post

Nove knjige: Doksat – neimar baroknog Beograda

Za ljubitelje istorije Beograda uskoro stiže prava poslastica – povest jednog od najzanimljivijih, a istovremeno skrajnutih graditelja prestonice, aktera jedne od  najkontroverznijih priča u gradu krcatom uzbudljivim pričama – Nikole Doksata de Moreza. Ko je bio ovaj Švajcarac, inženjer i vojnik u austrijskoj armiji prve polovine 18. veka? Kako je projektovao i najvećim delom realizovao jednu urbanu celinu u duhu baroknog geometrizma, i kako su on i njegovo delo u trenu nestali na ovdašnjoj nepredvidljivoj  vetrometini kojom gospodare interesi velikih sila?

Željko Vuk, rođeni Dorćolac, izuzetan poznavalac i neumorni istraživač jednog nestalog grada, velikim trudom je sakupio i na pitak način ispripovedao životopis graditelja čija je glava pala pred današnjim hotelom “Palas” na Obilićevom vencu.

Naslovna strana knjige Željka Vuka “Doksat – neimar baroknog Beograda” u izdanju “Prosvete”. Reprodukcija@Željko Vuk

Knjiga, obima 160 strana, koju kao izdavač potpisuje beogradska “Prosveta”, po prvi put donosi zanimljive detalje iz Doksatove prepiske s rodbinom i prijateljima, preuzete iz švajcarskih arhiva i prevedene s francuskog jezika. Faksimili ove građe inkorporirani su u knjigu, kao i Doksatov plan baroknog Beograda koji je predat na usvajanje Dvorskom ratnom savetu u Beču. Uporedo sa ovom dragocenom građom, Željko Vuk pripoveda o životu u baroknom Beogradu, zanimljivim ličnostima, modi, običajima, ishrani.

Ukratko, knjiga za čitanje i uživanje!

Thomir Dičić, “Kolažiranje baroknog Beograda” – jedan od radova sa izložba crteža / kolaža / grafika sa imaginarnim motivima inspirisanim baroknim Beogradom prve polovine 18. veka, održane u Muzeju primenjen umetnosti u proleće 2018. Reprodukcija@Tihomir Dičić

Uz najavu ovog dragocenog izdanja, ekskluzivno za Artis magazin, Željko Vuk je ustupio izuzetno pikantan odlomak iz svoje knjige “Doksat – neimar baroknog Beograda”:

“Prema popisu zgrada nemačkog Beograda iz 1728. godine, kompleks komandantovog stana imao je jednu glavnu i više pomoćnih zgrada. U 15 soba i 3 kuhinje, stanovali su grofova posluga i lakej. Jedna zgrada bila je štala za konja grofa Marulija, podignuta na praznom placu 1727. godine, a uz nju stan za generalovog konjušara. Dvor ili štabni kvartir sačinjavale su četiri zgrade sa glavnim i tajnim stepenicama, velikim salonom za primanje i prostranim hodnikom koji vodi u salon – ukupno 20 soba, četiri kuhinje, jedan podrum i dve štale.

Čini se da broj i veličina „nasleđenih” objekata nisu u potpunosti zadovoljavali prohteve novog guvernera, jer u bečkom Кomornom arhivu nailazimo na plan novog objekta iz 1720, kada se princ Aleksandar već uselio u palatu. Na njemu je prikazana osnova nove kuhinje koja se sastojala od jedne velike prostorije sa tri ložišta i dve manje sa po jednom pekarskom peći u svakoj.

