post

Klimt (7): Judita – rađanje nove ženstvenosti

U drugoj polovini 19. veka nastaje internacionalni simbolistički pokret u umetnosti, koji je činio sintezu pesništva, slikarstva i muzike. Uticao je na arhitekturu, dizajn, odevanje, na sve forme umetnosti i stil života. Težilo se kreativnosti koja izlazi iz okvira visoke umetnosti, prožima sve aspekte života i namenjena je svima. Obnovljeni interes za legende o Juditi i Salomi koje su bile opsesija čitavog simbolističkog pokreta ukazuje na važnost tih tema. Ovog puta Кlimt ne samo da je izazvao skandal, već je počinio i svetogrđe sa stanovišta religijske dogme. Publika nije mogla da veruje svojim očima i pokušavala je da ovu nečuvenu sliku predstavi kao grešku.

Judita I datira u 1901. godinu i predstavlja razradu Кlimtovog arhetipa fatalne žene suprotnost i dopuna Nudi Veritas. Njagova Judita nije ni biblijska heroina, ni jednostavna žena kao Nuda Veritas, već tipična Bečlijka iz visokog društva tog doba, na šta ukazuje i njena pomodna i skupocena ogrlica na vratu. I pored nagosti, ona je otmena i gorda, prava vamp žena, nimalo ogoljena, žena sa svim svojim tajnama i moćima po rečima Berte Cukerkandl, Кlimt je stvarao tip žene koja se može porediti sa Gretom Garbo ili Marlenom Ditrih, mnogo pre no što su postale slavne i pre nego je termin ,,vamp “ postao opšteprihvaćen). Nema sumnje, ona zavodi posmatrača. Žena posmatrač je ovde u ulozi voajera ljubavne igre ili saučesnice. Poluzatvorenih očiju, usta otvorenih kao u sladostrasnom uzdahu, savršeno svesna svog seksipila, Judita baca magiju ženskih čini na muškarca koji je posmatra. Lice ove tamnokose žene liči na lice greha sa slike Nada I. Telo joj je lepo i otvoreno nago, preko njega se sliva obilje zlata, nakita, skupocene svile.

Gustav Klimt, Judita I, 1901, Galerija nacionalne umetnosti Austrije, Gornji Belvedere, Beč

Veoma je interesantan i sam likovni postupak. Zlatni ornamenti su urađeni dvodimenzionalno, šarajući stilizovani pejzaž oko nagosti žene. Čudnovato drveće koje štrči u levom gornjem uglu podseća na šake – ili kandže, a zlatna krljušt asocira na vodeni svet koji je često vezivao za ženu. Namerno je istaknut i kontrast između zamagljene puti i sjaja metala, što sve skupa stvara vrlo efektan utisak fotomontaže ili kolaža. Sem toga, potenciranjem kontrasta između odećom prekrivene i potpuno obnažene kože postiže na slici i ljubavnu napetost, kao što su radili i japanski umetnici.

Obilje zlata na slici koje se stapa sa pozlaćenim ramom asocira na ikonu i dodatno podvlači bogohulni utisak koji je imala na savremenike (ram za ovu verziju Judite je uradio Кlimtov brat Georg, zlatar). Nesumnjiv je i uticaj vizantijske umetnosti, jer ovo nije jedina slika koja referira na sakralnu umetnost i mozaike koje je video u crkvi San Vitale u Raveni prilikom svoje posete Italiji.

Artemizija Đentileski, Judita ubija Holoferna, 1614-1620, Galerija Ufici, Firenca

Кako bi protumačili naziv slike u odnosu na prikaz erotične žene na njoj? Naziv izuzetno važan – zapisujući ga na samo delo, Кlimt je upravo naglasio njegov značaj. Jer, ova Judita je daleko od uobičajenih predstava. Biblijska Judita je pobožna jevrejska udovica koja je, da bi spasila svoj grad, po nalogu neba zavela neprijateljskog asirskog vođu Holoferna, ubila ga i odsekla mu glavu. U umetnosti se ova starozavetna junakinja prikazivala kao heroina, primer hrabrosti i odlučnosti ili dobrovoljna žrtva u službi ideala, nipošto kao žena koja uživa u svom strašnom zadatku.

