post

Srednjovekovna gozba: 7 Artisovih recepata za ljubitelje prošlosti

Sedam recepta u ovom mini uvidu u srednjovekovnu gastronomiju srpskih zemalja plod su višegodišnjeg istraživanja i eksperimentalnih rekonstrukcija, koje je multidisciplinarni naučni i kulinarski tim Artis centra sproveo u periodu 2010-2016. godina u okviru projekta Živeti prošlost – Srpska srednjovekovna gastronomija. Rekonstrisani su upravo u ponuđenom redosledu za potrebe specijalnog editorijala magazina “Blic Žena”, koji je objavljen 27. januara ove godine pod naslovom “Najlepše priče i trpeza sa dvora Nemanjića”, a u saradnji sa Vlajkom Pešićem, šefom kuhinje beogradskog restorana-splava “Korzo”. 

Editorijal “Blic žene” zasnovan na Artisovim istraživanjima srednjovekovne gastronomije Srbije, januar 2018.

Kada se ima u vidu da ne postoje sačuvani recepti iz ovdašnjeg srednjeg veka, a da su opisi gozbi, čak i onih vladarskih, posredni i malobrojni, eksperimentalne rekonstrukcije zasnovane na proučavanju pisanih, arheoloških, umetničkih i drugih dostupnih izvora, bile su jedini put da se sa visokim stepenom tačnosti, zaviri na trpezu kako vladara tako i običnog čoveka u srpskim zemljama srednjeg veka.

Nastojali smo da na temelju poznatih namirnica i tehnika kuvanja, ali i navika i verovanja srednjovekovnog čoveka, dopremo u maglovite hodnike ovdašnjeg gastronomskog nasleđa. Nije to uvek bio lak posao, ali smo nakon više od 30 eksperimentalnih rekonstrukcija sprovedenih u saradnji sa brojnim domaćim muzejima, institutima, fakultetima i stručnjacima, uvereni da smo se primakli toj trpezi predaka onoliko koliko je to u realnim uslovima bilo moguće. Stoga je neobično važno naglasiti da je izbor recepata pred vama interpretacija dostupnih izvora. Paralelno smo kreirali jedinstveni srednjovekovni jelovnik u okviru kojeg smo, u skladu sa običajima našeg vremena, jelima dali atraktivne nazive.

Ovaj projekat je prošle godine dobio nagradu Međunarodnog saveta muzeja kao projekat godine, a 2014. je prvi put predstavljen međunarodnoj naučnoj javnosti na konferenciji UNESCO UNITWIN u Barseloni. Naša saznanja su predstavljena domaćoj publici u okviru izložbe „Gozba“ u Galeriji nauke i tehnike SANU 2014, i inostranoj u Kulturnom centru Srbije u Parizu 2016. godine. Cilj ovih istraživanja je pre svega zaštita gastronomskog nasleđa Srbije, a potom i njegova primena na širokom polju kako svakodnevnog života, za one radoznale koji vole da eksperimentišu, tako i na terenu kulturnog, a pogotovu gastronomskog turizma.

Prase svetog Marka, je popularni naziv koji smo dali pečenju pripremljenom uz pomoć venecijanske mešavine začina, izuzetno cenjene u srednjem veku. Foto @Goran Srdanov

PRASE SVETOG MARKA

Naziv ovog jela inspirisan je legendom prema kojoj su Venecijanci mošti apostola i jevanđeliste Svetog Marka preneli u Veneciju u svinjskoj koži, te čuvenom Vizantijskom mešavinom, kako je nazivan spoj tri začina – bibera, karanfilića i cimeta, izuzetno popularnog u srednjem veku, i korišćenog i na našem tlu

Sastojci: Svinjski but, krupna so, začin koji čine jednaki delovi bibera, cimeta i karanfilića, takozvana Venecijanska mešavina, mast. Za prelivanje pečenja: mešavina od jednakih delova meda i crnog vina.

