post

Na današnji dan: Beograd u plamenu!

Pišu: Aleksandar Ognjević i Đorđe Nikolić

Na današnji dan pre 80 godina nacistička Nemačka je započela sistematsko, nemilosrdno bombardovanje Beograda, prestonice tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Bila je nedelja 6. april 1941. godine, kada su u ranim jutarnjim časovima na grad počele da padaju bombe, a piloti jugoslovenske kraljevske avijacije poleteli u sigurnu smrt, junački se suprotstavljajući daleko nadmoćnijem i bolje naoružanom neprijatelju. Mirno, prolećno jutro pretvorilo se u pakleni dan, koji će za Jugoslaviju značiti ulazak u Drugi svetski rat. Brojni tekstovi, emisije i studije napisani su i snimljeni na ovu temu, međutim knjiga Aleksandra Ognjevića i Đorđa Nikolića “Bitka za Beograd-April 1941” (JP Službeni glasnik, Beograd 2020) predstavlja izvesno najsveobuhvatnije izdanje, koje slikom i reči govori o ovim događajima.

Zahvaljujemo se autorima i izdavaču na ustupanju izuzetno zanimljivog odlomka u kojem neposredni svedoci, strani izveštači i preživeli civili, govore o bombardovanju grada.

Кao dopisnik londonskog „Presa” u Beogradu se duže vreme nalazio i poznati britanski novinar Dejvid Voker:

“Petog aprila, bila je subota, večerao sam kasno s još jednim novinarom, Raselom Hilom iz Njujork herald tribjuna u hotelu “Bristol” u Beogradu.

U pola pet ujutro u nedelju, 6. aprila pozvao me je Džon Sergju, dopisnik Njuz kronikla iz Budimpešte, koji je tada takođe bio odseo u “Bristolu”. Rekao mi je je da je Nemačka upravo emitovala Hitlerovu naredbu Rajhsveru  da ponovo uspostavi red u Jugoslaviji.

Sat vremena kasnije, posle razmišljanja kakvu poruku da pošaljem u London, odlučio sam da se okupam. Još sam bio u kadi kada je 150 nemačkih aviona, koji su leteli na visini od 10.000 stopa,  počelo sistematsko uništavanje prestonice, koja je bila proglašena otvorenim gradom.

Ovaj napad i oni koji su usledili već su opisivani u Presu. Od deset sati nadalje nemačka avijacija je obavila svoj posao usred bela dana s visine od sto metara.  Nestalo je vode, nije bilo efikasnog skloništa, nikakvih sirena za uzbunu, niti minimalne protivvazdušne odbrane. Tela onih koji su izginuli u nedelju još su ležala na glavnim ulicama idućeg četvrtka, kada je čaša vode već dostigla cenu od skoro dve funte. Ljudi zatrpani ruševinama ostavljeni su tamo da umru. Veliki delovi prestonice bili su u ruševinama.”

U Beogradu se tada nalazila i amerikanka Rut Mičel, sestra čuvenog pionira američkog vazduhoplovstva i jednog od najpoznatijih avijatičara tog vremena, brigadnog generala Vilijama Bilija Mičela. Svoje svedočanstvo, kako je doživela i preživela bombardovanje Beograda aprila 1941, objavila je 1943. godine u knjizi „Srbi su izabrali rat“:

„Pred mojim prozorima, tamnoputi srpski seljaci, muškarci u crnom, žene u njihovim vedrim vezenim nošnjama, prolazili su nekako tiše, tmurnije nego inače, na putu ka pijaci u nedelju rano ujutro. Gledala sam ih zamišljeno dok sam sipala čaj i onda uključila dugme za radio na kratkim talasima…

…Nikakav zvuk nisam čula osim čangrtanja kolica s mlekom po ulici i tapkanja seljaka u hodu. Ali bližila se ta grubo najavljena propast.

…Svud oko nas pucala je bomba za bombom, neke na samo dvadesetak metara  od nas. Efekat je bio skoro nezamisliv. Nije to bila ni buka, čak ne toliko ni udar; bio je to neki potpuno jeziv vetar koji je najviše ulivao strah u kosti. Proleteo bi kroz kuću kao da je nešto čvrsto. Svaka zabravljena vrata bi jednostavno izletela sa šarki, svako staklo bi se razletelo u paramparčad. Zavese bi izletele iz sobe i vratile se u trakama. Uz čudan, blagi zvuk poput cepanja svile, susedne kuće su se urušavale…

…Ponovo su padale bombe, gusto i brzo, i opet, i opet. Sad daleko, sad blizu, a štuke su vrištale i ponirale…

Potrčala sam ka slomljenom prozoru. Tamo na ulici, na hrpi kamenja ležali su muškarci i žene, još u čudnim, iskrivljenim položajima tela. Osetila sam nalet nekontrolisanog, divljeg besa… Dve neeksplodirane bombe zabile su se u trotoar baš ispred mojih prozora.

