post

Artisova draguljarnica: Mirišljave ogrlice

U okviru januarskog svetlucanja mi još malo zavirujemo u raskošnu riznicu malih-velikih remek dela evropskih majstora umetničkih zanata. Ovog puta među češke duvače stakla i jednu neobičnu, skupocenu formu nakita – ogrlicu sa priveskom u obliku bočice za parfem!

Najstariji arheološki nalazi ukazuju da su Česi iz Bohemije znali tajnu duvanja stakla već sredinom 13. veka. Kada u epohi renesanse otkriju tehnologiju proizvodnje providnog stakla, tvrđeg i jednostavnijeg za obradu rezanjem, stvoriće instituciju kristala iz Bohemije čija slava ne jenjava do danas. Od finih čaša i najrazličitijih posuda, preko kristalnih lustera i suvenira, pa do skupocenih bočica za parfem u formi nakita, koje su predstavljale pravi modni hit u epohi art nuvoa!

Bočice za parfeme u formi priveska koji se na lancu nosi oko vrata – remek dela češke primenje umetnosti staklarstva i juvelirstva

Izdvojili smo nekoliko reprezentativnih primeraka dvostruko radoznali – kakvi su se mirisi unutra nalazili, tačnije šta su dame tog vremena preferirale među mirisnim esencijama, i kako li su izgledale toalete uz koje je nošen ovako raskošan nakit?

© Artis Center 2019
post

Čarls Reni Mekintoš: Dizajner koji je izmaštao Glazgov

Ekskluzivno iz Glazgova za Artis magazin Stefan Žarić!

U tekućoj godini , Škotska, a naročito njeno čedo art nuvoa, Glazgov, obeležavaju 150 godina od rođenja svog mezimca, arhitekte i dizajnera koji je zauvek izmenio tok istorije umetnosti a Škotsku upisao u njen kanon – Čarlsa Renija Mekintoša. Domaća istorija umetnosti, često okovana slikarstvom, ovoj revolucionarnoj figuri nije posvećivala mnogo pažnje, te stoga prenosimo ekskluzivni materijal sa izložbe Čarls Reni Mekintoš: Stvaranje Glazgov stila, koju je tokom svog istraživačkog boravka u Ujedinjenom Kraljevstu posetio Artisov saradnik, istoričar mode i dizajna Stefan Žarić.

Čarls Reni Mekintoš, Stolice za kuću Hil, 1903/05, fotografija u vlasništu Getty Images – De Agostini Picture Library

Ukoliko ste se tokom 2018. godine prošetali ulicama Glazgova, ili to pak planirate da učinite pre njenog konca, dve stvari će vam privući pažnju. Zastave na svakoj svetiljci, i reklame i bilbordi svuda po gradu. Jedna uz drugu, stoje najave dva događaja na koja su Škoti ove godine naročito ponosni: obeležavanje 150 godina od rođenja Čarlsa Renija Mekintoša (1868 – 1928) i evropsko prvenstvo u atletici, čiji je Glazgov domaćin. Retko je naime da se ta dva večita oponenta, dijametralno vrednovana u većini zemalja uključujući i našu, jednako  cene. Ipak, ono što me je u Škotsku dovelo jeste Mekintoš, i svojevrsno hodočašće za njegovim ostvarenjima, naročito nakon srceparajućeg i nemilog požara koji je ranije ove godine zadesio njegovo najveličenstvanije ostvarenje – Glazgovsku umetničku školu.

Kako je usled požara škola zatvorena za javnost, a svaki pristup blokiran iz bezbednosnih razloga, druge kulturno-umetničke insitucije i legati koje baštine Mekintoševa dela potrudile su se da ovaj nedostatak svojski nadomeste. Tako su, poput kakvog lova na blago, oživela mesta relevantna za život i rad ovog dizajnera, a gotovo svaki autobus u gradu ukrašen promotivnim materijalom sa izložbe. Nema sumnje, došao sam u grad Čarlsa Renija Mekintoša.

