post

Istoričari umetnosti pišu: Sava Šumanović i “Crnke iz Pariza”

Piše: Prof. dr Dijana Metlić,

Akademije umetnosti Univreziteta u Novom Sadu

Кo su misteriozne Crnke iz Pariza? Da li su u pitanju dve žene koje je Šumanović ovekovečio između 1932. i 1934? Da li su one sve žene Monparnasa koje je posmatrao, pored kojih je prolazio na bulevarima, u parkovima, na ulicama, koje je imao priliku da upozna za stolovima svojih prijatelja s kojima se družio u kafeima i restoranima? Da li je reč o mladim, modernim, neustrašivim, bučnim flaperkama[1]  kratko potšišanih frizura i smelih odevnih kombinacija koje su odbacivale ustaljene norme ponašanja? Nisu li to modeli iz ateljea i umetničkih akademija, devojke koje su pozirale brojnim pariskim umetnicima? Da li su Šumanovićeve Crnke kombinacija njegove mladalačke simpatije Antonije Tkalčić Кoščević, i Ajše, Кiki, Lusi, Tereze, Florans i drugih dama s kojima se sprijateljio 1929. godine na Monparnasu, a zatim osetio potrebu za njihovim prisustvom u dalekom, mirnom Šidu? Da li bi bilo preterano tvrditi da se u njima prepoznaju obrisi holivudskih zavodnica, suverenih vladarki filmskih ekrana s obe strane Atlantika: Кlodet Кolber, Grete Garbo, Meri Astor, Кlare Bou, Barbare Stenvik? Da li su te dve crnke poput Zeuksisove idealne slike boginje Venere, kombinacija pojedinačnih delova tela raznih devojaka s ciljem da se dođe do predstave savršene ženstvenosti?[2] Zašto upravo s njima Šumanović odlučuje da posle gotovo dvogodišnje pauze (1930–1931) tokom koje realizuje tek nekoliko akvarela Voždovca u Beogradu, a zatim dugo šeta Šidom upijajući boje njegove okoline, započne novu etapu i objavi povratak slikarstvu sa ženskim aktom kao jednom od konstanti svog stvaralaštva?

AC_Sumanovic

Sava Šumanović, Ženski akt-sedeći, 1932-34, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Prvi put predstavljene na umetnikovoj Šestoj samostalnoj izloži, otvorenoj u Beogradu 3. septembra 1939. godine, ovih tridesetak ulja na platnu, najčešćih razmera 81×100 cm, ostali su nedovoljno primećeni i komentarisani, možda i zbog činjenice da je izložba bila ambiciozno zamišljena kao trijumfalni Šumanovićev povratak pred jugoslovensku javnost i kritiku nakon desetogodišnje tišine. U sedam sala na dva sprata Novog univerziteta (danas Filološki fakultet) do 22. septembra bilo je predstavljeno četristo deset ostvarenja, od kojih su neka morala nepravedno ostati nezapažena, s obzirom na grandioznost razmera i obim postavke koju je umetnik sâm osmislio i realizovao. „Na tovarnom listu Beograd–Šid uz potpis naveo je adresu, Кnj. Ljubice 6. Na osnovu tog zapisa pretpostavlja se da je [u Beogradu – prim. D. M.] stanovao na ovoj adresi.” [3]

U tekstu koji je Šumanović napisao za beogradsku izložbu, primetno je isticanje nekoliko slikarskih ciklusa u izrazu koji je s mukom osvojio i koji naziva svojim, a u kojem vidi originalnost istinsku i ozbiljnu,[4]  izdvajajući uz Sremske i Šidske pejzaže, i Šidijanke – kupačice koje stvarno ne postoje u Šidu, a čijim je ponavljanjem iz dela u delo, s varijacijacijama u broju i rasporedu figura, težio da postigne jedinstvo stila, poput slikara Renoara ili Maresa.[5]  Tom prilikom, gotovo u fusnoti i reklo bi se, usput, dodaje da su Crnke nastale po crtežima donetim iz Pariza[6]  i da mu je plavokosi model Ema za šidske kupačice pozirala bolje od svih modela u francuskoj prestonici. Zašto je isticanjem Šidijanki kao serijala izuzetne originalnosti, do tada nepostojećeg, a kasnije neponovljenog u nacionalnoj (i šire evropskoj) modernoj umetnosti, Šumanović možda i nepravedno „zapostavio” Crnke i umanjio važnost koja im nesumnjivo pripada u celini njegovog stvaralaštva, ostaje otvoreno pitanje.

AC_Sumanovic

Sava Šumanović, Ženski akt, 1932-24, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Ono što istovremeno predstavlja nedoumicu, jeste: iz kog su ugla Šumanovićeve slikarske imaginacije iskrsle pariske Crnke u Šidu tridesetih? Da li je radi boljeg razumevanja ove serije čudesnih ženskih figura potrebno tragati za njihovim identitetom ili je neophodno ispoštovati „anonimnost” koju im je slikar pružio? Jer, kao jedno od prećutnih pravila rada brojnih modela u Parizu bilo je predstavljanje samo imenom (Luiza, Pakita, Rebeka, Sezarin, Fernanda, Žermen, Mado, Silvija) kako bi se sačuvali obraz i čast skromnih i siromašnih porodica iz kojih su potekle? Ove Crnke (zapravo jedna tamna brineta, jedna crnka i jedna jedina plavuša koja samo vremenski „pripada” ciklusu anticipirajući Šidske kupačice) mogu se protumačiti kao „poslednji” nosioci živog i/ili oživljenog duha Monparnasa dvadesetih u Šumanovićevom stvaralaštvu, kao njegova „kopča” između Šida u kome se trajno nastanio i Pariza bez koga očigledno još uvek nije mogao, pre svega zbog živopisnih sećanja na taj završni i ujedno najlepši boravak u francuskoj prestonici, od 14. oktobra 1928. do 30. marta 1930, kada je „zahvaljujući prodaji u Beogradu mogao da druguje(m) sa gospodom Кrogom i Кojonagijem, da se upozna(m) sa Derenom, da bude(m) redovno u društvu dama Кiki, Terez Trez i Fernande Barej, te Hermine David i pokojnog Paskina.”[7]

„Po svome čistunstvu i pomalo profesorskim, urednim navikama odudarao je [Sava] od šarolike monparnaske boemije, a po svome zaista temeljnom poznavanju umetnosti podsećao pre na kabinetskog glosatora nego na ateljerskog razmahivača.”[8]  Iako su mu u Parizu, nesumnjivo, mogle biti dostupne „radosti” neposrednog kontakta s modelima koje je skicirao, crtao i slikao, upoznavši ih zahvaljujući prijateljima, teško je „dešifrovati” Šumanovićeve Crnke, podjednako daleke i neosvojive kako za njega, tako i za posmatrača. Enigmatične i često odsutne duhom, izgledaju kao da su se pojavile iz neke druge realnosti i kao da uzmiču, zbog čega je slikaru neophodno da ih iznova gradi „od slojeva zgusnute materije”, kao od nabijene zemlje, kako nikada ne bi izbledele iz njegovog pamćenja. Ako se poznaje Šumanovićevo vaspitanje i građansko poreklo, njegova osetljivost, rezervisanost i uzdržanost u komunikaciji, štedljivost u trošenju novca zbog čega ga je u šali, njegova bliska prijateljica, slikarka, pevačica i glumica čuvenog imena, Кiki de Monparnas, zvala „Кont de Pari” – onaj koji se prebrojava jer joj nije kupovao cveće svaki put kada bi to poželela,[9]  onda postaje jasno zašto je za njega bio teško prihvatljiv oblik slobodne ljubavi u otvorenim vezama i brakovima u kakvim su živele njegove pariske kolege. Znači li to, pak, da baš nikada nije iskusio ljubavni zanos sa nekom od devojaka koje su mu pozirale? [10]