Mapa baroknog Beograda prema Nikoli Doksatu de Morezu. Reprodukcija@Željko Vuk

Pomenuti kujne velikog hedoniste princa Aleksandra, a ne zaviriti u njih, bilo bi pravo svetogrđe, pogotovo ako već postoje podaci o namirnicama koje su dostavljane njegovim kuvarima. Na njih su se trošile ogromne sume novca, što ne treba da iznenađuje, jer je veliki deo toga dopreman iz dalekih egzotičnih zemalja. Troškovi su brižljivo beleženi, pa tako saznajemo da su jedne godine iznosili 2.436 forinti. U mesečnoj nabavci prinčevih kuvara tako nailazimo na: limunov sok, maslinovo ulje, ječam poreklom iz Ulma, pirinač, običan šećer, kanarski šećer, lorberov list, ruzmarin, orahe, cimet, biber, parmezan, suvo grožđe, grožđe iz Damaska, sardele, bademe, haringe, pomorandže, limun, slačicu i papir za pečenje. U tarifnoj listi carinske službe Кraljevstva Srbije nailazimo i na druge, ništa manje zanimljive namirnice. Da li su se i one nalazile na trpezama imućnih ili su samo prolazile kroz Srbiju na putu ka monarhiji ne znamo, ali je teško poverovati da se visoko plemstvo moglo odreći ovakvih specijaliteta koji su im bili nadohvat ruke. Izdvojićemo samo neke: crnomorske ostrige, usoljene i marinirane ribe iz Mletačke republike, alva, masline, urme i šafran iz osmanskih zemalja, švajcarski, holandski i limburški sir, kakao, vanila, cimet iz dalekih kolonija, itd.

Antonio Kalca, Princ Eugen Savosjki osvaja Beograd, 1717-1725

Ni bogatstvo kuhinje i onoga što se u njoj pripremalo nije mnogo odudaralo od navika drugih velikodostojnika tadašnjeg Beograda. Razlika je bila jedina u tome što se u rezidenciji mitropolita nije jelo meso, niti su se jela pripremala na svinjskoj masti, osim u slučajevima kada su na dvoru gostovala kakva visoka gospoda. Pored jesetre, kečige i morune, kojih je tada u našim vodama bilo u izobilju, jele su se i ostale rečne ribe, rakovi i kavijar, ali i hobotnice i sve vrste morskih riba koje su donosili grčki trgovci, a koje su u mitropolitovoj rezidenciji, pored srpskog, pripremali i jedan nemački i jedan ugarski kuvar, čak bolje plaćeni i od dvorskih „oficijanata”. Jela su bila obilna i skupocena, a mitropolitov kuvar (mundkoh) posebno je spremao hranu za mitropolita, pridvorno sveštenstvo i dvorsko činovništvo. Na meniju su uvek bila najmanje tri jela, a obavezno se služilo i vino, najčešće iz Topčijskog sela, Duzluka, Grocke, Smedereva, Iriga, Grgetega i Кarlovaca. „Mitropolit je najradije pio belo karlovačko. Nalazilo se i nešto šerbeta, ’racenštorfa’ i priličan broj malih i dugačkih ’butela’ tokajskog vina. Pored vina, piva, rakije i bermeta, u Mitropoliji su se služili kafa i čaj, a vremenom je ušao u modu i ’čukolad’.”

Željko Vuk, “Doksat-neimar baroknog Beograda”, Prosveta, 2019.

Cena knjige u pretplati je 700 dinara, a imena pretplatnika će biti objavljena u knjizi.

Ukoliko ste zaintersovani za ovo jedinstveno izdanje uplatu treba izvršiti na račun autora:

Željko Vuk,

Cara Dušana 8, Beograd

Svrha uplate:  Za knjigu

Računa: 160-5100101920448-09 Banca Intesa AD

Čitko upišite Vaše ime i prezime kako ne bi došlo do greške u štampi, a po knjigu dolazite na promociji 15 će vam biti uručene 15. aprila u Кlubu “Prozor” (Takovska 48).

©Artis Center 2019

post

Artemizija Đentilenski: Umetnica koja je najradije slikala sebe

Vazdan zanimljiva Artemizija Đentileski (1593-1653), prva afirmisana slikarka barokne Evrope i prva žena član firnetinske Akademije umetnosti i dizajna, uspela je još jednom da uzbudi istraživače!

Analiza njene poznate slike Svete Katarine Aleksandrijske, nastale 1618-20. godine, koja se danas čuva u Galeriji Ufici u Firenci, pokazala je da je Artemizija, dosledni sledbenik Kravađovog umetničkog kruga, bila avangardna i kada je reč o modelu koji joj je poslužio za stvaranje lika ove svetiteljke.

Artemizija Đentileski, Sveta Katarina Aleksandrijska, 1618-20, Galerija Ufici, Firenca, i spektralna analiza slike sa autoportretom same umetnice.

