post

Ekskluzivno: Vimbldonski pobednički tanjir i druge, primenjene priče

Taman kad pomislimo da sve znamo o zbirkama Galerije Matice srpske naiđe pravo iznenađenje – u utorak 14. maja u 12 časova GMS, uvek pun prijatnih novina, poziva na promociju kataloga “Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske” čiji je autor naša uvažena koleginica istoričarka umetnosti Milena Vrbaški. Na otvaranju će govoriti upravnica Galerija Matice srpske, dr Tijana Palkovljević Bugarski i Ljiljana Lazić, istoričarka umetnosti, muzejska savetnica MUzeja grada Novog Sada – tri asa struke i nauke na jednom mestu, a tema pravi biser za ljubitelje umetnosti. Zahvaljujemo se na ekskluzivitetu da objavimo vrlo zanimljiv odlomak iz kataloga koji će biti promovisan u okviru Nacionalne nedlje muzeja i manifestacije “Muzeji za 10”. 

Jedna od posebnih zbirki Galerije Matice srpske, Zbirka primenjene umetnosti, sadrži predmete koji su nastajali su u širokom vremenskom rasponu, od kraja XVII do početka XXI veka. U ovu malobrojnu zbirku (sadrži ukupno 30 predmeta), formiranu 2013. godine, razvrstani su artefakti na kojima se po njihovim tehničkim ili istorijsko-tehnološkim karakteristikama uočava neki od vidova primenjenoumetničke obrade ili dorade. Radi se o predmetima različite namene, utilitarnim, utilitarno-dekorativnim ili samo dekorativnim, koji su se zatekli ili dospeli u fond na različite načine. Pojedini su nasleđeni iz Muzeja Matice srpske, poput metalnih tanjira sa mitološkim scenama, pojedini su poklonjeni (keramoskulpture Aranke i Petra Mojaka), poručeni za potrebe izložbi (reljefi Nikole Popržana), otkupljeni (majolika Ivana Tabakovića), ili pribavljeni zaveštanjem (paradni štafelaji Uroša Predića, porcelanske lule koje su pripadale dr Milanu Saviću). Po zastupljenosti u zbirci preovlađuju predmeti od keramike, majolike i porcelana (15), slede predmeti od metala (8), drveta kombinovanog sa drugim materijalima (5), kamena (1) i roga (1).

U grupi pokućstvenih, neutilitarno-dekorativnih predmeta u zbirci, nalaze se dva Dekorativna tanjira sa mitološkim scenama. Oni su izvedeni jednom od tada novih tehnologija kojom se proizvodi predmet čiji izgled simulira vredniji, ručni umetnički rad. Tokom XIX veka naročito, razvijaju se razni mehanicistički postupci kojima se produkuju predmeti kakvim i pripadnici siromašnijih društvenih slojeva mogu oplemeniti svoje enterijere, poput oleografskih reprodukcija poznatih slikarskih dela, fotografija i sl. Jedan od postupaka kojim su se daleko brže i od manje dragocenog materijala mogle proizvoditi kopije originala, pronađen 1838. godine bio je postupak elektrotipije, odnosno galvanoplastike, kojom se uz pomoć električne struje mogu proizvoditi kopije predmeta (od) u metalu. Sa elektrotipijske kopije predmeta se potom pravi otisak (negativ) da bi se mogao izraditi kalup u kojem se odlivaju (štancuju) jevtiniji primerci od onih dobijenih elektrotipijom. Tako su proizvedena oba Dekorativna tanjira, koja su, u vreme kada su njihovi renesansni prototipi nastali imali utilitarnu namenu, služeći kao posude u kojima se skuplja voda pri pranju ruku. Sadržaj prikaza na Dekorativnim tanjirima odgonetnut je nedavno.

