post

Vinsent van Gog (2): Slikarstvo po cenu života

Ekskluzivno iz Pariza: Slavica Batos

Vinsent van Gog, Zvezdana noć, 1889, Muzej moderne umetnosti, Njujork

Teo i Vinsent su, kako su godine prolazile, postajali sve bliskiji. Više stotina sačuvanih pisama svedoči o tome koliko je Vinsentu bilo teško da se snađje u tzv. normalnom, realnom svetu. Istovremeno, njegova misao i način na koji je uobličena u pisanu reč, govorili su o istančanosti duha i o snažnom, lucidnom intelektu. Posebno su zanimljiva njegova razmišljanja na planu teorije umetnosti. Teu je vrlo rano bilo jasno da je umetnost jedini način da Vinsent uspostavi komunikaciju sa svetom i da se nekako iskobelja iz haosa svoje namučene psihe. Teo je bio jedini koji je shvatio da Vinsentovi crteži nisu neurotična potreba da se pobegne od realnosti i obaveza, nego, naprotiv, pokušaj da se iz realnosti iščupa neki dublji smisao, da se, s one strane varljive pojavnosti, dotakne žila kucavica sveta. Istine do kojih su veliki mistici stizali putem vere, Vinsent je naslućivao i napipavao posredstvom umetnosti.

Vinsent van Gog, Autoportret, 1887, Umetnički institut, Čikago

Ta sudbonosna spoznaja da će ubuduće umetnost biti njegovo izbavljenje i misija, vezana je za boravak među rudarima u belgijskim ugljenokopima. Sa istim žarom sa kojim je propovedao božju reč, počeo je da propoveda umetničku istinu. Crtežom je beležio pogurene siluete, namučena lica, udžerice, izrovaren i osakaćen pejzaž… Ono što nije mogao da nauči iz otvorene knjige prirode, nadoknađivao je precrtavanjem reprodukcija velikih majstora ili direktno iz udžbenika crtanja. Jednoga dana to više nije bilo dovoljno. Osetivši da je na prekretnici svog života, spakovao je knjige i blokove u ranac i krenuo peške put Brisela. Da uči. Da postane slikar.

Šta može o crtanju i slikanju da nauči neko ko već ima slikarsko oko, izvežbano višegodišnjim proučavanjem umetničkih dela, neko ko već godinama frenetično kopira crteže velikih majstora i upinje se da shvati vezu između linije koju povlači na papiru i oblika iz prirode? Anatomiju? Zakone perspektive? Karakteristike linije ili senke u odnosu na osvetljenost? Tajne zanata? Ukus epohe? Ustvari – sve to. Vinsentu je svaka lekcija dobrodošla. Na jednom crtežu iz 1882. godine (Tuga, sedeći akt prostitutke sa kojom je, u to vreme, živeo), vidimo da su i oko i ruka pouzdani, uprkos izvesnim odstupanjima od akademskih normi. To vidimo i na njegovim prvim uljanim slikama. Iako su motivi realistični (pejzaži, scene iz svakodnevnog života seljaka i radnika), namaz boje i potez sve više imaju sopstvenu autonomiju, pikturalni kvalitet nezavisan od tzv. fotografske slike sveta. U sledećih nekoliko godina, ova “autonomija poteza”, pomešana sa specifičnom, unutrašnjom vibracijom Vinsenta Van Goga, otelotvoriće se u slikarstvo kome se danas ceo svet divi.

Vinsent van Gog, Tuga, 1882, Garman Rajan kolekcija

Period između 1880. i 1886. godine mogao bi se nazvati vremenom “učenja i sazrevanja”. U to vreme, Vinsent Van Gog živi malo u Belgiji, malo u Holandiji. Upisuje se i na akademiju u Hagu, ali, ipak, više voli da “studira privatno” uz kolege i prijatelje, slikare, koji već imaju izvesno iskustvo. To mu ujedno rešava i problem ateljea. Za sve to vreme izdržava ga Teo, koji zauzvrat dobija poneko ulje ili crtež. Proteći će, međutim, mnogo vremena dok se Teo ne bude odlučio da klijentima pokaže i poneku Vinsentovu sliku. Razlozi za ovu uzdržanost su do danas ostali neobjašnjeni.

Jednog martovskog jutra 1886, Teo dobija kratko pisamce: “Biću oko podne u Luvru, a mogu i ranije ako hoćeš”. Ono što je, između redova, već bilo nagoveštavano u pismima, obistinilo se. Vinsent je stigao u Pariz i računa – normalno – da se useli kod brata. Koji – divne li koincidencije! – živi na Monmartru. Dve godine koje će uslediti biće ispunjene nesuglasicama i prepirkama, Vinsentovim “bežanjem od kuće”, Teovim izvinjavanjima i molbama da se vrati. Treba reći da naelektrisana atmosfera u kući nimalo nije ometala Vinsentov rad. Naprotiv, bio je u svom ambijentu: njegova nervna napetost i stvaralačka raspaljenost poticale su iz istog izvora.

