post

Artis na 12. Kongresu Evropskog Instituta za gastronomiju u Turu

Evropski institut za gastronomiju (IEHCA) jedan je od vodećih istraživačkih centara u Evropi kada je reč o istoriji hrane, kulturi obedovanja i gastronomskom nasleđu. Sa sedištem u Turu, istorijskom centru Doline Loare, IEHCA okuplja svetske stručnjake kada je reč o gastronomiji. Pored Univerziteta u Turu, kao svoje primarne institucionalne baze, IEHCA raspolaže posebno opremljenim centrom u Vili Rable u Turu, koji je i svojevrsna laboratorija, izložbeni porstor, arhiv i kongresni prostor. U Vili Rable se održavaju najrazličitija predavanja, sprovode eksperimenti, organizuju sajmovi, seminari i konferencije.

Grad Tur, smešten u čarobnoj dolini Loare, sedište je Evropskog Instituta za gastronomiju (IEHCA)

IEHCA je i jedan od pokretača zaštite Obroka Francuza, kao prvog elementa gastronomskog nasleđa upisanog na UNESCO-vu Reprezentativnu listu nematerijalnog nasleđa 2010. godine. Svake godine izdvaja posebna sredstva za istraživačke programe, priređuje gastronomske radionice, publikuje različita izdanja i organizuje prestižne naučne skupove.

Tamara Ognjević je prvi istraživača iz Srbije koji će na 12. Međunarodnom kongresu u Turu govoriti o našem gastronomskom nasleđu

Ovog novembra, tačnije u periodu od 15-17.11, Artis centar ima privilegiju da učestvuje na 12. Kongresu IEHCA u Turu. Tema je “”Hrana kao kulturno nasleđe: pitanja, procesi i perspektive” sa posebnim akcentom na gastronomskom nasleđu upisanom na UNESCO-vu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Naša direktorka, istoričarka umetnosti i gastroheritolog, msr Tamara Ognjević, u Tur odlazi sa radom “Krsna Slava i srpska žena – Emancipacija kao izazov tradicionalnim gastronomskim obrascima”. Rad je nastao u okviru Artisovog projekta “Poslastičarnica” u saradnji s Narodnim muzejom Kruševac, i deo je šireg istraživanja vezanog za modele upravljanja gastronomskim nasleđem.

Vila Rable, posebna kompleks pri Univerzitetu u Turu, jedinstveni je gastronomski prostor – Tamara Ognjević će upravo u ovom hramu gastronomske učenosti govoriti o srpskom gastronomskom nasleđu 17. novembra.

Tamara Ognjević je prvi istraživač srpskog gastronomskog nasleđa koji je dobio priliku da prezentira ovaj vid domaćeg nematerijalnog nasleđa u evropskoj prestonici gastronomije – Francuskoj. Izuzetno smo ponosni na tu činjenicu, a krajem novembra ćemo delove ovog zanimljivog rada publikovati na stranama Artis magazina.

Kompletan program 12. Međunarodnog kongresa u Turu možete preuzeti OVDE

© Artis Center 2018

post

Klimt (5): Modernost i femme fatale

Gustav Klimt, Danaja, 1907, Galerija Virtl, Beč. Foto©Wikimedia

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba.

Klimt se nakon krize sa univerzitetom povukao u užu elitu, odustavši od saradnje sa državom, što ga je učinilo i ravnodušnim za društvene probleme i politiku. U svojim ranijim fazama bio je javni umetnik i secesionistički tragalac za modernim duhom umetnosti. Sada se povukao u sferu ličnog, postao je slikar i dekorater za bečke visoke krugove. Javnu angažovanost je zamenila druga vrsta delatnosti – postao je slikar lepote života visoke klase, ali kao slikar žene. Eros i tanatos su i dalje prisutni, prerušeni u dve jednostavne teme, cveće i žene, koje su mu omogućile da svemu što je prolazno a lepo podari izvesnu trajnost kroz životnu ekstazu. Uvek imaginaran enterijer na slikama je postajao sve apstraktniji, a elementi njegovog likovnog stila su postali i ukras i simbolička sugestija.

