesansne gastronomije, spada i knjiga Bartolomea Skapija “Opera”. Ovaj priručnik se izdvaja i po tome jer sadrži prve ilustracije i opise moderne kuhinje. U knjizi se nalaze detaljno urađene gravire sudova, alata, oruđa. S obzirom da je Skapi bio zadužen za vatikanske kuhinje, on u svom delu otkriva i kako je hrana pripremana tokom izbora novog pape. Zbog mogućnosti trovanja, detalji o pripremanju obroka bili su strogo čuvana operacija. Skapi pominje da je, iz navedenih razloga, za svakog kardinala hranu pripremao njegov lični kuvar.

Vinćenco Kampi, Kuhinja, oko 1580, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

Pored kulinarskih zvezda, Devit ističe značaj i način pripreme pojedinih jela u renesansnoj Italiji. Tako u vezi sa pirinčem pominje milanski “rižoto”, kao i venecijanski “rizi e bizi” (pirinač i grašak), nastale u tadašnjim regionalnim kuhinjama na Apeninskom poluostrvu. Autor govori i o nastanku i velikoj popularnosti jela od testenine, kao što su makarone, raviole, lazanje i špagete, koje se pominju u izvorima od 12. do 15. veka. Bokačo opisuje makarone i raviole u svom “Dekameronu”, a hronike iz 14. veka pominju cehove proizvođača lazanja u Firenci. Slična udruženja osnivaju se i u Đenovi, Peruđi i Milanu.

Leonardo Da Vinči, Tajna večera, 1495-1498, Crkva Santa Marija dele Gracije, Milano. Foto@Wikimedia

Posebno poglavlje, Devit posvećuje renesansnim banketima. Oni su se odvijali prema striktnom protokolu. O priboru koji su koristili gosti, rasporedu sedenja, kao i izgledu pojedinih jela, pored pisanih izvora svedoče i čuvena dela Botičelija (“Svadbena gozba”) i Paola Veronezea. Za realizaciju banketa bili su potrebni planovi, kostimi, oprema i scenska režija. Spektakl ove vrste, koji je 1490. priredio Ludoviko Sforca, režirao je Leonardo da Vinči. Ironijom sudbine zabeleženo je da je zahvaljujući ovoj ekstravagantnoj gozbi, a ne svojim slikama, Leonardo postao čuven u celoj Italiji.

Siniša Kovačević,

istoričar umetnosti i novinar

Knjigu možete nabaviti online porudžbinom kod izdavača Službeni glasnik

© Artis Center 2020

post

Tribina: Da li je hrana kultura?

Svetski dan hrane – Sreda, 16. oktobar u 19 časova, Beogradski Market (Žorža Klemansoa 19)

U okviru međunarodnog projekta Food is Culture i izložbe Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta, Nova Iskra vas poziva na zanimljivu panel diskusiju!

Sa našim gošćama – Tamarom Ognjević, direktorkom Artis centra i istraživačem pri Evropskom institutu za gastronomiju, i Milicom Mrvić, umetnicom, razgovaraćemo o tome kako hrana može postati kulturno nasleđe i obeležje zajednice iz koje dolazi, koje institucije baštine hranu, kao i da li hrana može biti umetnička inspiracija.

Tamara Ognjević, jedan od učesnika tribine “Da li je hrana kultura?”

Cilj tribine je da saznamo šta svako od nas može da uradi kako bismo očuvali stare, tradicionalne recepte i načine pripremanja namirnica, čime štitimo ovo kulturno nasleđe, kao i da ukažemo na drugačiji pristup razumevanju hrane koju konzumiramo, kako bismo je učinili održivom.

Posetioci tribine će imati priliku da isprobaju hranu koja će biti spremljena korišćenjem tradicionalnih namirnica i recepata od strane kuvara Beogradskog marketa.

“Prijateljice” je samo jedna u nizu fotografija iz ciklusa “Kulinarske mrvice” inspirisanih hranom i kulturom obedovanja čiji je autor umetnica Milica Mrvić, učesnica tribine “Da li je hrana kultura?”