Gistav Moro, Saloma, 1876, Umetnički muzej Armanda Hamera, Los Anđeles, Kalifornija

Priča o Juditi je vekovima bila nedefinisana, zagonetna. Osnovni problem u vezi ovog biblijskog događaja jeste pitanje da li je polno opštila sa Holofernom?! Prema zapisima, opila ga je pre nego što je došlo do toga. Na Кlimtovoj slici je prikazana kao lice i naličje erosa, kao obnažena, erotizovana žena nakon seksualnog čina. Fini, duguljasti prsti na negovanoj ruci gotovo da maze svoj plen koji se diskretno pomalja u donjem desnom uglu slike. Ženska junakinja je i bez te dimenzije bila dovoljno problematična za tumačenje u nekom prihvatljivom kontekstu za hrišćanstvo i patrijahalnu zajednicu, jer ona koristi svoju seksualnost kao oružje, sa višim ciljem doduše, ali takvim koji odstupa od proste reprodukcije. Umesto mučenice i heroine ili svetice, postala je fatalna žena, problematična, sporna, podvrgnuta je preispitivanju. Ovde je prikazana u formi poluakta, agresivne seksualnosti, i nipošto ne deluje kao uobičajena ideja o tome kako treba da izgleda udovica koja spasava narod. Umetnik namerno dovodi u pitanje predstavu žene kao svetice ili grešnice, majke ili prostitutke, u kojoj su samo krajnosti prihvatljive.

Ovog puta Кlimt ne samo da je izazvao skandal, već je počinio i svetogrđe sa stanovišta religijske dogme. Publika nije mogla da veruje svojim očima i pokušavala je da ovu nečuvenu sliku predstavi kao grešku. Mislilo se da ova besramna žena mora biti Saloma, nipošto Judita (postojala je i moderna Saloma, fatalna žena koja je očarala mnoge intelektualce tog doba uz geslo da nije verna muškarcima, već jedino sebi). U novinama i katalozima se čak i nazivala Salomom. Međutim, umetnik je dao savršeno rečit prikaz moderne Judite a ne moderne Salome, i prožetost erosa i tanatosa toliko tipične za kraj veka.

Gistav Moro, Priviđenje, 1875, Nacionalni muzej Gistava Moroa, Pariz

Obnovljeni interes za legende o Juditi i Salomi koje su bile opsesija čitavog simbolističkog pokreta ukazuje na važnost tih tema, potvrđujući njihovo mesto u muškoj uobrazilji. Кasni devetnaesti vek, kao i početke dvadesetog, obeležavaju strujanja u umetnosti koju istoričari nazivaju simbolizmom po analogiji sa pravcem u književnosti. U drugoj polovini 19. veka nastaje  internacionalni simbolistički pokret u umetnostima koji je činio sintezu pesništva, slikarstva i muzike. Uticao je na arhitekturu, dizajn, odevanje, na sve forme umetnosti i stil života. Težilo se kreativnosti koja izlazi iz okvira visoke umetnosti, prožima sve aspekte života i namenjena je svima. Na neki način je ona nastavak romantizma, intelektualna i moralna pobuna protiv modernog sveta i njegovog materijalizma u ime iracionalnog, ispoljena i kroz lepotu Meduze i vampirice, fascinaciju zlokobnim i idejom fatalne žene. Gistav Moro, umetnik koji se divio Delakroa, učitelj Matisa i Ruoa, svojim svetom ličnih maštarija jedan je od začetnika Art Nuvo pokreta. Njagov akvarel Priviđenje , naslikan 1875. godine, prikazuje Salomu, koja će uskoro postati veoma omiljena tema. Mladi Englez Obri Birdsli dve decenije kasnije je takođe inspirisan Salomom, prikazujući je na elegantnom, stilizovanom crno-belom crtežu u trenutku dok drži u rukama odsečenu Jovanovu glavu – u nameri da je poljubi? U Кlimtovom delu takođe vidimo fascinaciju Juditom ili Salomom, a ponovo susrećemo i Birdslijevu očaranost linijom i težnju da se oblici podrede stilizaciji i dekorativnom.

Obri Birdsli, Klimaks, 1893. Ilustracija iz predstave Oskara Vajlda “Saloma”, koja prikazuje fatalnu zavodnicu Salomu koja je upravo poljubila odsečenu glavu Jovana Krstitelja.

Eros i tanatos su sve tešnje povezani, jer je najveći, osnovni strah muškarca, gledano iz seksualnog ugla, strah od kastracije, gubitka muškosti ili polne snage. Taj strah je tako duboko pokopan da je njegova direktna predstava veoma retka, predstavljena je simbolima – nisu seksualni organi u opasnosti, umesto njih, odsečena je glava! Priča o Juditi i Holofernu je možda i najjednostavnija forma priče o kastraciji, jer je žena direktan napadač, za razliku od Salome koja ne odseca sama glavu Jovana Кrstitelja, već je traži i dobija kao nagradu.

Levo Klimtova Judita, desno portret plesačice Anite Berber, koji je po uzoru na Klimtovu sliku snimila Dora Kalmus (Madam d’Ora) poznati umetnički fotograf, Klimtova poznanica.

