post

Kolumna: 6. septembar – dan neobičnih “znamenja”

Veliko interesovanje publike za izložbu “Maison Barilli” u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Foto: SZPB

Neobičan dan je bio taj četvrtak 6. septembar. Astrolozi bi možda imali “odgovarajuće” objašnjenje. Neka retrogradna planeta u konjukciji s nečim? Ipak, određeni društveni procesi već dugo traju, a u prirodi svih stvari je da imaju protivtežu. Bez obzira na zvezde i planete nad nama. Duboko verujem da kosmos na taj način “niveliše” i uspešno “balansira” sve aktivnosti unutar jednog kompleksnog sistema koji se krije iza njegovog imena. U tom “nivelisanju”, s jedne strane, imali smo opštu medijsku halabuku i sledstvene reakcije (mahom na društvenim mrežama) povodom lansiranja “vivo eksperimenta” Mitrovićeve “ružičaste laboratorije” u njegovom ličnom Potemkinovom selu u Šimanovcima, a s druge, talas muzejskih događaja koji je okupio gotovo fantastično brojnu publiku. Pogotovu kada se ima u vidu da muzeji u Srbiji ne dobijaju onaj medijski prostor kojim dominiraju u najmanju ruku sumnjivi sadržaji. Što je u dobroj meri i njihova sopstvena greška, ali o tome opširnije u nastavku teksta.

Brajan Feri u Narodnom muzeju u Beogradu u četvrtak 6. septembra. Foto: NMBgd

Kako god, u času kad su merači gledanosti skakali do neba na otvaranju “Zadruge 2”, a nevoljna Happy TV bila spremna da organizuje direktan prenos “kidnapovanja” jednog od učesnika ništa manje besmislenih “Parova”, još jedne ne tako egzotične “biljke” u hibridnoj bašti ovdašnjih rialitija, ne bi li otela dve sekunde gledanosti konkurentskom Pinku, na Trgu galerija u Novom Sadu se tražila karta više za “Maison Barilli” i “Odgovorno u kulturi”, a Narodnim muzejom u Beogradu je šetala svetska rok zvezda Brajan Feri. Kažu, požurio je da ostavi prtljag, i praktično pravo s aerodroma pohitao u najveću muzejsku ustanovu u zemlji. Iako kamere nisu tako pedantno pokrivale ove događaje koji su se praktično odvijali u isto vreme kada i slavodobitno otvaranje famozne “protorenesansne” “Zadruge”, jasno nam je da u ovoj zemlji postoji itekakav odgovor na problem prizemnih sadržaja u koje tabloidizirani, populistički mediji uteruju “život” vaskolikom galamom, kao onomad doktor Frankenštajn u svoju “tvorevinu”.
Šta je u ovoj priči možda najzanimljivije?
Muzeji nemaju potrebu da izmišljaju, niti da “krpe” nespojivo i stvaraju nezamislivo, jer raspolažu sadržajima koji su po sebi, a interpretirani i prezentirani u skladu sa standardima moderne muzeologije, toliko zanimljivi za najšru publiku da sa tim zaista ne može da se takmiči nijedan medijski mogul ili neki ambiciozni političar. Prema pokazateljima sveobuhvatne studije koju su holandski stručnjaci sproveli prošle godine nijedna velika multinacionalna kompanija na planeti ne uživa ugled muzeja, niti ima njegovu edukativnu i potencijalno lidersku moć. Tendenciju da se ta moć usmeri na pravi način, a sa polazišta unapređenja društva, prepoznao je i Međunarodni savet muzeja tražeći od svih članova ove najveće zaštitarske asocijacije na svetu da razmotri novu definiciju uloge muzeja. Događaji od 6. septembra kod nas nam jasno pokazuju da naši muzeji takođe imaju tu vrstu moći, čak i kada nisu “ispraćeni” posredstvom medija onako i onoliko koliko bi to bilo i moguće i primereno.

Galerija Matice srpske 6. septembra i “Odgovorno u kulturi: 100 odabranih dela iz umetničke kolekcije Vojvođanske banke”. Foto: GMS

Ako 6. septembar 2018. u Srbiji posmatramo kao svojevrsni kulturni omen, neku vrstu metaforične poruke iz komunikacijske džungle u kojoj se čini “da su divlji isterali pitome”, jasno je da muzeji naše zemlje u svojim rukama drže autentični “ključ” čijim se “okretanjem” lako prelazi u dimenziju trajnih kulturnih vrednosti. Ono što ih sprečava da taj razmerno jednostavan potez naprave jeste njihova sopstvena inertnost (čast blistavim izuzecima!). Naime, razmera te inertnosti se da lako “izmeriti”. Ako u moj inbox na muzejskoj mreži svakog dana stigne na destine mejlova o izložbama, predavanjima, različitim programima koje organizuju muzeji u Srbiji (kakvih tu fantastičnih sadržaja ima!!!), a uporedo dobar deo istih tih muzeja nema naloge na društvenim mrežama, koji su besplatni, zadovolji se da tu i tamo obavesti medije o tome što radi, nema bazu podataka svojih posetilaca kojima bi direktno uputili poziv (ljudi se strašno lepo osećaju kada na njihovo ime stigne mejl iz muzeja!), često se ne sete ili se sete u poslednjem trenutku da obaveste kolege i poslovne partnere o otvaranjima i programima koje planiraju ….Šta hoću da kažem? Nedovoljna vidljivost muzeja u medijima je pre svega propust muzeja!
Za mene lično 6. septembar 2018. je dan koji ću pamtiti. Žao mi je što sistemi za praćenje gledanosti televizijskih programa nemaju opciju da pokažu koliko je dugo trajala višemilionska “zainteresovanost” nacije za kojekakve “zadruge”, kao što mi je žao što makar na godišnjem nivou nemamo izveštaj koliko je posetilaca videlo pojedine muzejske programe. Istovremeno, kao nepopravljivi optimista i strastveni muzealac, verujem da kolege iz Galerije Matice srpske i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (i ne samo oni!) nisu “izuzeci”, već vesnici jednog talas promena na polju muzejske komunikacije i liderstva u kulturi, koja će kao “virus” dobre prakse zahvatiti i ostale muzejske ustanove u zemlji. Konačno, kultura je na njihovoj strani. Ne moraju ništa da izmišljaju, jer barataju proverenim vrednostima. Publika, balgovremeno obaveštena, to odlično prepoznaje!
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i pisac
©Artis Center 2018

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.