post

Van Gog u Aranđelovcu ili o marketingu umetnosti

Aktuelni događaj sa krađom Van Gogove slike u nizozemskom gradu Larenu, krajem marta ove godine, usred pandemije Koronavirusa i globalne izolacije, ali i onaj od pre tri godine sa aranđelovačkog vašara i navodnom Van Gogovom, dakako ukradenom, slikom (klikni na boldirani tekst za više informacijaprodatom jednom ovdašnjem ljubitelju umetnosti, te pažnja javnosti koju je on, prirodno, odmah privukao, navela me je da se ponovo zapitam o odnosu umetnosti i marketinga. Pretpostavljeni aranđelovački Van Gog je daleko od remek dela, ali budimo realni – nijedan slavni majstor nije stalno stvarao remek-dela. Ipak, nije poenta u samom delu već u imenu nesrećnog Holanđanina koje je po sebi brend. Iz takve postavke prirodno proističe da bi, recimo, nehotična kupovina izgubljenog-ukradenog dela nekog drugog umetnika izazvala mnogo manju halabuku. Dobro je da se upitamo zašto.

Ukradena Van Gogova slika pronadjena u Italiji 2016. godine Foto@ NBC News

Činjenica je da umetnička dela u istoriji civilizacije, tačnije njihove mirnodopske krađe ili ratne otimačine, nikada nisu na sebe skretala tako veliku pažnju javnosti kao što će se to dogoditi početkom 20. veka kada je iz Luvra 1911. ukradena „Mona Liza“. Sve do tog časa umetnost je bila skrajnuta s glavnih tokova medijske pažnje iz jednostavnog razloga jer mediji u modernom smislu reči nisu postojali pre druge polovine 19. veka. Bilo je savršeno prirodno da vladari u osvajačkom pohodu poharaju zbirke poraženog protivnika, te da slavodobitno taj svoj umetnički plen prikažu kako na javnim trijumfima tako i na prigodnim spomenicima koji proslavljaju njihovu pobedu ili čak da, poput Napoleona I, nalože dizajniranje porcelana sa motivima pohare italijanskog umetničkog nasleđa. Kad carevi pljačkaju to je legitimno, a još kad to dokumentuju onda postaje i umetnički oblikovano. Međutim, kad obični smrtnici odluče nešto da ukradu onda ta stvar završi u crnim hronikama, a istovremeno (nesaglediva dimenzija paradoksa!) vrednost umetničkog dela raste, jer ko još rizikuje zatvor kradući nešto bezvredno.

Napoleonove trupe dopremaju pokradeno umetničko blago iz Italije, detalj Sevr porcelana, početak 19. veka.

Napoleonove trupe dopremaju pokradeno umetničko blago iz Italije, detalj Sevr porcelana, početak 19. veka, Luvr, Pariz

Na temelju uverenja da se kradu samo vredne stvari Leonardova „Mona Liza“ je postala najslavnije umetničko delo na svetu čija popularnost ne jenjava ni danas dovodeći u Luvr milione posetilaca godišnje, jer da se ne lažemo, ljudi u ovaj najveći francuski muzej dolaze, pre svega, zbog „Mona Lize“. Ono što je, međutim posebno zanimljivo jeste kakav efekat krađa umetničkih dela ili medijski plasirana „konfliktna“ priroda samog umetnika, te neki incident ili misterija koji prate izabrano delo, utiču na rast popularnosti, pa samim tim i cene svega što je taj umetnik za života stvorio. Ako se tome dodaju i dela popularne literature kakav je „Da Vinčijev kod“ ili „Devojka sa bisernom minđušom“, a usput i mišljenje pojedinih neprikosnovenih (?!) autoriteta, dakako medijski plasiranih u odgovarajućem trenutku, dobijamo marketinški model par ekselans. Rezultat je, s jedne strane, interesovanje najšire javnosti za nekog umetnika ili umetničko delo, a s druge platforma na kojoj će aukcione kuće, galerije i pojedini muzeji, ali i pojedinci u posedu umetničkog dela predmetnog majstora, formirati vrtoglave cene svega za šta se može dokazati da je autentično. Na ovoj sprezi su bogatstvo napravile velike aukcione kuće, pojedini galeristi, ali i pojedini umetnici za života. Da pomenem samo Pikasa, Dalija ili Marinu Abramović. Paradoks je možda utoliko veći što je realna (čitaj: umetnička) vrednost nekog dela izvesno manje bitna u celoj priči od njegove slave koja u pravilu isključivo zavisi od medija, odnosno marketinškog umeća zainteresovanih aktera da plasiraju odgovarajuće zanimljive priče.

Krađa Mona Lize. Ilustracija Akile Beltram (1871-1945), Domenica del Corriere, 3-10 Septembar 1911. Reprodukcija @Getty Images 

Ali, pođimo od početka – zašto je sad već gotovo zaboravljena afera s krađom „Mona Lize“ toliko važna?

„Mona Liza“ je te davne 1911. bila samo jedna od slika na zidu Luvra. Niko tog toplog avgusta nije obratio pažnju da slika nedostaje, a kada su primetili da su klinovi na kojima je visila prazni, čuvari i kustosi su spontano pomislili da je neko od majstora, kako je to bila praksa, odneo u radionicu zarad kakve popravke. Tek tri dana kasnije osoblje Luvra je shvatilo da je slika ukradena i izvesno da cela priča ne bi izazvala  takvu buru da su pariske novine tih dana imale neku sočnu političku temu ili veliki zločin kojim bi zabavljale svoje čitaoce i uvećavale tiraž. Medjutim, imali su samo jednu nestalu sliku i od toga je valjalo napraviti priču za naslovnu stranu. Nikada ranije štampa nije tako maestralno „upakovala“ seriju tekstova na temu umetnosti, a da u suštini osim činjenice da je slika nestala nisu znali ništa drugo. Ni ko je ukrao, ni zašto. Naime, parisko podzemlje nije imalo ni najmanji trag o lopovu koji očigledno nije bio iz njihovog miljea, još manje je bilo jasno šta bi kradljivac mogao učiniti sa slikom, jer je posle nekog vremena postalo očigledno da nema nameru da je proda. I priča se zavrtela.