Portretisao je mnoge poznate žene svoga doba. Glumice i zabavljačice, bečke dame iz visokog društva, sve su dolazile u njegov atelje i bile očarane njegovim talentom. On ih je zaista prikazivao u najboljem svetlu i u skladu sa svojim vremenom, kao lepe, ženstvene, moderne, zavodljive. Klimt je slikao novu, modernu, gradsku buržoasku ženu. Po čemu njegove portrete prepoznajemo kao drugačije, moderne?

Gustav Klimt, Šešir s crnim perjem, 1910. Foto ©Gustav-Klimt.com

Modernost je fenomen devetnaestog veka i proizvod grada. Iz tog konteksta impresionizam, svojevrsni moderni realizam, crpe svoje glavne teme. Moderno je ono što je aktuelno, tipično za svoje doba, ali takođe označava i čitav period novog i modernog doba koje počinje s poslednjim decenijama 19. veka i nosi dalje smernice razvoja drugačijeg, inovativnog, proizilazi iz novog načina gledanja na svet. Modernost je odgovor na nove izazove društvenog postojanja, ona je odgovor na ogromni porast stanovništva, na ubrzani tempo života, na promenjeni karakter varoši i gradova. Moderni život se ogleda u urbanističkim rešenjima, tehničkim plodovima industrijske revolucije, novom načinu provođenja slobodnog vremena imućne klase u usponu, kafeima, pozorištima, parkovima i izletištima. Centri velikih gradova postali su ključna mesta modernosti, nastaje moderan grad i sasvim moderan fenomen mode.

To je istovremeno bilo i doba borbe za zaštitu dostojanstva individue i njenog prava na rad. Socijalni problemi kao što su nezaposlenost, beda, prostitucija, tamna su strana modernog načina života. Prostitucija u savremenom smislu je specifičan kulturni i istorijski fenomen koji se javio krajem 19. i početkom 20. veka. Do tada prostitutke nisu smatrane posebnom klasom žena. Možemo razmatrati prostituciju kao deo patrijahalne strukture građanskog društva, umesto kao tzv. najstariji zanat i univerzalnu odliku društvenog života ljudi. Veoma raširene venerične bolesti su posmatrane asimetrično, žene su doživljavane kao jedini izvor i prenosilac zaraze. Druga strana, ona koja je predstavljala korisnike seksualnih usluga, bila je izuzeta iz razmatranja o javnoj higijeni. Polne i rodne razlike su diktirale shvatanje seksualnosti, uticale na stvaranje modernizma i modernosti kroz društvenu uslovljenost žene – društvenu, ekonomsku i subjektivnu razliku između muškarca i žene.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Neprijateljske sile, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©Wikimedia

Buržoazija koja se pojavila krajem osamnaestog veka se borila da potisne dominaciju aristokratije, osporavajući društveno uređenje koje se zasnivalo na nepromenljivim pravilima položaja i rođenja. Proklamovala je društvo sastavljeno od slobodnih, nezavisnih individua, ali je i sama buržoazija kao nova klasa zasnovana na nejednakostima i razlikama. Pod individuom se misli na muškarca – građanska sloboda nije univerzalana, ona je muški atribut. Žene nisu uključene u građansko društvo na istoj osnovi s muškarcima, poziva se na imaginaran poredak u prirodi po kome su prirodne sposobnosti i atributi polno diferencirani, na štetu žena. Ženama se daje nebitno mesto bilo u gradnji, bilo u rušenju poretka i napretka. Nejednakost žena i muškaraca se interpretira kao prirodna, a ne društvana činjenica; smatra se da je muškarac nadmoćan intelektualno, a žena osećajno, da žene nisu u stanju da oplemene svoje strasti za razliku od muškaraca. Žena time predstavlja nagonski život, a muškarcu se pripisuje sposobnost sublimacije nagona koji društvenu organizaciju i kulturu vode na put civilizacije.

