post

Srednjovekovna gozba: Jagnje za ratnika, zec za ratara

Šta se zaista jelo u srednjovekovnoj Srbiji? – pitanje je koje sam čula nebrojeno puta. Vrlo retko je postavljano ono drugo – Kako se jelo, u kakvom društvu, na koji način? Još ređe – a zašto baš to? Ljudi su bili iznenađeni kada čuju da srednjovekovni čovek nije jeo tako puno divljači kao što to prikazuju filmovi, a još više kada saznanju da se vrsta hrane koju će neko konzumirati određivala prema njegovom socijalnom statusu. I to ne iz finansijskih, već iz zdravstvenih razloga. Ovo je kratki osvrt na samo neka saznanja proistekla iz projekta Živeti prošlost~ Srpska srednjovekovna gastronomija, za koji je Artis centar prošle godine dobio visoko priznanje Međunarodnog saveta muzeja za projekat 2017.

Parabola o carskoj gozbi, Manasija, početak 15. veka. Foto@Artis Centar

“Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!” – reči su kojima se veliki župan Stefan Nemanja 1195. godine u Rasu obraća narodu okupljenom na banketu organizovanom povodom predaje vlasti njegovom sinu Stefanu Prvovenčanom, kako pripoveda monah Teodosije u svom znamenitom “Žitiju Svetog Save”.

Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne konzumiraju meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane, njenog simbolizma i ritualnih značenja, neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa zapravo oprašta od zemaljske vlasti. Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, ali i striktnom shvatanju i sprovođenju propisa vezanih za prehranu na osnovu prirodnog kvaliteta, koji pre svega podrazumeva pripadnost određenom društvenom sloju, dobar vladar je morao jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete koji ga definišu kao superiornog lidera i vojnika. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuju vladarsku i ratničku moć. Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi, prerađevine su za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje!

Srednjovekovna posuda sa zitaricama sa Koznika, posuda Ras, kraj 12-posetak 13. veka, Muzej Ras Novi Pazar, zitarice Koznik pocetak 15. veka, Narodni muzej Krusevac. Jedan od eksponata Artisove izložbe “Gozba” održane u Galeriji nauke i tehnike SANU u oktobru 2014.

Trijada – meso, hleb i vino, tako cenjena na vladarskoj trpezi, je svojevrsna sinteza antičkog mediteranskog koncepta hleba i vina kao maksima civilizovanog čoveka, i zapadnjačkog konzumerizma mesa kao najvećeg izvora muškog principa, viriliteta i hrabrosti. Ova dva shvatanja posebnih kvaliteta hrane srela su se u srednjem veku na balkanskoj sredokraći, te podržana klimom, vegetacijom i stalnim pokretom ljudi i robe, oblikovala naročitu gastronomsku sliku.

Prase svetog Marka, je popularni naziv koji smo dali pečenju pripremljenom uz pomoć venecijanske mešavine začina, izuzetno cenjene u srednjem veku. Ova eksperimentalna rekonstrukcija je sprovedena u saradnji s Vlajkom Pešićem, šefom kuhinje beogradskog restorana “Korzo”, i ekipom “Blic žene”, u januaru 2018. Foto @Goran Srdanov

Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza, koji stižu na naš prostor sa turskim osvjanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode, ali i namirnice koje na ovdašnje trgove i panađure stižu iz uvoza. Izvori nam jasno pokazuju da se na stolovima vladara i uglednijih ljudi, visokog crkvenog klera i imućnijih trgovaca, mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer.

Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama nedvosmisleno dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.

Skupoceni marcipan su sebi mogli da priušte samo oni najbogatiji, a šećer je bio toliko cenjen da su ga vešti trgovci često koristili kao mito. Ovaj čarobi marcipan napravio je Vlajo Pešić sa ekipom restorana “Korzo”, a za potrebe eksperimentalnih rekonstrukcija čiji su rezultati publikovani u specijalnom editorijalu “Blic Žene”, januara 2018. Foto@Goran Srdanov

Srpskom srednjovekovnom proizvodnjom hrane dominiraju proizvođači sira i meda. Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozijeg ili ovčijeg mleka je baš kao i kiselo mleko proizvod koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni sa lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji čiji status potvrđuju vladarski ukazi i različiti propisi.

Posebno skupocene namirnice su bili začini, šećer i vino. Najvećim delom su stizale iz uvoza, a da bi u kasnijim periodima, mahom na vladarskim i manastirskim imanjima započela proizvodnja vina.