Ulaz u Kelvingrov muzej i umetničku galeriju sa najavama izložbe Čarls Reni Mekintoš; Stvaranje Glazgov stila

Prva stanica – Kelvingrov muzej i umetnička galerija

Po rečima Dankana Dornana, upravnika mreže glazgovskih muzeja, izložba Čarls Reni Mekintoš: Stvaranje Glazgov stila pruža priliku da se uticaj kreativnog genija jednog dizajnera na identitet grada preispita, kako su ekonomski, inudstrijski i umetnički razvoj Glazgova usko povezani sa Mekintoševim stvaralaštvom. Još značajnije, pored njegovih ostvarenja, na izložbi su predstavljena i dela umetnika koji su uticali na Mekintoševo jedinstveno poimanje dizajna i arhitekture poput Talvina Morisa, Obrija Birdslija, Džesi Marion King, te predmeti poput  tekstila, vitraža, japanskih grafika, ilustracija za bajke i kineskog porcelana koje je Mekintoš utkao u svoju poetiku. Kuriozitet izložbe svakako predstavlja veliki broj dela Mekintoševe supruge, Margaret Mekdonald Mekintoš, naročito Majska kraljica i četiri akvarela Godišnja doba. Ovakvom koncepcijom, koja pruža uvid u celokupno stvaralaštvo  i život jednog dizajnera istovremeno pružajući i narativ o jednom gradu, izložba je prerasla svoj muzejki okvir i postala svojevrsno otvoreno delo kako ga opisuje Umberto Eko.

Argil stolica, 1898/99, iz kolekcije Muzeja primenjenih umetnosti i nauka Sidnej, fotografija u vlasništvu muzeja

Druga stanica – Mekintoš kuća pri Hanterijan umetničkoj galeriji i Kuća za ljubitelja umetnosti

Videti Mekintoševa ostvarenja u muzejskoj postavci je jedno. Videti ih u svom originalnom okruženju, kao što su dve pomenute kuće je nešto sasvim drugo. Gotovo nepodnošljiva belina kojoj je Mekintoš u uređivanju enterijera bio sklon, ponegde oštro presečena upotrebom detalja ruže nastalog u saradnji sa Margaret, otkriva minucioznu, čak i opsesivnu ambicioznost u spajanju funkcionalnog i estetskog kroz geometriju kao opštepriznati jezik modernizma. Upravo iz takve ambicioznosti nastala je jedna od najpoznatijih stolica u istoriji dizajna, stolica Argil, čijih nekoliko primeraka krasi trpezariju Mekintoš kuće. Interesatno je da su u toj kući Mekintoševi i živeli, odnosno da su je živeći u njoj stvarali, a stvarajući u njoj živeli pa tako poseta ovom legatu budi intimne emocije i poštovanje, kao da se susrećete sa Čarlsom i Margaret lično.

Enterijer Mekintoš Kuće, Hanterijan umetnička galerija

Treća stanica – Svetionik

Zgrada nazvana Svetionik, odnosno The Lighthouse, koju je 1895. dizajnirao Mekintoš danas služi kao Centar za dizajn i arhitekturu Škotske. Svetionikom je nazvana zbog tornja koji je Mekintoš dizajnirao, a sa čijeg se vrha može osmotriti ceo grad. Pri manifestaciji Mekintoš 150, Svetionik je izložio makete kako realizovanih tako i nerealizovanih Mekintoševih objekata, te potonje ucrtao na sadašnju mapu grada, stvarajući imaginarni arhitektonski narativ o Glazgovu koji je postojao samo u umu dizajnera.

Stolica sa visokim naslonom za Čajdžinicu, 1900, Kelvingrov muzej i umetnička galerija

Četvrta stanica – Čajdžinica

Poslednja stanica u višednevnom umetničkom “lovu” na Mekintoševa ostvarenja pre polaska za Edinburg jeste Čajdžinica, odnosno Willow Tea Rooms. Dve čajdžinice, od kojih je jedna originalna, a druga vrlo verna replika gostionice koja se tu nekada nalazila, interesantne su heritološke jedinice. Pored autentičnog enterijera, ove gostionice igraju se i sa konceptom gastro nasleđa, nudeći originalne čajeve i dezerte iz Mekintoševog doba u okviru svojih menija.