Vinsent van Gog, Pogled na Pariz sa Monmartra, 1886, Nacionalna galerija Irske, Dablin

Onaj par izanđalih cipela, koji se publici oduvek dopadao, iako se po stilu (tamno-oker tonalitet i široki, plošni namazi boje), to malo platno razlikuje od slika kojima se Van Gog proslavio, spade među prve radove iz tog perioda. Mnogo su reprezentativniji nekoliko mrtvih priroda sa cvećem ili voćem i, posebno, jedan autoportret. Već na prvi pogled vidimo da je Van Gog savršeno razumeo poruke i impresionizma i poentilizma, ali da ih je, kao i svi veliki slikari, ugradio u sopstvenu kreaciju. Prosvetlio je paletu, koristio je čiste boje (onako kako izlaze iz tube, ne mešajući ih), nanosio ih na platno izolovanim, energičnim potezima, postavljajući često, jedan uz drugi, komplementarne tonove. Ono što je radikalno novo jeste izdužen potez, koji se širi i varniči u svim pravcima. Nova je, takođe, “psihologija”, tj. odraz unutrašnjeg života na licu. “Daleko više volim da slikam oči ljudi, nego katedrale” – rekao je, aludirajući  na ruansku katedralu, koju je Mone slikao u razna doba dana. Impresionizam definitivno nije bio po ukusu Van Goga. Sve te priče o čistim optičkim impresijama izgledale su mu kao udaljavanje od suštine i, kao takve, besmislene. Poentilizam, uzapćen u okvire pseudo-naučnosti, takođe. Željan istinskog kontakta sa svetlošću, bojama i prirodom, jednog dana je naprasno odlučio da napusti Pariz i da svoju slikarsku misiju nastavi na jugu Francuske. Izbor je pao na gradić po imenu Arl.

Vinsent van Gog, Zalazak sunca na Monmažuru, 1888, Van Gogov muzej, Amsterdam

Francuska Provansa, naročito u proleće, praznik je za oči i melem za dušu – za običnog čoveka. Za Van Goga to je poprište na kome se odvija borba prsa u prsa između sila prirode i njegovih stvaralačkih demona. Sve što vidi on prenosi na platno, kao da otima, kao da, bez njegove intervencije, svoj toj lepoti preti bespovratno propadanje. Slika nezajažljivo, kao u transu, “kao besan”, vrlo često jedan isti motiv po nekoliko puta, trošeći na platna i boje skoro sav novac koji mu Teo šalje. Smiruje savest mišlju da će Teo, jednog dana, uspeti da proda te slike, bar za onoliko para koliko košta materijal. Njemu lično, ništa ne treba. Ne mora da jede, može da spava bilo gde, ali boje i platna… bez njih je ugrožen i njegov život i razlog njegovog postojanja na svetu.

Teo, koji je, hteo ne hteo, postao sastavni deo ovog delirijuma, oseća instinktivno da je Vinsent na putu da ostvari nešto veliko. Problem je samo u tome što je ta monstruozna misija u konfliktu sa praktičnom svakodnevicom. Slike se ne prodaju, novac odlazi u nepovrat, Vinsenta razdire osećanje krivice zbog bratovljeve žrtve, vrtlog ludila preti da ih obojicu proguta. U jednom trenutku, Vinsentu se čini kao spasonosno rešenje da podeli svoje skromno obitavalište (čuvenu  “Žutu kuću”) sa nekim drugim slikarem. Kao motiv navodi finansijske prednosti, posebno ako se, jednog dana, tu osnuje mala slikarska kolonija. U suštini, on se plaši samoće. Plaši se sila koje njime vitlaju, plaši se nereda u svojoj glavi. Neizostavno mu je potrebno neko uporište u tom haosu, pouzdan pogled i prijateljska reč. Pol Gogen verovatno nije bio najbolji izbor. Ali Vinsent želi upravo njega i to se pretvara u pravu opsesiju.

Vinsent van Gog, Vaza s dvanaest suncokreta, 1888, Nova Pinakoteka, Minhen

Pol Gogen, u tom trenutku ima sasvim drugačije planove i boravak u istom prostoru sa uspaljenim i neuračunljivim Holanđaninom unapred ga iritira. Međutim, nema izbora. Na tržištu slika on u potpunosti zavisi od Tea Van Goga, besparica i njega pritiska a, s druge strane, nudi mu se nekoliko meseci lagodnog života. Pristaće, naravno, već kujući u glavi planove da, od ušteđenog novca, plati sebi sebi put na daleka, egzotična ostrva.