Priprema: Svinjski but dobro utrljati mešavinom soli, začina (idealno je da se mešavina izmrvi u avanu ako je to moguće) i masti. Može se taj namaz pomešati, pa da se onda meso njime utrlja, a može se prvo utrljati mast, pa za njom so i začini. Peći u crepulji ili kakvoj drugoj posudi od neglazirane, rustične keramike. Grnčarija iz Zlakuse, najsličnija srednjovekovnoj, je idealan izbor. U završnoj fazi pečenja, nekih desetak-petnaest minuta pre sklanjanja s vatre, but premazati prelivom od vina i meda kako bi pečenje dobilo rubinsku, hrskavu koricu. Pečenje se služi tek kad je dobro ohlađeno. Nije loše da ga čak i malo mraz dotakne, kao što se čini sa božićnom pečenicom.

Debela riba dunavska je smatrana specijalitetom i na carigradskom dvoru po svedočenju Teodora Metohita. Foto@ Goran Srdanov

DEBELA RIBA DUNAVSKA

Pojam preuzet iz Metohitovog opisa gozbe na dvoru kralja Milutina, krajem 13. veka. Naime, krupna riba sa Dunava je izuzetno cenjena i vrlo skupa na carigradskim pijacama, a izaslanik vizantijskog cara se divi činjenici da je na trpezi srpskog kralja ima u izobilju

Sastojci: Idealno veći šaran, a u nedostatku istog može i smuđ. Krupna so, mast. Za „biber“ (srednjovekovni naziv za sve sosove), odnosno sos koji se servira uz ribu: beli luk, biber u zrnu, vlašac ili svež bosiljak, pola čaše belog vina i čašica dobrog vinskog sirćeta (dozirati prema ukusu), šaka suvih vrganja i hlebnih mrvica toliko da se sos ugusti.

Priprema: Ribu očistiti, premazati mašću, osoliti, pa je peći u keramičkom sudu. Dok se riba peče, u kamenom avanu ugustiti biber, sveže začinsko bilje, beli luk i gljive, da se dobije masa kao ona za pesto. Pečenu ribu prebaciti na tanjir za serviranje, a u masnoći u kojoj se pekla propžiti pesto uz dodavanje vina, sirća i hlebnih mrvica da se dobije srednje gust „biber“.

Kneževa jagnjetina u mleku možda ne izgleda naročito, ali joj je ukus neprevaziđen. Foto@Goran Srdanov

KNEŽEVA JAGNJETINA U MLEKU

Dominantno meso na trpezi srpske srednjovekovne vlastele, ali i običnog sveta je jagnjetina i to najčešće kuvana. Budući da se u okolini Bjelog Polja i danas često priprema jagnjetina i teletina u mleku, ovo jelo je dobilo svoje moderno ime po humskom knezu Miroslavu, Nemanjinom bratu (ili rođaku), naručiocu čuvenog Miroslavljevog jevanđelja, čije prestono mesto se nalazilo u današnjem Bijelom Polju

Sastojci: Na krupnije komade isečena jagnjetina s kostima (oko 2 kg), bar dve glavice crnog luka, 3-4 kisele manje jabuke, so, biber i koji list lovora, mleka ovčijeg ili kozijeg.

Priprema: U zemljani, negleđosani lonac (opet najbolje onaj iz Zlakuse) složiti meso, očišćen luk i dobro oprane jabuke (ništa se ne seče, sve ide u komadu). Posoliti, dodati biber u zrnu, i 2-3 lista lovora. Naliti mlekom da ogrezne, pa staviti na tihu vatru dok se meso potpuno ne raskuva, a mleko ne ispari. Po potrebi dolivati mlekom u procesu kuvanja. 