AC_Sumanovic

Sava Šumanović, Poluležeći ženski akt na divanu, 1934, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Nema sumnje da su Crnke zahvaljujući umetnikovoj ljubavi iz realnosti francuske prestonice prenete u Šid gde ih je stvorio od bregova, žila i slojeva materije,[11] „po sećanju” samo za sebe. Ciklusom dominiraju dve crnke zbog čega je moguće razgraničiti dve celine. Prva grupa radova nastaje između 1932. i 1934. godine i nju čine predstave istovetne sedeće ženske figure kratke tamne brinet (gotovo crne) kose, bujne ženstvenosti, istaknutih oblina i svetlucavog inkarnata prošaranog tačkastim belim senkama renoarovskog tipa kojim se slikar, možda i neočekivano, najviše približava „razbarušenom ’impresionističkom’ gestu”.[12]  Dok je samo Sedeći ženski akt (tzv. Osunčana crnka), s figurom oslonjenom na rukohvat fotelje i s belom draperijom u ruci, smešten u bujno zelenilo i čiji će koncept Šumanović kasnije „preseliti” i razraditi u Šidijankama, na svim drugim slikama ona je predstavljena u plitkom enterijeru, oslonjena na ogromne, meke jastuke (Ženski akt na zelenom jastuku, Poluležeći ženski akt, Ženski akt u enterijeru, Akt na ljubičastom jastuku) ili udobno smeštena u fotelju (dva različita Ženska akta u fotelji, Ženski sedeći akt u fotelji, Sedeći ženski akt u fotelji, Akt u crvenoj fotelji). Jednom je prikazana dok leži na prugastoj cinober-beloj prostirci (Ženski akt), dok ju je na jednoj kompoziciji moguće identifikovati kao degaovski ili bonarovski tip kupačice zbog očiglednog proboja plavičasto-bele kade u prvi plan slike i akcije koju žena upravo privodi kraju cedeći sunđer (Ženski akt u enterijeru). U Aktu na ljubičastom jastuku – s violetnim pozadinskim fonom i plavom foteljom na čijoj ivici devojka sedi spremna da iskorači iz slike – nesumnjivo možemo prepoznati Šeherezadu s modernom tirkiz ogrlicom, crvenim ružom na usnama i nagoveštajem dijademe u kosi. Iznova oživljavajući Orijent, ovom slikom Šumanović evocira atmosferu Priča iz 1001 noći. Istovremeno, bojena gama ublažava „težinu” ulja na platnu i čini ga bliskim nežnijoj tehnici pastela.

Sava Šumanović, Ženski sedeći akt u fotelji, 1932-34, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Možda i najzagonetniji je Stojeći ženski akt iz 1932. godine, koji nije dorađivan narednih godina. Ova devojka je enigmatična kako zbog pogurenog stava, bojažljivog pogleda „ispod oka”, crveno-bele draperije kojom delimično zaklanja intimu, tako i zbog brojnih narukvica i trostruke niske biserne ogrlice koji se kao modni detalji (prisutni na fotografijama modela s Monparnasa dvadesetih, kao i glumica u ilustrovanim časopisima i filmskim žurnalima) ponavljaju u još samo dva slučaja pomenute grupe. Njena osobenost, međutim, ne bazira se na prosijavajućim momentima zlatnog i bisernog nakita kao povodu za poigravanje sa svetlošću i senkom, već na crveno-zelenoj draperiji što se kao apstraktni panel pojavljuje iza modela, a na nekim od narednih slika transformiše u glomazne prostirke i jastuke. Tom dominantnom površinom zadnjeg plana Šumanović na originalan način „razotkriva” unutrašnju prirodu nage žene, vršeći smelu aproprijaciju likovnih elemenata pionira venecijanskog kvatročenta Đovanija Belinija koji je, umesto na prestolu, predstavljao Bogorodicu ispred nesvakidašnjih draperija uvodeći simboličnu granicu između zemlje i neba. Zbog čistote i nevinosti, kao i unutrašnjeg sjaja njene duše, Šumanović svojoj crnki dodeljuje istaknutu ulogu, između zemaljske i božanske kraljice.

AC_Sumanovic

Sava Šumanović, Stojeći ženski akt, 1932, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Bez obzira na kraću frizuru do ispod uha kojom su želele da destabilizuju rodne uloge, Parižanke dvadesetih su često provocirale naglašenom erotizacijom tela pomoću prozirnih čarapa sa ojačanjem iznad kolena, vidljivim i u ciklusu Crnki. Šumanović ih uvodi već na aktovima iz 1926, a posebno ističe na kompoziciji Кôd oblačenja iz 1929, s modelom duže tamne kovrdžave kose, identične devojci iz druge grupe Crnki iz Pariza nastale 1934. Sve moderne i modne detalje umetnik će razraditi posle 1935. godine u Šidijankama i brojnim žanr-scenama,[13]  ali se već ovde oseća potreba da duh Pariza „useli” u akt, te da odabranim znacima predstavljeni model bliže vremenski i prostorno odredi. Takođe, upadljivo je odsustvo karakterizacije i portretskih crta. Odlučno nastavljajući da traga za tipom, a ne individuumom, Šumanović se zaustavlja na crnim prorezima umesto očiju i najčešće ukočenom pogledu koji neretko proizvodi utisak zamora, melanholije i indiferentnosti, sugerišući, kao i na Paskinovim akvarelima, da modeli čekaju na završetak višesatnog, iscrpljujućeg poziranja.

Svakako, ono što se spram nesvakidašnjeg „antičkog friza“ u kome dominiraju stojeće Šidijanke uspostavlja kao suštinska razlika naročito kada se uporede sa sedećim i ležećim Crnkama, dorađivanim između 1932. i 1934. godine, jeste tretman bojene materije. Usled plakatski plošnog nanošenja čistih boja na predstavama plavokose kupačice iz Šida (1935–1938), njenog „plastificiranog” tela i stava nalik lutki iz izloga, Šumanović se udaljavao od seksualne aluzivnosti, postižući u Šidijankama efekat „hlađenja” postupkom nalik serijskoj „proizvodnji” koja će biti karakteristična za pop art šezdesetih godina. Spram toga, Crnke su neponovljive u celini njegovog opusa jer su nastale konstantnim dodavanjem slojeva guste bojene paste: zbog svog skulpturalnog tretmana one su jedan od najboljih primera onoga što umetnik naziva sopstvenim zverskim stilom. Otežale od naslaga materije, uz paralelno prisustvo hrapavosti, šupljina i glatkih partija, s frizurama i delovima tela (stomak, grudi) koji se i doslovno izdižu iznad površine platna, Crnke prerastaju u svojevrsni taktilni reljef. Lazar Trifunović je istakao da je još od 1929. godine kada je podigao pastu u svojoj slici Šumanović dalje razvijao probleme „ponašanja boje u slici i njenu materijalizaciju”, te je logično došao do tih krupnih, grubih, razvijenih slojeva koji se slažu jedan na drugi. Time je u ciklusu Crnki iz Pariza sadržana „jedna vizionarska poruka savremenim umetničkim tendencijama, pre svega enformelu i strukturalizmu pedesetih godina”.[14]

AC_Sumanovic

Sava Šumanović, Poluležeći ženski akt na divanu, 1932, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Vezujući ove kompozicije direktno za svoj život, radeći ih jeftinim soboslikarskim bojama, a kada je bilo najteže i na loše preparisanim platnima „Šumanović je osećao da u tim slikama postoji nešto drugačije, nešto dublje, tamnije”.[15]  Istina je zapravo da on svesno nije hteo da se zaustavi na klasičnom odnosu slikar/model definisanom kroz čin posmatranja. Želja za gledanjem prerasla je u potrebu za živim telesnim dodirom. Otkrivajući, između redova, tako retku i gotovo nikada do tog trenutka izraženu sopstvenu seksualnost, on je „stvorio” devojke kao bića od krvi i mesa koja će zakoračiti s platna u njegov prostor i za momenat razbiti tišinu šidskih dana. Iz tog razloga Crnke iz Pariza mogu se prihvatiti kao rezultat neočekivanog poleta i joie de vivre: bio je Šumanoviću potreban Pariz i on je morao da ga iznova za sebe napravi. To je učinio opsesivno se okruživši misterioznim crnkama koje sažimaju sva čulna bogatstva žena, sva njihova lica i uloge: od Venere do Odaliske, od svetice do prostitutke, od umornih modela do zavodljivih glumica i plesačica. Crnke su daleko od klasičnog akta: njihova opipljiva nagost i fizička „prisutnost” ruše konvencije. One su rezultat umetnikovih uzavrelih telesnih impulsa i želje za bujanjem života.