Enterijer Čajdžinice 

Ispijajući čaj na jednoj od Mekintoševih stolica i gledajući preko mora posetilaca napolje, kroz prozore ukrašene ružinim aplikacijama i tananim metalnim bordurama, okončavam svoje Mekintoš hodočašće. Na pamet mi pada naš dizajner, tako malo izlagan i izučavan – Dragutin Inkiostri Medenjak i njegove stolice. U nadi da će Inkiostri od strane domaće muzeologije doživeti renesansu, pozdravljam se sa Mekintošom, i to ispred murala koji je kao poklon gradu i dizajneru oslikao ulični umetnik Rogue Oner. Mekintoš je svojim sugrađanima poklonio grad koji oni već 150 godina ponosno čuvaju, ne ruše, i ne grade nešto što bi ovaj pulsirajući organizam, sazdan od prošlosti i sadašnjosti na bilo koji način ugrozilo.

Komemorativni mural posvećen Mekintošu, Rogue Oner, Glazgov

Stefan Žarić,

Istoričar umetnosti i mode

Fotografije su u vlasništvu autora teksta ukoliko nije drugačije naznačeno.

© Artis Center 2018

post

Rajhl, Mađar i panonska Secesija

Ornament na uličnoj fasadi Rajhlove palate u Subotici, detalji od kovanog gvožđa i Žolnaji keramike, 1904.

Ornament na uličnoj fasadi Rajhlove palate u Subotici, detalji od kovanog gvožđa i Žolnaji keramike, 1904.

Izuzetan studijski izlet u Suboticu i Segedin, koji je Artis centar organizovao 10. juna, tragom Ferenca Rajhla (1869-1960) i Ede Mađara (1877-1912), dvojice arhitekata koji su oblikovali južnopanonsku Secesiju u ova dva grada-bombonjere, učinila je da na trenutaka prođemo kroz vremensku kapiju i nađemo se u srcu jedne epohe koja je presudno uticala na formiranje modernog evropskog društva.

Iako oba grada predstavljaju prave male enciklopedije arhitektonskih stilova poznog 19. i ranog 20. veka, mi smo se bavili isključivo onim zdanjima oblikovanim u stilu Art Nuvoa (francuski pojam u ovom konteskt označava na simboličan način sve pravce koji su se našli u okrilju tzv. Nove umetnosti krajem 19. veka – Jugendstil, Secesija, Modernizmo, Liberti stil, itd.), odnosno Secesije, kako ovaj poslednji univerzalni umetnički pravac nazivaju u Austriji, Mađarskoj, Hrvatskoj, Sloveniji, Srbiji.  Arhitektura i primenjena umetnost ove specifične ere koju poznajemo i pod nazivom Bel Epok (Lepa epoha), bili su povod da se ustvari bavimo daleko širom slikom društva i promena koje su se dogodile na planu nastanka gradova, njihove urbanizacije i modernizacije proistekle iz kompleksnog procesa socijalnih i nacionalnih revolucija, a, pre svega, industrijalizacije i novih formi poslovanja.

Pogled na dve kuće koje je Rajhl projektovao 1904. - Porodičnu i kuću za najam iz pravca Rajhlovog parka u Subotici. Levo je bista ovog značajnog arhitekte.

Pogled na dve kuće koje je Rajhl projektovao 1904. – Porodičnu i kuću za najam iz pravca Rajhlovog parka u Subotici. Levo je bista ovog značajnog arhitekte.

Razvoj gradova najneposrednije će uticati na formiranje nove buržuaske klase i jednog stila života u čijem fokusu više nisu kraljevi i aristokratija već novi poslovni čovek, ali i radnička klasa u formiranju. To je vreme u kojem rodonačelnik savremenog urbanizma Žorž Ežen Osman (1809-1891) ruši srednjovekovni Pariz, Bečlije dobijaju svoj famozni Ring, veliki evropski gradovi doživljavaju transformaciju koja će ih iz neuslovnih varoš bez odgovarajuće infrastrukture pretvoriti u moderne centre u koje hrle dojučerašnji poljoprivrednici, nadničari, studenti, šegrti i čitava jedna armija mladih muškaraca i žena, koja u fabrikama, robnim kućama (kakva je to novina bila!), zanatskim radnjama, hotelim i restoranima, vidi mogućnost da zaradi, privredi, a možda se i obogati. Na toj promenjenoj slici onovremenog novog sveta pojavljuje se naročita potreba za projektovanjem nove vrste stambenih objekata, a pre svega stanova za iznajmljivanje, koji variraju od neuslovnih sobičaka bez vode i grejanja, do luksuznih apartmana u zgradam raskošnih fasada u centru metropola u nastajanju.