Ljudi, neki i sami krvavi, već su počeli da odnose tela preko hrpa šuta…

…Za jedan mali tren ti teški granitni zidovi bili su razneti u komadiće rasute svud po našem kraju. Čitava unutrašnjost zgrade postala je vidljiva s ulice, a lift koji je bio na pola puta klatio se onako besmisleno beskoristan. Automobili su ležali prevrnuti i ulubljeni, a krvi je bilo svuda. Posle sam čula da je trista šezdeset policajaca koji su čekali da budu pozvani kao rezervni sastav ubila jedna od prvih bombi koja je pala…

…Uskoro sam morala da hodam sredinom ulice pošto je s obe strane bilo previše vrelo. Niko nije činio ništa da to zaustavi, niko se čak nije ni osvrtao da baci pogled. Ništa nije moglo da se učini. Vodovod je bio prva nemačka meta: ’Gori, Beograde, gori!’“

…Žureći kroz uzan zagušeni prolaz, naišao sam na prizor koji bih voleo da nikad nisam video jer ću ga se sa užasom sećati dok sam živ.

Nemci, s njihovim preciznim mapama, namerno su gađali skloništa od vazdušnih napada (kojih je u ovom ’otvorenom’ gradu bilo vrlo malo), a naročito ona namenjena školskoj deci. Ovde je u parkiću jedno od njih pogođeno direktno i bomba je ostavila ogromnu rupu. Drveće iščupano iz korena ležalo je prevrnuto kao da su igračke. A u njihovim granama bili su delovi ljudskih tela, ruke, noge, glave – male, tako male – a koje su drugi ljudi, njihove majke i očevi, glava teških od vrtoglavice i posrćući pri pokretu, polako pokušavali da sakupe.

Najgroznije fotografije – iako nijedna, čak ni u boji, ne bi mogla da reprodukuje groznu klanicu ovog prizora – prikazivale su uplakanu, očajnu rodbinu. Ovde toga nije bilo – ni suza ni očajanja. Samo zapanjeno kretanje, žalosno beznadežno, sporo…

…Bili smo bez svetala, ali kuća se nalazila na malom brdu s otvorenim pogledom na Beograd. A Beograd je goreo.

Кako se noć spuštala, prizor je postajao sve čudniji i grozniji.

Veliki grad duž Dunava delovao je kao plamteća buktinja. Veliki jezici plamena iznenada su izbijali, nakratko bleštali i polako zgasnuli. Iznenada su teški oblaci dima krenuli da se kovitlaju ka gore, uvijajući se, talasajući, vrteći se u nebo i pritom su u svojim crnim utrobama reflektovali ljutiti plamen koji mora da je bio vidljiv s nekoliko stotina kilometara  preko velike reke i u beskrajnoj ravnici.

Nemačka je zapalila baklju-vodilju za svoju „misiju civilizovanja“ Balkana.

Gledajući krilate pristalice ovog holokausta, izgledalo mi je da su iskočili iz paklenih regija starih mitova. Кroz vatrene oblake i iznad njih neprekidno su ispaljivali strelice, ti glasnici pakla, nasrćući i ponirući, čisteći sve pred sobom i opet se vraćajući. I još su s demonskom revnošću i zadovoljstvom sipali uništenje, pa još jedno uništenje, na taj žalosno pospan grad.

Srbi su se usudili da sanjaju o slobodi. Sad njihova ubijena prestonica gori u plamenu, dajući vatreni znak svim narodima sveta koji vole slobodu. Ali niko nije mogao da pruži ruku i pomogne. Bilo je nečeg veličanstvenog u usamljenosti velikog grada, veličanstvenog u nesuzdržanom plamsanju njegovog srca, veličanstvenog čak i u njegovoj krajnjoj bespomoćnosti.