Upravo taj élan vital koji se u Šumanoviću probudio 1932. u Šidu i motivisao ga na euforičan rad, prisutan je i na predstavama druge, vitke crnke, bliže holivudskom tipu zavodnice nalik Кlodet Кolber i Barbari Stenvik. Umetnik je slika 1934. godine u dubljim enterijerima kao celu figuru u različitim pozama. Uočljiv je i novi modni detalj u vidu crnih salonki s niskim potpeticama i kaišićem, uz provokativne svilene čarape koje su omogućavale vidljivost do tada obavezno sakrivenih ženskih nogu čemu su se usprotivile slobodoumne žene Evrope i Amerike. Iako predstavljena u gotovo tradicionalnim pozama ležanja odnosno sedenja na karmin crvenoj sofi, fotelji ili jednostavnoj drvenoj stolici u istovetnoj sobi, u nekoliko slučajeva ona skriva rukama svoju intimu i bojažljivo sklanja pogled (Ženski akt u crvenoj fotelji, Sedeći ženski akt, Ženski akt u enetrijeru), dok u drugim primerima, prekrštenih nogu oslonjena na jastuke ili uzdignuta na laktove, nešto smelije, gleda u posmatrača (Akt, Poluležeći ženski akt na divanu).

AC_Sumanovic

Sava Šumanović, Ženski akt pognute glave, 1934, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

Nameštanje čarapa, njihovo pažljivo navlačenje i pričvršćivanje iznad kolena uvodi erotsku napetost u prizor, istina znatno blažu od istovremenih provokativnih slika Šumanovićevih kolega iz Pariske škole. Šta više, u takvim akcijama lice devojke skriveno je iza dužih lokni, a zavodljivi momenat izazovnog ulepšavanja, iako fokus radnje, prikazan je sasvim diskretno i sa distance, što može ukazivati na Šumanovićev džentlmenski pristup kada je u pitanju „osvajanje” žene, čak i kroz slikarski čin (Ženski akt pognute glave, Ženski stojeći akt u enterijeru). Brojni ćilimi, prugaste zavese, raznobojne tkanine kao i neizostavne bele prostirke koje se iznova pojavljuju ispod modela ili u njenim rukama, reminiscencije su na slike iz 1929, kao i na nekolicinu iz 1932/34. Izabrane niske vizure sugerišu da se život modela „odvija” na stolicama, podovima i krevetima. Uz činjenicu da kolorizmom unosi živost u tišinu odaja, Šumanović istovremeno rešava problem prostora ukrštanjem različitih dekorativnih ploha.

I u ovoj grupi Crnki, svakako najznačajnija najava izlaska u prostor i stupanje na scenu izmaštanog, idealnog ili idealizovanog šidskog krajolika za buduće kupačice, ostvarena je na Ležećem ženskom aktu ruku podignutih iznad glave, s prekrštenim nogama kojima je variran stav Maneove Olimpije (1863) ili Gojine Nage mahe (1797–1800). Umesto na zelenilu, u travi, ili na niskom rastinju, žena je opružena na prugastom ćilimu u enterijeru koji se zahvaljujući naglašenom plavetnilu zadnjeg zida preobražava u morsku obalu. Plava prostirka na kojoj crnka leži i zbog čega njen inkarnat jače sija, prerasta u blagi talas na kome se bezbrižno ljuljuška. Daleko smirenije reljefnosti, preciznije nanesenih slojeva boje slikarskim nožićem, zaravnjenije fakture, kompozicije sa Crnkom u čarapama iz 1934. godine, bez sumnje anticipiraju monumentalni ciklus Šidijanki u kome će glavnu ulogu odigrati jedna sasvim posebna plavokosa Ema.

Izjednačiti život sa umetnošću, za Savu Šumanovića bila je neminovnost: slikar će tokom četvrte decenije trajno zameniti svetlosti Pariza jednostavnošću i tišinom seoskog života koji je i konačno postao njegova realnost. Poput brojnih tragično preminulih slikara Pariske škole, nemoćnih da se nose s teretom života, i Šumanović je stasavao u vreme krupnih ekonomskih, geopolitičkih i kulturoloških previranja u Evropi, razapet između zahteva duha i besmisla svakodnevice, tražeći snagu i zaklon u umetnosti kojoj se predao svim bićem. Misaona putovanja u Francusku pojavljivaće se, poput bljeskova u tami, u drugoj polovini tridesetih i početkom četrdesetih godina u Šidu. Famozna vitka crnka „progoniće” ga još nekoliko puta, kao označitelj njegove, sada već poznate autocitatnosti.

AC_Sumanovic

Sava Šumanović, Akt u sedećem stavu, 1929, Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

U Lekarskom pregledu (1940) slikar će je spojiti s brinetama, plavušama i sa svim drugim „svojim” heroinama, uvodeći tenziju između nagog i pogledu izloženog ženskog tela i u beli mantil odevenog iskusnog lekara koji pomno osluškuje rad pluća i otkucaje srca pacijentkinje. Ona u rukama drži beličasti veo, naoko bez značaja i funkcije, a u službi povezivanja svih Šumanovićevih nagih ženskih modela u jedinstveni neprekinuti niz. Ova jednostavna ali toliko evokativna žanr-scena posredno „vraća” slikara u godine ludih dvadesetih kada su artisti i modeli u Parizu vodili slobodan život ne misleći o sutrašnjici, a kontrola kod doktora bila obavezni deo svakodnevice brojnih devojaka.[16]  Кonačno, bez obzira na instrument koji drži u rukama, u ovom ostarelom gospodinu sede kose i brade možda nam je dozvoljeno da prepoznamo Anrija Matisa koji je na Brasajevim fotografijama ovekovečen u belom radnom mantilu dok pogledom proučava nage modele čija je tela na svojim slikama toliko deformisao udaljavajući se od naturalizma. Brasajevi snimci Matisa i devojaka u umetnikovom radnom prostoru, između ostalog, potvrđuju da se „studiranje modela nalazi u osnovi svake umetničke kreacije i da će slikar-alhemičar presudno uticati na pretvaranje materije od koje je sačinjeno žensko telo u ’zlato’ moderne umetnosti.[17]  Šumanovićeve Crnke iz Pariza stoje kao nesumnjivi dokaz uspelosti tog alhemijskog procesa i zato im pripada istaknuto mesto u istoriji jugoslovenske i šire, evropske umetnosti dvadesetog veka.

Odlomak iz kataloga izložbe “Sava Šumanović i Crnke iz Pariza”, autorki dr Dijane Metlić i Vesne Burojević, koja je otvorena 11. Decembra 2020. u Galeriji slika “Sava Šumanović” u Šidu.