Srednjovekovni hleb, popularno nazvan Carigradski hleb, se pokazao gotovo kao kolač, koji uz malo kiselog mleka ili sira postaje jelo za sebe. Foto@Goran Srdanov

CARIGRADSKI HLEB

Najbolji hleb se u prošlosti pravio od takozvane sumješice, odnosno jedne kombinacije pšeničnog brašna u kojem je zbog primitivne poljoprivrede i načina čuvanja i mlevenja žitarica uvek bilo primesa različitih žitarica, krupnog zrna, pa i pleve. Smatralo se da najbolji hleb ide na carski sto, a uz malo egzotičnih začina i semena predstavljao je praktično kolač. Stoga smo ovom zanimljivom hlebu dali ime Carigradski, po najvećem i najbogatijem gradu srednjeg veka, i sedištu prvog među hrišćanskim vladarima – vizantijskog cara

Sastojci: ½ kilograma pšeničnog brašna od celog zrna, po 250 grama heljdinog i ovsenog brašna, 200 gr sirovog semena lana, 50 gr kima, 50 gr karadamoma, kvasac, med, so, mast ili maslo (termički obrađen puter)

Priprema: Pomešati brašna, dodati kvasac, malo meda, posoliti, dodati semenke i zašine i s mlakom vodom zamesiti hleb srednje čvrstine. Pomazati crepulju (pliću keramičku posudu) i staviti hleb da lagano naraste. Hleb se može podeliti i u četiri jufke koja se stave jedna pored druge, pa se tako peče. Peći na srednje jakoj vatri. Pečen staviti ispod vlažne krpe da se prohladi. 

Presnac ili torta kaseo nedvosmisleno pokazuje da je čiz kejk drevna poslastica. Foto @Goran Srdanov

PRESNAC (SREDNJOVEKOVNA TORTA OD SIRA)

Presnac, prijesnac ili torta kaseo je jedna vrsta srednjovekovnog kolača od sira. U pitanju je za ono vreme izuzetno skupu jelo budući da se priprema sa jajima i šećerom – dve deficitarne namirnice u toj epohi. Naziv je autentičan i može se pratiti u izvorima iz 14. i 15. veka

Sastojci:

Testo: 250 grama oštrog, pšeničnog braša, 2 supene kašike šećera, 2 supene kašike masti ili masla (termički obrađen puter), 1 celo jaje, prstohvat soli

Fil: Jedan kilograma mladog sira škripavca (sitan, delimično dozreo sir po teksturi najbliži onom koji nazivamo švapski), idealno ovčijeg, 6 žumanaca, 6 kašika brašna, 1 limun

Priprema: Testo umesiti od navedenih sastojaka, pa ga podeliti u 2 jufke, prekriti krpom i ostaviti da odmori. U međuvremenu pomešati sastojke za fil da se dobije glatka, ujednačena masa. Od limuna iskoristiti i koricu i sok. Oblikovati jufke prstima prema posudi i kojoj će se peći (slično načinu kako se to čini za tart). Poželjno je da posuda bude dublja, keramička (poput male crepulje). Napuniti testo filom i peći da dobije lepu zlatnu koricu. Rubovi testa se, dekoracije radi mogu uštinuti ili na drugi način oblikovati. Preko fila se može staviti neki ornament napravljen od testa. 

Skupoceni marcipan su sebi mogli da priušte samo oni najbogatiji, a šećer je bio toliko cenjen da su ga vešti trgovci često koristili kao mito. Foto@Goran Srdanov

MARCIPAN

Najskuplja srednjovekovna poslastica, koja do stolova naših vladara stiže posredstvom trgovine sa velikim primorskim gradovima-republikama Dubrovnikom i Venecijom. Iako istoričari gastronomije vode pravi mali rat o poreklu marcipana brojne indikacije pokazuju da ovu skupocenu poslasticu od badema i šećera treba tražiti na jugu Italije, a pre svega na Siciliji, delovima Evrope pod uticajem moćne i vrlo kompleksne arabljanske kuhinje. Marcipan, odnosno poslastic od marcipana predstavljaju pitanje prestiža, a njihovo posluživanje pokazatelj kulturne i ekonomske moći onoga koji može da ga ponudi svojim gostima

Sastojci: Bademi i šećer u jednakim količinama (oko 300 grama ukupno), šaka celih, neoljuštenih badema za ukrašavanje.