Judita I time nije istorijska slika već metafora ženskosti osobena za Кlimta, u vidu dame iz tadašnjeg buržoaskog društva, žene koja je potomak i naslednica Judite i Salome. Žena osvetnica kao što je Judita I proističe iz promene ženskih uloga, oslikava te promene koje su u njegovom društvu viđene i doživljene kao pretnja muškosti. Ona je odraz nove žene ondašnjeg društva – žena je aktivni učesnik događaja, nije više samo pasivna pratilja, dekor. Pasivna i podatna žena se povlačila pred njenim arhetipskim opozitom – dominantnom ženom.

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2019
post

Klimt (4): Gola istina, Nada i Tri dobre žene

Gustav Klimt, Smrt i život, detalj, 1916, Leopold muzej, Beč

Klimt nije prestao da se bavi životom i njegovim licima i naličjima. Suočen sa društvom u kome su smrt i seksualnost smatrane izvorima haosa i zato tabuisanim, upustio se u ličnu potragu koja bi dala odgovor na pitanje o smislu ljudskog postojanja. Glavna tema njegovog dela i dalje je bio životni tok kroz začeće, trudnoću i rađanje, sa uvek prisutnom senkom bolesti, straha i smrti. Traganje za duhovnošću ga je jednako okupiralo, iz mešavine okultizma i dalekoistočnih religija stvorio je sopstvenu filozofiju u čijem je središtu bilo pitanje o smislu života.

Grupa alegorijskih, simboličnih predstava je otud i neobično interesantna i veoma inspirativna za analizu. U njima je umetnik jasno izrazio svoje dileme i preokupacije, ljudske i umetničke. Nose fascinaciju temama koje su vanvremenske, karakteristične za čitavo ljudsko postojanje, snažno nas dotiču i sa distance od stotinu godina. Među njima crvenokose žene izražavaju suštinske ženske principe, kao na slikama Nada I, Zlatna ribica, Nuda Veritas, ističući žensku snagu, erotičnost, elementarnu ulogu u životnom ciklusu. S druge strane su, kao njihov opozit ali i dopuna, crnokose žene koje asociraju na uništenje i smrt. Među njima su i slike Judita I i II, Srebrne ribice. Slika Poljubac je svojevrsna ispovest umetnika, oda erosu i ljubavi začinjena autobiografskim elementima. Delo Smrt i život dolazi pri kraju opusa kao rezime, suma sumarum njegovog viđenja života i nagoveštaj umetnikove starosti, bolesti i smrti. Sve je često na samoj granici prihvatljivog za njegovo vreme, po potrebi umotano u magijske oblande dekorativnog ruha secesije. Istražujući mistiku, tabue, svet snova, ljudske strahove, zadire u licemernu pristojnost ili koketira sa njom.

Gustav Klimt, Srebrne ribice (Vodene nimfe), 1899, privatna kolekcija

Klimtova fatalna žena i spoj erosa i tanatosa najeksplicitniji su upravo u alegorijskim prikazima. Te slike nije radio za naručioce i nije morao da balansira između očekivanog i onoga što želi da predstavi.

Gustav Klimt, Judita I, 1901, Austrijska galerija Belvedere, Beč

Predstava Nuda Veritas nastala 1899. godine podseća na plakat, svojevrstan je manifest i dalja razrada istoimenog crteža iz prvog broja Ver Sacrum-a. Kao da je sišla sa slike Atene Palade, ode ženskoj samosvesti iz prethodne godine. Provokativan džinovski akt, ulje na platnu visoko 2.6 metara, zaprepastilo je bečku javnost. Naslikana žena nije tradicionalna idealizovana predstava Venere, već prikazuje suviše stvarno stvarnu ženu od krvi i mesa sa sve stidnim dlačicama. Slikar se drznuo da se suprotstavi klasičnom idealu lepote. Šilerove reči ispisane kao lajt-motiv u gornjem delu slike izražavaju umetnikov stav prema očigledno očekivanom negodovanju: ,,Iako ne možeš svima udovoljiti svojim delima i svojom umetnošću, ipak udovolji nekima. Nije dobro zadovoljiti gomilu.“

