Istoričari umetnosti pišu: Teofil Tore~Francuz koji je “skrojio” holandsku istoriju umetnosti

Ekskluzivno iz Utrehta!

Filozofi će vam reći da je stvarnost dostupna čulima samo forma koja ne govori dalje od onoga što vidimo. Tek kada uronimo u njenu suštini ona dobija onaj tako važan smisao, ono što čini njenu suštinu. A, u suštinu uranjamo na osnovu nekih prethodnih iskustava, znanja i ukusa. Šta, međutim, biva kada neko čiji autoritet uvažavamo, odluči da nam ukaže na to šta je, a šta nije vredno u umetnosti, na osnovu interpretacije onoga što on smatra vrednim? Naša koleginica, dr Tijana Žakula, profesor istorije umetnosti na Univerzitetu u Utrehtu, piše upravo o tome – kako je svet, podjednako i onaj stručni, koliko i onaj laički, na temelju vrednosnih sudova, samo jednog čoveka, napravio selekciju onoga što je najbolje u holandskoj umetnosti, odbacujući sve ostalo što se nije uklapalo u taj sud.

Frans Hals, Isak Masa i Beatriks van der Laan, 1622, Rejksmuzej, Amsterdam

Pošto zakoračite u Galeriju slavnih amsterdamskog Rejksmuzeja, sa desne strane će vas osmehom pozdraviti Isak Masa i Beatriks van der Lan, ovekovečeni nestašnom četkicom Fransa Halsa. Nastavite li dalje niz hodnik, velika je verovatnoća da ćete zastati pred Vermerovim sanjivim žanr scenama okupanim rafiniranom igrom svetlosti. Naravno, pod uslovom da se izborite sa hordama turista koji se tiskaju i vitlaju selfi stikovima kako bi se “ovekovečili” ispred Mlekarice . Čak i onima koji su među remek delima Zlatnog veka potražili sklonište od dosadne holandske kiše, jasno je da svi putevi vode Rembrantovoj Noćnoj straži, otelotvorenju sedamnaestovekovog građanskog ponosa.  Ono što, međutim, i bolje poznavaoce istorije holandskog slikarstva neretko iznenadi, jeste da je panteon veličanstvenih, predvođen Rembrantom (1606-1669), Fransom Halsom (1580-1666) i Vermerom van Delftom (1632-1675), oformio jedan Francuz.

Johanes Vermer van Delft, Mlekarica, 1657-58, Rejksmuzej, Amsterdam

Zagriženi republikanac, ljubitelj umetnosti i likovni kritičar, Teofil Tore je cenu svojih političkih ubeđenja platio proterivanjem iz Francuske. Utočište je pronašao u Holandiji i njenim muzejima koji su mu pružili detaljni uvid u istoriju slikarstva prve moderne evropske republike. Opčinjen životnošću i neposrednošću slika koje su prikazivale sedamnaestovekovne Holanđane predstvaljene u svakodnevnim aktivnostima, 1858. i 1860. ovekovečio je svoje utiske u dvotomnom delu naslovljenom “Muzeji Holandije”.

Teofil Tore

Britkim perom, Tore je Halsa i Vermera izvukao iz naftalina, dok je Rembranta uzdigao na nivo poluboga. Iako neverovatno zvuči, živa je istina da su tvorci Veselog Pijanca  i  Devojke sa bisernom minđušom, godinama čamili u hodnicima zaborava. Hals zbog svoje posvećenosti portretnom slikarstvu koje je usavršio u svom rodnom Harlemu, a Vermer jer je svojih tridesetak slika naslikao u Delftu, tada već velikoj provinciji, a za provincijske naručioce i ljubitelje slikarstva.

Portreti nisu imali dobru prođu na tržištu umetničkih dela. Nisu bili popisivani u testamentima, niti su odlazili na doboš pošto bi portretisani preminuo. Daleko ispred svog vremena, holandsko nasledno pravo je propisivalo da sva deca dobijaju jednaki deo imovine, što je značilo da bi celokupno imanje bilo ponuđeno na aukciji. Sve osim portreta. Njihova funkcija bila je slična onoj koju danas imaju albumi porodičnih fotografija –  da ovekoveče portretisanog za potrebe porodice. A kako bi i unuci i praunuci znali kako su im baba i deda izgledali, i da su nešto značili, portreti su neretko bili kopirani u onoliko primeraka koliko je bilo naslednika. U dobrostojećim građanskim porodicama republike Holandije, koje su imale dovoljno sredstava da plate portrete, preci okačeni na zidovima označavali su geneološki kontinuitet –  do tada isključivu privilegiju nasledne aristokratije. Tuđi roditelji i praroditelji nisu nigde bili poželjni, i retki su bili poznavaoci poput markgrofa od Hesen-Kasela, koji su prepoznali Halsov genije i ukrasili zidove svojih palata predstavama tuđih predaka.