Reprodukcije © Galerija slika “Sava Šumanović” u Šidu

©Artis Center 2020

[1] Flaperke su žene dvadesetih koje su zastupale liberalne stavove o životu i seksualnosti. Sklone zadovoljstvu i uživanjima, one su smelo prihvatile tzv. muške aktivnosti poput vožnje automobila, pušenja, kozumiranja alkohola i čestih noćnih izlazaka. Prepoznatljive po kratkim frizurama, lepršavim mini haljinama golih ramena, obožavale su džez muziku i moderni ples. Njihov naziv u slengu referira na vrlo mladu živahnu, nesputanu devojku, pa čak i prostitutku, dok se od početka 20. veka reč to flap što znači mahati upotrebljavala da ukaže na mlade akrobatkinje koje su redovno nastupale pred publikom ili na devojke čiji su energični pokreti rukama podsećali na kretanje ptičjih krila dok su plesale Čarlston. One su često provocirale slobodnim ponašanjem, pa se naziv flaperka odnosio i na devojke koje su nosile raskopčane kapute da ležerno lepršaju oko njih, kako bi ukazale na spremnost da odbace uštogljenost i statičnost ženskih figura viktorijanske ere. Iako „proizvod”američke džez i filmske kulture (među filmskim divama flaperke su bile Кlara Bou, Džoan Кraford, Luiz Bruks), flaperke su se vrlo brzo pojavile u Evropi i bile prisutne i na Monparnasu gde su podjednako šokirale konzervativne krugove i ohrabrivale mlade devojke na odbacivanje dotadašnjih moralnih kodeksa i tradicionalnih normi ponašanja, s ciljem njihove sve veće prisutnosti u javnoj sferi života. Više o pomenutom fenomenu videti: Chadwick, Whitney, The Modern Woman Revisited: Paris Between the Wars, Rutgers University Press, 2003; Zeitz, Joshua, Flapper: a madcap story of sex, style, celebrity, and the women who made America modern, Random House, New York 2007.

[2] Cecil Grayson (ed.), Leon Battista Alberti: On Painting and On Sculpture, Phaidon, London 1972, 135.

[3] Vesna Burojević, „Posle sedamdeset godina”, Galerija slika „Sava Šumanović”, Šid 2009, 7.

[4] Šumanović, Sava, „Mesto predgovora”, Кatalog izložbe Save Šumanovića na Novom univerzitetu septembra 1939. Beograd, Štamparija „Bibić”, Šid 1971, 17.

[5] Isto, 19.

[6] Pomenuti crteži nažalost nisu sačuvani. Postoji nekoliko crteža u Galeriji slika „Sava Šumanović” u Šidu od koji bi se samo Sedeći ženski akt iz 1929. pod inv. brojem 363 mogao smatrati predloškom za Crnke koje slika 1934. godine. Za niz crnki koje sede u foteljama (jedna u eksterijeru, a sve ostale u enterijeru) leže, ili čitaju, nisu nam poznati pripremni crteži. Nema sumnje da su kao i u slučaju drugih sačuvanih crteža i akvarela, oni verovatno bili samodovoljna umetnička dela.

[7] Šumanović, “Mesto predgovora”, 14.

[8] Sećanja Momčila Stevanovića, prema: Protić, Miodrag B., Šumanović, Galerija slika „Sava Šumanović”, Šid 1985, 65.

[9] Šumanović, “Mesto predgovora”, 6.

[10] Pomenute žene slobodnog duha, nepokolebljive u svojoj želji da uspeju u Parizu, da dođu do samostalnih prihoda i obezbede nezavisnost od muškaraca, bile su, između ostalih: slikarka Hermine David; balerina i plesačica Tereze Trez – vlasnica plesnog studija na Monparnasu; slikarka Fernanda Barej – Modiljanijev i Sutinov model, i kasnije Fužitina supruga s kojim je živela u liberalnom braku; Lusi Кrog – supruga Pera Кroga i večita Paskinova ljubavnica; plesačica Florans Marten Flosi; glumica i nerazdvojna Кikina prijateljica – Кlaudija de Mestr. Među njima svakako je napoznatija bila Alis Prin (1901–1953), zvana još i Кiki de Monparnas. Glumica, pevačica, plesačica, bila je žena ogromne energije i neverovatno smela u brisanju granica između tzv. prihvatljivog i neprihvatljivog ponašanja. Pozirajući za brojne umetnike, a među njima i Mana Reja koji ju je ovekovečio na fotografijama, rejografima i u filmovima Povratak razumu (1923), Emak Bakija (1923) i Morska zvezda (1926), nikada nije dozvoljavala da bude u njihovoj senci. U Americi se 1923. godine oprobala na filmskoj audiciji kod Paramaunta, ali njen talenat nije „prepoznat”. Tada je, s karakterističnom ironijom rekla da je svakako lepše gledati filmove nego snimati ih. Bila je suverena vladarka noćnog života prestonice, „Кraljica Monparnasa” bez koje se nije mogla zamisliti ni jedna značajnija zabava ili društveni događaj. Skromna u svojim materijalnim zahtevima („sve što mi je potrebno su luk, parče hleba i boca crvenog vina”), osvajala je spontanošću, seksualnom otvorenošću, harizmatičnom vulgarnošću i iskrenošću. Za života je napisala Memoare (1929) za koje su joj Hemingvej i Fužita priredili predgovor, a Semjuel Patnam obezbedio i prvo izdanje na engleskom jeziku. Кiki i njena najbolja prijateljica Terez Trez, koju je tako nazvao pesnik Robert Desnos jer je uzvikujući njeno ime ulicama Pariza sve odzvanjalo u istom ritmu, bile su simboli Monparnasa, podjednako neodvojive od njegove istorije, kao i slikari koje su volele i kojima su pozirale. O Кiki videti: Billy Кlüver, Julie Martin, nav. delo; S. Meisler, nav. delo, kao i : Sue Roe, In Montparnasse: The Emergence of Surrealism in Paris, from Duchamp to Dali, Penguin Book, London 2019. O modelima dalje konsultovati: Jiminez Berk, Joanna Banham, Dictionary of Artists’ Models, Fitzroy Bearborn Publishers, Chicago, London 2001.

[11] Šumanović, “Mesto predgovora”, 17.

[12] Merenik, Lidija, Sava Šumanović. Šidijanke – velika sinteza i otkrovenje nove stvarnosti, Galerija slika „Sava Šumanović”, Šid 2016, 59.

[13] O ovome videti: Čupić, Simona, Građanski modernizam i popularna kultura: Epizode modnog, pomodnog i modernog (1918–1941), Galerija Matice srpske, Novi Sad 2011.

[14] Izjava Lazara Trifunovića preuzeta iz emisije o Savi Šumanoviću u okviru serijala Slikari i vajari, režija: Mika Milošević, Televizija Beograd, 1988.

[15] Isto.

[16] Oko 1880. godine na Monmartru je bilo registrovano približno 670 modela. Ove mlade devojke su se dvadesetak godina kasnije preselile na Monparnas, na otvoreno tržište koje je svakog ponedeljka bilo aktivno na uglu Bulevara Monparnas i Gran Šomije. Posao je bio veoma naporan i prvobitno je zahtevao poznavanje klasičnih stavova, kao i strpljenje za višesatno nepokretno poziranje. Na početku je bio dobro plaćen, oko pet franaka za tri sata, kolika je bila nedeljna plata radnika. Brojni umetnici mogli su priuštiti modele samo ako bi se udružili, dok su neke devojke dobijale i više novca ukoliko su pružale i tzv. „seksualni bonus”. Ateljei umetnika su se najčešće nalazili u skromnijim ulicama Monparnasa oko groblja, te su čuvari zgrada (konsijerž) često znali da progledaju kroz prste umetnicima, ukoliko bi i sami dobili skromnu novčanu stimulaciju. Nažalost, zbog pomenutih okolnosti došlo je do naglog porasta broja obolelih od sifilisa, a čuveni model Roza (Rosa la Rouge) zarazila je, između ostalih, i Tuluz-Lotreka. Od sifilisa su bolovali i Mane, Gi de Mopasan, Bodler, Gogen, Modiljani, itd. Кako je intervencijom države tržište modela 1914. bilo zabranjeno na ulicama Monparnasa, ono se premešta u središta boemskog života: kafee, barove, restorane, male hotele. Videti dalje: Baxter, John, Montparnasse: Paris’s District of Memory and Desire, Harper Collins e-book, New York, 2017.