Međutim, ideja da jedinke imaju svojinu nad svojom ličnošću presudna je za borbu i protiv klasne i patrijahalne dominacije. Polna razlika je i politička razlika, razlika između slobode i potčinjenosti, u kojoj je superiornost muškaraca rezultat i posledica muškog društvenog uređenja, a ne prirode. Ono što je zaista nedostajalo ženi je mogućnost stvaranja i održavanja političkog prava. Obrazovanje žena i poboljšanje njihove društvene pozicije činilo je da argument muške superiornosti, veće muške snage i/ili sposobnosti bude sve manje prihvatljiv.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Požuda, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©Wikimedia

Bečlije su rado naglašavale da su žene i kultura dve nespojive suprotnosti, ističući time prirodnu podređenost žene muškarcu, ženu kao niže biće. Iako je bio zaljubljen u stvarnu Salomu, Niče je ostao poznat i po maksimi iz svog čuvenog dela Tako je govorio Zaratustra (1883-1885): ,,Ideš ženi? Ponesi bič!“ Oto Vajninger, antifeministički nastrojeni teoretičar s kraja devetnaestog veka, objavio je 1903. knjigu Pol i karakter, u kojoj je ovaj dvadesettrogodišnji autor slabosti društva izjednačio sa ženama i pripisao ženskosti, proglasivši ih amoralnim i izvan civilizacijskih kategorija. Ženu vidi kao seksualni objekat ili kroz njenu reproduktivnu ulogu, naglašavajući te ženske uloge kao jedinu i pravu ženinu prirodu i svrhu. Ovim on ponavlja ideju svog vremena o ženi kao majci ili bludnici, u funkciji muškarca i svog pola. On insistira na definiciji žene koja se iscrpljuje kroz telesno. Po njemu, žene su potuno zaokupljene svojim telom i telesnim, otud imaju materijalnu prirodu koja je u suprotnosti sa daleko duhovnijom i intelektualnijom prirodom muškarca. Knjiga je postala veoma popularna, a i danas se provlači kao argument protiv ženskosti, bez obzira na to što se mladi Vajninger nedugo nakon objavljivanja ovog dela ubio, i što je ona time svojevrsna labudova pesma.

Gustav Klimt, Dve prijateljice, 1917, uništena. Foto©Wikiart

Kao posledica takvih shvatanja došlo je do podele društvenog sveta u odvojene sfere aktivnosti, uslovljene rodom; ova podela je preuzela i ponovo oblikovala podelu osamnaestog veka na javno i privatno. Javni prostor je isključivo muški tip prostora, on je svet produktivnog rada, politike, vlasti, obrazovanja, zakona i javnih službi. Privatna sfera doma bila je svet žena, dece i posluge, prostor osećanja i dužnosti iz kojih su novac i moć proterani. Privatna sfera i jeste i nije deo građanskog društva, kao što i žene i jesu i nisu deo građanskog poretka. Žene u njega nisu uključene kao jedinke, već kao žene, što će reći kao “prirodno“ potčinjene. Položaj udate žene određuje je kao svojinu supruga, ona figurira kao muževljeva senka, “gospođa”. Ali, suština modernog patrijarhata nije samo porodična potčinjenost žena, već sveukupna polna. Frojd takođe ide u susret težnji muškaraca nove buržoazije, njegova psihoanaliza objašnjava građansku svest i postaje u nju ugrađena. Psihoanaliza svodi političku prošlost i sadašnjost na odnos praiskonskog sukoba oca i sina – buržoaziji je time podario neistorijsku teoriju o čoveku i društvu, takvu koja je mogla da učini prihvatljivijim i opravda politički svet koji je izmicao kontroli. Ona objašnjava i opravdava potiskivanje nagonskog, interpretirajući ga kao stvaralački ljudski čin. U sklopu tog potiskivanja nagona patrijahalnog društva je i potiskivanje žene u prostore ženskosti. Muškarac beži iz svoje agonalne stvarnosti u san i modeluje ženu kroz njene majčinske uloge.