Frans Hals, Veseli pijanac, 1628-30, Rejksmuzej, Amsterdam

Vermer je svoju, gotovo stogodišnju anonimnost dugovao jednom, najverovatnije, nenamernom previdu. Arnold Haubraken, autor “Velike pozornice holandskih slikara i slikarki”, objavljenoj 1728. godine, je u ovome, inače neobično detaljnom popisu holandskih slikara 17. veka i njihovih biografija, uspeo da preskoči Vermera. Dugo se verovalo da su iza ovog prećutkivanja stajale nečasne namere i ljubomora. Međutim, mnogo je verovatnije da uprkos svom samopregornom terenskom radu, koji je uključivao razgovor sa rođacima i potomcima slikara iz vascele Holandije, Arnold Haubraken nije imao sreće da sretne nekoga ko bi ga obavestio o Vermeru. Delft je već odavno bio izgubio status umetničkog centra, i malo ko se sećao velikog majstora koji je naslikao svega tridesetak slika.

Johanes Vermer van Delft, Devojka sa bisernom minđušom, 1665, Mauritshaus, Hag

Za razliku od svojih kolega, Rembrantova lokalna slava ostala je gotovo nepomućena. A Teofil Tore se pobrinuo da je proširi i izvan granica Holandije. Za Torea je okrepljujuća snaga Rembrantovog slikarstva ležala u dotada neviđenoj inovativnosti. Čak i kada je slikao biblijske scene, Rembrant je u Toreovim očima bio vanvremenski slikar čovečanstva. A što se mitoloških tema tiče, Tore se iz petnih žila trudio da objasni da ih je veliki majstor slikao samo da bi se sprdao sa antičkim božanstvima. Rembrantova neobično koncipirana Otmica Ganimeda, kao i Danaja od krvi i mesa, bile su stoga u 19. veku smatrani parodijama!

Rembrant koji je, međutim, Toreu najviše bio prirastao za srce, bio je tvorac Noćne straže i Časa anatomije doktora Nikolasa Tulpa – slika koje su prikazivale svakodnevne aktivnoti savremenog holandskog društva, koje su zahvaljujući Toreu polako ali sigurno postale otelotvorenje celokupnog slikarstva holandskog Zlatnog veka. Slikarstva koje nije služilo ni državi, niti crkvi, već Holanđanima čija je dostignuća slavilo. Prikazivalo je “prirodnu prirodu“, i bilo jednako moderno koliko i holandsko društveno uređenje. Tore je oba fenomena označio kao “prolem sine matrem creatam“ (decom bez majke rođenom) i smatrao da su pravi i jedini putokaz savremenom društvu, kao i umetnosti koja ga verodostojno odslikava.

Rembrant van Rejn, Noćna straža, 1642, Rejksmuzej, Amsterdam

Toreova pisanija o holandskom slikarstvu nisu isključivo bila posvećena umetnicima koje je voleo. Postojala je i druga, manje sjajna, strana medalje. Koliko god je bio oduševljen Rembrantom, Halsom i Vermerom, Tore je podjednako bio zgrožen holandskim slikarima koji su se usudili da u svojim delima podlegnu uticaju italijanskih, ili, ne daj bože, francuskih majstora. Svoje gađenje nad ovim izdajnicima nacionalne škole nije krio. Naprotiv. Kudejk, koji je prema Toreovom mišljenju bio poslednji predstavnik Rembrantovskog stila, zatvorio je slavno poglavlje istorije holandske umetnosti. Nakon njegove smrti holandsko slikarstvo sunovratilo se u ponor pakla kojim su vladali Žerar de Lares, Shalken, vitez Van der Verf, Nikolas Verkolje, kao i bedna slikarska dinastija starog Fransa van Mirisa. Čitaoce je stoga najlepše zamolio da skrenu pogled sa njihovih korumpiranih dela.

