post

Umetnost i epidemija: Botičeli i Baljester

Beograd, 17. mart, 10:19

Trenutak i raspoloženje su zaista ključni u laičkom tumačenju slike. Tako je i moderni španski slikar Hoze Manuel Baljester postao nehotična, nevoljna zvezda aktuelne pandemije iako je njegova inicijalna zamisao bila sasvim drugačija.

U želji da pristupi klasičnom slikarstvu, tačnije najikoničnijim delima visoke umetnosti, Baljester je pomoću digitalnih alata uklonio figuralne predstave, odnosno ljude, sa poznatih Velaskezovih, Gojinih, Leonarodvih, Botičelijevih, Žerikoovih slika. Hteo je da vidi u kojoj meri one postaju prepoznatljive kao prostorne celine lišene aktera najširoj publici, koja inače nema problem da začas identifikuje originale.

Hoće li posmatrač prepoznati Leonardovu “Tajnu večeru” bez Hrista i apostola, Žerikoov “Splav Meduze” bez preživelih članova posade zlosrećnog francuskog broda ili Gojin “3. maj 1808”, bez Napoleonovog streljačkog voda i hrabrih Španaca koji umiru za slobodu?

Pandemija je Baljesterov ciklus slika “Skrivena mesta” iz 2012. godine, preinačila u vizuelnu metaforu aktuelne dehumanizacije prostora izazvane virusom, odnosno sledujućim karantinom, kojeg u duhovito-gorkoj percepciji savremenika nije pošteđena ni umetnost. Pred virusom su utekli naslikani likovi kao da nagoveštavaju apokaliptičnu dimenziju trenutka u kojem postojimo.

Sleva na desno: Sandro Botičeli, Rađanje Venere, oko 1480, Galerija Ufici, Firenca; Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto kolaž@Bored Panda Magazine

Ovaj utisak je posebno snažana na čuvenoj Botičelijevoj slici “Rađanje Venere”, jer je posmatramo u momentu dok se napolju rađa proleće ne hajući za globalni karantin. Priroda buja, zemlja oblači svoj zeleno-cvetni kaput raskošan od svežine i boje, a planete kao u onoj melanholičnoj pesmi Desanke Maksimović “Proleće, a ja venem”, uplašeno tihuje iza zatvorenih vrata.

Moćan kontrast u kome priroda, koju permanentno iznurujemo upravo mi, okreće još jedan normalan ciklus, postojana u svojoj suštini, dok nam demonstrira nesagledivu moć opadanja i rasta, konstantne evolucije, svega onoga što zovemo zakon prirode, ne udubljujući se previše u puno značenje tog pojma.

Zloslutno lepa belina Venerine školjke, nežno uzmreškana površina vode i sočno zelenilo drveća nedvosmisleno pokazuju da su oni tamo bili i biće i pre Venere, i bez Venere, i posle Venere, jer od ljubavi nema ništa ako nije uzajamna, kao što od zajednice čoveka i prirode nema ništa ako nije uzajamna.

Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto@josemanuelballester.com

Ovo nije promišljao Baljester, ovako mi čitamo njegov umetnički eksperiment u času dok sunce kroz zatvorene prozore pravi blistave mrlje na zidovima naših utočišta. Dok razmišljamo kako bi bilo divno s porodicom i prijateljima prošetati pored reke, otići na piknik u zelenilu ili samo sklopiti oči i dozvoliti lahoru i svetlu da nas pomiluju dok bezbrižno prazna misao leprša negde kao vesela ptica nošena toplom strujom proleća.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020