Minerva na Parnasu privodi personifikaciju Slikarstva alegorijski prikazanim slobodnim veštinama, dekorativni tanjir, elektroptipija, Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske

Na prvom, u bareljefu u centru, prikazana je scena sa Minervom koja na Parnasu privodi personifikaciju Slikarstva alegorijskim prikazima slobodnih veština (Gramatika, Retorika, Dijalektika, Aritmetika, Geometrija, Astronomija, Muzika). Radnja se odvija u urbanom antičkom pejzažu. Hram sa portikom na stubovima nalazi se u levom delu scene, iza Minerve. Obod tanjira prekriva vegetabilna dekoracija u koju su upleteni grifoni i maskeroni. Ceo predmet je izrađen elektrotipijom prema nekoj kopiji originala, remek-delu renesansnog augsburškog zlatara Hansa Jakoba Bajra (Hans Jakob Bayr, 1574–1628). Кompozicija iz središta dekorativnog tanjira istovetna je primerku medaljona sa Minervom i slobodnim veštinama H. Jakoba Bajra (R:15,1 cm) koji se čuva u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu.

Vimbldonski trofejni tanjir namenjen pobednicama u ženskoj selekciji, elektrotipija, Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske

Drugi tanjir predstavlja reprodukciju originala koji je izradio Fransoa Brio (Francois Briot, 1550–1616), oko 1585, a čiji je dizajn postao popularan nakon izrade elektrotipske kopije 1864. od strane kompanije Eklington u Birmingemu. Primerak prema kojem je Eklington (Eklington & Co. Birmingham) izradio trofej Vimbldona od delimično pozlaćenog srebra nalazi se u Luvru. Jedan primerak tanjira, odliven u kalaju u Brioovom originalnom kalupu krajem XVI veka čuva se u kolekciji Metropoliten muzeja u Njujorku. Ovaj tanjir se od 1886. godine dodeljuje pobednicama novoustanovljenog takmičenja za teniserke, docnije Vimbldona (Pobednice ne zadržavaju trofejni tanjir, već dobijaju umanjenu kopiju, prim. M.V.). Originalni trofej pohranjen je između dva turnira u muzeju. Pobednica ima pravo samo da se fotografiše i da ga pronese terenom Vimbldona nakon pobede. . U centralnom, kružnom polju prikazana je Umerenost (Temperantia, Sophrosyne) kako sedi, sa lampom u desnoj i krčagom u levoj ruci, okružena prstenom u kojem su, u četiri kartuše, alegorije četiri elementa (Vatra, Voda, Zemlja, Vazduh), koje referiraju na četiri vrste karaktera: sangvinika, melanholika, kolerika, flegmatika. Između kartuša, na sredini svakog međuprostora je bujna dekoracija sa uspravnim hermama. Središnji deo uokviruje konveksni, glatki prsten bez dekoracije, dok se na obodu tanjira, u kartušama, takođe nalaze personifikacije sedam slobodnih veština (Astronomija, Geometrija, Aritmetika, Muzika, Retorika, Dijalektika i Gramatika sa pripadajućim atributima). U osmoj kartuši je Minerva (Razboritost, razum) sa kacigom i štitom, kao boginja koja vlada njima. Između kartuša oboda smenjuju se dekorativni maskeroni sa zgusnutim renesansnim motivima. Na obodu tanjira otisnut je ukrasni geometrizovani pervaz.

(Odlomak iz kataloga izložbe “Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske”)

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske 

©Artis Center 2019

post

Ekskluzivno iz Njujorka: Manje poznati Leonardovi crteži!

Povodom obeležavanja pet vekova od smrti Leonarda da Vinčija, koje će ove godine ispratiti niz zanimljivih izložbi u svetu, a pre svega ona najveća u Luvru u drugoj polovini 2019, naša saradnica iz Njujorka, profesorka Gorica Lalić Hadžić, poslala nam je ekskluzivan zapis o zanimljivoj izložbi četiri dragocena crteža renesansnog genija, koje baštini Metropoliten muzej u Njujorku. Ovo je prvi u seriji tekstova kojim Artis centar planira da pruži skroman doprinos sećanju na čoveka bez kojeg bi istorija umetnosti bila nezamisliva.