Priprema: Bademe popariti u vreloj vodi, oljuštiti i ostaviti da se preko noći prosuše. Sutradan ih samleti u kamenom avanu da se dobije gusta konzistentna masa i da bademi puste sopstveno ulje, a onda uz stalno mlevenje lagano dodavati šećer. Masu prebaciti na kakvu kamenu ploču pa je mesiti još neko vreme dok iz nje ne izađe sav vazduh, a ona pod rukom postane gipka i lepe boje slonovače. Oblikovati male pogačice, ne veće od vanilica, pa u svaku utisnuti ceo badem. Prekriti lanenom ili pamućnom krpom i ostaviti da se prosuši pre služenja.

Raška slatka kaša bi zadovoljila kriterijume i najstrožih savremenih nutricionista. Foto@ Goran Srdanov

 RAŠKA SLATKA KAŠA

Kaša je najtipičnije jelo slovenskog sveta. Bilo da je slana ili slatka, a sam pojam je slovenskog porekla. Mi smo joj dodali geografsku odrednicu – Ras, Raška, da naglasimo njenu povezanost sa starom državom Nemanjića

Sastojci: Oko 200 grama oljuštenog prosa, kozje ili ovčije mleko, cimet, suve smokve, slatke suve kruške, suvo grožđe, med, orasi i sirovi lešnici.

Priprema: Kuvati u mleku prvo suvo voće, a zatim dodati proso, pa sve lepo ukuvati na gustinu sutlijaša. Kad se skine s vatre dodati meda po ukusu i dobro posuti cimetom tučenim u avanu. Prohlađeno ukrasiti orasima, bademom i suvim voćem. 

Editorijal “Blic žene” zasnovan na Artisovim istraživanjima srednjovekovne gastronomije Srbije, januar 2018.

POSEBNA NAPOMENA

Recepti su dati onako kako su rekonstruisani tokom eksperimenata u okviru Artisovog projekta Živeti prošlost – Srpska srednjovekovna gastronomija (2010-2016). Mi smo radili sa maksimalno autentičnim namirnicama kakve su kozije i ovčije mleko, sir škripavac (i danas ga prave u Hercegovini), suve oskoruše, maslo (pravili smo ga termičkom obradom sirovog putera sa Golije) i sl. Međutim, u savremenoj praksi se ove namirnice mogu zameniti dostupnim sastojcima kakvi su kravlje mleko, puter i slični proizvodi. Sve se može kuvati i u savremenom posuđu uz korišćenje šporeta (naše rekonstrukcije su sprovedene na ognjištu uz korišćenje otvorene vatre) uz važnu napomenu da se na ovaj način delimično menja ukus pripremljenih jela, jer kuhinja je u velikoj meri hemija, a materijal od kojeg je posuđe najdirektnije utiče na molkularnu transformaciju prilikom termičke obrade, što opet oblikuje ukus jela na specifičan način.

Takođe, nazivi jela su kreacija Artisovog tima i sa izuzetkom marcipana i presnaca (ili torta kaseo), koji se i u srednjem veku tako nazivao, predstavljaju invenciju novijeg datuma. Konačno, kako ne postoje sačuvani recepti iz ovdašnjeg srednjeg veka, već su sva saznanja o ishrani posredna (istorijski, književni, arheološki, umetnički i srodni izvori na kojima se temelje eksperimentalne rekonstrukcije) imali smo tu slobodu da ih imenujemo.