Plen i lopov: Leonardova “Mona Liza” i Vinćenco Peruđa. Foto@Wikimedia

Senzacije gladne novine su pretresle svaki detalj, dovele čak i psihologe kako bi pretpostavili šta lopov možda u svojim opskurnim seksualnim fantazijama radi sa slikom. Javnost je gutala priče o „Mona Lizi“ doslovno čekajući zoru da se dokopa kioska ili kolportera sa najnovijim vestima. Drama je trajala dve godine, sve do časa kada je direktor Galerije Ufici u Firenci pozvao svoje kolege u Luvru da ih obavesti da je slika kod njih.

Povratak “Mona Lize” u Luvr 4. januara 1914. Foto@Roger-Viollet, Getty Images

Novi talas medijske pažnje imao je efekat atomske bombe. Slika nije ukradena iz materijalnih razloga ili pak mračnih erotskih fantazija, već iz patriotskih pobuda sitnog postolara Vićenca Peruđe, koji je smatrao da delo jednog italijanskog majstora treba da se vrati Italiji, a ne da u njemu uživaju samo Francuzi. Peruđa, koji je kao majstor bio zaposlen u Luvru, nije znao da je Leonardo sliku pre koju stotinu godina prodao francuskom kralju Fransoa I, a način na koji je sliku krio usred Pariza gotovo dve godine bio je prava poslastica za štampu. Suđenje temperamentnom patrioti pretvorilo se u prvoklasno pozorište, a kada ga je sud oslobodio kao neuračunljivog okončana je hepiendom prva velika umetnička afera u istoriji štampe, a „Mona Liza“ ustoličena kao jedna vrsta perpetum mobile kada je reč o njenom tajnovitom, misterioznom karakteru i eventualnim skrivenim značenjima. Ni najmanje šanse više nema da ovaj portret iz 16. veka bude samo dobra slika čuvenog majstora na kojoj je predstavljena jedna ne pretrano lepa žena iz firentinske porodice Đirardini.

Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevandjelja u Memorijalnoj sobi u Centru za kulturu “Gradac” u Raški. Foto@ Tamara Ognjević

Sličan proces na lokalnom medijskom mikro planu dogodio se sa Miroslavljevim jevanđeljem, koje je 1903, nakon ubistva Aleksandra I Obrenovića i njegove supruge Drage, nestalo na duži period, a da bi se pojavilo tek 1915. u Raški. Da knjiga nije bila na korak od poprišta atentata u kraljevom privatnom sefu, te da u ondašnjoj srpskoj štampi nije vođena burna polemika oko toga šta se sa njom dogodilo i gde je, odnosno ko je mogao da je otuđi, ali da ista takva medijska pažnja nije usmerena na ovo važno delo srpske srednjovekovne umetnosti i navodno problematično fototipsko izdanje s početka 21. veka, nekih stotinu godina kasnije, malo je verovatno da bi Miroslavljevo jevanđelje dobilo onu, za najširu publiku tako važnu, dimenziju misterije. Nema danas tog starog srpskog rukopisa koji bi mogao da se na polju popularnosti „potrka“ sa jevanđelistarom humskog kneza Miroslava, a da je pri tom poseban fenomen čiji sam neposredni svedok, da većina ljudi zapravo ne zna šta je napisano, a još manje šta naslikano unutar ovog dragocenog manuskripta iz druge polovine 12. veka.

Štampa je u vreme nestanka “Mona Lize” bila preplavljena svakovrsnim karikaturama, ilustracijama i fotografijama koje su u fokusu imale krađu slike.

Medijski ključ u procesu promocije umetničkih dela i umetnika očigledno je po sebi i muzeološko-heritološki i sociološki fenomen. Storiteling ili pripovedanje kao jedan od instrumenata savremene muzeologije i kustoske prakse utemeljen je upravo na sprezi intrigante priče u procesu predstavljanja jednog ili više umetničkih dela, odnosno muzejskih predmeta, kolekcija ili drugih vidova kulturne baštine. Mehanizam koji nije bio poznat pre nešto manje od pola veka, jer činjenica je da su mediji promenili ne samo percepciju već i očekivanje savremene publike, tako da čak i vrhunska umetnička dela bez odgovarajuće priče koja ih kontekstualizuje dajući im značenja sa kojima publika može da se identifikuje, ostaju nezanimljiva široj javnosti. Istovremeno ovaj obrazac nosi sijaset interpretacijskih opasnosti, jer vrednost dela merljivu finansijama pretpostavlja njenoj stvarnoj umetničkoj vrednosti. Otuda je i aranđelovački navodni Van Gog isključivo zasnovan na brendu imena slavnog slikara, koji za života nije bio slavan, a čija nemilosrdna medijska eksploatacija ne samo što preuveličava značaj svega što je on stvorio već i zamagljuje percepciju drugih stvaralaca iste epohe među kojima su neki nesumnjivo bolji slikari od Van Goga.