[17] Nead, Lynda, Female Nude: Art, Obscenity and Sexuality, Routledge, New York, London 2001, 49.

post

Azurna obala: Zlatni jarci, zmije čuvarkuće i suze bogataša

Putovala sam od jednog do drugog nedosanjanog mesta putevima čudesnim, kroz obilje svetlosti, razlivene tirkizne i modre talase, između narandžastožutih zidova utvrđenja i palata, mostovima koji ne vode do druge obale.

Ostalo mi je u grudima tinjajuće sunce Provanse i Mediterana da me greje i čuva dok me ima…

Vremenom sam došla do zaključka da je put u Provansu preko Azurne obale, po mogućstvu kolima, u malom ali odabranom društvu, vrhunski izraz istančanog ukusa i dobrostojećeg intelekta. Kad kažem dobrostojećeg mislim bogatog u evropskoj valuti.

Jedna od fontana u hotelu “Zlatni jarac”, Ez Vilaž, Francuska

Tako sam jednom poverovala da u Pariz idu samo zaljubljeni parovi u cvetu mladosti te da se Ajfelova kula najbolje vidi kroz isprepletene prste jedne muške i jedne ženske ruke, od kojih je makar jedan ukrašen vereničkim prstenom.

Dakle, rob sam stereotipa i kao takva ću umreti. U roze haljini svilenih karnera strateški raspoređenih po krevetu, sa primerkom svog najnovijeg romana u rukama, u svojoj 101. godini, poput Barbare Kartland, kraljice srca. Sad kad smo to oko umiranja rešili posvetiću se poslednjem stereotipu kome sam na svoju radost podlegla.

Park Vile Efrusi, Azurna obala, Francuska

Cilj

Nešto manje od dve hiljade kilometara u jednom pravcu. Obećala sam da ću preuzeti nekoliko deonica puta na svoja nežna ženska pleća. I preuzela sam. Prvu, nakon koje su se saputnici složili da ostatak puta mogu da podele među sobom. Pa su me vozili po Azurnoj obali i Provansi kao baronicu.

E da, baronica!

Vila Efrusi, Azurna obala, Francuska

Vila Efrusi

Trošeći se beskompromisno na razgledanje fotografija i opise nepoznatih ljudi, predela i građevina po Fejsbuku  videla sam tu vilu u Sen Žan Kap Fera. Poznata po imenu Efrusi de Rotšild, vila je pripadala, kako joj ime kaže, baronici Beatrisi de Rotšild, udato Efrusi. Moris Efrusi, serijski preljubnik i kockar, priredivši joj bezbrojna poniženja uključujući i polnu bolest koja ju je sprečila da rađa, ostavio je pak svojoj bogatoj, ekscentričnoj ženi dovoljno vremena (para je, realno, imala i sama) i energije da zamisli, sagradi i opremi Raj.

Budoar baronice Beatris Rotšild, njena originala haljina i aksesoar

Mišljenja sam da sudbina muškarca zavisi od njegove najsnažnije želje, sudbina žene, međutim, od njenog najgoreg izbora. A Beatris, bogata naslednica istančanog ukusa, divlje prirode i tanane lepote, izabrana od sudbine, izabrala je pogrešno. Tako će, osedela preko noći u dvadesetprvoj godini, provesti veći deo života u mondenskim kockarnicama bežeći od posledica svog izbora, a porodica će je razvesti od Morisa kad ovaj proćerda najveći deo svog, ne i njenog bogatstva. Umire od tuberkuloze u Davosu, a vilu Efrusi, u kojoj je za života provodila vrlo malo vremena, ostavlja Akademiji lepih umetnosti koja se i danas stara o njoj.

Zorana u vrtu baronice Rotšild u Vili Efrusi

Venecijanska vila sagrađena u prvoj deceniji 20. veka  okružena je tematskim vrtovima čiju lepotu sam i ja, poluslepa za prirodne lepote, morala da zapazim. Ima ih devet, zajedno sa vilom na mestu kapetanovog mosta, podsećaju na kruzer “Il de Frans”, kojim je baronica često plovila. Tridesetak baštovana odevenih poput mornara negovalo je vrtove, a pevajuće fontane bile su neretko scenografija baletskih i ostalih emotivno uznemirujućih predstava. Enterijer ružičaste vile ispunjavaju antikvitetni nameštaj, slike i skulpture velikih majstora, originalne tapiserije iz 17. veka.

Detalj salona baronice Rotšild u Vili Efrusi na Azurnoj obali

Razmažena basnoslovnim bogatstvom, poživela je pristojnih sedamdeset godina, okružena stvarima koje su je uveseljavale, ljudima koji su joj se, ako nikako drugačije, sa dozom zavisti divili, psićima kojima je uredila najlepšu sobu u vili. Odevena u replike baroknih haljina, zagledana u azurno more pod zamišljenim pramcem njenog ružičastog dvorca, sretna?!?

Uostalom uloga sreće je značajno precenjena, a kad/ako bogati plaču suze brišu najkvalitetnijim vezenim batistom, ne rukavom…

Pogled na Azurnu obalu iz hotela “Zlatni jarac”, Ez Vilaž

Ez Vilaž

Ez je ušuškano srednjevekovno selo na vrhu litice, zastrašujuće nadvijene nad azurno plavi zaliv. Na gotovo petsto metara nadmorske visine, uglačane kamene staze, ograde, prošarane bogatim rastinjem vijagaju do samog vrha odakle se pruža, kako kažu, najlepši pogled na Azurnu obalu. Gledajući po hiljaditi put mnoštvo fotografija sa putovanja, ostanem bez daha očiju začaranih svetlom, sjajem, bolnim plavetnilom mora, belinom kamena, nekakvom viševekovnom mešavinom lepote i straha od nje.

Naziv mesta potiče navodno od imana boginje Izide, vrhovnog ženskog božanstva egipatske mitologije. Zašto egipatske, otkud na vrh brda baš pomen na Ozirisovu suprugu, sestru i suvladarku, lako je pretpostaviti. Drevno naselje na ovom božanski  odabranom mestu postojalo je dve hiljade godina pre Hrista. Komunikacija preko Sredozemlja je očito bila živa i maštovita.

Kameni zoološki vrt hotela “Zlatni jarac” u Ez Vilažu

Uzane, kamenom popločane uličice vode do botaničke bašte u koju uđosmo besplatno, jedan od retkih doživljaja na Rivijeri, naime vansezona je čuvare i ograde načinila polupropustljivim. Tako smo potpuno opušteno ušli u atar hotela “Zlatni jarac” sa nekoliko desetina zvezdica, podno koga se baškarila bašta kaktusa zadivljujućih boja i oblika. Kameni  aligatori, jeleni, konji i slonovi našli su se u njoj zagledani u pučinu, čekajući da se nebo obruši na njih, mučeni strepnjom svih Gala počev od Asteriksa naovamo.

Skulpture razigranh bahatkinja, skupoceni ratan stolovi staklenih površina u kojima se ogleda ničim potkrepljen raskoš, jer gostiju, uzgred, nema, bazen koji se nadvija nad more, fotelje-ljuljaške koje mame da se zanjišeš i skočiš odatle u more… i ne preživiš pad sa 450 metara. U moru kaktusa i jedna maslina stara 1200 godina koja parira onoj crnogorskoj iz Bara, jer naposletku svako more ima svoju mnogohiljada godina najstariju maslinu. No, dok smo još u blizini Zlatnog jarca, valja znati da je trenutno u vlasništvu konzervativne ruske tajkunsko-kriminalne porodice. I na prodaju je, pa ako nekog interesuje…

Nestvarno plavetnilo Mediterana sa vidikovca kod “Zlatnog jarca”, Ez Vilaž

Na ulazu u utvrđen grad postoji staza kojom je Niče navodno šetao (do podne mrzeći sebe, od podne ostatak čovečanstva), spuštajući se do istoimenog sela na moru, Ez-sir-Mer. Nekih 45 minuta nizbrdo, povratak je, razumljivo, nešto duži.