Posebno se zahvaljujemo dr Biljani Đorđević na ustupljenim replikama srednjovekovnog trpeznog posuđa iz njene kolekciji, kao i Jeleni Vukelić, Ljiljani Perović i Goranu Srdanovu, sjajnoj ekipi “Blic Žene” na saradnji, odličnom editorijalu i ustupljenim fotografijama. A, najveća zahvalnost ide Vlajku Pešiću i sjajnoj kulinarsko-pekarskoj ekipi restorana “Korzo” iz Beograda, koji su s toliko ljubavi i znatiželje pristupili ovoj priči da je svako jelo zaista, a što bi rekli naši stari, govorilo bar deset svetskih jezika.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog,

autor i rukovodilac projekta „Živeti prošlost“

©Artis Center 2018

O tome kako su jeli stanovnici srednjovekovne Srbije i u šta su verovali kada je hrana u pitanju, više u tekstu u prilogu:

Srednjovekovna gozba: Jagnje za ratnika, zec za ratara

 

post

Hrana i ljubav: Afroditini zalogaji

Uvodna duplerica editorijala o afrodizijacima časopisa “Lepota i zdravlje”, mart 2015. Prema ideji Tamare Ognjević. Manekeni: Anja Stamenković i Vladan Miljković. Stajling: Tijana Jovanović Foto@Sever Zolak

Poželeli smo pre neku godinu da u saradnji sa časopisom “Lepota i zdravlje”, proverimo moć afrodizijaka. Da „otputujemo“ u carstvo hrane kojoj se pripisuju čarobna svojstva. Ovo je priča o zavirivanju u meni boginje ljubavi uz pomoć maestralnih delicija šefova kuhinje i poslastičarnice čuvenog beogradskog hotela “Moskva”, te modnu, filmsku i umetničku “intervenciju”.

Distanca između hrane i ljubavi,  jedenja i seksa je toliko tanana da često zapravo i ne postoji.  Od čuvene krilatice – kakav na jelu takav na delu, preko činjenice da hranom i jedenjem nesvesno definišemo privlačnost nekog atraktivnog ljudskog bića (kakva riba, sladak je kao šećer, prava je puslica, i sl.) do neposrednog iskazivanja namere – poješću te koliko te volim – hrana i ljubav plešu najvatreniji tango svih vremena.

Nije potrebno imati vrcavi, lucidni um jednog Kazanove pa povezati obilje trpeze ispunjene delikatnim jelima i retkim namirnicama sa posteljom kojom gospodare ništa manje zavodljivi majstori ljubavne umetnosti. Naposletku, najuzbudljivije priče ljudske civilizacije dolaze upravo iz kuhinje i spavaće sobe za koje molim da u ovom slučaju budu shvaćene pre kao metafore nego kao realni prostor, jer jesti i voditi ljubav možemo na različitim mestima.

Majstor Antonije Burgundski, Javno kupatilo, From Facta et dicta memorabilia Valerius Maximusa, oko 1470, minijatura temperom i zlatom na pergamentu, Državna biblioteka, Berlin

Naši preci su u antici, srednjem veku i renesansi obožavali da isto čine u kupatilu. Ljubav i hrana su poticali silna uzbuđenja kad se povežu sa vodom, masažom i finim mirisima, pa nas Bokačo u svom lascivnom „Dekameronu“ iscrpno obaveštava o intimnom susretu izvesnog Salabeta i jedne nesumnjivo otmene dame, koji su pre nego umotani u bele plahte poprskane mirisnom vodom od ruža, jasmina i narandži, uživali u zajedničkom kupanju. Kruna ovog spa & love koncepta bilo je jedenje finih kolača i ispijanje slatkog vina iz srebrnih pehara. Tako je boginja Afrodita svim sredstvima svog očaravjućeg arsenala zanosila ovo dvoje knjiških ljubavnika na način koji i danas raspaljuje našu maštu. Da njeno ime i delo nisu nestali sa evropske pozornice i nežnih, ali i bludnih misli ovdašnje civilizacije, čak ni u času kada su svi ostali antički bogovi završili u Danteovom “Paklu”, govori pre svega delikatan pojam afrodizijaka – tvari čija oralna konzumacija najdirektnije utiče na naš libido. Namerno naglašavam tvari, jer afrodizijaci ne moraju biti isključivo hrana, odnosno namirnice koje manje ili više konzumiramo u našoj redovnoj ishrani. U priči o afrodizijacima postoji i ona njihova tamna, magijska strana koja zahteva izvesna tajna znanja, hladnokrvnost i sastojke do kojih se u moderno doba teško dolazi (mandragora, oči daždevnjaka, urin device, lobanja osuđenika na smrt i sl.). Ali o tome nekom drugom zgodom.