Fenomenološki, Van Gog u Aranđelovcu oblikovan medijskom informacijom i našom sopstvenom željom za senzacionalističkim sadržajima ima efekat spektakularne pojave letećeg tanjira na ovdašnjem medijskom nebu, jer je Van Gogovo ime toliko slavno, a Aranđelovac je tek neka palanka, tamo negde. Tako je dobijen zapravo dvostruki standard, jer u realnosti Van Gog je vrlo lako za života mogao stići do Aranđelovca. Lakše nego njegov prijatelj Gogen do Haitija. Da se tako nešto desilo, jedan siromašan, duševno bolestan slikar praznog džepa našao bi se u lepom gradiću, koji je pride u toj epohi postajao i  pomodna banja, pa bi zapravo situacija bila utoliko ironičnija što bi ga izvesno banjski posetioci posmatrali kao nekog ubogog, uznemirenog umetnika koji slika stvari poput cveća, zvezda i polja, ali ne takve privlačnosti i kvaliteta da bi jedan ugledan građanin želeo da iste okači na zid svog salona ili primaće sobe. Taj pretpostavljeni utisak imao je zasigurno i neki Parižanin ili stanovnik Arla, pa i brojni umetnikovi zemljaci, jer Van Gog za života nije prodao puno svojih slika. One su dostigle astronomsku cenu tek kada su koju deceniju kasnije umetnika i njegovo delo u „obradu“ uzeli mediji.

Povraćaj umetničkih dela koje su zaplenili nacisti 1945. Foto: AP/National Archives and Records Administration

Kako su u pitanju procesi čiji je tok nemoguće izmeniti, bar kada je reč o medijima i tržištu umetničkih dela, ostaje jedino da se zapitamo šta tu može (ako može) da uradi stručna javnost, a pre svih galerije i muzeji?

Mogu mnogo toga. Pre svega da se, poštujući etički kodeks struke, drže relevantnih činjenica kada je reč o umetnicima i umetničkim delima, te da pravovremeno i valjano obaveštavaju javnost o temama koje su u žiži interesovanja. Možda to deluje malo defetistički ili da upotrebim jezik ljubitelja savremenih serija i filmova, spojlerski, ali bi u celini bilo opravdano bez obzira na moguće kvarenje kolektivne zabave. Istovremeno, dobro je upitati se da li je takav stav u interesu muzeja i galerija? Ako ćemo pošteno – nije. Senzacionalističke priče pune muzeje i prodaju medijske sadržaje, pa zašto bi se bilo ko rešio „viška“ pažnje, a samim tim i prihoda. Nije tajna da u domenu vrednovanja nekog muzeja opšte poznato delo u njegovim zbirkama, a pogotovo delo o kojem se priča, koje raspaljuje maštu, povećava prodaju ulaznica i suvenira. U tom kontekst Luvr 2011. nije hteo da pozajmi „Mona Lizu“ ni na pet minuta Nacionalnoj galeriji u Londonu, koja je prvi put od kad je sveta i veka izlagala isključivo Leonardova umetnička dela, jer bi to značilo ozbiljan finansijski gubitak za pariski muzej. Iako su naveli razloge bezbednosne prirode (kao da slika ne bi u Londonu bila čuvana bolje od engleske kraljice) jasno je da bi došlo do dramatičnog pada posećenosti Luvra, a samim tim i ozbiljnog manjka u kasi.

Zanimljiv sukob „interesa“ između stvarnog i mogućeg tako ostavlja širom otvorena vrata za marketinško-senzacionalistički pristup umetnosti koji najneposrednije utiče i na oblikovanje umetničke „vrednosti“ nekog dela. Iako sam lično ravnodušna prema „Mona Lizi“, a priznajem ni Van Gog baš ne spada u moje favorite, mediji i gospodin Slučaj u liku lopova ili majstora detektivskih romana i popularne književnosti i filma uvek će imati ozbiljnu prednost u odnosu na mišljenje stručnjaka.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Istoričari umetnosti pišu: Zaboravljene vile Zlatibora

Kraljeva česma na Zlatiboru i hotel “Kraljeva voda” u pozadini uoči Velikog rata.

Iako bi se o turističkim aspiracijama planine Zlatibor moglo govoriti i u vremenu pre Prvog svetskog rata, moderna turizmološka ideja koncipirana je tek u međuratnom periodu. Tome su, bez obzira na postojanje hotela „Kraljeva voda“ i depandansa „Čigota“ iz 1914. godine, ponajviše doprineli otvaranje, u to vreme, moderne saobraćajnice Kraljeva Voda – Užice 1927.godine, izgradnja vile „Beograd“, ali i sve veće interesovanje za gradnju privatnih pansiona, letnjikovaca, restorana… Tridesete godine oličenje su pravog graditeljskog entuzijazma, naročito u godinama posle prevazilaženja posledica velike ekonomse krize s kraja dvadesetih godina 20. veka. Na Zlatiboru, ili preciznije na Palisadu i Kraljevoj Vodi, niču zdanja čiji su vlasnici kako lokalno stanovništvo, tako i imućniji Užičani, ali i Beograđani, Kragujevčani, Vojvođani…

Zlatiborske visoravni, naravno, nisu jedine koje u Srbiji toga doba doživljavaju graditeljski preporod. Odmah nakon ekonomske krize intenzivira se gradnja, najpre u samom Beogradu, ali i u manjim mestima. Turizam, samim tim i arhitektura banja i popularnih izletišta (Niška, Bukovačka, Vrnjačka banja, Avala …) dobijaju sopstvene oblike koji i danas predstavljaju deo graditeljskog nasleđa zemlje oličenom uglavnom u gradnji privatnih letnjikovaca i vila, ali i manjih hotela.