Zabava za muškarce i poneku ženu

U spisima domaćih i stranih srednjovekovnih autora ređe nailazimo na opise gozbi u enterijeru srpskog vladarskog dvora ili kakvog vlastelinskog doma, kada je vladar i sam gost za svečanom trpezom, odnosno nekog drugog vladarevog ličnog prostora, poput šatora, tog obaveznog mobilijara srednjovekovnog visokodostojnika, koji shodno svojim obavezama često putuje. Još ređe takve prizore vidimo u slikarstvu nemanjićke i postnemanjićke epohe, koje nam dozvoljava da samo indirektno pretpostavimo da nam se u pojedinim predstavama kaka je Svadba u Kani iz Kalenića ili Parabola o Carskoj gozbi iz Manasije, projavljuje zlatosjaj enterijera u kojima su pirovali i gospodari srpskih zemalja srednjeg veka.

Svadba u Kani, Manastir Kalenić, početak 15. veka

Ove dve intrigantne freske iz ranog 15. veka, kao i jedan broj minijatura u istovremenim rukopisima, prikazuju prizore luksuznog obedovanja koje između ostalog sugeriše jasno utvrđenu hijerarhiju sedenja za trpezom, baš kao što akcentira raskošnu odeću učesnika gozbe kao da se u ovakvim prilikama podrazumeva izvesni dres kod, da upotrebimo jedan savremeni termin.

Nema sumnje da se i za trpezom srpskih vladara i visokodostojnika, baš kao i za onom običnog čovek zna red. Iz uporednih srednjovekovnih izvora je dobro poznato da na gozbama u pravilu obeduju muškarci, odnosno da im se žene priključuju u vanredno retkim prilikama i da se takvi izuzeci prave jedino kada je reč o vladarkama. U slučaju javnih, opštenarodnih gozbi prvo se služe muškarci, za njima žene i naposletku deca. Ovakvi obrasci su u srpskom društvu zadržani u vladarskom, ali i domovima građana, sve do prve polovine 19. veka, a na selu i duže.

Trpezna zdela, keramika, Lazarev grad, Krusevac, 14. vek, Narodni muzej Kruševac

Na velikim i mnogoljudnim gozbama postoji i svojevrsna hijerarhija u smislu rasporeda stolova, odnosno količine i kvaliteta hrane koja se iznosi pred pripadnike različitih staleža. Praksa je da vladar odredi i kada će se u kojoj količini i šta od namirnica podeliti sirotinji nakon velikih slavlja ili u redovnim godišnjim ciklusima koji su vezani za održavanje u srednjem veku uobičajenih trgova, vašara i panađura. U srpskim zemljama srednjeg veka o distribuciji hrane sirotinji u prvom redu se starala crkva.

Sinovi Božji i kćeri čovečje sa dragocenom predstavom igrača kola i svirača, Dečani, 14. vek

Pored hijerarhije i fine odeće, gozba je imala još jednu naročitu dimenziju – muziku, pesmu i zabavu. Svirači, akrobate, gutači vatre, krotitelji zveri, plesači i glumci bili su neizostavni učesnici javnog spektakla tokom vašara, trgova i panađura, ali i tom svadbenih i drugih gozbi. Na štetne reči skomraha (srednjovekovni naziv za glumce) posebno ukazuju propovednici i hroničari u monaškoj rizi, međutim sumnje nema da oni svoje mesto imaju i na gozbama najvišeg ranga, tamo gde čak i posebno razdragan vladar, poput Stefana Prvovenčanog, uzme u ruke gusle (ovde je važno napomenuti da pod pojmom gusle srednjovekovni čovek podrazumeva sve žičane instrumente!) pa i sam zasvira i zapeva svojim gostima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

Ako i sami želite da probate nešto sa srednjovekovne trpeze evo proverenih predloga 🙂

Srednjovekovna gastronomija: 7 Artisovih recepata za ljubitelje prošlosti

post

Poslastičarnica u Kruševcu ~ Radionica “Posno, a slasno”

Artisova Poslastičarnica u Kruševcu ~ detalj postavke posnih kolača nastalih na radionici Posno, a slasno u Kući Simića. Foto@Tamara Ognjević

