post

Avinjon: Darel, kvintet i polovična rešenja

U Aleksandrijskom kvartetu sam nerazumno uživala tokom dugih i dosadnih predavanja iz Političke ekonomije u A1 amfiteatru Ekonomskog fakulteta, izgubljena na obalama Sredozemlja dok je circa hiljadu brucoša dremalo iščekujući da čitav fakultet, Beograd pa možda i Srbija nestanu u moru dosade. Od tada Lorensa Darela smatram duhovnim srodnikom i rado mu se obraćam u presudnim životnim trenucima kojih je, neću biti skromna, veliki broj.

Papska palata u Avinjonu, detalj

Prve zarađene pare sam, očekivano, utrošila na put u Egipat, tragajući za faraonima u Dolini kraljeva ali i neuništivim duhom Grada rečene Aleksandrije, ispijajući „naše“ piće u Cecil hotelu,  zureći u prolaznike, udišući slani vetar s mora, osećajući da to nešto između Lorensa i mene nije završeno.
Nakon nekoliko godina pazarila sam Avinjonski kvintet istog autora. Realno, nisam ga još pročitala, neke su se stvari iskomplikovale, tipa odrasla sam i negde izgubila zvezdu vodilju, ali se često vraćam nekom od likova u knjizi. Odluka da se stigne u Avinjon, otpeva popularna  pesmica o napola srušenom mostu na Ronu i prošeta po papskoj palati bila je koliko očekivana toliko i neizvodljiva…

Most u Avinjonu

Vremena se naposletku menjaju, te je došlo doba blagostanja a ja sam se sitnim koracima, uzbuđeno tapkajući u mestu kad naiđem na neku neopisivu usputnu lepotu, našla nadomak Avinjona.
Iako sam agnostik, što skoro definisah gledajući neke okrutne verske čistke putem kablovske, obišla sam priličan broj crkava, što katoličkih (bogatih), što pravoslavnih (uglavnom siromašnih i poharanih), kao i poneku džamiju jer sam srca pravednoga pa ne diskriminišem građevine prema verskoj pripadnosti.

Od Darelovog Avinjonskog kvinteta do Avinjona -Zorana Drašković

Avinjon je i danas poznat kao papski grad, iako već vekovima tu ne stoluju pape. Iz četrnaestog veka i vladavine sedmorice istinskih papa i dvojice koji bas i nisu bili ekskluzivni, tačnije dvojice antipapa očuvana je izvanredna arhitektura grada koji je na listi UNESCO-ove zaštićene svetske baštine.
„Zapadna šizma“ kojom je neslavno završeno Avinjonsko papstvo, tačnije uporedna vladavina dvojice papa, jednog avinjonskog i drugog rimskog govori, bar meni i između redova, da niske strasti i surova nelegitimna borba za pozicije koje nam ne sleduju po vrlinama, nije speciljalitet nas malih i nevažnih sudionika evropske istorije, već je pravilo koje treba imati u vidu kad konkurišemo za bilo koju ulogu u životu…
Pored papske palate koja dimenzijama uliva strahopoštovanje ali u mom slučaju ne i želju da se istraži, nalazi se crkva Notre Dame des Domes, nelogično mala za jednu katedralu, opet sa ogromnom statuom Bogorodice na vrhu nadovezujući se na gromadne zidine palata. Statua je tako velika i zlatna da crkva izgleda kao skromno postolje nadgrobnog spomenika prerano upokojene device.
Ispred crkve, predimenzionirano raspeće koje se preteći nadvija nad trg sa pripadajućim anđelima oplakivačima, ostavlja me prilično začuđenom čitavom kompozicijom. Veličina sakralnih objekata na trgu se nekako otrgla kontroli pa iza masivnih zidova pre očekujem kazamat, što su papske palate vekovima i bile, nego prigodne prostorije za obraćanje bogu i ostale urbane legende.

Avinjonske vedute ili sitnice koje čine svakodnevicu grada

Glavna ulica, lepo uređena pešačka zona koja počinje, ili završava kako već okreneš, šarenim  karuselom sa konjićima umesto sedišta, ostavlja mnogo prijatniji utisak. Mnoštvo kafea, restorana, terase prepune gostiju, žuti pas ispružen na suncu pored razmetljivo bogatog menija ispisanog kredom na starinskoj tabli.
Posle ispijenog espresa nikakvog ukusa, kojim sam kažnjena jer sam poverovala rečenom meniju, krenula sam ka još jednoj atrakciji… avinjonskom mostu St. Benezet. Valjalo je proći kroz istorijsko jezgro grada opasano odlično očuvanim srednjevekovnim zidinama.

Espreso s pogledom na Papsku palatu

U skladu sa profesionalnom i emotivnom radoznalošću posetila sam gradsku turističku organizaciju gde sam začudo upoznala gospođu sa teritorije bivše Jugoslavije, na koju su me ljubazno uputili shvativši da dolazim iz Srbije. Tu sam izgubila pola sata pričajući sa nepoznatom ženom, nepoznatog porekla, (izraz bivša Jugoslavija krije mnoge zamke), ne saznavši ništa o Avinjonu, što mi je bio cilj, ali detaljno upoznavši  značajne momente njenog života u Francuskoj. Kao i finansijski status skladne joj porodice dok me je ubeđivala da izbegnem obilazak Postojnske jame u povratku jer je, citiram „ulaznica užasno skupa“.
Nadalje sam izbegavala „naše“ u belom svetu kao i svedočanstva o njihovom čudesnom standardu.
A taj avinjonski skoro pa most ne vodi na drugu obalu. Podigli su ga na mestu koje Rona redovno i obilno plavi, na insistiranje mladog pastira Benoa, kome se bog javio u snu rekavši da batali ovce i krene u Avinjon, te podstakne lokalni živalj da sagradi most.
Prošao je po prilici kao svaki seljanin kad stigne u čaršiju, mangupi su ga ismejali a gradski oci poručili da, ukoliko mu je baš bog naložio da sagradi taj most, sam energično započne gradnju a oni će ga ispoštovati čim postavi na mesto kamen temeljac težak par tona. Treba li reći da je nejaki pastir kao od šale podigao stenu i započeo gradnju, a reka je vekovima uredno sakatila most, dok stanovnicima Avinjona nije dojadilo pa su prestali da ga popravljaju, očekujući valjda da i preostala polovina nestane u talasima.
Ali nije nestala!
Most je zastao na pola puta do suprotne obale opirući se rušenju, pričajući legendu o Benou, njegovoj veri i upornosti, opštem podsmehu, psihologiji mase i ostalim misterijama univerzuma…

Lavanda za (pod)sećanje.

Stajala sam na kraju mosta (koji je u ovom slučaju bio u sredini), posmatrajući svoju izduženu senku u zelenoj vodi Rone..nije mi  bilo ni do skakanja, ni do plivanja, ni do zapomaganja da naiđe princ i prenese me na drugu obalu. Ma nije mi bilo ni do čega.
Neke su pojave u životu polovične, bilo da su nedovršene ili trajno oštećene poput ovog mosta, pa imaju malu ili nikakvu funkciju.. treba ih prepoznati..i zaobići, makoliko ljupke bile.
To be continued…
Tekst i fotografije: Zorana Drašković
@Artis Center 2020

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

This site uses Akismet to reduce spam. Learn how your comment data is processed.