Beograd je postao 30-ih godina mesto velikih graditeljskih eksperimenata na polju privatnih rezidencija i vila koliko i na polju javne arhitekture. Beogradske rezidencije i vile odišu mnoštvom morfoloških tipova, raznolikim stilovima i sve većim stepenom luksuza. Osim vila u duhu istoricizma, modernizma, folklorizma ili nacionalnog stila, sve je jača, pod uticajem razvoja kinematografije i širenja holivudskog sjaja, i tendencija ka takozvanom „holivud stilu“ . Iskustva koja se sabiraju u Beogradu između dva rata proširiće se i na manje gradove, ali i na ondašnja poznata turistička mesta. Varijacije na teme bile su mnogobrojne i manje ili više uspešne, ali se uglavnom prenose iz prestonice ka ekonomski naprednijim delovima Srbije na kojima se opet susreću sa drugačijim uticajima. Većina graditelja na Zlatiboru već je uveliko mogla da se susretne sa rešenjima tekuće rezidencijalne arhitekture Beograda ili naprednijih delova ondašnje Srbije, a neki ugledniji građani koji grade na Zlatiboru istovremeno grade svoje rezidencije i na Topčideru, Senjaku, ili drugim atraktivnim lokacijama.

Međuratni Zlatibor kao banjsko turističko mesto

Državna briga o banjama počela je pred sam kraj 19. veka, da bi pred sam početak Prvog svetskog rata, 1914.godine, bio objavljen u „Srpskim novinama“ prvi Zakon o banjama u Srbiji, ali se sa njegovom primenom započelo tek 1920.godine. Pravilnik o podizanju građevina u banjama: Vrnjačkoj, Vranjskoj, Bukovičkoj, Brestovačkoj, Niškoj, Rusandi, Koviljači, Soko, Ribarskoj, Mataruškoj i Mladenovačkoj donet je 14.maja 1924.godine . U ovom Pravilniku nema ni pomena Zlatibora kao vazdušne banje.

Međutim, Odbor užičkog okruga preko svoje tehničke službe kojom je rukovodio arh. Dobrivoje Bobica Mojović podsticao je ubrzaniji razvoj Kraljeve Vode kreirajući urbanistički plan čiji su uslovi bili veoma precizni i u funkciji popularizacije planinske banje. Godine 1922. izvršena je parcelizacija i obeleženo je oko 50 placeva namenjenih uglavnom izgradnji privatnih vila i letnjikovaca koje su morale biti zidane i završene u roku od tri godine .

Palisad, suprotno Kraljevoj Vodi, nije imao nikakav urbanistički plan. Postao je stecište i glavno okupljalište mnogih poznatih i manje poznatih ličnosti i to uglavnom zbog bogate kafanske, restoranske i pansionske ponude (kafana “Jevremović“, kafana Velje Jovanovića Otrova, restoran i pansioni Veljka Kremića, pansioni Živojina Čolovića, restoran i depandans „Sloboda“ Marka Markovića). Kao izrazito blaga visoravan, tokom čitavog dana osunčana, Palisad je bio daleko pogodniji za gradnju i boravak nego Kraljeva Voda.

Izuzev naspramnog položaja terena i (ne)postojanja urbanističkog plana, ova dva dela jedinstvene celine razlikovala su se i po samim pristupima u gradnji kuća za odmor. Kraljeva Voda postaje mesto za gradnju gotovo tipičnih banjskih vila, arhitektosnki, stilski i likovno prilično ujednačenih, što je izbor sasvim neobičan imajući u vidu nepovoljan položaj s malo sunčanih sati tokom dana. Palisad, pak, postaje mesto eklektičkih arhitektosnkih i graditeljskih pristupa koje se očitavaju uglavnom kroz romantizovani izgled planinske kuće najčešće oblikovane kao asocijacije ili interpretacije alpske i tirolske arhitekture, ali se istovremeno mogu videti tradicionalne brvnare modernizovane do izvesnog stepena, kao i tipične gradske kuće na četiri vode, ili komponovane u osnovi u obliku ćiriličnog slova G.

Vila Aleksandra Pavlovića na Palisadu, poznatija kao Titova vila. Foto: Tamara Ognjević, 2016.

Arhitekstonske odlike zlatiborskih zdanja

Prve zidane objekte na Kraljevoj Vodi podigli su advokat Strahinja Popović i babica Milica Avramović još pre Prvog svetskog rata. Međuratni period, kako je već naglašeno, obeležava intenzivnija gradnja. Karakterišu je sasvim reprezentativna rešenja, odmerena i integrisana u prirodno okruženje, prožeta velikom svešću o svrsi postojanja i prevashodnoj nameni.

Težnja ovog rada je da predstavi one primere koji su ostali sačuvani u svom što autentičnijem obliku bazirajući se prvenstveno na estetskim parametrima i kriterijumima arhitektoničnosti, a manje na zasebnom istorijskom kontekstu. Jedini izuzetak svakako predstavlja vila Aleksandra Pavlovića („Titova vila“) koja svojim istorijskim narativima, uključujući u njih i razloge zaštite , osvetljava šire socijalne fenomene kroz različite državne i političke momente. Već su istaknute osnovne arhitektonsko-graditeljske koncepcijske razlike između Kraljeve Vode i Palisada i naradni primeri osvetliće donekle ovu pojavu. Da bismo uopšte mogli da razumemo kako izgleda Zlatibor i koji su tokovi kretanja lokalnog stanovništva i sve brojnijih turista, prenećemo jedno sećanje u njegovoj celosti:

„Palisad sa severne strane okrenut jugu i Kraljeva Voda sa južne strane okrenuta severu, bili su stecišta meštana i gostiju. Jedino što bismo zatekli na proplanku koji ih je spajao bio bi Invalidski dom. Palisad je počinjao „Jevrejskim brdom“ na severu koje su naseljavale jevrejske porodice Ruben, Majer, Levi, Mašijak u svojim drvenim kućama prepoznatljivim po zelenoj i oker boji i u vili zvanoj „Klarisa“. Niz put ka jugu ređali su se zidani i drveni letnjikovci Janoševića, Zotovića, Save Đorđevića, Borivoja Đurića, i nešto niže, sa istočne strane, vojnih lica, pukovnika Miškovića, Trifunovića, Mirkovića i generala Kovačevića. Sa zapadne strane puta nalazili su se restoran i pansion Vojina Paunovića „Bruke“, kuća kafedžije Velje Jovanovića „Otrova“, kao i kuća i restoran Kremića. Preko puta, lepa i velika „kuća u cveću“, brvnara tirolskog tipa generala Čađevića, poznata kao vila „Vera“. Sledi raskrsnica kojom je uglavnom svakodnevno prolazi autobus Plava ptica kojim upravljaju Neđo i Savo Radović.