Gustav Klimt, Nuda Veritas, 1899, Muzej austrijskog teatra, Beč

Provokativna golotinja modela, neočekivano, ne deluje tako erotično, više sirovo i elementarno. Pred nama je lepota običnog, svakodnevnog, nesavršenog ženskog tela. Baš zato odaje utisak manifesta, ona predstavlja golu, neulepšanu istinu, stvarnu ženu – sa lupom ili ogledalom u ruci koje je usmerila ka gledaocu, kao da kaže ,,Ja vas posmatram, a ne Vi mene! Pogledajte se!“ – podvlačeći time svoju ulogu osvešćene žene, a ne objekta. Ona nije pasivno prikazana žena izložena pogledima, već ona izlaže sebe i svoju nagost. Slika nas suočava sa tradicijom posmatranja naslikanih nagih žena i frustrira muškog posmatrača koji očekuje da vidi lepotu ženskog tela. Jer, iako je ona ta koja je izložena pogledima, njena svest da je gledana je čini teško prihvatljivom. Ona suočava publiku sa osujećenom ulogom posmatrača, voajerizmom. To je ono što izaziva negodovanje, ono što otežava usvajanje ovog pogleda, ono što čini da se teško prihvati njena polnost. Njen pogled je zastrašujući jer nije očigledno ženski, dovoljno potčinjen, ohrabrujući, pozivajući, saučesnički ili još bolje, nesvestan da je predmet gledanja. Njen pogled je i neljubazan i zatvoren u sebe, ona gleda u posmatrača i izazivački i odbijajući. Ali taj pogled nije nigde usmeren, osim možda na neko unutrašnje viđenje, u kome posmatrač ne učestvuje.

Njeno žensko telo pripada njoj a ne pogledima posmatrača, uključujući i njen seksualni potencijal, podvučen lascivno crvenom kosom. Međutim, upravo boja njene kose daje jednu od ključnih dvosmislenosti slici i čini je nepriličnom. Ono najprovokativnije u čitavoj predstavi, pored stidnih dlačica koje je čine golom da ogoljenija ne može biti, jeste to što ova Venera neobično mnogo podseća na prostitutku! Taj utisak ne mogu ublažiti ni duga kosa sa upletenim cvećem ni ženstveni ornamenti oko njene glave. Da li je naslikana žena zaista predstavljena kao prostitutka, ili je njen status prostitutke postojao samo u fantaziji posmatrača? Ili se slikar poigrao sa idejom da je slikanje nage žene proistituisanje njene nagosti? Akt kao žanr doživljava velike promene šezdesetih godina devetnaestog veka. Paralelu u skandaloznosti ovakvog prikaza žene možemo videti i u Maneovoj Olimpiji. I ona je bila samosvesna žena diskutabilne reputacije, a ne idealizovana gospa prerušena u boginju.

Agresivna i drska riđa boja za njene vlasi i crna zmija oko njenih nogu govore da je reč o jednoj neobičnoj Evi – Evi koja sama predstavlja jabuku greha svojim polom. Putena indigo plava boja obavija njeno telo (boja koju je kasnije koristio za odežde Smrti na slikama Nada I, Smrt i Život, ali i za haljinu Emili na portretu), maslačci joj lascivno lelujaju oko nogu u ovom neobičnom manifestu ženske seksualnosti.

Gustav Klimt, Nada I, 1903, Nacionalna galerija Kanade, Otava

Nada I, slika iz 1903. godine, kao da je nastavak ideje Nuda Veritas (Gola Istina). Pred nama je možda isti model ili njemu veoma sličan, identičan u naturalističkoj obradi. Ponovo je tu bestidna golotinja u svoj svojoj istinitosti i kovrdžava riđokosa žena sa cvetnim venčićem upletenim u kosu. Predstavljen je idući korak u biološkom životu žene, sa istim izrazom provokativne drskosti i samosvesti.

Osnovna razlika je u tome što je Nada gravidna i taj svoj graviditet stavlja u prvi plan – trbuh prikazan u profilu, u svoj svojoj veličini poodmakle trudnoće, dominira prikazom. Trudnica je okrenuta svojoj nutrini, osluškuje sebe i svoje nerođeno dete, i potpuno ignoriše alegorije apokalipse u pozadini – predstave noći i tanatosa. Ne može se reći da ih nije svesna, nego ih baš ignoriše hrabrošću majke. Nju očigledno ne dodiruju nakaznosti sveta, greh, bolest, beda i smrt prikazani u drugom planu slike. Sve četiri apokalipse direktno gledaju u nerođeno dete i iščekuju ga. Tačno značenje tih sablasnih obličja u vrhu platna nije do kraja jasno, ali naziv slike ukazuje da je umetnik hteo da istakne kontrast između materinstva i rađanja novog života, i opasnosti koje mu prete. Međutim, upravo te četiri spodobe i naslov slike upućuju nas na to da imamo pred sobom himnu Životu i puti.