Muškarci su se slobodno kretali između ovih sfera, a od žena se očekivalo da ne napuštaju privatne prostore. Oni nisu označavali samo granicu između javnog i privatnog, već i granicu između prostora muškosti i prostora ženskosti. Ženi je bio nedostupan niz prostora koji su bili i dostupni i namenjeni muškarcima. Oni su time postali sfere muške slobode i različitih značenja za muškarce i žene. Muškarci su se udruživali da zaštite svoju slobodu kretanja i delanja; za muškarca je izaći u javnost značilo izgubiti se u gomili, daleko od zahteva za čestitošću. Za buržoaske žene, izlazak u javnost je bio povezan sa idejom o gubitku ugleda. Čestita, porodična, buržoaska žena tamo nije imala šta da traži; javni prostor se u odnosu na osamnaesti vek transformisao, postao je i više preteći, uzbudljiviji i seksualizovaniji prostor nego ikada ranije.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Žudnja za srećom nalazi odgovor u Poeziji, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©artsviewer.com

Dozvoljeni ženski prostori su trpezarije, saloni, spavaće sobe, balkoni i verande, privatne bašte; primeri su privatnog prostora ili prostora vezanog za kuću (prikazani su na slikama Berte Moriso (Morisot) i Meri Kasat (Cassatt)). Ti prostori ženskosti su proizvod društvene pozicije žene, potvrđuju posebnu, društveno uslovljenu seksualnu razliku gde je ženskost uslov, uzrok i posledica… (Prostori ženskosti još uvek upravljaju životima žena. Žene su danas osvojile građanski i pravni status skoro jednak statusu mukaraca, ali one i dalje nisu uključene u društvo na istoj osnovi kao muškarci. Polna razlika i dalje dovodi do patrijahalne podele uloga i rada. Čak i preko onoga što se danas naziva seksualnim uznemiravanjem muškarci odražavaju svoje muško patrijahalno pravo u javnom svetu, kao novi vid potčinjavanja i disciplinovanja žena). Žene jesu imale pristupa na odabranim mestima u javnoj sferi, ali u pratnji i na strogo određenim mestima zabave i pokazivanja. Takva izolacija žene stvara izrazitu suprotnost između porodice i društva, a društvo koje počiva na krajnje različitim atmosferama u porodici i društvu postaje ne samo nemoralno, već bolesno i dekadentno. Javno i privatno postaju dvosmisleni prostori određeni ne samo granicama klase, već i seksualnošću.

Kakav odnos postoji između seksualnosti i modernosti? U osnovi ovog pitanja je buržoaski svet novih društvenih odnosa u kome su tela žena pretvorena u seksualne objekte i robu. Prostori modernosti su tamo gde se susreću klasna i polna podela, to su prostori seksualnosti i erosa. Muški umetnici koji slikaju ove prostore i ženu kao ukras u njemu, podrazumevaju muškog, a ne bilo kog posmatrača. Umetnost je takođe uslovljena rodom, ona nam prenosi muški doživljaj modernosti, modernizam je označen ženskim telom i podrazumeva bavljenje muškom seksualnošću.

Gustav Klimt, Device, 1913, Nacionalna galerija, Prag. Foto©Wikimedia

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba. Postala je umetnikova preokupacija, delom zasnovana na postulatima frojdizma i već pomenute muške neuroze. Erotika koja je tada visila u vazduhu Beča jasno je navela umetnika da glavnu ulogu u svojoj umetnosti poveri ženi. Klimt je otvoreno prikazao Ženu kao Evu, Veneru i Lilit i doprineo stvaranju novog tipa žene, femme fatale.

Ona se vidi i u Klimtovim zvaničnim portretima bečkih dama, kao i u bezimenim devojkama i alegorijskim predstavama. U umetnosti fin-de-siecle-a greh je bio otelotvoren u enigmatskoj snazi ženstvenosti, ostavljajući otvorenim pitanje da li se tu radi o vremenu muške histerije i krize muškog ega, fenomenu muške feminizacije kroz sliku žene, ili su žene zaista i bile na neki način bukvalno fatalne po muškarce. Postoji mogućnost da je žena u izvesnom smislu zaista doživljavana kao nosilac smrti – u svetlu brojnih seksualno prenosivih bolesti za koje nije bilo leka, naročito sifilisa. Žena je istovremeno i grešnica i potencijalno fatalna po muškarca, njeno telo zaista ubija. Ideja bolesti, sifilisa i tuberkuloze kao životne svakodnevice i pretnje životu, imala je velikog udela i u Klimtovoj opsesiji životom i smrću. Ogolio je mušku seksualnost, koja u modernom društvu uživa slobodu da posmatra, procenjuje i poseduje – u stvarnosti ili u mašti.