Nastavljajući ka jugu ulicom ka dolini na istočnoj strani bismo videli kuće Ane Jevremović, kuću i prodavnicu Radenka Pešića, kafanu Velje „Otrova“, kuću Matića, vilu Cagića, kuću Pekovića i nekoloko koliba. Sa desne strane su kolibe Atanackovića, Joksića i Rakića, kao i privremene tezge užičkih trgovaca, potom ukrovljena, ali još nedovršena vila Nikole Đurića, vila Pavlovića, a nešto niže vile bliznakinje Milaća i Borošića.

Vila generala Joksimovića – “Jelje”, danas u izuzetno teškom stanju. Foto: Tamara Ognjević, 2016.

Na susednoj visoravni slična slika. Najpre hotel „Srbija“ i depandans „Čigota, vila „Beograd“. Iznad i ka zapadu ređaju se kuća Jevtovića i kuća Ostoje i Lule Vasilić, potom Milije Jovičića, inžinjera Jančića, Ljuba i Ljube Aćimović i kuća Ljubisavljevića, koja je danas srušena. Skrećući pogled na istok vidimo kuće Milice Avramović i Strahinje Popovića, prvu zidanu kuću na Kraljevoj Vodi. Nešto iznad je kuća Mojovića, visoko iznad vila Dušana Stojanovića od koje se spuštamo ka kući apotekara Stefanovića i kući Simića. Nešto niže ka severu su kuća i restoran „Švajcarija“ Sekule Ćaldovića. Preko puta je kuća Mrakovića, vila „Bled“, vila generala Joksimovića, kasnije prozvana vila „Jelje“. Još severnije su kuća Andrije Mirkovića, na žalost danas srušena, i kuća užićkog trgovca Kalabića.“

“Jelje”, vila generala Joksimovića u punom sjaju između dva rata.

Rekonstrukcija ove slike bila bi veoma teška bez autentičnog sećanja jer relevantni katastarski podaci nemaju više karakter preciznog svedočanstva. Početkom rata 1941.godine veliki broj objekata nije unet u svom verodostojnom obliku i položaju na parceli, promena vlasničkih prava nije do kraja zabeležena, što je slučaj češći na Palisadu nego na Kraljevoj Vodi, a ratom i kasnijim promenama političkog i društvenog sistema ovi podaci su trajno izgubljeni.

Pregled karakterističnih objekata na Kraljevoj Vodi dobro je započeti vilom „Bled“. Bez ikakvih ograda, prirodnih ili napravljenih, nevelika vila obeležava zaravan proplanka elegantno i dostojanstveno. Vilu krase izrazito skladne proporcije i sasvim skromne dimenzije. Kombinacija belih ispusta po ivicama zdanja i njihova blaga ornamentalna promena pod strehama, sa „plastičnim“ rešenjem prozorskih otvora, žućkastom fasadom i niskom kamenom osnovom , stolarijom boje meda na omalenom ulaznom tremu deluju veoma skladno u svojoj pojavi. Vila „Bled“ nema nikakvih naznaka arhitektonskog eksperimenta. Ona je pre dobar kompozicijski sklop likovnih detalja na kući. Korespondira arhitektonski sa tokovima banjske gradnje u Vrnjačkoj i Bukovičkoj Banji . U spoju arhitektoničnosti i likovnosti, stila gradnje i ukrasa prevagu su odneli ovi poslednji. Prvi vlasnik ove vile i naručilac projekta bio je ugostitelj Mališa Jovanović, koga su meštani i gosti Zlatibora koji su ga poznavali zvali „Šlanjo“.

Vila “Bled” ugostitelja Mališe Jovanovića na Kraljevoj vodi. Foto: Tamara Ognjević, 2016.

Dalje stilsko napredovanje izraza može se očitavati kroz spoj neoklasicističkog sa romantičarskim i modernim na vili „Jelje“ koja se nalazi u neposrednoj blizini vile „Bled“. Struktura vile je koncipirana tako da njeni volumeni formiraju u planu osnove ćirilično slovo G. Iako građena u približno isto vreme, vila „Bled“ i vila „Jelje“ razlikuju se donekle po svom arhitektonskom jeziku. Vila „Jelje“ je mondenskija varijanta, kojom dominira visoki zabat na ispupčenoj južnoj strani. Ujedno je ovaj arhitektonski elemnt i glavni nosilac likonog jezika: prizemlje južne fasade građevine, oplemenjeno stilizovanom igrom konkavnih i konveksnih volumena i akademskom stilizacijom koja stvara plitke dekorativne ispuste u samoj strukturi fasade (vidljive na čitavoj građevini), naglo se završava horizontalnom pločom koja je pretočena u skromnu terasu glavne spavaće sobe na spratu. Tom terasom, kao izrazito efektan detalj dominira upravo prelomljeni zabat sa malom atikom, tako da krovni pokrivač sa južne strane nije vidljiv.