Umetnik, teoretičar i izumitelj Leonardo da Vinči umro je u Amboazu (Francuska), u kraljevskom dvoru Klo Lise, nakon 67. rodjendana, 2. maja 1519. godine. U spomen na pola milenijuma od njegove smrti Metropoliten muzej u Njujorku izložio je Da Vinčijeva četiri retka, krhka crteža iz zbirke muzeja. Ovi radovi su izabrani jer prikazuju Leonardov jedinstveni umetnički postupak i inovativnost poput detaljnih studija gestova, izraza, fizionomije, ali i grotesknosti. Mala kolekcija crteža je smeštena na neočekivanom mestu za radove umetnika Leonardove veličine – u hodniku koji vodi od centralnog dela muzeja prema galerijama evropskih slika 19. veka. Ovakva postavka omogućava da im se priđe vrlo blizu i neposredno sagleda tehnika velikog majstora.

Poznato je da je Leonardo bio levoruk i da je oblikovao senke sa paralelnim linijama povlačeći pero iz donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Desnoruki umetnici obično povlače linije koje se kreću u suprotnom smeru. Njegova tehnika senčenja – takozvani  sfumato – kontinuirano spajanje tonova da se dobije efekat dima, kako je opisao u svojim beleškama 1490-92, često je imitirana od strane mnogih umetnika. Da bi potpuno ispratio svoju kreativnu maštu, bez nepotrebnog zadržavanja na detaljima u samom početku procesa, Leonardo je skicirao brzo, koristeći tehniku u kojoj su spontanost i ključne vizuelne ideje važnije od sitnih, opisnih detalja.

Profil čoveka u tehnici mastila i krede, 1490-94

Leonardo da Vinči, Profil čoveka u tehnici mastila i crne krede, 1490-94, Metropoliten muzej Njujork

Ovde je umetnik počeo crnom kredom da crta profil starijeg čoveka sa karakterističnim odlikama i dugim nosem. U završnoj verziji, elaboriranoj olovkom i tušem, Da Vinči je idealizovao karakteristike fizionomije svog modela na način koji bi bio bliži njegovim herojskim tipovima ratnika, koristeći savršeno ravne linije koje su iscrtavane od donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Na ovom crtežu vidimo Leonardovo brzo skiciranje i kreiranje dinamičnog kontrasta pažljivo iscrtanoj kosi i koži.

Studija glave Bogorodice (1510-1515)

Leonardo da Vinči, Studija glave Bogorodice, 1510-15, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je kreirao ovu izuzetno detaljnu studiju u pripremi za sliku Bogorodica i Dete sa Svetom Anom i jagnjetom u pejzažu, koju je doradjivao do kraja svog života, a koja se danas nalazi u Luvru. Crtež u Metropolitenovoj kolekciji, slikan crvenom i crnom kredom, odličan je primer umetnikove čuvene sfumato tehnike. Na ovom crtežu vidimo naročit postupak kombinovanja dve krede tehnikom trljanja kako bi bio kreiran neprimetan prelaz tonova od tamnih senki do intenzivnih svetlina. Tako naslikan lik emituje snažnu skulpturalnost koje se zasniva na naučnim istraživanjima odnosa svetlosti i senke kao posebnog fenomena. Istraživanja ovog crteža su otkrila umetnikovu tehniku paralelnih linija crtanih levom rukom, koje su ublažene u zoni samog lica kako bi se liku dala izvesna eteričnost.

Gušter kao alegorija vernosti (1496)

Leonardo da Vinči, Gušter kao alegorija vernosti, 1496, Metropoliten muzej, Njujork

Na ovom crtežu vidimo neobičan motiv guštera koji spasava zaspalog čoveka od ujeda zmije. Inspirisana dugom tradicijom srednjovekovnih bestijara (knjiga o neobičnim životinjama i mitskim bićima) u kojima se životinje predstavljaju kao simbolima ljudskih mana i vrlina, Leonardo slika predstavu koja simbolizuje vernost.

Kao dvorski slikar milanskog vojvode Ludovika Sforce, na čijem dvoru je boravio dugih 17 godina, Leonardo je često kreirao scenografije i kostime za pozorište, kao i kratkotrajne dekoracije za različite javne priredbe. Znamo da je ovaj mali crtež skica za medalju ili broš, ukras za pozorišni kostim, jer na poledjini papira su nacrti i zabeleske za predstavu – jednu vrstu mjuzikla – La Comedia di Danae, Baldasara Takonea.

Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorode malom Hristu (1482-85)

Leonardo da Vinči, Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorodice malom Hristu, 1482-85, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je na ovom blistavom crtežu istraživao nekoliko ideja za kompoziciju oltarske slike na kojoj su prikazani Bogorodica, Hrist i Sveti Jovan Кrstitelj kao sasvim mala deca. Na skici vidimo pet crteža koje je majstor odvojio okvirima. Raspored na onom centralnom najbliži je slici poznatoj pod imenom Bogorodica među stenama, koja je naslikana u dve verzije od kojih se jedna čuva u Luvru, a druga u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Izuzetno je zanimljiva razrada poza novorodjenčadi na ovim skicama. Leonardo koristi srebrnu olovku koja daje svelte, sivkaste efekte, ali i klasičnu olovku i smeđi tuš koji omogućavaju efekte kjaroskuro, što stvara utisak dramatičnosti i živog pokreta. Način na koji je izradio ove skice evociraju Leonardove sopstvene beleške iz 1490-92, u okviru kojih savetuje umetnicima da “kompoziciju skiciraju brzo, ne završavajući udove previše.”

dr Gorica Lalić Hadžić,

profesor francuske književnosti na Univerzitetu Montkler, Nju Džersi, SAD

©Artis Center 2019

 

 

 

post

Đura Jakšić – Između mita i stvarnosti

Krajem aprila smo u okviru Artisovih studijskih programa posetili Novi Sad. Ključni povod je bio velika retrospektiva Đure Jakšića u Galeriji Matice srpske, realizovana u saradnji sa brojnim muzejima, različitim institucijama i pojedincima. Imali smo zadovoljstvo da nas kroz izložbu vodi autorka postavke, dr Snežana Mišić, koja je prihvatila naš predlog da nam ekskluzivno ustupi svoj autorski tekst o Đuri Jakšiću kao stvaraocu epohe romantizma, ali i percepciji njegove ličnosti i dela u novije vreme, koja je u suštini zamaglila lik jednog od najzanimljivijih i najkompleksnijih domaćih umetnika.

Đura Jakšić.
Između mita i stvarnosti…
Između slikara i pesnika…
Između sudbine i nadanja…
Između realizma i idealizma…
Između istine i zamišljanja…
Između prošlosti i aktuelnosti…

Autentična i snažna stvaralačka ličnost ovog velikana srpske kulture i umetnosti, njegov život i stvaralaštvo bili su povod i inspiracija za nastanak brojnih anegdota i mitova na osnovu kojih je utvrđeno njegovo mesto u nacionalnoj memoriji, pre svega kao otelotvorenja „romantičarskog” umetnika i boema.

Đura Jakšić, Autoportret, 1858, u okviru postavke u Galeriji Matice srpske. Foto@Tamara Ognjević

Stalne selidbe, nezadovoljstvo i bunt, preispitivanja, nesporazumi i sukobi sa sredinom i sa samim sobom prisutni su tokom čitavog života Đure Jakšića. Razloge tome treba najpre tražiti u karakteru i temperamentu umetnika, ali i u društvenim i istorijskim okolnostima. Većina autora Jakšićev karakter i prirodu opisuje kao punu krajnosti i protivrečnosti: prkosna, snažna, borbena ličnost, topao i plemenit, tih i stidljiv, buntovnik protiv nepravde i ugrožavanja ljudskog dostojanstva. S druge strane, predrasude, potrebe, navike i ukusi sredina u kojima je živeo a kojima se nije umeo i/ili mogao prilagoditi, umnogome su otežavale njegov život i umetničko stvaranje. Кada se tome dodaju i česti sukobi s građanskim poretkom i predstavnicima vlasti, kritička nastrojenost prema zvaničnoj politici Кneževine Srbije za vreme borbi i ratova za nacionalno oslobođenje i ujedinjenje, visoko izražen osećaj za socijalnu nepravdu, sve to vodilo je njegovoj izolaciji i otuđivanju i od njega stvaralo nezadovoljnog čoveka i umetnika.

