post

Bogorodica Mileševska: Lepota koja ne bledi

Zasenjena slavom daleko poznatijeg Belog Anđela i portretom Svetog Save za koji se opravdano veruje da je nastao prema živom modelu, Bogorodica Mileševska, kako smo je spontano nazvali, nesumnjivo je jedna od najlepših predstava Majke Hristove u celokupnom nasleđu srpskog srednjovekovnog slikarstva. Naslikana u prvoj polovini 13. veka u zadužbini kralja Vladislava Nemanjića (1234-1243), sina Stefana Prvovenčanog i sinovca Save Nemanjića, u sceni Blagovesti, odnosno u času kad joj Arhanđeo Gavrilo saopštava da će na svet doneti Sina Božijeg, ova čudesno lepa Marija je na mnogo načina zanimljiva. Od vanredno ljupkog, gotovo portretski živog lika mlade žene sa neobičnom, sivkasto srebrnastom pokrivkom za glavu, koja na prvi pogled deluje kao seda kosa, pa do vretena u desnoj i forme koja neobično podseća na crveni cvet (?) u levoj, uzdignutoj ruci, ova eterična slika kao magnet privlači oči posmatrača i izaziva istoričara umetnosti-ikonografa.

Bogorodica Mileševska, naslikana u sceni Blagovesti u prvoj polovini 13. veka, u zadužbini kralja Vladislava Nemanjića u Manstiru Mileševa, jedna je od najlepših srpskih srednjovekovnih fresaka.

Podelili smo je prvi put na društvenim mrežama Sabor Presvete Bogorodice 8. janura 2019, praznik koji uvek pada na drugi dan pravoslavnog Božića, istovremeno se nadajući da će i ova, kao i brojne druge freske širom srpskih manastira doživeti neuporedivo bolju konzervaciju i odgovarajuću restuaraciju. Jer sumnje nema – u pitanju je vrhunsko umetničko ostvarenje, delo iste one anonimne ruke koja je tako živo naslikala Belog Anđela i Svetog Savu u Crkvi Vaznesenja Hristovog u Mileševi između 1222-1228.

Zasenjena slavom neuporedivo poznatijeg mileševskog Belog Anđela, ova izuzetna freska često promakne oku posmatrača.

Pesnik Svetislav Mandić inspirisan ovom izuzetnom freskom napisao je jednu od najlepših pesama novije srpske poezije.

RAŠKI SLIKAR

Pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim,
da l’ umre mlad taj čovek, ko Đorđone,
il’ prastar kao Ticijan?

Možda ga zavolela Nemanjićka, visoka i mlada,
obesna i mudra, poput očeva,
i rekla mu jedne noći borove
poneko divno slovo ljubve, velmoško.

I posle on pretočio njene oči, i ruke,
u Borogodičin lik,
nežan, i pomalo ljubičast, i kao prolećan,
pa se jednoj ljudskoj ljubavi
klanjali starovlaški čobani
i časni jereji zlatnih odeždi.

A on dugo nosio
carskim putevima od Ibra do Soluna
jedan mili lik, ko amajliju.

Sad, kad sve je prah, i sve je tako sveto,
pred crkvu i reku stanem, pa zaćutim,
i mislim
da l’ umre mlad taj čovek, ko Đorđone,
il’ star i grešan
kao Ticijan?

© Artis Center 2019
post

Eseji o umetnosti: Zašto je Fra Anđeliko plakao?

Autoportret (refleks na staklu u donjoj zoni slike) sa Anđelikovim “Blagovestima”, freska, 1438-1445, Konvent Svetog Marka, Firenca Foto@Tamara Ognjević, novembra 2017.

Ništa vas ne može pripremiti za susret s remek delom. Ni najbolje studije, najkvalitetnije reprodukcije, najdarovitiji predavači, interaktivne animacije … Remek delo, naime, ima svoj unutrašnji ritam, čitav jedan mikrokosmos finih prožimanja između teme i načina njenog interpretiranja, a pogotovu izvođenja. Jednu vrstu tajnog saveza na realciji stvaralac-inspiracija u odgovarajućem kontekstu trenutka, raspoloženja, svetla, doživljaja, uverenja i još sijaset neuhvatljivih finesa. Remek delo nastavlja, jednom ovaploćeno, da živi te svoje fine vibracije, koje se neuhvatljive, a sveprisutne, otiskuju isključivo u neposrednom posmatranju ostavljajući u našoj vizuri i ličnom osećanju različite, tek naoko srodne, senzacije.

Kažu da je Gvido di Pjetro, nama mnogo poznatiji kao Beato Anđeliko, plakao u zanosu dok je slikao freske u Konventu Svetog Marka, koji tridesetih godina 15. veke beše obnovio čuveni firentinski arhitekta Mikeloco, angažovan i finansiran od strane Kozima Starijeg Medičija, tog oca moćne bankarske porodice i izvesno jednog od najvećih “krivaca” za nastanak onih uslova u kojima će renesansa postati moguća. Ne znam da li je trag tih Anđelikovih suza moguće naći u finim premazima boje, krhkom lazuru pastelnih nijansi kojim je naslikao čuvene “Blagovesti” između 1438-45. godine, ali znam da sam ja gotovo zaplakala kada sam shvatila da me ka ovoj znamenitoj fresci na spratu na kome se nalaze kelije čuvenog dominikanskog bratstva, na čijem čelu jednom beše i Savonarola lično, vode okomite stepenice, te da sliku neću moći da posmatram sa one tako željene distance na kojoj će se ona naći u visini mojih očiju.