Bogorodica gazi zmiju, Notre-Dame-de-l’Assomption, 18. vek, Ez Vilaž

E sad, ne možeš naći pristojnije mesto na obali da u njemu ne stoluje neka Madona, Majka Božja, ili Naša Dama. Tako i ovde, barokna crkva Notre-Dame-de-l’Assomption iz 18. veka, čuva neke od najlepših slika Device Marije koje sam imala prilike da vidim u skromnim sakralnm građevinama diljem katoličkog sveta. Rekla bih da me više privlači čednost prizora nego slikarska veština autora, tek kroz tamne oblake i neke glavice sa krilcima (verujem da su to heruvimi, ali ko bi ga znao sa svim tim serafimima, arhanđelima i ostalim vlasnicima svetih krila) promalja se topla narandžasta svetlost i u njoj Marija, koja je suptilno nogicom nagazila zmiju i polumesec, dakle ništa strast samo čednost i sve bezgrešno uključujući i začeće.

Pop art Madona u Ez Vilažu

Fascinacija Madonom prisutna je na svakom koraku. Jednom od strmih uličica silazim ka kapiji srednjevekovnog grada pored tezgi  sa osušenim ružinim pupoljcima i neizostavnom lavandom. Naravno naletim na vorholovski portret  Madone, vidljiv tek ako tridesetak sekundi gledate u tačku izmedju obrva ljubičastozelene siluete i zatvorite oči. Prikriven vid obožavanja i molitve kome podležemo iz puke radoznalosti i mi nevernici…

Zoranina Madona s detetom u Ez Vilažu

Najlepši prizor iz Eza ipak nije ljubičasta Madona, ni ona bezgrešna, ni silueta zlatnog jarca na jarkoplavom nebu nad kamenim zidovima, već spretna mlada mama koja je za tili čas prepovila svoju malenu bebu na kamenom pločniku ispred crkve i mirno nastavila da pije sok u senovitom kafiću. To je moja Madona iz Ez Vilaža …

Vila Kerilos

Azurna obala je gotovo pretrpana svakojakim umetničko-arhitektonsko-luksuznim ostvarenjima u vidu kuća za stanovanje, hotelskih kompleksa, muzeja na otvorenom, zatvorenom, botaničkih bašti, prirodnih i ljudskim rukama stvorenih divotnih čuda. Teško je odlučiti šta je vredno pažnje imajući ograničen budžet i malo vremena za upoznavanje istih.

Vila Kerilos, Azurna obala

Vila Kerilos, (u prevodu vodomar, vrsta ptice za koju se veruje da je vesnik lepih događaja) se sticajem okolnosti našla na mom putu između neba i mora. Smeštena u Buju-sir-Meru, građena u prvoj deceniji 20. veka, ispunila je, verujem, hir svog vlasnika Teodora Rajnaha. Poznati arheolog iz bogate familije, oženjen još bogatijom Fani iz porodice Efrusi, želeo je antičku grčku vilu, a za nešto malo para dobio i više od toga..

Kopija kuće sa ostrva Delosa iz 2. veka pre nove ere, sa freskama – uvećanim kopijama motiva grčkih vaza u prozračnom peristilu, mermernim kupatilom odmah kod ulaza za pristigle goste, bronzanom zmijom čuvarkućom, ali i savremenim vodovodom i podnim grejanjem.

Detalj spavaće sobe u vili Kerilos

Prostorije organizovane po starogrčkom protokolu, spavaća soba za domaćina, domaćicu, zajednička soba za retke intimne trenutke, posebna kupatila sa mermernim kadama i tuševima u prefinjenim kabinama ukrašenim mozaicima, trpezarija sa kožnim ležaljkama iz kojih se obedovalo i ogromnim lusterom kopijom onog iz Svete Sofije u Istanbulu, osunčana terasa sa pogledom na more…

Kupatilo u vili Kerilos, detalj

Mnogo ukrasnih detalja sa motivima iz egipatske i grčke mitologije, najskupoceniji i najređi materijali, drvo, mermer, ćilibar, pozlata, tapiserijama zastrti zidovi čine vilu gotovo zastrašujuće vanvremenskom. Kao da je vlasnik u ostvarivanju svog sna izgubio previše vremene i snage ne stigavši da svoj san i oživi.

Portret sa zmijom čuvarkućom vile Kerilos

Sin Teodora i  Fani Rajnah tragično je stradao tokom Drugog svetskog rata, budući deportovan iz bajkovite građevine u kojoj je živeo i radio u jedan od mnogobrojnih nacističkih logora. U logoru je umro.

Ponekad poverujemo da nas bogatstvo, istančan ukus, lepota, znanje ili talenat mogu zaštititi od nesreće. Netačno i opasno razmišljanje.

Mali salon vile Kerilos

Vila je danas muzej.

Estetike.

Fiks ideje.

Sunca u ćilibarskim ukrasima.

Zemlje i mora.

Mermera.

Svetla u smiraj azurnog dana.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020

post

Azurna obala: Pesto u Đenovi, limunada u Mentonu i poneki zgodni anđeo usput

Kad krenem na put obično zastanem u „Marche“-u na granici Hrvatske i Slovenije. Prvi dodir sa Evropom. Mnogo konkretniji od gužve na granicama, potezanja za pasošem iz torbe. Ljudi se na tren sastanu kraj bogatog švedskog stola za prolaznike, da se nikada više ne sretnu na beskrajnom zemaljskom šaru. Naravno,  kadgod poželim da se neopaženo izvučem iz Srbije, obično ispred ulaza u toalet naletim na komšinicu koja sa sinom putuje u Italiju kod bivšeg muža ili simpatiju iz osnovne škole kako sa upola mlađom novom ženom hita u Budimpeštu na izložbu pasa. Opet raduje me to prepoznavanje, poverujem da smo slobodni, razuzdani i radoznali, oslobođeni svakodnevnih računskih radnji koliko još para, a tek koliko još vremena imamo u životu… nemajući ni jedno ni drugo u izobilju.

Preko italijanskog sevra do Azurne obale na jedno od onih putovanja, koja se moraju obaviti za života – Zorana Drašković.

Vićenca je lepa kao što joj ime govori. Imena italijanskih gradova miluju sećanja dugo nakon što ih napustim, da ne pominjem zadovoljstvo dok  prepričavam dogodovštine sa putovanja pa izgovorim recimo Pijaćenca, Vićenca, Kremona, Padova…  pevušeći i uzdišući istovremeno. Ne praviti paralelu sa vođenjem ljubavi.

Udoban hotel čiji prozori radoznalo vire u okolna dvorišta, početkom aprila tek ozelenela i procvala u najavi. Parking začudo pust uz upozorenje elegantne i negovane recepcionerke na tečnom engleskom da se prebacimo u hotelsku garažu, jer je sutra, ah prokletstva, ponedeljak.

Neki su se evropski stručnjaci okupljali na recepciji nestrpljivo dogovarajući prvu radnu večeru. U ovoj, nama najbližoj, Evropi ljudi žive svoje evropske živote kao da Kosovo ne postoji. Ni sačekuše po splavovima, ni venčavanja magaradi po reality baruštinama. Ali to je deo neke angažovanije pripovesti.

Đardino Salvi u Vićenci i fontana sa krilatim konjima.