Kada je u zimu prošle godine uz kafu i kolače, te duge večernje razgovore i dopisivanje preko mejla, mesindžera i svih dostupnih sredstava brze komunikacije, započeo svojevrsni slatki pakt između Narodnog muzeja u Kruševcu i Artis centra, odnosno između Zorane Drašković Kovačević, kustoskinje Kuće Simića, i moje malenkosti, bilo je moguće pretpostaviti, ali ne i u celini pojmiti šta će sa sobom doneti projekat Srećna slava, domaćice, te gostovanje Poslastičarnice u realizaciji istog. Naučena pragmatičnoj skepsi, priznajem nisam verovala da jedan razmerno mali reprezentativni uzorak od “svega” devet učesnica eksperimentalne radionice Posno, a slasno može da dâ neke značajnije uvide u proces koji se može pratiti najmanje 200 godina. Kako je u međuvremenu nastao i tekst u katalogu izložbe, a moja budna radoznalost uočila ključni odnos na relaciji srpska žena-krsna slava, aspekt kojim se retko i nedovoljno bavi etnologija, antropologija, sociologija, pa i heritologija, pomeren je i fokus same izložbe koja je dobila baš takav podnaslov – Krsna slava i srpska žena. Posebno svetlo na ovu problematiku je svojim tekstom u istom katalogu, a kada je reč o Kruševcu, dodala etnolog Zorica Simić, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Kruševcu, koautor izložbe.

Spremnost dr Biljane Đorđević iz Narodnog muzeja u Beogradu, iskusnog etno-arheologa, člana Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, da se uključi u projekat u svojstvu recenzenta mog teksta, ali i svojevrsnog monitora eksperimentalne radionice održane u Kući Simića u sredu 6. decembra, bila je od neprocenjive važnosti. Savremena nauka zahteva multidisciplinarnost, a rezultati su neuporedivi kada stručnjaci različitih profila ukrste znanje, mišljenja i ideje. Iskustvo kruševačke radionice to nesporno dokazuje!

Kad stručnjaci ukrste znanje, ideje i iskustvo: (sleva nadesno) dr Biljana Đorđević (Narodni muzej u Beogradu), Tamara Ognjević (Artis centar) i Zorana Drašković Kovačević (Kuća Simića, Narodni muzej Kruševac). Foto@Vesna Bogdanović

Gastronomsko nasleđe kao poseban vid nematerijalne kulturne baštine, dobija svoj puni smisao tek kada se nakon sveobuhvatnih istraživanja svih dostupnih izvora pristupi takozvanoj četvrtoj dimenziji – ukusu. To je ključni razloz zašto Artis centar od prvih istraživanja na polju istorije gastronomije i kulture obedovanja, započetih sada već davne 2009, insistira na eksperimentalnim rekonstrukcijama, koje se u pravilu odvijaju u saradnji sa lokalnom zajednicom ili profesionalnim kulinarima. Izložba Srećna slava, domaćice Narodnog muzeja u Kruševcu je u tom smislu partnerski kreirana od inicijalne ideje do realizacije, a činjenica da Kuća Simića u sastavu kruševačkog muzeja, već nekoliko godina razvija naročitu komunikaciju sa publikom na talasu vodećih trendova nove muzeologije, učinila je da planirana radionica u čijem fokusu su bili posni slavski kolači, bude više od pratećeg programa. Dugogodišnji trud kruševačkih kolega da publika muzej u svom gradu doživljava kao sopstvenu kuću, odnosno ono mesto na kojem ravnopravno učestvuje u prikupljanju i čuvanju kulturnog nasleđa, dao je Artisovoj radionici Posno, a slasno važnu dimenziju studije slučaja i jedan vedri, radni skup kruševačkih domaćica starije i srednje  generacije i muzealaca pretvorio u platformu naučnog eksperimenta.

Bilo je inspirativno praviti posne slavske kolače u muzeju, unutar postavke izložbe Srećna slava, domaćice!. Foto@Tamara Ognjević

Utemeljena na saznanju da najčešće slavljene krsne slave padaju u zimskom periodu, u pravilu u vreme predbožićnog posta, ali i činjenici da su slavski kolači nepromenjiva konstanta na svečarskoj trpezi koja stalno trpi gastronomske inovacije, radionica je okupila devet Kruševljanki sa zadatkom da izaberu po dva kolača koja se tradicionalno, generacijama spremaju u njihovim porodicama. Poseban izazov radionice, koja čini sastavni deo Artisovog projekta Poslastičarnica, čija realizacija je započela 2015. godine, predstavlja činjenica da posni kolači podrazumevaju redukciju svih onih namirnica koje u poslastičarstvu i kolačarstvu čine okosnicu kvaliteta i ukusa – puter, jaja, mlečna čokolada, mleko, slatka pavlaka i slično. Istovremeno, posni kolači predstavljaju izazov za svaku ozbiljnu domaćicu, krunu slavske trpeze i prostor dokazivanja znanja, veštine i kreativnosti pod devizom – kako manje pretvoriti u više. Tako su nam Sanja Gajić, Aleksandra Gogić, Vidosava Narančić, Ljiljana Plašić, Gordana Simić, Vesna Stefanović, Ljilja Stojanović, Dragana Vasić i Gordana Zlatanović suvereno demonstrirale šta sve može da se uradi sa malo oraha, šećera, suvog voća, crne čokolade, posnog keksa i mnogo mašte.