Anđelikove “Blagovesti” u odnosu na jedan od koridora, koji vodi ka čuvenoj biblioteci i skriptoriji, odnosno ličnoj keliji Kozima Starijeg Medičija, Konvent Svetog Marka, Firenca Foto@Tamara Ognjević, novembar 2017.

Uski koridor, stepenište, oštri ugao koji vodi u susedni koridor, staklo koje prekriva fresku sa sitnim mrljama svetlosnih refleksa… sve je delovalo kao zavera dok se strasti nisu stišale, a um prihvatio da je veliki majstor rane renesanse, savremenik genijalnog Mazača i neuporedivog Bruneleskija, hteo baš to! Dopustiti posmatraču na stepenicama da iz žablje prespektive osmotri magični trenutak u kome Gavrilo u nežno ružičastoj tunici sa zlatnim šlemom finih vlasi i nadrealnim, rajskim krilima čini naklon budućoj Bogorodici. Za divno čudo ona sama, neuplašena, glave otmeno dignute ka neobičnom glasniku, sedi na drvenom tronošcu u belini portika kakav se može videti sprat niže, sa nehajno prebačenim ogrtačem modro plave boje, koji u uobičajenoj ikonografiji sugeriše njen budući status nebeske vladarke.

Da, ja sam tu i sve se čini da ću svakog trenutka kročiti u prostor freske, naslikan uz sva renesansi svojstvena uvažavanja realne perspektive. Verujem da je isto osećanje imalo i ima na desetine privilegovanih da se sa Anđelikovim “Blagovestima” sretne uživo. Ipak, između nas stoji i stvarni, ali i metafizički prostor nedostajućeg dela stepeništa koji bi nas doveo do slike u najegzaktinjem smislu te reči, ili nas uveo u onu neopipljivu dimenziju događaja koji proslavljamo svakog 7.aprila, kao čas u kome je začet Spasitelj. I uistinu mi smo svedoci, a ne učesnici tog trenutka što jasno naglašava odluka velikog majstora da baš ovu neobičnu raskrsnicu i sabijen prostor hodnika odabere kao idealan za slikanje teme “Blagovesti”.

Nismo li stalno na raskrsnici podjednako uskih i nezgodnih puteva? Nije li nam dato da biramo, kao neotuđivo pravo slobode garantovano svim bogo-čovečanskim savezima?

Ovaj obrazac izbora Beato Anđeliko svojim maestralnim freskama, po jednom predstavom iz života i stradanja Hristovih u svakoj pojedinačnoj keliji Konventa Svetog Marka, pruža i svojoj sabraći dominikanskim monasima. Slikajući svoje freske svedenih formi, pune svetla i vere na zidu neposredno pored minijaturnih prozora unutar podjendako minijaturnih kelija. Na taj način im je pružao mogućnost da izaberu između pogleda u prolazni svet svakodnevice koji omogućava prozor, odnosno u trenutak Hristovog života koji nudi molitvenu kontemplaciju i pogled na život večni.

Beato Anđeliko, Blagovesti, detalj sa Arhanđelom Gavrilom, freska, 1438-45, Konvent Svetog Marka, Firenca Foto@Tamara Ognjević, novembar 2017.

Ako mislite da je izbor bio jednostavan, varate se. Maestralni Mikeloco je tako čudesno sinhronizovao svoj projekat manastira sa neposrednim okruženjem, da toplo sunčevo svetlo kakvo se u Firenci može videti jedino na obalama Arna, podjednakim intenzitetom i danas osvetljava sve monaške kelije istovremeno. To znači da su monasi dok su boravili u ovom prostoru stalno stajali pred izazovom dnevnog, prirodnog i stvorenog, Anđelikovog svetla. A, taj izazov nije mali i odluka nije laka. Osetila sam je na svojoj koži raspeta u prelep i za novembar neobično topao dan, boreći se između želje da upijam besmrtnu energiju Anđelikovih slika i izađem na ulice Firence, i lutam bez nekog posebnog cilja, prosto srećna što sam živa i što sam tu gde jesam.

Uz čestitke za predstojeći praznik, koji ove godine u svega dva dana povezuje mistični krug Hristovog začeća i vaskrsnuća, želim vam mnogo remek dela koje ćete lično videti i na svoj način doživeti. Jer remek dela jesu ogledalo koje nepogrešivo reflektuju autentične slike našeg bića u svoj njegovoj kompleksnosti. Istovremeno su i lek, jer pokreću zatureno osećanje za lepo, zaceljuju nesigurnosti, podsećaju da u svima nama postoji ona suptilna žica kadra da zatreperi na kosmičke harmonije. Pogotovu kad prepozna umetnika koji je svojim unutrašnjim očima video veličanstvene događaje u metafizičkom zakrivljenju vremena. A, Beato Anđeliko je video, i ako je tačno da je plakao dok je slikao, plakao je od radosti zato što mu je dato da vidi.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti 

© Artis Center 2018