Vinsent, koji je i inače lud, sad je lud od sreće. Da bi impresionirao Gogena, da bi ga što lepše dočekao, upada u stvaralačku groznicu kakvu nikad dotad nije iskusio. Slika suncokrete, žitna polja, čemprese koji podrhtavaju u letnjoj jari, noćna nebesa izbušena sjaktanjem zvezda… sve u čemu prepoznaje sopstveno drhtanje i žar. Više se ne zna da li kroz tu mahnitost traži oduška prenadraženim nervima ili svojim zdravljem plaća danak silovitoj nemani koja mu čupa utrobu i mozak i koja se, kroz slike, materijalizuje i razmnožava.

Na te slike Gogen reaguje vrlo uzdržano. Objektivna procena i prijateljski saveti su sve što ima da ponudi. On ima precizne teorije o tome kako treba slikati, dobronameran je sa svima koji su spremni da slede njegovu doktrinu, ali, ne podnosi da mu se protivreči. Vinsent to oseća i trudi se – koliko može – da bude dobar đak i da se uskladi sa Gogenovom estetikom. Smirio je svoj raštrkan potez, pojednostavio kompoziciju, pristao da površine hromatski ujednači i oiviči jasnom linijom, prihvatio je i sinkretizam, i simbolizam i elemente dekorativnosti… i to je trajalo sve dok ga neumoljivi, slikarski instinkt samoodržanja nije upozorio da je izneverio ono što je trebalo da mu bude najsvetije – sebe samog. Da je na putu da proigra svoju umetnost, onu koju je hranio sopstvenim životnim sokovima, kojoj je dao sve. To je početak kraja. Prijateljstvo ostaje naizgled netaknuto, ali Vinsent sve češće gubi nerve i pada u vatru na najmanji povod. Diskusije se pretvaraju u svađe, kroz koje se provlači neka mukla pretnja. Gogen sve češće govori o odlasku.

Vinsent van Gog, Sećanje na vrt u Etenu (Gospodje iz Arla), 1888, Ermitaž, Sankt Petersburg

Jednog dana oko Božića, u “Žutoj kući”,  policija pronalazi polumrtvo telo Vinsenta Van Goga. Umotano u okrvavljene čaršave. Osakaćeno. Priča o odsečenom uvetu i nesretno završenom prijateljstvu kreće čaršijom, mada niko ne zna šta se zapravo dogodilo. Svi se, ipak, slažu oko jedne stvari: Vinsent Van Gog je lud i treba ga udaljiti iz zajednice normalnih ljudi. Rečeno – učinjeno, ali mu je, omogućeno da i dalje slika. Zanimljivo je da, upravo iz tog perioda potiču neka od njegovih najboljih dela. Prepoznajemo ih po onom vijugavom, psihodeličnom potezu. Među njima ima i nekoliko autoportreta. Gledajući ih, imamo utisak da slikar preispituje svoj lik u ogledalu i traži odgovor na suštinsko pitanje: “Ko sam ja i šta to nosim u sebi?”

To pitanje ne prestajemo da postavljamo i mi sami. Ko je Van Gog? Zašto je svoj život okončao u momentu kad je u slikarstvu konačno dostigao nivo za kojim je težio? Šta je to što više nije mogao da izdrži? Osećanje krivice što je sav teret oko svog izdržavanja svalio na brata? Sumnja da će taj novac ikada moći da nadoknadi? Strah da će ga demon ludila jednom definitivno uzeti pod svoje? Sve veći raskol između njega i realnog sveta? Najlakše je odgovoriti – sve to po malo.

Vinsent van Gog, Autoportret sa previjenim uhom, 1889, Korto institut, London

U suštini, nema pravog slikarstva bez izvesne senzibilnosti nervnog sistema, kao što ne može biti slikarstva tamo gde je ludilo već uzelo maha. Čovek u akutnom psihotičnom stanju, čak i ako ga je priroda obdarila talentom, nikad neće napraviti umetničko delo vredno pažnje. Upravo do tog saznanja dolazimo proučavajući Van Gogov život i slike. Van Gog je istovremeno bio i promišljen i neobuzdan. Bio je razapet do kidanja između nagona da se prepusti orgiji boja i oblika, s jedne strane, i želje da udovolji estetskim zakonitostima – koje je savršeno poznavao, s druge. Napor da nekako uspostavi ravnotežu između te dve oprečne tendencije bio je pregolem za njegovu, već samu po sebi krhku, psihičku konstituciju. Ne, Vinsent Van Gog nije bio lud. Bio je umetnik. A pošto je sebe video samo kao revnosnog zanatliju, mogli bismo da kažemo da je – sagoreo na poslu.

(Kraj)

 

Reprodukcije© Google Art Project

Ovaj tekst je ustupljen ekskluzivno za onlajn objavljivanje Artis Centru i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.