Gustav Klimt, Dama sa šeširom i boom, 1909, Belvedere, Beč. Foto©Wikiart

Femme fatale je seksualno nesputana žena koja svojim zavodničkim moćima pokorava muškarca. Ali, njeno interesovanje ostaje pritom samo površno erotsko. Ona uživa u zadovoljstvu zavođenja i poigravanja muškarcima koji se u nju zaljubljuju, koristeći svoje ženske atribute i ostale kvalitete koji imaju veze sa polom i ne nužno sa polnošću da bi ostvarila svoje ciljeve. Ona je žena kojoj muškarac nije cilj, već (eventualno) sredstvo. Javlja se kao popularna bečka fin-de-siecle tema i u visokoj i u popularnoj umetnosti, a kosa, poza, odeća, izraz lica su amblemi ovog zavodničkog i destruktivnog tipa žene.

Femme fatale je figura muške fantazije, žena koju on želi i koje se plaši – želi je jer ne može da je poseduje i potčini, plaši je se jer mu je ravnopravna po svim pitanjima i stoga je doživljava kao pretnju svojoj muškosti. Izražava mušku fascinaciju seksualno ,,agresivnom“ ženom i anksioznost koju kod njega proizvodi ženska dominantnost. Ona je reakcija na poljuljani sistem uloga, opisuje odbojan stav muškarca prema oblikovanju emancipacijskog lika žene – žene koja odbija da se bavi samo kućnim radom i odgojem dece. Ona odbija ulogu supruge i majke kakvu joj je patrijahalno društvo namenilo. Fatalna žena predstavlja najdirektniji napad na tradicionalnu ulogu žene u društvu i porodici i u nesumnjivoj je vezi sa emancipacijom žena.

U sledećem nastavku:

Klimt (6): Idol u zlatnom relikvijaru

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2018

post

Čudesna kuća za lutke Petronele Ortman

Kuća za lutke Petronele Ortman, 1686-1710. Rijksmuzej, Amsterdam

Kuća za lutke? Zvuči kao zanimljiva igračka za devojčice iz dobrostojećih porodica. U izvesnom smislu ova primarna asocijacija nije sasvim netačna, međutim kuća za lutke u Amsterdamu 17. veka je mnogo više od dečje igračke. Ona je svojevrsna verzija kabineta retkosti bogatih žena rafiniranog ukusa. Njihov lični statusni simbol, ali i kustoski prostor. Mala „galerija“ izuzetno fine izrade u koju smeštaju podjednako znalački oblikovane predmete – od komada nameštaja do skupocene srebrnine, od kineskog porcelana do malih lutaka, izrađenih u obliku portreta ukućana, koji zaista nastanjuju i onu pravu kuću u kojoj kolekcionarka-kustoskinja stanuje.

Ovi dragoceni i skupoceni objekti za koje savremeni istoričari umetnosti tvrde da su koštali koliko i same kuće uglednih trgovaca i preduzetnika na amsterdamskom Zlatnom prstenu, najprestižnijem prostoru za stanovanje u snažnoj, bogatoj, protestantskoj republici novijeg doba, posebno su zanimljivi u kontekstu takozvane ženske istorije. Kao artefakti koji neposredno ukazuju na promenjen status rane, moderne žene i njena novostečena prava da praktikuje i izlaže sopstvene kolekcije umetničkih predmeta na način do tog časa zamisliv isključivo bogatim i uglednim predstavnicima jačeg pola. Najpoznatije među ovim kolekcionarkama su svakako dve Petronele – Petronela Ortman i Petronela Dunois. Obe kuće lutaka ove dve Holanđanke čuvaju se u Rijksmuzeju u Amsterdamu i predstavljaju za ovu slavnu muzejsku kuću vrednost ravnu onoj Rembrantove „Noćne straže“ iz iste epohe. Zašto?