Detalj postavke retrospektive Đure Jakšića u Galeriji Matice srpske. Foto@Tamara Ogniević

Stvaranje mita o Đuri Jakšiću kao tragičnom junaku svoga doba, neshvaćenom umetniku koji je oličenje srpskog romantizma, boemu, počelo je neposredno nakon njegove smrti. Stvaranje takvog mita podrazumevalo je i veličanje njegove „zle sudbine” tako da Đura Jakšić poprima tragički identitet. Кonstrukt tragičnog junaka koji poreklo vodi iz antičke tragedije, nalazimo i kod Šekspira a u nešto izmenjenom obliku i u nemačkoj romantičarskoj tragediji, u delima Getea i Šilera, zahvaljujući kojima je postao jedan od dominantnih u evropskoj književnosti i umetnosti XIX veka. Njihov novi koncept tragičnog junaka zasnovan je na njegovom tumačenju u kontekstu problematike modernog individualizma. Modernog tragičnog junaka uobličavaju kao individuu unutrašnje izuzetnosti koja teži autonomiji, slobodi i samosvesti, a koja je u nepomirljivom sukobu s istorijom kao novom sudbinom i sa samim sobom. U tom kontekstu čitav život Đure Jakšića i okolnosti koje su ga pratile tumačeni su kao neminovnost. Tragični je junak života i sudbine, tragični junak umetnosti, koji je svojim stvaralaštvom obeležio čitavo jedno umetničko razdoblje.
Paralelno sa uobličavanjem mita o modernom tragičnom junaku, razvija se od polovine XVIII veka koncept pesimizma. U XIX veku pesimizam je bio protivteža progresu u svetu kojim su dominirali industrijalizacija i pozitivizam. Posebno u doba romantizma Weltschmerz i nihilizam postali su glavno osećanje prema kome je „čitav život patnja”. Deo tog koncepta možemo pronaći u Jakšićevom sagledavanju života, u stalnom preispitivanju sebe, u sumnji u svoju vrednost, u naglašavanju tragičnog, pesimističkog pogleda u stvaralaštvu, likovnom i naročito književnom.

Djura Jakšić u Galeriji Matice srpske do 21. juna tekuće godine.

Još jedan devetnaestovekovni konstrukt, konstrukt neshvaćenog, ukletog umetnika, koji je postao opšti simbol za umetnike koji žive i stvaraju na društvenoj margini i uprkos društvu, takođe se dovodi u vezu s Đurom Jakšićem. S druge strane, činjenica da je u Beogradu stanovao u Skadarskoj ulici koja je postala ulica srpske boemije, utvrdila je njegov status „najvećeg” boema, pa čak i rodonačelnika srpske umetničke boemije.

Novo čitanje Đure Jakšića – Izložba u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Foto@Tamara Ognjević

Pozicioniranje Đure Jakšića kao boema, neshvaćenog umetnika, slikara, pesnika, revolucionara, borca za nacionalnu ideju i socijalnu pravdu, dinastičkog panegiričara, naizgled ukazuje na brojne protivrečnosti koje su, zapravo, posledica turbulentnog perioda tokom sredine i druge polovine XIX veka, ne samo u srpskoj istoriji, već i u širim evropskim okvirima. Politička previranja, revolucije, nacionalni pokreti za oslobođenje, ratovi, društvene i ekonomske promene, modernizacija, oblikovali su stvarnost na prostoru centralne Evrope, i srpske nacije koja je živela podeljena u granicama Austrijskog i Osmanskog carstva, odnosno u Кneževini Srbiji.

Jakšićeva priroda ličnosti, njegov život i umetnički opus jedinstven su sistem u kome idejne i stilske osobenosti nisu u suprotnosti, već su deo kompozitne individualnosti slikara i idejnog pluralizma trenutka. Đura Jakšić je bio čovek svoga vremena koje je možda više od drugih umeo da oseti, živi i umetnički izrazi.

dr Snežana Mišić, istoričarka umetnosti

autorka izložbe “Đura Jakšić – Između mita i stvarnosti”

Galerija Matice srpske, Novi Sad

©Artis Center 2019