Jakob fon Varte, Dame kupaju viteza, Codex Manesse, minijatura u zborniku ljubavne poezije, prva polovina 14. veka, Univerzitetska biblioteka, Hajdelberg

Kad je definitivno ugovoren editorijal koji je pred vama bila sam svesna da moramo ukazati na njegova tri ključna sastojka – hranu, ljubav i priču.

Dve nesumnjivo najveće vitalne energije najdirektnije vezane za preživljavanje i produženje vrste su hrana i seks. Da bismo jeli dovoljna je glad, a da bismo vodili ljubav takođe nije potrebna velika filozofija. Naravno, u svemu postoji izvesna gradacija. I ždranje je jedenje, kao što je bludničenje takođe dobar put da se stigne do izvesnih rezultata. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju odsustvo finese, želje za igrom čiji je krajnji cilj zavođenje, odsustvo mašte i emocije svode i hranu i seks na čin bez lepote i užitka. Ili, kako to dobro opaža Anais Nin, obraćajući se anonimnom naručiocu ljubavnih priča koji bi da izbaci sve predradnje, a posebno književni ukras u smislu opisa, i pređe na seks – Samo jednodušno pulsiranje seksa i srca može da izazove ekstazu.

Plavi patlidžan i njegov trenutni afrodizijački efekat, Tacuinum Sanitatis, minijatura, 14. vek, Nacionalna biblioteka, Pariz

Ipak, afrodizajak nad afrodizijacima, uz dužno poštovanje prema svim kulinarskim kreacijama koje su koristile legendarne ljubavnice poput Kleopatre i madam Pompadur, jeste – priča. Stoga sam, ušavši na vrata luksuznog apartmana 319 u beogradskom hotelu „Moskva“, gde je snimljen editorijal o afrodizijacima, počela da pričam. O Evinoj jabuci i Kleopatrinim biserima, o Anjinoj (naša manekenka) kosi koja neodoljivo podseća na onu božanstvenu grivu Botičelijeve Venere (Afrodite) koja izranja iz mora na velikoj školjci, o činjenici da Vlada (naš manken) pomalo liči na Džejmija Dornana alijas gospodina Greja, junaka filma „50 nijansi sive“, o tome da su se španske plemkinje krile kako bi pile vruću čokoladu, taj moćni afrodizijak Novog sveta, koji je Inkvizicija najstrože branila otmenim gospođama i deci, o celeru koji je Luj XV strastveno gutao verujući u njegove čudesne moć,i i ostrigama i šampanjcu koje je sa svojim ljubavnicima tamne kože tamanila kraljica noći – Paolina Bonaparta, nama mnogo poznatija kao Napoleonova sestra i osoba koju je slavni vajar Antonio Kanova obesmrtio vajajući po njenom liku glavnu junakinju ove priče Veneru (Afroditu).

Dama se kupa, tapiserija, oko 1500, Nizozemska umetnost, Muzej Klini, Pariz

I dok je priča tekla, a ljubazno hotelsko osoblje kao na nekoj briselskoj tapiseriji sa predstavama života otmenog sveta u renesansi, prinosilo poslužavnike, ovale, čaše, tacne i dozne za kolače ispunjene tako lepo aranžiranom hranom, zanosnih oblika i intenzivnih boja, editorijal se naprosto snimao sam. Iniciran dobrom unutrašnjom energijom tako da je sve, da upotrebim reči našeg majstora fotografije Severa Zolaka – kliknulo. Odjednom su svi bili opušteni, nasmejani i razgovorljivi, a ljudi koji su se praktično prvi put tog dana sreli (tu mislim pre svega na naše mankene) razvili su neverovatnu hemiju, ušetali u moju priču i nastavili da je pripovedaju sami.