Zato što je reč o remek delima primenjene umetnosti s jedne strane, ali i zato što ove dve čudesne kuće za lutke kriju mnoštvo slika koje govore o jednom vremenu velikih promena, načinu života u bogatoj trgovačkoj kući, težnjama i ukusu njenih stanara, ulozi žene i njenoj borbi da na toj slici novih vrednosti i novog sveta, na kojoj će prema mišljenju Fernana Brodela biti utemeljen kapitalizam, a sa njim i sve ono što prepoznajemo kao lik i antilik moderne Evrope, obezbedi lični prostor i visok stepen samostalnosti.

Anja Tejlor-Džoj kao Petronela Ortman Brant u “Minijaturisti”. Foto @Lorens Cendrovic za “The Forge”, BBC Masterpiece

Pasija Petronele Ortman 

Pogledaj! Eno Petronele Ortman gde hoda ulicama starog Amsterdama dok njen duga suknja svetluca na suncu. Kreće se u ritmu muzike zvona sa kula-satova. Petronela je dobro raspoložena. Pošla je danas u potragu za stolarom kojem želi da poveri izuzetno važan zadatak: pravljenje kabineta, podeljenog na prostore na način kako je na sobe podeljena njena sopstvena kuća …. želi da to bude eksponat u koji će ljudi gledati u čudu, želi najlepšu kuću za lutke na svetu. Ne želi nešto što će služiti kao igračka, već kabinet koji će biti tačna predstava sveta u kome ona živi, sveta elegantne amsterdamske dame 17. veka… Pravljenje i nameštanje ove kuće lutaka biće Petronelino životno delo. Druge, slične kuće za lutke iz 17. veka imaju mnoštvo srebrnih minijatura koje predstavljaju tipične predmete u jednom domaćinstvu. Ali to po njenom mišljenju nije dovoljno dobro: u stvarnom svetu metle nisu od srebra, pa ih Petronela ne želi u svojoj kući za lutke. Ona želi da one budu napravljene od drveta i čekinje. Neke od njih su čak istrošene na krajevima kao da su zaista korišćene. Sve izgleda tako stvarno i to je ključni razlog zašto je ova kuća za lutke toliko popularna.

Ovim rečima Krista Karbo, holandska književnica, autor brojnih knjiga za decu, opisuje na jednostavan, ali verodostojan način bogatu udovicu Petronelu Ortman, koja će se početkom osamdesetih godina 17. veka udati za trgovca svilom Johanesa Branta. Petronela je svoju famoznu kuću za lutke uređivala od 1686. do 1710. – preko trideset godina! Podeljena na devet prostorija, kao replika doma na amsterdamskoj Varmoestrat, u kojem je živela sa Johanesom Brantom sve do smrti 1716, kuća lutaka je, prema rečima Petroneline ćerke Hendrike vredela 30.000 ondašnjih guldena! Novac sa kojim se mogla kupiti prava kuća u otmenoj četvrti holandske prestonice.

Jakob Apel, Kuća za lutke Petronele Ortman, 1710, ulje na platnu, Rijksmuzej, Amsterdam

Preko hiljadu predmeta, nekoliko desetina lutaka, pa čak i minijaturne replike tapeta, freski, umetničkih slika, zavesa, posuđa, nameštaja našlo se u Petronelinoj kući, kojom je njena vlasnica bila toliko zadovoljna da je 1710. od Jakoba Apela, holandskog slikara, naručila sliku svog životnog remek dela. Slava Petroneline kuće pronela se dalje od Amsterdama. Pojedini izvori sugerišu da je i ruski imperator Petar Veliki, tokom svog drugog boravka u Holandiji 1733, poželeo da mu naprave kuću za lutke po uzoru na onu Petronele Ortman, ali je navodno odustao upravo zbog sume od preko 30.000 guldena koju mu je zatražio njegov domaćin Kristofel van Brants za izradu jednog ovakvog umetničkog dela.