Trudnica svoj zagonetni pogled upućuje posmatraču, ruke drži spokojno ukrštene iznad stomaka, i ima tipičan izraz unutrašnjeg blaženstva trudne žene koja u sebi nosi misteriju života. Krajnje dirljiv prikaz buduće majke. Ali, slika je previše naturalistična i direktna, previše crvenokosa, žena na njoj je istovremeno i zavodljiva i majka, što je bilo nedopustivo – i Klimtovi savremenici proglasili su je opscenom.

Skandaloznost prikaza u njegovo vreme je u zanimljivom odnosu sa danas tako čestim korišćenjem ove teme u reklamnim sadržajima. Međutim, omasovljenje erotike trudne žene i svojevrsna demistifikacija trudnoće nije mnogo naudila tajanstvu Klimtovog dela, iako ono iz današnje perspektive gubi na intimnosti jer trudnoća kao ženska privilegija nije više dostupna oku samo najbližih.

I pored toga ili uprkos tome, i savremenog posmatrača predstava još kako dotiče svojom ogoljenošću i naturalizmom. Oko naviknuto na reklamne sadržaje uočava nedostatak photoshop-a, vidi ženu bez njenih salominskih velova, ali zato u punom isijavanju mnogo veće misterije.

Nasuprot Nadinoj obezoružavajućoj golotinji odeća greha je gizdavo ukrašena zlatnim ornamentima, u pozadini levo kao odora bolesti i bede dominira crna, dok neposredno iza žene, iako je to odora smrti, dominira indigoplava. Klimt na taj način dovodi u celinu trudnu Nudu Veritas i smrt. Interesantno je da je u ovu boju odenuo i Emili na njenom portretu?
Dugo vremena je Nada I provela daleko od očiju javnosti, i tek je 1909. godine prikazana na jednoj izložbi. Iako je bilo nemoguće izložiti ovakvu sliku, kupac se odmah našao, i po Klimtovoj preporuci zatvorio sliku u dvokrilnu pregadu nalik oltarskoj. Ne zbog neželjenih pogleda svojih gostiju, već upravo zbog jačeg utiska na njih.

Trudnica svoj zagonetni pogled upućuje posmatraču, ruke drži spokojno ukrštene iznad stomaka, i ima tipičan Da li je predstava Tri doba žene iz 1905. ujedno i sinteza Klimtovog doživljaja ženskosti? Imamo pred sobom nastavak Nade I i mene ljudskog, ali ipak specifično ženskog života, u okviru često prikazivanog koncepta prolaznosti vremena i smene životnih doba. Klimt je ovde predstavio jednu od svojih centralnih tema – životni ciklus.

Gustav Klimt, Tri doba žene, 1905, Nacionalna galerija moderne umetnosti, Rim

Tri doba žene su data kroz detinjstvo, polnu zrelost i starost. Faze ženinog biloškog života u ovoj ženskoj alegoriji prolaznosti vremena istakao je i suočio kroz kontrast stilizacije i naturalizma u prikazu mlade i stare žene.

Faza mladosti je predstavljena dvogodišnjom devojčicom. To dete je privijeno uz svoju majku, lepo, dirljivo u svojoj bespomoćnosti i ranjivosti, naslikano onakvim kakvo ono zaista i jeste u tom životnom dobu. U odnosu na radove drugih slikara, gde se neretko zapitamo da li je umetnik ikad video malo dete gledajući kako je predstavljeno, ova beba-devojčica je potpuno dete, pravo dete nadomak druge godine života. Sklopljenih očiju, nežnih dečjih kovrdžica rasutih oko lica, leđima okrenuta posmatraču, jednom rukom prislonjena o majčine grudi, ona uživa u njenoj toplini i zagrljaju. Međutim, mala žena je predstavljena potpuno nesamostalnom, sigurnom jedino u majčinom naručju. Ova faza koja traje do ženine reproduktivne zrelosti, potpuno je infantilna, žena je dete. Majka i dete su obavijene prozirnim velom sa indigoplavim detaljima, njihova tela su svetla, isijavaju životom. Ponovo srećemo ovu boju koju je umetnik koristio samo za pojedine predstave, kao što su Nada I, Portret Emili, Smrt i život.