Međutim, sama krovna konstrukcija specifično je rešenje: bakarni krov, takođe je izveden kroz prelomljene strukture konkavnog i konveksnog oblika i zaokružuje vilu u celovitu i veoma skladnu pojavu. Jedan krovni prozor na istočnoj strani pomalo remeti celovitost, ali ne umanjuje jasno koncipiran arhitektonski izraz. Vila generala Joksimovića , bila je skromna kuća za odmor po svedočenju naslednika koji su u njoj jedno vreme boravili. Pored ulaznog hodnika sastojala se od dnevne sobe i trpezarije, okrenutima ka jugu, i kuhinje u prizemlju, kao i dve sobe na spratu.

Između dva svetska rata na Kraljevoj vodi je podignuta 21 luksuzna vila od kojih danas u vrlo lošem stanju postoji svega nekoliko. Foto: Tamara Ognjević, 2017.

Vila „Jelje“ prelazna je faza integracije romantičarskih težnji i modernih letnjikovaca karakterističnih za banjska odmarališta. Ova težnja inkorporacije romantičarskih elemenata kulminiraće, barem u okvirima sačuvanih vila na Kraljevoj Vodi i dostići svoj puni izraz u vili inženjera Jančića, koja se nalazi na krajnjim zapadnim obroncima ove zlatiborske visoravni.

Arhitektura vile inženjera Jančića ne odaje svojom spoljašnjošću, niti obradom fasadnih površina, jezik drugačiji od vile „Bled“. Ali struktura masa i njihova integracija u celinu svedoče o krajnje napetom, emotivnom konceptu koji rezultira pomalo baroknim tenzijama. Visina i monumentalnost vile koja sa svih strana izgleda previsoko, ali ne i nezgrapno, sugerišu inferioran stav prema okolini, ali i introvertnost objekta. Iako ima velike tremove i terase vila ne komunicira ka spolja, ne otvara se ka okolnoj prirodi, mada ne remeti ni pejzažnu celinu. Ona je vidljiva, ali ne upadljiva. Vila Jančića oličenje je suprotstavljenih i nategnutih sila u svakom svom segmentu: planu, elevaciji fasada i ritmu krovnih površina, rasporedu masa vidljivih spolja, i prostornom oblikovanju u enterijeru. Ipak, ona nije spoj nespojivog, već celina koja integriše suprotnosti otvorenih i zatvorenih prostora. Otuda taj osćaj stalnog pritiska i vibriranja, ali i elastičnosti i kompromisa.

Ipak, koliko se god različitosti očitavale u arhitektonskim strukturama pomenutih vila, te razlike su u drugom planu u odnosu na unificirajuću tipologiju banjske arhitekture Kraljeve Vode. Jedina vila koja odiše nešto izraženijih aspektima istraživanja nacionalnog stila, odnosno nosi elemente srpsko-vizantijskog stila, svakako je vila Dušana Stojanovića, trgovca iz Kragujevca. Trospratna vila sa dva uvučena bočna krila karakteristična je po svojoj dekorativnoj obradi prozorskih otvora, profilaciji stubića i kolorističkim crveno-belim efektima na fasadi.

Vila advokata Radomira Milaćevića na Palisadu. Foto: Tamara Ognjević, 2016.

Palisad je daleko raznovrsniji u svom graditeljskom izrazu imajući u vidu sveukupni izgled. Međutim, najreprezentativniji primeri vila svakako spadaju u kategoriju integrativnog pristupa čije su stilske komponente tradicionalna arhitektura (oličena uglavnom u organizaciji enterijera i asocijativnoj kontekstualizaciji fasade) i uticaji planinskih graditeljskih ostvarenja zapadnih obronoka Alpa (krovni pokrivači, dekorativna obrada fasadnih površina).

Arhitekta Đuro Borošić projektovao je za Radomira Milaćevića – Milaća, advokata iz Beograda, rodom iz ovih krajeva, vilu na obroncima Palisada. Radovi su trajali tokom 1939. i 1940.godine. Međutim, tokom gradnje su se arhitekti Borošiću veoma dopala sopstvena rešenja, te je zamolio Milaća da mu ustupi deo placa kako bi napravio istovetan objekat. Milać ustupa deo parcele i pred kraj 1940.godine bivaju završene obe vile. Tako danas imamo vile „bliznakinje“ koje masama, prirodnim materijalima i načinom gradnje prate arhitektonske principe kuća zapadnih obronaka visokih Alpa veoma strmih krovova. Upotrebljeni su prirodni materijali koji su konstruktivno i vizuelno sasvim kompatibilni: obilje kamena, obilje drveta, crep, opeka.

Unutrašnji raspored prostora naglašava veliki dnevni boravak i stilski uređena trpezarija kojima dominira veliki kamin. Ceo prostor koji nema pregradnih zidova već je samo vizuelno odvojen komunicira sa dekorativno obrađenim ulaznim tremom od kamena ispod kojeg se nalazi podrum. Vila na padini, tok kretanja preko ulaznog trema ka celovitom unutrašnjem prostoru reminiscencija je tradicionalne narodne arhitekture, odnosno njenih funkcionalnih modifikacija. Spratni prostori koji su koncipirani po principu dugačkog hodnika sa čijih se strana ređaju omanje spavaće sobe odlika su manjih planinskih hotela.

Vila direktora železnice Kraljevine Jugoslavije, Nikole Đurića, poznatija kao Rankovićeva vila. Foto: Tamara Ognjević, 2016.

Ovaj eklektički pristup koji svakako može da nosi planinska kuća za odmor pojačan je, pride, raznolikim uticajima koji se čitaju na profilacijama fasada koje nastaju kroz ritmične smene materijala, ali i dekorativne intervencije. Romantičarski osvrti na nacionalni graditeljski izraz vidljivi su na kamenim profilacijama prozorskih otvora i drvenim konzolama koje su nastale ispuštanjem drvenih nosećih greda spratnog poda. Dekorativna obrada drvene fasadne oplate potkrovlja i raspored prozorskih otvora sa masivnim kapcima asociraju na tirolsku tradicionalnu kuću, dok izrazite kosine krovova i njihova forma podsećaju na zapadne obronke Alpa.