Autorka bestselera “Minijaturista”, Džesi Barton. Foto@ Hju Stjuart, Vogue UK

Neverovatni “Minijaturista” gospođice Barton

Ako Petronela Ortman nije promišljala o svom životnom postignuću kao o objektu koji može inspirisati desetine priča, a pre svega ukazati na važnu promenu u statusu i promišljanju rane, moderne žene u bitno izmenjenoj socijalnoj klimi jedne zemlje pristale uz protestantizam i novo društvo sposobnih, okretnih trgovaca, sve ono što je pratilo i prati njenu kuću lutaka, nesumnjivo bi nadišlo i njene najsmelije snove o mogućoj slavi ovog dragocenog dela. A, koliko je velika moć Petroneline kuće za lutke nedvosmisleno pokazuje jedna savremena knjiga! Tačnije sudbina jedne savremene knjige!

“Minijaturista”, Keti Tuk za Andreson M studio, naslovna strana prvog izdanja, Pikador, UK, 2014.

Kada je „Minijaturista“ Džesi Barton na Londonskom sajmu knjiga 2013. izazvao omanji rat među izdavačima na tradicionalnoj aukciji romana-prvenca literarnog početnika, bilo je jasno da je u pitanju potencijalni bestseler. Privlačno štivo o životu mlade, bogate žeme u Amsterdamu 17. veka u koji se, posredovanjem kuće za lutke, uvlače natprirodni fenomeni, jer čini se da glavna junakinja naručuje minijature za svoju kolekciju od vidovnjaka, a možda i veštice, prava je poslastica za čitaoce! Narativ koji kombinuje istoriju i fikciju nije novina u književnosti, a talentovana studentkinja litertaure i kreativnog pisanja sa Oksforda, ambiciozna glumica, Džesi Barton, iako mlada (1982), to odlično zna. Ko je umešan da veštim, alhemičarski doziranim, postupkom spoji uzbudljivu istorijsku epohu i sopstvenu maštu, a uz asistenciju dobrog izdavača, može napraviti čudo. I Bartonova je zaista napravila čudo!

Njen „Minijatursta“ je i književni bestseler, ali i delo koje zagolicalo maštu nesumnjivo najznačajnije televizijske produkcije u Britaniji – BBC-ja, koji će u novu 2018. godinu ući sa maestralno ekranizovanom knjigom mlade autorke, i to ni manje ni više, nego u poznatoj produkciji Masterpiece (Dauntonska opatija, Poldark, Viktorija, Grančester, Endevor, Šerlok). Veliki kompliment!

Zajednička molitva u domu trgovca Johanesa Branta. “Minijaturista”, BBC Masterpiece, 2018.

Svaka žena je arhitekta svog života

I zaista, sve je tu. Kuća za lutke Petronele Ortman, Amsterdam u svom zlatnom 17. veku, vermerovsko svetlo i enterijeri, kostimi i kadrovi sa slika holandskih majstora svakodnevice čija dela i danas opčinjavaju publiku širom sveta. Anja Tejlor-Džoj briljira u ulozi Petronele Ortman Brant, a njeno sugestivno, porcelansko lice i fine toalete spontano sugerišu da je i ona pomalo lutka u sopstvenoj, zagonetnoj kući lutaka. Izvrsna je Romola Garai u ulozi pobožne, konzervativne Marin Brant, a možda najupečatljiviji Aleks Hasel, koji tumači lik strastvenog, hedonistički oholog, ali i tragično iskrenog Johanesa Branta.