Đardino Salvi na putu ka gradskom trgu poznatom po fešti „Fiori e Colori“ (Cveće i boje),  koju smo omašili za koju nedelju. Još suve fontane sa kamenim konjima i ponekom žabom koja nikako da poraste u princa, i tragično prljav kanal koji preseca malecno zeleno ostrvo smešteno na ulazu u renesansno gradsko jezgro.

Pjaca dei Sinjori sa Bazilikom Paladijanom i srednjevekovnim tornjem koji se po default-u uzdiže iznad trga, te nedeljne večeri bila je prekrivena tezgama. Ušećereno voće, čokoladne fontane, sirevi, salame, knjige, suveniri, afrodizijaci. Svega za svakoga. U vrhu pijace, na otvorenom platou između dva stuba sa korintskim kapitelima, stvorio se dugačak red ispred šatora gde se pripremao argentinski roštilj. Kako sam se zaputila u Provansu bila sam štedljiva na oduševljenju, valjda ne želeći da ga trošim na mermerne pločnike pod laganim italijanskim cipelicama, bokore cveća u sjajnim izlozima cvećara, žagor opuštenih devojaka dok prelaze pogledima po preslatkom momku iza tezge sa pršutom. Onda sam prestala da štedim. Kamo sreće da sam uspela da sačuvam sjaj te večeri do danas. Kad mi treba, baš treba…

Ko u Italiji ili Francuskoj nije svratio na pijacu, kao da tamo nije ni bio.

Lago di Garda

Htela sam samo da se “zapljunem”. Na fotografijama rođenih i prinudnih Švajcaraca koji se baškare u komšiluku uvek je među top five. Pa malo skrenuvši s puta zabasasmo u Sirmione II, jahting klub na samom ulazu u istoimeno fancy mestašce. Uglancani kafić sa pogledom na skupocenu flotu barki i brodica poslednje generacije, ozeblo sunce ogledano u mirnoj vodi marine, te stasiti barmen sa naših prostora, rekla bih iz centralne Hrvatske i nikad dovoljno opreza kad kao Srbin/Srpkinja putuješ Evropom. Dakle “zapljunula” sam se. Espreso je bio najbolji na svetu, a jezero veliko i pusto. Tako sam se nekako i osećala, velikih očekivanja, praznog srca. Stoga sam verovala da sam na pravom putu. Za Azurnu obalu.

Marina u Lago di Garda.

Đenova

Kao što već rekoh, put je po ličnom ambicioznom planu bio jedan od onih “once in a life time”. Brižljivo isplaniran do u minut ne hajući za vremenske prilike… ili neprilike u ovom slučaju.

Kiša je pretila da nas spere sa puta, kroz bezbroj tunela, preko mostova koji zastrašujući štrče u metalno nebo, vijugala je staza bogova između vrhova Apenina i Ligurijskog zaliva. Neko gore nas je voleo, pa se sunce pomolilo i zaiskrilo u talasima čuvene đenovske luke. Planirala sam da provedem par sati u beskrajno tajnovitim morskim dubinama i kao mala sirena onomad, prodavši dobar glas za hitre noge, nastavim kopnom za svojim princom. E da, probavši pre odlaska pesto Đenoveze, nadaleko poznat sos od bosiljka i pinjola, koji bi po mojoj gurmanskoj logici ovde u Đenovi trebalo da bude onaj pravi.

Pesto Đenoveze je uvek najbolji u Đenovi.

Najveći pokriven akvarijum u Evropi sagrađen je 1992. za potrebe EXPO-a, sa idejom da istorijsko jezgro grada obogati novim sadržajima jasno povezanim sa kulturnom baštinom jedne od nekadašnjih „pomorskih republika“.

Nestvarni podvodni svet. Akvarijum u Đenovi.

Na 12.500 kvadratnih metara, smešteno je 63 bazena koji specifičnim arhitektonskim pristupom stvaraju kod posetilaca osećaj da šetaju između koralnih grebena, kroz dubine Marijanske brazde do morskih livada Ligurije, gotovo neposredno dotičući najstarija, najopasnija i najlepša živa bića na planeti. Od 1995. kada je otvoren za posetioce Akvarijum godišnej poseti 1.250.000 posetilaca čineći ga jednom od najvećih turistićkih atrakcija u Italiji.

Jedan od najvećih akvarijuma u Evropi je nesumnjivo onaj u Đenovi, nekadašnjoj moćnoj pomorskoj republici.

Ja sam kao svaka čestita sirena zaronila negde kod Marijanske brazde na jedanaest i po kilometara dubine i nisam izranjala do đenovskog priobalja. Delfini, ajkule, pingvini, morske krave, kornjače, iznenađujući krupne pirane, morski konjici, zvezde, krastavci, rakovi, razigrane foke, stasiti korali, čipkane meduze, jastozi, zmije, džinovske raže u plitkom bazenu gde je dozvoljeno da ih pazljivo dotaknete po hrapavim leđima ukoliko ne odluče da vas izbegnu plivajući u dubinu. Sakupljana od Amazona do Molučkih ostrva, od Crvenog mora do Južnog pola, raznolika družina morskih nemani i dobrica živi svoje životiće daleko od prirodnih staništa među staklenim zidovima pod radoznalim pogledima najslobodnije od svih zivotinjskih vrsta – ljudi.

San Remo

San Remo je gradić na krajnjem zapadu ligurijske obale, poznat po čuvenom muzičkom festivalu, raskošnom Kazinu, čudesno očuvanom srednjevekovnom starom gradu,  Ruskoj crkvi i moto-trkama, ne tim redosledom ali prilično dobro definisan ovim dešavanjima i građevinama.

Izazovni uspon ka La Pinji u San Remu.

Stigavši na vreme da se upustim u višesatni obilazak, zavedena sugestijama sa recepcije uz mapu grada i višak snage zaputih se pravo u La Pinju. Zašto šišarka (la pigna)  pitah se dok sam ubrzano gubila entizijazam i dah penjući se uzanim uličicama srednjovekovne naseobine ka vrhu brda koje dominira gradom. Upravo zbog senovitih staza i zasvođenih prolaza koji su na mapi grada crtali prepoznatljivu spiralnu šaru šišarke penjući se prema vrhu na kome je prigodno smeštena crkva Maria dela Kosta (Marija od Obale), najvažnija sakralna garđevina u San Remu.

Pred kapelom zaključanom Svetog Sebastijana u San Remu.

Od kapije Svetog Sebastijana iz 14. veka, preko Pjaca dei Dolori, malenog zasvođenog trga sa jednostavnom kamenom česmom, stigoh do kapele Svetog Sebastijana, posvećene svecu zaštitniku od kuge, koja je harala gradom početkom 16. veka kad je bogomolja i sagrađena. Naravno kapela je bila zakatančena, ali se jasno video natpis i freska iz 16. veka čudno živih boja kao da prkosi opakoj bolesti, koja je desetkovala stanovništvo srednjovekovnog San Rema.

Kako se spuštalo veče postajalo je sve neprijatnije šetati starim gradom. Iz mračnih i oronulih ulaza svako malo su istrčavala tamnoputa deca koja su me sa čuđenjem posmatrala. Crkve, poneka prodavnica ili galerija su bile odavno zatvorene i ja sam krenula nizbrdo nadajući se da ću nekim čudom izaći na glavnu kapiju. Što se naravno nije dogodilo pa sam narednih pola sata tražila Rusku crkvu našavši umesto nje katedralu Svetog Sira iz 13. veka koja je takođe, gle čuda, bila zatvorena.

Kazino kao istorijsko zdanje neobične elegancije, San Remo.

U neposrednoj blizini katedrale, kao što red nalaže, šepurio se čuveni Kazino, čija je raskošna spoljašnjost nadahnuto svedočila o danima stare slave. Unutrašnjost je pak bila manje glamurozna, slot mašina u izobilju ali nigde nijednog kockara, dosadu krupijea remetili su samo retki večernji turisti poput mene.