Ungar-Majerova palata u Segedinu, koju je Ede Mađar projektovao za rentijere Bena Ungara i Arona Majera 1911. Reč je o bloku stanova sa prostorom za radnje u prizemlju u najstrožem centru grada.

Ungar-Majerova palata u Segedinu, koju je Ede Mađar projektovao za rentijere Bena Ungara i Arona Majera 1911. Reč je o bloku stanova sa prostorom za radnje u prizemlju u najstrožem centru grada.

Na trasi železnice, tog čuda 19. veka koje će omogućiti ekspenzivni razvoj privrede i trajno promeniti odnos prema putovanju iz razonode, kategoriji nepoznatoj čoveku ranijih vekova, našli su se Subotica i Segedin. Važan preduslov za procvat ovih gradova, veliki izazov za poslovne ljude – potencijalne investitore javnih i stambenih objekata. Platforma na kojoj će Art Nuvo dobiti svoju inicijaciju bez uporednika i rezultirati nekim od najlepših građevina u ukupnom graditeljskom iskustvu evropske civilizacije.

Reok palata u Segedinu, detalj fasade sa motivima vodenih ljiljana, remek delo Ede Mađara iz 1907.

Reok palata u Segedinu, detalj fasade sa motivima vodenih ljiljana, remek delo Ede Mađara iz 1907.

Da, 10. juna je u Subotici i Segedinu drugačije bilo upravo to što nismo razgledali crkve i dvorce već privatne domove, odnosno stanove za izdavanje koje su finasirali bogati preduzetnici poput advokata Arpada Grofa, hidroinženjera Ivana Reoka i visokog nastojnika pošte (još jedne velike inovacije 19. veka) Jožefa Morisa ili lične domove samih arhitekata kakva je Rajhlova palata u Subotici sagrađena 1904. godine. Gledali smo ih istovremeno očima projektanata, temperamentnog, okretnog Rajhla, tog Apatinca koji je bez straha krčio svoje mesto u društvu uživajući u najrazličitijim izazovima, i setno-melanholičnog, maštovitog Mađara, zanesenog vilinskim pojavama, genijalnog fantaste kadra da pokrene masu zidova tako da posmatrač ima živi utisak da se nalazi usred mekog kretanja vode, okružen vodenim ljiljanima i travama, kao da se kupa na nekoj skrivenoj plaži na Tisi.

Stepenište Reok palate sa raskošnim floralnim ukrasom koji je dizajnirao Ede Mađar, a realizovao majstor umetničkog znata Pal Fekete 1907.

Stepenište Reok palate sa raskošnim floralnim ukrasom koji je dizajnirao Ede Mađar, a realizovao majstor umetničkog znata Pal Fekete 1907.

Pratilo nas je vanredno lepo vreme i posebna atmosfera povodom obeležavanja jubilarnog 5. Međunarodnog dana Art Nuvoa ili kako ga u ovom delu sveta nazivaju – Svetskog dana Secesije. Imali smo sreću da nas kroz priče o Rajhlu i Mađaru vode istoričarka umetnosti Nela Tonković, direktorka Galerije savremene umetnosti, smeštene u Rajhlovoj palati u Subotici, i Nora Hodi, istoričarka umetnosti, specijalizovani vodič za Secesiju u Segedinu.

Grof palata u Segedinu, koju je Ferenc Rajhl projektovao za advokata Arpada Grofa 1913.

Grof palata u Segedinu, koju je Ferenc Rajhl projektovao za advokata Arpada Grofa 1913.