Izuzetna priča u luksuznom pakovanju, koja drži pažnju gledaoca bez obzira na svoj razmerno kameran, miran tok, utemeljen isključivo na valjanom dramskom zapletu i odličnoj glumi, smešten unutar jednog doma i želja i tajni njegovih žitelja. Pa, ipak, negde intimno, posle nekog vremena, znamo da ustvari ne gledamo klasičnu kostimiranu dramu, niti delo koje teži da nam pripoveda o prošlosti, osim uzgredno. Naprotiv, čini se da pred sobom imamo savremenu ženu u matriksu njene sopstvene „kuće za lutke“ kao metafore života koji živi u dramatično izmenjenoj društvenoj klimi ovog veka! Sugeriše nam to posredno prva zlatom kaligrafisana poruka zagonetnog minijaturiste (za kojeg će se ispostaviti da je i sam – žena!) u kojoj stoji – „Svaka žena je arhitekta svog života“,  a da bi bila zaokružena finalnom rečenicom filmske Petronele, koja u poslednjem kadru seda za raskošni radni sto u kabinetu svog javno pogubljenog muža, osuđenog zbog homoseksualizma, u kojoj ona samoj sebi kaže – „Možeš ti to,“ misleći na vođenje poslova, a ne domaćinstva.

Čitav niz finih simbola i vizionarskih poruka koje izmenjuju glavna junakinja i misteriozna minijaturistkinja, pripovedaju o emancipaciji žene koliko i o „rezultatima“ te emancipacije. Petronela kao prve predmete za svoju kuću bira lautu (kultura i zabava), kutiju marcipana (ugodnos i hedonizam), te skupoceni kavez sa egzotičnom pticom (koji nesumnjivo predstvalja nju samu u okruženju raskošnog, ali pomalo neprijateljskog doma u koji stupa udajom za trgovca Johanesa Branta). Minijaturistkinja će joj poslati čitav niz predmeta u paru sa lutkama koje predstavljaju druge ukućane, a u cilju otkrivanja kako tajni njenog neposrednog okruženja, tako i moći glavne junakinje da stvari menja, ako tako odluči. I zaista, i u najkritičnijim situacijama Petronela ponavlja svojevrsnu mantru: „Stvari se menjaju“.

Anja Tejlor-Džoj kao Petronela Ortman Brant i Aleks Hasel kao Johanes Brant u “Minijaturisti”. Foto@Lorens Cendrovic, BBC, The Forge

Istorijska fikcija kao dekorum sadašnjosti

Bartonova vrlo često kritikovana kao osoba koja „nije najbolje razumela epohu o kojoj piše, budući da u nju smešta previše moderne teme“ očigledno ima sasvim drugačiji naum. Njen „Minijaturista“ nije povest o nastanku jednog umetničkog dela (makar i književno izmišljena ili tek malo doterana) kao što je to slučaj s „Devojkom s bisernom minđušom“ Trejsi Ševalije. Za nju je poznato umetničko delo očigledno svojevrsna metafora koja služi da bi se ispričala vrlo moderna priča, gotovo dokumentarni zapis iz života savremene žene, koja traje u epohi bitno izmenjenih vrednosti, vremenu koje je možda (ne i obavezno) „posledica“ svih onih procesa čiji su začetnici istorijska Petronela Ortmane i njene savremenice – žene poznog 17. veka. A, one jesu utelovljenje rane, moderne žene. Kuća za lutke je u tom kontekstu svojevrsni „atribut“ ranog feminizma, „dokaz“ osvajanja onih prostora o kojima žena srednjeg veka nije smela ni da sanja.

Ono što čaroliju na relaciji originalno delo primenjene umetnosti, popularna knjiga i film čini potpunom jeste moć umetnosti da ovu neobičnu, žensku priču otvori kao neki fantastičan dragulj sa puno faseta, dozvoljavajući nam da je doživljavamo i proživljavamo svako iz svog ugla, iskustva ili očekivanja, kroz metaforične minijature ili sitnice koje život znače, smeštene u našoj sopstvenoj, metafizičkoj kući za lutke.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica

© Artis Center 2018

Knjiga Džesi Barton prevedena je i na srpski jezik pod naslovom “Tajna devet soba”, izdavač „Vulkan“, Beograd, a BBC-jev dvodelni film „Minijaturista“ sa prevodom možete pogledati na Popcorn Srbija Minijaturista – prvi deo i Minijaturista – drugi deo.