U drugoj fazi svog života žena prestaje da bude dete time što postaje majka detetu u svome naručju. Kovrdžava kosa je pocrvenela, posuta je ovalnim dekorativnim elementima. Na mnogim Klimtovim slikama srećemo te stilizovane kružiće – oni simbolišu plodnost, penetraciju, cvetanje života, eros. Ponovo imamo tu divnu crvenokosu pred sobom, erotičnu i maniristički krhku u odnosu na svoj bucmasti plod. Mlada žena je takođe sklopljenih očiju, spokojna, skoncentrisana na svoje majčinstvo i dete u naručju, zatvorena za spoljašnji svet. Pasivna je, stilizovana, gotovo deo ornamentalne pozadine, oda materinstvu i erosu. I ona je lepa, licem okrenuta posmatraču, svesna pogleda ali distancirana od njega. Potkrada se utisak da joj posmatrač, u ovom slučaju prvi posmatrač u liku umetnika, na neki način zavidi na njenom kontemplativnom uživanju u majčinstvu, daru njenog pola i živototvornoj kreaciji.

Kao kulminaciju, umesto zrelosti, vidimo očaj starice izobličenog tela iza i nešto iznad njih dve, očaj jer je prestala njena biološka funkcija, jer više nije žena?! Sugerisano nam je da žena van materinstva nema svoju poziciju i ulogu u svetu. Njeno naturalistički prikazano telo je usahlo, mrtvo, nesposobno da stvara život – što je naglašeno zemljanom bojom njene puti. Potamnela, obezbojena kovrdžava kosa krije lice zagnjureno u šaku u gestu beznađa. Prikazana je u profilu, povučena u pozadinu, sugerišući i time da je njeno vreme prošlo. Za razliku od simbola putenosti i plodnosti koji obavijaju ženu s detetom, pozadina iza starice je agresivno narandžasta i crna. Bez obzira na tu unutrašnju podelu, sve tri su sjedinjene u istoj ornamentalnoj traci vremena ili muškog principa koji im diktira sudbinu.

Umetnik je za sliku odabrao kvadratno platno koje potencira kosmičku ravnotežu kompozicije. Klimt je ovaj oblik i dimenzije platna koristio i za Poljubac, te je moguće da predstavljaju celinu u mozaiku njegovih dela. Za razliku od Poljupca gde su predstavljeni i muškarac i žena, ovde muškarca nema ali je nagovešten u prikazu ostvarenog materinstva i očaja starice zbog biološke nemoći.

Velika je razlika ovih životnih mena žene u odnosu na istovrsne muške predstave. Tradicionalna kompozicija životnih doba muškarca podrazumeva nešto sasvim drugo.

Ticijan, Alegorija vremena, 1565-1570, Nacionalna galerija, London

Na Ticijanovoj (Titian) slici Alegorija vremena iz 1565. vidimo tri životna doba muškarca. Mladost je predstavljena golobradim mladićem u profilu i mladim psom kao simbolom neobuzdane snage i energije prvog životnog doba. Sledi muškarac okrenut posmatraču, u punoj životnoj snazi, simbolični lav i gospodar, stub društva, i za njim ponovo u profilu muškarac u trećem dobu. Pod njim je ostareli vuk pun životnog iskustva kao simbol mudrosti i zrelosti. Zanimljiva je analogija muškarčevih životnih doba sa psom, lavom i vukom, kao opozitom mački i ženskosti.

Međutim, sličnu predstavu datu kroz polnost ali ne i biološku ulogu, jer je ona odlika ženskosti, imamo u Tri doba muškarca 1513/14. istog autora. Životne mene su takođe predstavljene kroz detinjstvo, polnu zrelost i starost. Detinjstvo je i ovde poprimilo obličje malog deteta, dok je zrelost data kroz zemaljsku ljubav, seksualnost, za razliku od ženske seksualnosti kojoj je izraz i cilj materinstvo. Starost očajava zbog blizine smrti simbolizovane lobanjama, a ne zbog biološke disfunkcije, kao kod Klimtove starice.

Gustav Klimt, Smrt i život, 1916, Leopold muzej, Beč

Žena van materinstva i zavodljivosti, svoje ženske lepote namenjene muškarcima, nema mesta u patrijahalnom svetu. Bez tih funkcija i karakteristika, rodne i polne obeleženosti, prepuštena je tavorenju, ona više ne služi nikome i ničemu. To nisu samo stadijumi života žene, već vidovi njene ženskosti. Ovaj doživljaj žene razotkriva njen položaj u društvu, muškom društvu: žena ne pripada sebi već svojim ulogama, ona nije slobodna.