Naime, ispitivanje Artemizijine slike Katarine Aleksandrijske infracrvenim, ultraljubičastim i x-zracima, otkrilo je osnovni crtež koji krije autoportret same slikarke. Kada su konzervatori Marija Luiza Ređinela i Roberto Beluči uporedili ovaj crtež sa poznatim Artemizijinim autoportretom na kojem je sebe naslikala kao Svetu Katarinu Aleksandrijsku 1615-17, koji se nalazi u Nacionalnoj galeriji u Londonu, nije bilo ni najmanje sumnje da je i u ovom slučaju u pitanju autoportret.

Levo: Artemizija Đentileski, Sveta Katarina Aleksandrijska, 1618-20, Galerija Ufici, Firenca. Desno: Artemizija Đentileski, Autoportret sa atributima Svete Katarine Aleksandrijske, 1615-17, Nacionalna galerija, London.

Uporedne analize poznatih dela slavne slikarke, a posebno pripremnih crteža-studija po kojima je slikala ženske likove, nedvosmisleno ukazuju da je Artemizija najradije bila model samoj sebi!

Da li je reč o praćenju primera Kravađa koji je takođe rado sebe smeštao na sopstvene slike, buđenju i preispitivanju sopstvenog identiteta i pojavnosti svojstvenim umetnosti baroka ili nekom trećem razlogu, nesumnjivo je tema neke buduće studije ličnosti i stvaralaštva ove zanimljive žene i umetnice.

Eike Šmit, direktorka Uficija, obavestila je javnost o ovom otkriću upravo juče na Međunarodni dan žena, otvarajući izložbu “Ženske perspektive: Žene od talenta i posvećenosti 1861-1926” u čijem fokusu su umetnice u Italiji 19. i prve polovine 20. veka.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije: Galerija Ufici, Nacionalna galerija, London i Artnet

© Artis Center 2019

post

Izložbe: Arhaična modernost Milice Kecman

Povodom obeležavanja pedeset osam godine od osnivanja Ustanova za izradu tapiserija „Atelje 61“ u Svečanoj sali Muzeja Vojvodine 7. marta je otvorena izložba multimedijalne umetnice i pedagoga, Milice Kecman, pod nazivom „Arhaični časovi, tapiserije i crteži 1984-2019“.

Nastupi performativnog karaktera, procesualna umetnost, postpedagogija, bogat crtački, slikarski i tapiserijski opus, vezuju se za stvaralaštvo Milice Kecman, koja se svojim radikalnim  i inventivnim pristupom u različitim poljima delovanja, utkala u samu azbuku vojvođanske avangarde prošlog veka.

Sa otvaranja izložbe Ateljea 61 “Arhaični časovi” u Muzeju Vojvodine 7. marta ove godine. Foto@Vladimir Zubac

Opus tapiserija Milice Kecman kao mogući mehanizama potrage za izrazom, koji baštini deo nacionalne Zbirke tapiserija „Ateljea 61“, jeste jedna od linija stvaranja nove tradicije tapiserije autonomnog puta. Iz tog razloga, kao izraziti predstavnik narativa autonomnosti u izrazu i poetici, ova postavka je odabrana „da obeleži važnu godišnjicu u trajanju „Ateljea 61“ – jedinstvenog tapiserijskog centra u zemlji i regionu.

Istorija umetnosti je pokazala da je korifejski poduhvat osnivanja „Ateljea 61“ ostavio značajne posledice na srpsku savremenu umetnost druge polovine 20. stoleća o čemu govore stručni tekstovi, analize i studije koje su problematizovale srpsku tapiseriju kroz pojedinačne umetničke opuse i kroz interdisciplinarna istraživanja pozicije tapiserije kao likovne discipline.

Sa otvaranja izložbe. Foto@Vladimir Zubac

U tom kontekstu i obeležavanje 58. godine postojanja „Ateljea 61“ – ustanove od posebnog društvenog značaja za zajednicu i državu, a putem izložbe „Arhaični časovi,tapiserije i crteži 1984-2019“, jeste način da se revalorizuje i iznova iščitava deo stvaralačkog opusa važne predstavnice vojvođanske  avangardne scene – Milice Kecman, jednovremeno podsećajući na izrazito bogatu istoriju i savremenost naše moderne umetnosti na polju tapiserije, koju baštini, neguje i popularizuje „Atelje 61“.

Izložbu „Ateljea 61“, „Arhaični časovi, tapiserije i crteži,1984-2019“ Milice Kecman, publika može pogledati do 22.marta u Muzeju Vojvodine.

Teodora Ž. Janković

© Artis Center 2019