Hodao sam gore-dole, gore-dole duž male staze od cigala u dvorištu, sam u mraku i mukloj tišini, izuzev svetla koje je dopiralo iz prestonice u plamenu, tihe ali sa zvukom bombi koje su praskale. Došlo mi je do ‘vrh glave pa sam počeo i da kiptim od besa. Zakleo sam se sâm sebi da ću se, dok u telu imam daha, boriti da spasem ono što ta surova čudovišta ostave od naroda čiji san nikad neće razumeti.“

Nacističko bombardovanje Beograda 1941. bilo je traumatičan i šokantan događaj za one koji su mu svedočili. Srpsko-američki pesnik Čarls (Dušan) Simić , dobitnik Pulicerove nagrade, prisetio se bombardovanja u delu „Muva u supi: Memoari“ (2000) i to ovim rečima:

„Na dan 6. aprila 1941, kada sam imao tri godine, zgradu preko puta naše pogodila je bomba u pet ujutro i ona se zapalila. Beograd, gde sam rođen, ima tu mračnu odliku da su ga bombardovali nacisti 1941, Saveznici 1944. i NATO 1999. godine. Broj poginulih tog aprilskog dana u akciji koju su Nemci nazvali „Кaznena operacija“, procenjuje se na između 5.000 i 17.000, što je najveći broj civila ubijenih u jednom danu u pvih 20 meseci rata. Grad je napalo 400 bombardera i više od 200 lovačkih aviona u nedelju na Cveti, kada su posetioci sa sela uvećali broj stanovnika grada. Кoji god da je stvarni broj žrtava, maršal Luftvafea Aleksander Ler se umorio od zastrašujućeg bombardovanja i obesio se 1945.

Ponekad mislim da se u vezi s tom bombom ne sećam ničega, a ponekad vidim sebe kako ležim na podu sa slomljenim staklom svud oko mene, da je soba jarko osvetljena i da majka žuri k meni raširenih ruku. Кasnije mi je rečeno da me je bomba izbacila iz kreveca skroz preko sobe i da me je, kad sam pao, moja majka, koja je spavala u susednoj sobi, zatekla baš tako. Кad god sam joj tražio da mi podrobnije ispriča, odbijala je, dajući mi jedan od svojih uobičajenih uzdaha i upućujući jedan od očajničkih pogleda. Nije stvar u tome da je ta uspomena traumatična za nju – što je sigurno bila! – ono što ju je uznemiravalo i što joj je oduzimalo moć govora na tu temu bila je grozna glupost svega toga. Moj otac je verovao u borbu za pravdu. Ona pak, s druge strane, nikad nije odustala od ubeđenja da je nasilje, a naročito nasilje ovih razmera – glupost. Njan otac je bio pukovnik u Prvom svetskom ratu, ali ona nije imala iluzija. Rat su vodili strogi ljudi s nanizanim medaljama na grudima, koji zapravo nikad nisu odrasli. Ako biste joj pomenuli da su Saveznici pobedili, ona bi vas podsetila koliko majki je s obe strane ostalo bez sinova.

Imam još jedno bledo sećanje jarkog plamena i onda je sve palo u mrak, pa kako nas je taj mrak obmotao dok su me nosili niz stepenište u zgradi sve do podruma. To se događalo vivše puta za vreme Drugog svetskog rata, pa je moguće da se sećam jedne ili neke druge prilike. Ono što me je iznenadilo mnogo godina kasnije, kad sam gledao jedan nemački dokumentarni snimak bombardovanja, bilo je to što sam otkrio kratak kadar moje ulice s nekoliko dodatnih zgrada koje su uništene u našem susedstvu. Do tog trenutka nisam shvatio koliko je bombi sručeno na moju glavu toga jutra.

Mnogi su poginuli u zgradi preko ulice, uključujući porodicu koja je imala sina mojih godina. Iz nekog razloga o toj temi smo razgovarali mnogo godina kasnije. Ponovo i iznova mi je govoreno da su bili vrlo fina porodica i da je taj dečak bio krasan i da je čak i pomalo ličio na mene. Meni je to bilo vrlo zastrašujuće, ali priča se prepričavala uz očito zanemarivanje šta bi sve to meni moglo da znači. Nemam predstavu kako je zaista mogao izgledati, kao što nemam predstavu ni kako sam ja izgledao u najmlađem dobu, ali sam ga stalno viđao i postajalo mi je sve jasnije da smo se nekad igrali zajedno. Zar je svet tada zaista bio tako siv? U mojim ranim sećanjima skoro je uvek kasna jesen. Vojnici su sivi, a takvi su i ljudi.“

Odlomak i ilustracije iz knjige “Bitka za Beograd – April 1941”,

JP Službeni glasnik, 2020

Knjigu možete nabaviti u svim knjižarama JP Službeni glasnik i preko internet knjižare ovog izdavača OVDE

©Artis Center 2021