Marginalizovanje umetnika koji su se usudili da slikaju verske i mitološke teme, trudili se da na slikanoj površini ne otkriju niti jedan trag četkice, ili se pak drznuli da svojim obožavaocima dočaraju sunce Mediterana, imalo je dalekosežne posledice koje se i dalje osećaju. Kont D’Anživil, ministar umetnosti i kulture pod Lujem XVI, bio je ushićen kada je 1783. konačno uspeo da se dokopa šest Van der Verfovih dela od naslednika slikarevog poslednjeg mecene, Ser Gregori Pejdža. Jedna od ovih slika bila je čak razmenjena za Pusenov Autoportret iz 1650. Nije mogao ni da sanja da će samo sto godina kasnije, Van der Verf – jednom tražena roba, biti osuđen na smetlište istorije. Zahvaljujući Muzejima Holandije njegova klasicistička dela proterana su iz Luvra, da bi završila u Šamberiju, Bordou i Alžiru. Tore bi svakako bio izvan sebe od radosti da je samo doživeo da to vidi.

Žerar de Lares, Dijana i Endimion, oko 1680, Rejksmuzej, Amsterdam

Istoričari umetnosti, kao i umetnici diljem Evrope, gutali su “Muzeje Holandije”. Vilhelm fon Bode, verovatno najuticajniji direktor Berlinskih državnih muzeja s početka 20. veka, tvrdio je da je Toreovo delo naučio naizust. Njegov asistent, Hugo fon Čudi, kada je preuzeo dužnost glavnog kustosa Stare pinakoteke, reorganizovao je zbirku samo da bi izbacio Van der Verfove Krunice predstavljene na petnaest platna. Ni holandski kulturni pregaoci nisu zaostajali za svojim evropskim kolegama u implementaciji Toreovog standarda, uprkos činjenici da je Tore raščistio sa slikarima koji su bez premca bili međunarodno najuspešniji umetnici holandskog Zlatnog doba. Evropska scena poslednje četvrtine sedamnaestog i početka osamnaestog veka vapila je za mitološkim i religioznim scenama Žerara de Laresa i Adriana van der Verfa, i elegantnim cvetnim aranžmanima Rahel Rojs i Jana van Hujsuma.

Čistku je započeo Frederik Smit-Dehener, došavši na čelo Rejksmuzeja 1920. godine. Raskrstio sa dotadašnjom praksom koja je podrazumevala da kolekcija nacionalnog muzeja treba da predstavi svakog Holanđanina koji se ikada latio kista. U ovom svojevrsnom umetničkom krvoproliću koje je za cilj imalo stvaranje kanona holandskog Zlatnog veka, Smit-Dehener oslonio se na Fon Bodea, a zapravo Teofila Torea, i pored manje značajnih slikarskih dostignuća uklonio i sve crne ovce koje su se drznule da slikaju neholandski repertoar. U zaborav otišli su harlemski maniristi, utrehtski karavađisti, fini slikari iz Leidena, holandski klasicisti i slikari italijanskih pejzaža.

Vilhelm Martin, autor prvog sveobuhvatnog pregleda holandskog slikarstva iz 1936. godine, bio je istog mišljenja. De Lares, Van der Verf i njima slični bili su epigoni, a ne stvaraoci. Njihove ideje o umetnosti nisu bile originalne, već najvećim delom uvezene iz Francuske. Želja da holandsko slikarstvo proslave van granica zemlje, koštala ih je mesta u istoriji nacionalne umetnosti.

Jan van Hajsum, Mrtva priroda sa cvećem, 1723, Rejksmuzej, Amsterdam

Situacija je unekoliko počela da se menja sredinom 20. veka, kada je 1952-ge u Centralnom muzeju u Utrehtu organizovana izložba Karavađo i nizozemlje. Pratile su je Bogovi, svetitelji i heroji iz 1980. postavljeni u Rejksmuzeju, Holandski klasicisti organizovani u Roterdamu i Frankfurtu 1999, Konac delo krasi iz 2006, i Konačno –  De Lares, čije se organizacije 2016. nije latio amsterdamski Rejksmuzej, kako su se mnogi nadali, već Muzej Tvente u Enshedeu.

Da li su napori savremenih istoričara umentosti, uključujući moju malenkost, uspeli da opozovu Toreov model holandske nacionalne škole? Ne verujem. U poslednjih deset godina ni jedan student na uvodnom predavanju Istorije holandskog slikarstva 17. veka nije znao odgovor na pitanje ko je Adrian van der Verf, a da bi ste videli njegova dela u Rejksmuzeju, morate se popeti na sprat, pa nastaviti levo do kraja hodnika.

Dr Tijana Žakula

istoričarka umetnosti, profesorka na Univerzitetu Utreht, Holandija

(Reprodukcije: dr Tijana Žakula)

©Artis Center 2018

 

 

Ostavite komentar:

*