Zamisao da kroz pet fotografija ispričamo jedan ljubavni sastanak praćen odgovarajućom hranom za koju se kroz vreme veruje da stimuliše libido i pozitivno utiče na ukupno erotsko raspoloženje i seksualnost, još jednom je dokazala istinitost duhovite i mudre tvrdnje briljantne Izabele Aljende, autorke „Afrodite“, da sam pomen da je nešto afrodizijak najdirektnije stimuliše ljudsku maštu u odgovarajućem smeru.

Sve što je zeleno podstiče životnu energiju ~ kažu drevni evropski i azijski tekstovi. Madam Pompadur je iz tog razloga svog ljubavnika Luja XV neumorno hranila salatama. Kombinacija nekoliko vrsta zelenih salata, začinskog bilja i piletine sa dodatkom paradajza, koga su Španci u Evropu doneli kao vrhunski afrodizijak poznat pod imenom „ljubavna jabuka“, idealan je lagani obrok za one pred kojima je noć puna nesanice. Foto@Sever Zolak

Tako je ova priča počela otmenom distancom u kojoj dvoje privlačnih ljudi, naročito doteranih za prvi sastanak, dele u restoranu hotela „Moskva“ raskošnu salatu sa komadićima pilećeg mesa i začinskim biljem. Sam akt zajedničkog jedenja, potaknut zagrevajućim efektom eteričnih ulja koje nalazimo u ruzmarinu, nani, majčinoj dušici, dobro je doziran stimulans  i metaforični začin u jednoj igri koja otvara dovoljno prostora da se opustimo i upoznamo svog potencijalnog partnera.

Danas toliko anatemisan šećer smatran je kroz vreme eliksirom života. Bio je skuplji od zlata, a u srednjem veku su ga stavljali i u supe i čorbe. Kombinovan u formi kolača sa čokoladom koju su Asteci konzumirali kao hranu snage i plodnosti, vanilom i voćem, postaje moćno sredstvo zavođenja. Čokoladne kuglice s pomorandžom i bademima, i mini korpice s malinama, mandarinom i kivijem, pravi su Afroditini zalogaji. Foto@Sever Zolak

U svakom ljudskom odnosu se ispituje granica poverenja. U emotivnom odnosu naročito. Otuda je legendarna scena iz filma „Devet ipo nedelja“ u kojoj Miki Rurk hrani Kim Bejsindžer najrazličitijim namirnicama u času dok ona ima povez preko očiju, bila inspiracija za našu drugu fotografiju. Istovremeno, istraživali smo fenomen šećera, čokolade i sitnih kolača koji se najdirektnije povezuju sa afrodizijačkim svojstvima. Skupoceni šećer je kroz vekove smatran samom esencijom koja potiče životnu energiju, pa dame i gospodu koja jedu bombone od marcipana vidimo i na srpskim freskama u Manasiji (Parabola o carskoj svadbi) i na flamanskim tapiserijama u Muzeju Klini (Dama s jednorogom – Personifikacija ukusa).

Kada je reč o afrodizijacima morski plodovi su na samom vrhu liste. Među njima ostrige predstavljaju pravi hit zahvaljujući pre svega svojoj istorijskoj reputaciji – bile su omiljena hrana najvećeg ljubavnika svih vremena, Đakoma Kazanove. Foto@Sever Zolak

Kako se ljubavni susret kretao ka planiranom vrhuncu bilo je samo pitanje trenutka kad ćemo se sresti sa morskim plodovima, a pre svega ostrigama za koje je čak i naučno dokazano da poseduju onu količinu kalijuma koja presudno utiče na porizvodnju muškog hormona testosterona. Iako opravdano sumnjam da je Kazanova zbog kalijuma gutao ostrige, nema razloga da se ne poveruje da je najdirektinije osećao pozitivne efekte te materije prozaičnog imena, koja ga je manje interesovala od samog rituala koji je sprovodio sa damama koje je planirao da zavede. Kao i velikog venecijanskog ljubavnika i nas je više interesovao ritual nego kalijum. Može li nam to iko zameriti?