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2018

U sledećem nastavku:

Klimt (5): Modernost i femme fatale

 

post

Neobična putovanja ~ Beč za povređene

Bečki kolaž za povređene. Foto@Aleksandra Sretenović

Kada čovek pođe na putovanje nada se svemu najlepšem. Gradu ili zemlji u koju je krenuo, umetničkim delima (posebno ako je pošao na put zbog neke izložbe ili naročitog remek dela), gastronomskim specijalitetima, druženju, dobrim fotografijama, opuštanju, begu od svakodnevice … Svako putovanje je u njamnaju ruku jedan novi život. Međutim, šta ako već od početka cela lepa zamisao krene u suprotnom pravcu? Ako se putovanje pretvori ili bar pokuša da se pretvori u košmar? Naša saradnica Aleksandra Sretenović imala je jedno takvo iskustvo nedavno u Beču i evo kako se izborila sa lošim rasporedom zvezda u putnom horoskopu

Gornji Belvedere, palata princa Eugena Savojskog, 18. vek, Beč. Foto@Aleksandra Sretenović

Evo šta sve možete raditi u Beču ako vam se, kao meni, desi da teško povredite nogu već ulazeći u autobus…

Kao prvo, služeći se već kljakavom nogom možete izvesti spektakularan pad nasred Parndorfa i tako: 1) probati da dobijete dodatni popust, 2) izazvati nervni slom prodavaca zbog uništenog izloga i 3) shvatiti da su ljudi spremni da pomognu čak i u groznici kupovine. Alternativno (ili jer nemate kuda pošto vas niko više neće primiti u prodavnicu), zanemarite šoping i kupite hrskavu, zlatnu perecu iliti precel. Morate probati to pecivo koje je i pekarski esnaf uzeo za svoj simbol. Kažu da je precel svakako nastao u Evropi, međutim, razne su priče o tome kako se tačno desilo da se štapić testa tako ispreplete. Moja omiljena je da ih je izmislio sveštenik, kao nagradu za dečicu koja pravilno nauče molitvu. Po toj priči, oblik perece simbolizuje ukrštene ruke na grudima, a ja vam garantujem da duh sveti neće biti daleko kada je zagrizete.

Ako ne možete da hodate uvek možete da jedete, a usput i pazarite neki dobar kuvar s originalnim receptima za bečke specijalitete. Foto@ Aleksandra Sretenović

Sledeća stvar je obilazak Beča. Autobus prolazi pored najvažnijih zgrada ali ne, to nije pravi obilazak već tek toliko da shvatite kako grad izgleda. Ipak, kod Hundertvaserove kuće se obavezno staje. E sad, Hundertvaser je bio mnogo uvrnut tip. Kada vidim njegove slike, uvek pomislim da je u toku izložba dečijih crteža, a kada priđem bliže vidim da se to jedno dete u duši ozbiljno igralo četkicom. Mnogo jarkih boja, linije krive, svakakve, i toliko detalja koje treba otkriti. Neverovatan spoj prirode i arhitekture, koji je sa platna iskočio na ulicu u vidu njegove čuvene kuće. Da ne naglašavam, naravno da Hundertvasera nije bilo briga hoće li koga boleti noga dok bude obilazio tu neobičnu građevinu koja se, usred uštogljenog komšiluka, krivi i uvija u raznim bojama. Dok čežnjivo gledam kako se svi drugi veru stepenicama, pitam se koje od svojih nekoliko izmišljenih imena bi stavio na svoje poštansko sanduče. Dozvoljavam da me inspiriše njegova neobičnost, ideje i upornost da ih ostvari.

A okolo zgrade, čiste i mirne, kao i ulica. Deo koji turistima i nije zanimljiv ali, ako baš morate tu da sačekate ostale, uživajte malo u tišini. I dok se ono “štrase” polako u mojoj glavi pretvara u Štraus, ulica više nije ni mirna, ni prazna. Potkovice lipicanera udaraju o kaldrmu, neka frojlajn pažljivo smešta svoju dugu suknju u kočiju, gospoda šetaju ulicom dok se dečaci u mornarskim uniformama igraju terajući kolut između sebe. Negde sa sprata note valcera padaju po toj veseloj gužvi i utope se u pravu uličnu trič-trač polku. Tako, možete pustiti mašti na volju samo bez preterivanja i dirigovanja na ulici. Imajte u vidu bečku tradiciju psihoanalize, košulje u svim veličinama još uvek su dostupne.

Kupola Umetničko-istorijskog muzeja u Beču. Nalazi se tačno iznad tamošnjeg restorana-poslastičarnice. Foto@Suzana Spasić

Stižemo do palate Belvedere. E to je stvarno lep pogled! Čista elegancija, bela, besprekorna, ogleda se u mirnom jezercetu. I to je tek deo celog kompleksa napravljenog za Eugena Savojskog čije je ime, sasvim slučajno, jedno vreme nosila i ulica u kojoj živim. Donji Belvedere je koristio kao svoju vilu, a Gornji Belvedere je napravljen kasnije kao reprezentativno zdanje namenjeno za ugošćavanje zvanica i razne svečanosti. Ja recimo nemam taj luksuz da pobacam stvari po sobi i goste primim u drugoj palati, ali princ je imao tu privilegiju. Privilegovani su i oni koji stanuju u neposrednoj blizini. Na terasi zgrade, tik uz ogradu dvorca, sto i dve stolice. Neko se svakoga jutra budi sa ovim pogledom. Neko pije melanž kafu dok patke klize po ovom jezeru. Ili možda psuje što od turističkih autobusa ne može da parkira auto, i to je moguće.