Vila Aleksandra Pavlovića, advokata i preduzetnika iz Beograda, rodom iz Gornjeg Milanovca po inertno ustaljenom mišljenju predstavlja najlepše arhitektonsko ostvarenje na Zlatiboru. Očito je da je sve što je ponelo epitet „Titova/o“ bilo sasvim dovoljan razlog za institucionalnu zaštitu i prefiks „naj“. Ova vila svakako je arhitektonski reprezentativna, te stoga zaista i zaslužuje zaštitu, ali kao deo šire ambijentalne celinie kakvu je i predložio ZZSK Kraljevo pre nekoliko godina.

U prilog ovoj zaštiti ide i činjenica da je vilu projektovao jedan od vodećih međuratnih srpskih arhitekata Milutin Borisavljević. Nisu sačuvani planovi i crteži sa arhitektonskim rešenjima, ali po sećanjima sestara Pavlović moguće je pretpostaviti da je upravo Milutin Borisavljević bio autor arhitektonskog plana porodične vile na Zlatiboru.

Palisad, najsunčaniji breg na Zlatiboru između dva rata prema jednoj staroj razglednici.

U prilog ovoj tvrdnji i zbližavanju sa budućim korisnicima ide i članak samog Milutina Borisavljevića, koji ne govori direktno o porodici Pavlović, ali govori o odnosu arhitekti prema naručiocima i investitorima: „Ako se to (rešavanje osnove) odnosi, na primer, na privatnu arhitekturu (jednu varošku kuću, palatu ili vilu) – jedan arhitekt mora da poznaje do detalja život jedne familije i njene potrebe…“ . Poznat po uspešnim akademskim ostvarenjima, najpre kući Flašer na Kotež Neimaru koja je precizna kopija francuskih uzora, arhitekta Borisavljević se u svojim kasnijim delima ne drži tako čvrsto svojih „naučnih“ metoda. „Njegov burni temeperament, njegovo nastojanje da se po svaku cenu udovolji prevrtljivom ukusu investitora bilo da je u pitanju konkursni žiri, ili kakav bogati industrijalac stvorili su potrebu za bezbrojnim varijantama u kojima se rasplinulo nesumnjivo Borisavljevićevo poznavanje akademskih metoda“.

Zanimljivo je da je 1938.godine u Niškoj Banji završena vila Teokarovića, po projektu Grigorija Samojlova koja se očito oslanjala na graditeljske principe regije severnih i zapadnih obronaka Alpa . Neposredno pre toga 1937.godine na vili Aleksandra Pavlovića Milutin Borisavljević sledi iste graditeljske uzore, koje je već profiltrirao u pomenutom tekstu: „Rešavanje osnova je na prvom mestu logičkog razmišljanja o predmetu…Da bi se ovaj rešio, treba poznavati čitavu literaturu o privatnim građevinama; znati kako Englezi stanuju, kako Francuzi, Nemci i drugi, i pokušati iz tih mnogobrojnih primera naći svoje principe.“

Deca Aleksandra Pavlovića i Andrije Jevremovića sa beogradskom glumicom Dobrilom Matić na bazenu na zlatiborskom Oku.

Međutim, sa druge strane, istorija vile Pavlovića bogata je kontroverzama do te mere da je ona postala filter mnogih društvenih prelamanja i ideologija i nosilac mnogobrojnih značenja na nivou pojedinca, porodice, lokalne zajednice, čak nacije. U sredini kakav je bio Zlatibor tridesetih godina 20. veka, pojava bogate porodice Pavlović i želja da izgrade vilu istovremeno je bila i dobrodošla ali i posmatrana sa nevericom i sumnjom. Gospođa Andre Pavlović (devojački Violleau) uložila je svoj poveći miraz za gradnju kuće . Ipak sredina (imućniji vlasnici obližnjih kuća i letnjikovaca) latentno nije prihvatala Francuskinju, pa je vila Aleksandra Pavlovića, sve do Drugog rata nazivana pogrdno “Malgre Andrée” („uprkos Andre“). Razlozi za dolazak ove porodice postaju jasniji i u žalbi advokata Pavlovića na presudu Sreskog suda u Čajetini od 28.02.1947.godine gde je u pravnom dokumentu u uvodu ushićeno govorio o blagodetima Zlatibora i svojoj želji da njegove tri kćeri provode dosta vremena na ovoj lekovitoj planini.

Ni istorijat vile nakon Drugog svetskog rata nije ništa manje dramatičan s obzirom da se njeni vlasnici smenjuju kao i okolnosti pod kojima dobija različite nazive i imena, pa i pod kojim je zaštićena kao spomenik kulture. I u dnevnoj štampi se vode rasprave o pitanjima vlasništva i upotrebom u „turističke“ svrhe, ali tek u periodu nakon političkih previranja 2000.godine . U jednom od tekstova se objavljuje i veoma loša kopija presude kojom se konfiskuje pokretna i nepokretna imovina Pavlovića, koja je u ovom slučaju veoma zanimljiva jer predstavlja svedočanstvo o vrednostima zatečenim u kući u momentu konfiskacije. Tu su po veoma nerealnim cenama navedeni i neki delovi mobilijara koji zapravo svedoče o enterijeru vile. Celovit spisak svedoči o luksuznom opremanju i velikim investicijama u enterijeru. Verovatno najznačajniji podatak svedoči o opremljenom kupatilu sa kadom, motoru i pumpi za vodu koja očito postoji u kući iako se dugo vremena smatralo da su potrebe za vodom ukućani zadovoljavali obližnjim bunarom.