Zahvaljujući mehurićima šampanjac mnogo brže „ulazi“ u krv nego bilo koje drugo vino, a kada mu se dodaju jagode ili maline, prema erotskom protokolu postaje pravi poziv na ljubav. Rimljani su na orgijama punili čitave bazene penušavim vinom kako bi se u njemu kupali pre ljubavnog čina. Foto@Sever Zolak

Ostrige su nas prirodno odvele do šampanjca i jagoda, a ovi opet u čarobni spa svet hotela „Moskve“ koji se ugnezdio na ključnom, terazijskom „pršljenu“ velikog grebena koji dominira prestonicom. Para, voda, talasi, svetlucanje leda i piće za koji je jedan od najpoznatijih tvoraca istog, čuveni Dom Perinjon, upitan kakav je ukus šampanjca odgovorio – To je kao da pijem zvezde – po sebi su emitovali neopisivu magiju. To se prosto mora probati. I to udvoje.

Med i orasi su afrodizijaci bogova. Moćna supstanca koja okrepljuje i pokreće. Pojam medenog meseca nastao još u antici utemeljen je na praksi da se tek venčani bračni par stalno hrani medom kako bi mogao da se nosi sa erotskim prohtevima tela. Kada se tome doda i voće, a posebno jabuka taj simbol najvećeg iskušenja – uživanje može da počne. Foto@Sever Zolak

Zatvarajući krug zavođenja na način kako bi se on izvesno odigrao i u svakodnevici, veče puno varnica i noć prožetu vatrom završili smo doručkom u krevetu. A za doručak – med, orasi, lešnici, voće, slatki kroasani … dakle, ponovo afrodizijaci, okrepljivači, sredstvo da se obnovi izgubljena energija i povrati polna želja. Još jedna priča u priči, ali i trenutak u kome ćemo simbolično zatvoriti vrata apartmana u kome je tokom poseta Beogradu boravio slavni Lućano Pavaroti, i ostaviti naše ljubavnike da dalje pletu niti svoje sage koja može imati najrazličitije svršetke. Odnosno, dozvoliti vašoj mašti da priču dovrši prema sopstvenom nahođenju.

Svesna da ljudi najčešće ne kuvaju prema receptima, iako ih mnogi strasno sakupljaju, baš kao što sasvim sigurno ne vode ljubav prema priručniku, čak i kad je on spiritualno testiran i s nebesa preporučen kao što je to slučaj sa „Kama sutrom“, smatrala sam da na kraju ovog uzbudljivog editorijala, koji je doneo tako mnogo zadovoljstva svima nama koji smo u njemu učestvovali, treba dodati – pričajte sa svojim partnerima, pravite male, egzotične gozbe za dvoje, ispunite neke ideje zbog kojih crvenite, osetite unutrašnji impuls svog bića i predajte se s vremena na vreme Afroditi. Nećete se kajati. Naprotiv. I da – seks troši neuporedivo više kalorija od bilo kog sporta, a o prijatnosti valjda ne treba govoriti.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

Tim koji je realizovao L&Z editorijal u Pavarotijevom apartmanu Hotela “Moskva” u Beogradu (sleva na desno): Sever Zolak, fotografija, Tijana Jovanović, stajling, Tamara Mihajlović, frizura, Anja Stamenković, model, Vlada Miljković, model, Nina Radovanović, šminka i Tamara Ognjević, ideja i tekst.

(Ovaj tekst je prvi put publikovan u martovskom broju časopisa “Lepota i zdravlje” 2015. godine, kompletan editorijal možete pogledati OVDE 

© Artis Center 2018