Sledi pešačka tura. Pošto je grupa znatno brža od mene, preostaje da na prvom štandu uzmem plan grada i polako krenem sama do mesta okupljanja. Po centru Beča špartaju istočnoevropski momci prerušeni u carske podanike i, sve meškoljeći se u tim livrejama koje nikako da im legnu, ljubazno daju informacije turistima. Kako znam odakle su? Pa, ćopajući po gradu, stala sam kod svakog da odmorim i popričam. Dakle, možete upoznati ljude. Po nekim podacima, skoro četvrtina stanovništva Beča su naši ljudi, pa se ni ne osećate kao stranac.

Dva majstora, Rafael i Saher, a igrom slučaja (ne)srećno povređeni namernik u sredini. Foto@ Aleksandra Sretenović

Hodam dalje, vrlo pažljivo, i čini mi se da svi turisti sveta hrle meni u susret. Da me sruše ili, eventualno, da ih slikam. Ulazim u apoteku i stajem u red iza bračnog para sa preslatkim dečakom i čivavom. Dečak ima i trotinet. Kakva opuštenost i sloboda, ući u apoteku sa psom i mini mehanizacijom. Čak i noga malo manje boli do trenutka kada me mali monstrum ne opali tom skalamerijom po stopalu, a čupava zver besno zareži na mene stajući na stranu četvorogodišnjaka. Momentalno tečno progovaram nemački, iz mene se izlije čitava bujica psovki koje zvuče kao Rilkeova poezija. Iznenada,u Beču, možete otkriti svoj skriveni potencijal.

Stajem kod japanskog restorana i zamolim za pomoć oko pravca, a oni mi uz uputstva, daju besplatno i malu porciju nudli. Znači, ako delujete prilično umorno i izgubljeno, neko će vas I nahraniti. Usput nailazim na prosjaka u invalidskim kolicima. Podozrivo gleda kako hramljem, plaši se da sam došla da mu otmem posao. Dajem mu sitniš, a on mi zahvaljuje i ispriča kako je tu stigao. Eto, možete saznati nečiju životnu priču.

Niste znali da kafa i kolači imaju bolji ukus uz Rubensa? Foto@ Aleksandra Sretenović

Dalje slede muzeji. Svaki ima lift što posetiocima uskraćuje mogućnost da pogledaju neku od mojih tačaka kotrljanja niz stepenice. Ulaz u Umetničko-istorijski muzej je takav da većina ljudi odmah počne da ga fotografiše. Zaista, mogli biste sedeti dugo u tom holu, dok vas oči ne zabole od te raskoši. Fotografisanje izloženih slika je zabranjeno pa blicevi sevaju na sve strane, a nesrećni čuvar trči po sali pokušavajući da obustavi te svetlosne rafale. U muzeju najviše volim da priđem slici što bliže. Uvek tražim osušeni trag četkice, taj trenutak u kome umetnik i ja gledamo u tu jednu istu tačku meni je neprocenjiv. Čuvar međutim misli drugačije, posebno pošto moja bliskost sa umetnikom na trenutak aktivira alarm. Prvo se probijam kroz gužvu, a onda me Rubensova analiza mišića noge podseti da zaslužujem odmor. U prelepom kafeu muzeja poručujem saher tortu i uživam. Možete uživati, uvek.

U Albertini polako razgledam Rafaelova dela. Gužva je neverovatna, a vremena malo. Ne morate juriti da vidite baš sve slike, važno je da razumete one koje ste videli.

Beč – to je ono mesto gde prave najbolju štrudlu s jabukama. Foto@ Aleksandra Sretenović

I, na kraju, stižem u Šenbrun. Već sam ga obilazila pa odlučim da sednem u restoran i probam toplu štrudlu od jabuka. Konobar je Grk, iz Soluna. Preko glave mu je turista kaže. Niko ni ne stane da zamisli Mariju Tereziju kako šeta ovim parkom. Samo jure, jure. Pita odakle sam i donosi mi krišom čašu špricera, da ne vidi šef. I tako, možete pijuckati hladan špricer uz toplu štrudlu i gledati kako se sunce gasi nad krovom palate. Sehr schön!

Aleksandra Sretenović

© Artis Center 2017