BIP-ova vila na Zlatiboru samo je jedan od međuratnih objekata u zapuštenom stanju. Foto: Tamara Ognjević, 2017.

Paradoksalno, burne istorijske okolnosti i mistifikacije koje vilu prate tokom čitavih sedamdesetak godina postojanja očuvale su njen spoljašnji izgled u sasvim pristojnom stanju, dok je originalno uređenje enterijera sasvim izvesno pretrpelo promene mada je teško utsanoviti koje. Arhitektonski, vila predstavlja eklektičko rešenje, spoj nekoliko arhitektonskih referenci na stilove koji egzistiraju u periodu gradnje.

Osvrt na tradicionalna graditeljska rešenja vidljiv je već u istočnom izgledu koji svojim proporcijama i strogom linearnošću podseća na siluetu razvijene dinarske brvnare. U ovom slučaju vrata su istaknuta nešto drugačije i modernije – podignuta su na nivo prizemlja, dva metra iznad nivoa zemljišta, do njih se dolazi kubično rešenim kamenim stepeništem i preko omanjeg ulaznog trema. Ova vertikalna gradacija koja se završava dominantnim dimnjakom na sljemenu krova dodatrno je naglašena dugom prilaznom alejom. Ipak, celokupan utisak je istovremeno i monumentalan i potpuno čovekomeran.

Međutim, kretanjem oko objekta, prve asocijacije na tradicionalna rešenja polako počinje da smenjuje utisak dominacije sasvim drugih arhitektonskih pristupa sa različitih geografskih. Očito je da je arhitekta Milutin Borisavljević, ili sam Aleksandar Pavlović, najverovatnije preko svoje supruge Andre, bio upoznat sa arhitekturom zimovališta viših francuskih Alpa i centralne i zapadne Švajcarske. Otuda se, odjednom, u suprotnosti sa frontalnom istočnom fasadom, pojavljuju asimetrija, izlomljeni krovni pokrivač, nizovi krovnih prozora u vertikalnom poretku. Istovremeno, na južnoj, zapadnoj i severnoj fasadi na iturenim rizalitima uski friz lažnih vertikalnih greda prerasta u dekorativnu fasadu – lažni bondruk – što je upravo odlika gorepomenutih alpskih rešenja.

Zaštita graditeljskog nasleđa: Heritološko pitanje i turistička upotreba

Pred sam početak Drugog svetskog rata na Zlatiboru je pored hotela i odmarališta bilo gotovo šezdeset privatnih vila i letnjikovaca, od čega su 22 objekta bila na Kraljevoj Vodi. Njihov broj na Palisadu nije moguće tačno utvrditi. Međutim, brojno stanje koje je danas aktuelno ne odgovara originalnom. zbog uništavanja tokom i odmah nakon Drugog svetskog rata, ljudske nebrige uglavnom nastale nakon posleratnih konfiskacija i nacionalizacija, kao i zbog neodgovarajućih adaptacija. Zavod za zaštitu spomenika kulture iz Kraljeva dao je predlog za zaštitu 16 vila na Kraljevoj Vodi i 5 letnjikovaca na Palisadu kao ambijentalne celine, ali se godinama od ideje nije pomerilo.

Na Zlatiboru se poslednjih godina neplanski gradi veliki broj objekata dok su stare vile kao kulturna baština na direktnom udaru ove stihijske gradnje – Vila “Bled” snimljena sredinom avgusta 2017. Foto: Tamara Ognjević

Ukoliko pogledamo savremeno stanje videćemo da je u neizmenjenom obliku sačuvano tek sedam vila na Kraljevoj vodi (ne računajući i depadans „Čigotu“ čiji bi restauratorski radovi zahtevali veliko angažovanje ) i pet na Palisadu. Zahuktalim investiranjem u nekretnine broj autentičnih vila verovatno će se smanjivati.

Sasvim je jasno da (ne)namerno zapuštanje ovih graditeljskih ostvarenja nije u vezi sa starosnim kultom vrednosti spomenika i njihovom prepuštanju ubrzanoj prirodnoj/ljudskoj devastaciji. Ipak odnos sredine prema ovom kulturnom nasleđu pretvorio se, gledajući kroz prizmu promenjenog sistema vrednosti, od osećaja „nekakve“ baštine u smetnju i estetsko ruglo, ili u najboljem slučaju u podnošenje spomeničke nekomunikativnosti. Bez obzira jesu li ili nisu zaštićene kao spomenička celina (izuzimajući jedino vilu Predsedništva SFRJ/ Titovu vilu/Vilu Aleksandra Pavlovića, bilo kako da je zovemo u pravno formalnom, običajnom ili (ne)vlasničkom smislu) one predstavljaju suštinske materijalne svedoke višedecenijskog interesovanja za planinu Zlatibor, pa u krajnjoj instanci predstavljaju i svedočanstvo organizovanog elitnog turizma. Ostaje, nažalost, dilema da li stare zlatiborske vile prepustiti ubrzanom nestajanju u funkciji novoetabliranog „turističkog buma“ ili ih integrisati u sistem kulturnih i turističkih potencijala, dilema koju svakako treba rešiti u prilog očuvanja i prezentacije preostalog nasleđa.

Dr Nikola Krstović, istoričar umetnosti

Naučni saradnik Centra za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu

(Fotografije © Tamara Ognjević, Stare fotografije preuzete iz monografije Snežane i Milisava Đenića “Svetlopisom kroz prvu srpsku vazdušnu banju”, izdanju Biblioteke “Ljubiša R. Đenić”, Čajetina 2013)

© Artis Center 2018