Videli smo skrivena stepeništa i prolaze (Reok palata, Ungar-Majerova palata), prvi, elegantni lift (Palata u obliku slova U u ulici Crnog orla), prostor namenski projektovan za prvu gradsku apoteku (Baumhornova zgrada u obliku pegle), ali i zgrade koje su izgubile svoj dekorativni ukras (Šeferova palata i Godlšmitova najamna palata), karakterističan za Art Nuvo, tokom novijih restauracija, u trenucima kad se nije imalo sredstava ili znanja da se njihova obnova sprovede na pravi način. Spoznali smo, s tugom, istinu o onim objektima koji su zauvek nestali u novim graditeljskim stremljenjima, a pre svega shvatili naročit odnos prostora, urbanizma i arhitekture u kontekstu svakodnevice koja svojim specifičnostima uslovlja izvodljivost određenih zamisli (Grof palata, Morisova kuća). Nekada investitori nisu imali mnogo sluha za novotarije, a ponekada sami arhitekti hrabrosti da se bore za lične ideje, za svoje kreativno viđenje sveta. Ono što je možda najznačajnije, upoznali smo ljude koji su nosioci ideja jednog vremena. Njihovu potrebu da zarađuju ili da se razmeću novostečenim bogatstvom, žudnju da ostave trag svog bivstvovanja ili da se pomire sa tokovima sudbine za koju su procenili da je snažnija od njihovih sopstvenih uvrenja i moći.

Rajhlova plava vrata na kući koju je projektovao za visokog poštanskog upravitelja Jožefa Morisa u Segedinu 1910-1912.

Rajhlova plava vrata na kući koju je projektovao za visokog poštanskog upravitelja Jožefa Morisa u Segedinu 1910-1912.

Rajhl je doživeo duboku starost, Mađar se ubio zbog neostvarene ljubavi. Subotica i Segedin pamte ove izuzetne ličnosti na najlepši mogući način – kroz dela koja su ostavili potomcima kao deo kulturnog identiteta, kao nasleđe koje treba čuvati, a pre svega razumeti i osećati kao svoje.

Plesačice, detalj raskošno ukrašenog ulaza u Goldšmitovu najamnu palatu, koju je Ede Mađar projektova 1905. Nažalost, one su i jedini preostali trag nekadašnje bogate dekoracije ovog zdanja s početka 20. veka.

Plesačice, detalj raskošno ukrašenog ulaza u Goldšmitovu najamnu palatu, koju je Ede Mađar projektova 1905. Nažalost, one su i jedini preostali trag nekadašnje bogate dekoracije ovog zdanja s početka 20. veka.

Mi smo se u Novi Sad i Beograd u kasnim večernjim satima vratila sa snažnom emocijom proisteklom iz jednog iskustva koje kreira samo grupa ljudi koja voli umetnost u procesu uzajamne razmene dobre energije.

Artisovci na stepeništu Reok palate u subotu 10. juna, kada smo jedinstvenim putovanjem na tragu panonske Secesije u delu dvojice arhitekata, obeležili 5. Međunarodni dan Art Nuvoa. Foto: Ljuba Tošković

Artisovci na stepeništu Reok palate u subotu 10. juna, kada smo jedinstvenim putovanjem na tragu panonske Secesije u delu dvojice arhitekata, obeležili 5. Međunarodni dan Art Nuvoa. Foto: Ljuba Tošković

Upamtićemo subotu 10. juna 2017. kao dan u kojem smo čuli mnoštvo divnih priča, ekskluzivno videli čarobne enterijere koji nisu svakodnevno dostupni publici, a pre svega podelili radost žive razmene utisaka, osećanja i mišljenja o kulturi, nasleđu i akterima jedne epohe koja je prekinuta u naletu Velikog rata, a da bi sve do 70-tih godina minulog veka bila posmatrana kao dekadentna, retrogradna, plod buržujsko ukusa krcatog kičom i jeftinim razmetanjem. O, kako mnogo nepravednih, a iznad svega, neistinitih kvalifikacija koje je iznedrio vrli, novi svet odbacujući sve što je stvoreno pre Prvog svetskog rata. Nesvestan da bez Art Nuvoa i Bel Epoka ne bi bilo moguće promišljati i stvarati dalje. Jer kao što bez Akademizma Impresionizam nema svoj kontekstualni pandan, pa samim tim ni smisao, ni bez Art Nuvoa nije moguće razumeti Art Deko, Bauhaus, Purizam i sve ono što će se dogoditi kada jednom zaćuti oružje, a kreativni duhovi pokrenu nove stvaralačke procese, koji su uvek, ali uvek, refleksija kako njihovog ličnog, tako i kolektivnog odnosa prema aktuelnoj realnosti trenutka u kome stvaraju.

Tamara Ognjević

Fotografije: Tamara Ognjević i Ljubomir Tošković

© Artis Center 2017