Izložba Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta je otvorena u Beogradskom marketu do 25. oktobra. Izložba ima za cilj da naglasi važnost gastronomskog nasleđa i raznolikosti i da skrene pažnju na rizik od nestanka pojedinih biljnih i životinjskih vrsta kao sastavnih segmenata ishrane. Svaki posetilac izložbe će moći da odštampa posebno kreirane recepte nastalih na bazi nekih od sastojaka zapisanih u Ark of Taste biblioteci. Izložba Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta je deo međunarodnog projekta Food is Culture i dizajnirana od strane Slow Food organizacije u saradnji s dizajnerkom i kustoskinjom Žozefin Vargo. Izložba će biti održana i u Briselu (proleće 2020.) i Polencu (leto 2020.), uz mogućnost dodatnih izlaganja u onim institucijama koje pokažu interesovanje.

Milica Mrvić, Doboš torta, ciklus “Kulinarske mrvice”

Food is Culture je projekat finansiran od strane evropskog programa Kreativna Evropa, uz doprinos Fondazione CRC di Cuneo, predvođen od strane organizacije Slow Food sa svojim partnerima Kinookus, Europa Nostra, Nova Iskra Creative Hub, Transpond AB. Izložbu u Beogradu je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Ulaz je slobodan!

@Artis Center 2019

post

Promocije: Knjiga kulinarskih recepata porodice Novaković

Utorak 5. mart, Narodni muzej Kraljevo (Trg Svetog Save 2), 18 časova

Kada je Džordž Bernard Šo svojevremeno napisao da su kuvari najbolja literatura na svetu nije se šalio. Iako zbirka odabranih recepata može mnogo da nam kaže o vremenu, navikama i ukusu nekog društva, kuvari često “svedoče” mnogo više od pukih informacija o namirnicama, načinu njihove pripreme i serviranja. Posebno kada je reč o ličnoj svesci sa odabranim receptima, koja u pravilu nije namenjena najširoj zainteresovanoj publici, kao što je to slučaj sa “Knjigom starih kulinarskih recepata porodice Novaković”, koju je priredlia kustos etnolog Violeta Cvetanoska, a početkom ove godine objavio Narodni muzej Kraljevo.

Ugledna kraljevačka porodica Novaković 1897. Foto@ Narodni muzej Kraljevo

Ugledana kraljevačka porodica Novaković odavno je prepoznata po delim značajnim za društveno-političku istoriju našeg tla, a ova zanimljiva knjiga predstavlja svojevrsno zavirivanje u njihovu svakodnevicu između dva svetska rata, jednu vrstu metafizičke gozbe za stolom Novakovića, način da se oni upoznaju iz sasvim drugačijeg ugla. Sasvim precizno, da se sagledaju kao obični, svagdašnji ljudi posredstvom gastronomskog nasleđa, odnosno njihovog autentičnog “otiska” u ovom obliku nematerijalnog kulturnog nasleđa.

Naslovna strana “Knjige starih recepata porodice Novaković”, ur-prir. Violeta Cvetanoski, 2019. Foto@Narodni muzej Kraljevo

Uporedo, knjiga je i svojevrsni “svedok” promišljanja žene-stuba jedne građanske porodice o načinu kako tu porodicu treba zdravo i kvalitetno hraniti. Ona govori o znanju, razmišljanju i delanju osobe koja upravlja jednim vrlo važnim delom porodične ekonomije, otkrivajući nam njene afinitete i sposobnosti istovremeno ukazujući šta se i kako moglo dobaviti i spremati u jednoj srpskoj varoši u prvoj polovini minulog veka.

O knjizi govore msr Tamara Ognjević, istoričarka umetnosti i gastroheritolog, direktorka Artis centra i potpredsednica Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja – ICOM Srbija, i Violeta Cvetanoska, urednik-priređivač ovog izdanja.

Ulaz je slobodan!

© Artis Center 2019