Devet veličanstvenih učesnica radionice Posno, a slasno (sleva nadesno, odozgo naniže): Vesna Stefanović, Gordana Simić, Dragana Vasić, Aleksandra Gogić, Ljiljana Plašić, Sanja Gajić, Ljilja Stojanović, Vidosava Narančić i Gordana Zlatanović. Foto@Tamara Ognjević i Živojin Manojlović

Čarolija koja se odigravala u popodnevnim časovima 6. decembra u ambijentu kuće čuvenog trgovca i političara iz epohe kneza Miloša, Stojana Simića, podsećala je na one bajke u kojima dobre vile pretvaraju bundeve u raskošne kočije. U širokoj lepezi od starinskih Oraščića izrađenih u drvenoj modli starijoj od jednog veka, koju je Aleksandra Gogić nasledila od svojih prabaka, do minucioznog crtanja kolačarskom bojom na površini Belih bajadera Dragane Vasić, odigravala se jedna od onih kompleksnih priča koje otkrivaju složene i uzbudljive puteve gastronomskog nasleđa.

Radionica koja je daleko nadmašila moja očekivanja, kao autora i rukovodioca ovog programa, predstavlja naročit događaj kada je reč o delikatnom odnosu muzeja i gastronomskog nasleđa. Naime, ovo je pionirski poduhvat u smislu pripreme hrane iz korpusa nematerijalnog kulturnog nasleđa unutar muzeja, a u svrhu naučnog istraživanja. U pravilu se ovakvi eksperimenti prave izvan muzejske zgrade, a da bi bili prikazani, a često i posluženi u muzejskom prostoru tek kao finalni proizvod. Naposletku, kolači sa ove radionice su posluženi na otvaranju izložbe sledećeg dana u krcatoj Kući Simića, muzejskom prostoru koji Kruševljani zahvaljujući višegodišnjem angažmanu kustoskinja Zorane Drašković Kovačević, autorke projekta Sretna slava, domaćice, i Vesne Bogdanović, doživljavaju kao svoju kuću.

Kao za izložbu~Posni slavski kolači nastali u okviru Artisove Poslastičarnice, odnosno radionice Posno i slasno. Foto@Tamara Ognjević

Šta smo sve mesile i kakvi su bili kolači?

Kolači, nekih 18 vrsta, su, kaže publika koja ih je degustirala na otvaranju izložbe 7. decembra, bili izvanredni. Probale smo kolače i mi, ali da ne bude kako hvalimo sopstveni proizvod bez pokrića. Ukusu je doprinelo i to što su “odmorili” preko noći, na idealnoj temperaturi od cc 4-5 stepeni, na doksatu kuće Simića, sagrađene u balkanskom stilu početkom 19. veka. Iskusne domaćice odlično znaju da su kolači, a naročito oni posni, najbolji kad “predahnu” i to na vazduhu, ne u frižideru.

Otvaranje izložbe Srećna slava, domaćice! u Kući Simića u Kruševcu 7. decembra 2017. Gužva, slatko, inspirativno. Foto@Živojin Manojlović

Mogu li se dobiti recepti?

Naravno! Smatramo da je idealno da dobijete spisak dela kolača i recepte onako kako ih je “upakovala” Zorana Drašković Kovačević u katalogu izložbe Srećna slava, domaćice! Sve čega nema naći će se uskoro u stručnoj analizi radionice, jer mi smo tamo, verovali ili ne, bili pre svega zbog nauke.

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić 

Uvek smo otvoreni za razmenu utisaka, pa kad i ako isprobate recepte, ne ustručavajte se da ih sa nama podelite!

O krsnoj slavi i gastronomskim obrascima koji je prate pisaćemo još. Saradnjom sa Narodnim muzejom Kruševac za Artis centar je otvoreno istraživačko poglavlje u čijem fokusu je naročit odnos gastronomije i kulture obedovanja u kontekstu običaja, praznika i sličnih društvenih praksi. Široko, kompleksno polje, vredno pažnje jednog multidisciplinarnog istraživačkog tima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2017