Zorana u pomrčini pred čuvenim Ariston tetatrom u kome se svake godine odigrava slavni festival italijanske kancone u San Remu.

Uveliko je pala noć kad sam, umorna od vitlanja po San Remu, stigla do obale. Mnoštvo jahti ljuljalo se na crnim talasima pod jasnim mesečevim svetlom. Malo sam odmorila pogled, malo stopala, polako se zaputivši prema Ariston teatru u kome se svake godine održava čuveni festival italijanske kancone. Osvetljen stotinama raznobojnih sijalica odavao je utisak ocvalog zabavljača u pohabanom zvezdanom odelu znajući da je publika odavno izgubila interesovanje za njegovu predstavu, ali je ipak tu u sali starog bioskopa. I gledaju se tako razmenjujući očekivane poteze, otužne skečeve i mlake aplauze…

Menton

Aleksandar je posredno kumovao mom dolasku na Azurnu obalu. Da nije onomad „poput kraljice Natalije“ stigao na jug Francuske zaljubivši se prigodno u preslatkog Francuza italijanskog porekla i temperamenta, ja bih možda ostala na planiranju tog puta u Provansu do sudnjeg dana. Nekad je jednostavnije planirati i planirati, sa obaveznim za i protiv, gde protiv nadigra za jer smo naopako rođeni, i gledati kako drugi putuju, padaju, ugruvavju se, loše izaberu, loše se provedu, zakasni im avion, bus ili bicikl, opljačka ih beskućnik, popreko pogleda vodič ili saputnik. Može biti da je udobnije za ekranom računara, ja sam međutim drugačije mustre. Pređoh pedesetu i nikom više ne dugujem da ga strastveno prezirem i omalovažavam trujući ovo malo duše. Naprotiv, mnogi ljudi i mnoga mesta zaslužuju da ih volim, pratim i glasno obožavam.

Zorana ispred muzeja Žana Koktoa, prigodno smeštenog u jednom od četiri kule nekadašnjeg bastiona u Mentonu na Azurnoj obali.

Krenula sam u Provansu preko Azurne obale iako sam gotovo sigurna da tamo putuju samo dobrostojeći bračni drugovi čija su deca već načela prva zaposlenja pa nemaju više nikakvih briga sem povišenog holesterola ili mlade ljubavnice u najavi. Imala sam stotinu briga i nikoga do sada nisam obezbedila, ponajmanje sebe, svejedno odlučila sam da poput divne Natalije obiđem Francusku dok sam još živa. Kad kažem živa mislim na radosno živa a ne mrdajuće živa.

Aleksandar je prigodno kasnio jer je kao i svaki štedljivi lokalac rešio da pristigne vozom iz Nice u kojoj se skrasio.

U međuvremenu sam šljapkala čizmama po šljunkovitoj plaži, osvrtala se za stogodišnjacima u top formi koji su džogirali obalom i odmeravala pogledom maleni bastion sa četiri još manje kule stražare u kome je prigodno smešten muzej Žana Koktoa. Utvrđenje iz 17. veka podigao je Onore Grimaldi, pripadnik čuvene  dinastije koja i danas vlada lokalnim kockarima, rentijerima, bogatašima svih fela uključujući tenisere i vozače formule… Menton je tada bio deo Kneževine Monako, a ova je opet zauzimala veći deo Azurne obale i priobalja. Danas je ovo malo odbrambeno čedo rečeni muzej koga je Žan Kokto za života sebi podigao, opremivši ga mozaicima, tapiserijama i drugim svojim rukotvorinama.

A onda je stigao toliko očekivani Aleksandar i upoznavanje Mentona je moglo da počne.

U blizini su vredni radnici mentonskog komunalnog preduzeća skupljali raznobojna gipsana jaja iz parka nakon prošlonedeljnog  Uskrsa, a ja sam čeznula za espresom makar i francuskim. Kada je Alekandar konačno stigao izljubili smo se kao pravi, iako se poznajemo samo sa Fejsbuka, iz virtuelnog, takoreći prividnog života. Vibrirao je, pun energije, priče, radosti i nestrpljenja. Upoznao me je sa svojom novom zemljom, sa ljubavlju i brigom za istu, pa se pitam gde bi Srbiji majci bio kraj da je uspela ili da je makar pokušala da sve te pametne, ljupke, talentovane beskompromisne mlade ljude zadrži za sebe. Ali to je već neka druga priča koju ne želim da bistrim i pišem.

Panorama istorijskog jezgra Mentona, Azurna obala, Francuska. Foto@Daria, My Little Adventure

Crkva Arhanđela Mihajla svojim baroknim zvonikom privlači pažnju gde god da se nađete. Na brdašcu u srcu grada, ova vršnjakinja bastiona, delo arhitekte Lorenca Lavanja, predstavlja must see za turiste a posebno za one koji, poput mene koketiraju sa obeležavanjem porodične slave Aranđelovdana. Jednostavan i elegantan grb Grimaldijevih u sivo belim oblutcima pokriva oveći istoimeni trg. Raskošna unutrašnjost kakvu Grimaldijevi vazda preferiraju, skrivala je veličanstvenu fresku nekad lepog arhanđela Mihajla jarko crvenih kovrdža kako, šta drugo, ubija malu ali opaku aždaju. Toliko gracioznosti, elegancije i žara u ubijanju videh samo u prvom nastavku Volverina sa čarobnim Hju Džekmanom, i teško bih se, birajući između ove dvojice, odlučila za svog omiljenog super junaka. U oltaru je smešten drveni kip koji ga prikazuje u još moćnijoj varijanti dok pobedonosno stoji za vratom zlatne nemani sa mačem ili kopljem u ruci, kako već posmatrač zaključi. Zlato u svim formama, oblicima u zastrašujućoj količini pokriva krila, odeću, oružje ovog moćnog hrišćanskog vojskovođe.

Arhistratig Mihajlo u mentonskoj katedrali.

Lep. Veličanstveno muževan, hrabar, i povrh svega anđeo, svaka majka da ga poželi za zeta. U niši kraj ulaza crna Madona sa bebom Isusom, opet zanosno lepa i tajanstvena.  Valjda zbog boje kože.

Siđosmo do obale strmim stepeništem pokrivenim istim sivo belim mozaikom od oblutaka. Glavnom ulicom dokonali su francuski i ini penzioneri, Menton je među lokalnim življem poznat kao poslednja stanica, e sad da li zato što je poslednji francuski primorski gradić pre ulaska u Italiju ili zbog prosečnog veka stanovnika, tek ovde se dolazi da se u miru privedu poslednje godine života. Ukoliko ste se, naravno, pobrinuli za finansije dok ste bili mladi…

Crna Bogorodica, Bazilika Svetog Arhanđela Mihajla, Menton, Francuska

Izuzetno blaga klima, najprijatnija u Sredozemlju, koja je krajem 19. veka preporučila Menton imućnim i promrzlim Francuzima i Rusima za idealni zimovnik, doprinela je i bogatom rodu limuna, glavnog agrarnog proizvoda ove regije. Ima ga toliko da su dovitljivi stanovnici ustanovili festival limuna koji se svakog februara odvija na ulicama Mentona. Ove godine tema je bila „Put oko sveta za 80 dana“, a ogromne figure londonskog metroa, Kipa slobode, Big Bena od plodova limuna i narandži završile su na kraju festivala u jeftinim limunadama, kolačima od limuna i ostalim limunskim specijalitetima.

Festival limuna u Mentonu. Foto@Perlin, Wikimedia

U Mentonu je iznad svega prisutna uvrnuta logika duhovite preporuke “kad ti život servira limun, napravi od njega limunadu” ili festival.

Nastaviće se …

Tekst i fotografije: Zorana Drašković

@Artis Center 2020