post

Vinsent van Gog (1): Slikarstvo po cenu života

Ekskluzivno iz Pariza: Slavica Batos

Vinsent van Gog, Umetnikova soba u Arlu, 1889, Umetnički institut, Čikago

Van Gog je, uz Pikasa, najpopularniji slikar na planeti. Za njega znaju čak i oni koji misle da je Leonardo da Vinči poznati holivudski glumac, a Rembrant marka frižidera. Njegove slike prepoznatljive su na prvi pogled. Opšte je prihvaćeno da je bio lud i da je zato sebi odsekao uvo. Zna se, takođe, da je živeo bedno, da se ubio relativno mlad i da je slavu stekao tek nekoliko decenija nakon smrti. To bi bilo sve. To bi moglo biti i dovoljno, da se, eto, ne dogode povremeno neke izložbe i nateraju nas da u, koherentnu, zaokruženu sliku unesemo malo nereda.

Vinsent van Gog, Autoportret sa sivim šeširom, 1886-87, Rijksmuzeum, Amsterdam

Vinsent Van Gog bio je, na primer, obrazovan čovek. Govorio je četiri jezika, čitao je klasike i pisce svog vremena, boravio je u nekoliko evropskih prestonica i odlično je poznavao teoriju slikarstva. Da je sledio životni put svojih predaka ili stričeva, mogao je da postane sveštenik, admiral, galerista… Ali, nije mu bilo pisano. Praktično od samog rođenja, zid nesporazuma počeo je da se diže između Vinsenta i ostatka ljudskog roda. Od momenta kad su mu roditelji nadenuli ime deteta koje im je umrlo tačno godinu dana ranije, smisao njegove egzistencije, njegov identitet, njegova vitalnost… sve to kao da je bilo dovedeno u sumnju. Vinsent je bio nedruželjubivo i prgavo dete, robustne građe, čudnih zeleno-plavih očiju, iz kojih je sevao izazivački pogled uplašene zveri. Vremenom je od njega počelo da zazire i njegovo petoro mlađih braće i sestara. Provodio je dane lunjajući po močvarnim pustarama i šumarcima, posmatrao bube i vodeno bilje, ponešto precrtavao. Vuk samotnjak, u školi je patio pa su psovke i uvrede bile uobičajen odgovor na najmanju frustraciju. Iza te rogobatne ljušture krila se, zapravo, već tad, ona strašna, beskompromisna, iskrenost, koja će na Vinsenta najpre navući jad i nevolje da bi mu jednog dana, naravno prekasno, donela razumevanje i priznanja.

Sa šesnaest godina Vinsent Van Gog je kako-tako završio svoje školovanje. Ono što ga je interesovalo – književnost, filozofiju i teologiju, na primer – savladao je ne obazirući se na školski program. Čitao je žudno, nezajažljivo, sa istom melanholičnom strašću sa kojom je posmatrao i prirodu, ako se prirodom može nazvati sumorna, inertna holandska ravnica. Imao je, očigledno, i kvalitete i bogat unutrašnji život, ali kad se postavilo pitanje kojom profesijom bi mogao da se bavi, na to pitanje niko nije umeo da odgovori. Otac mu je bio sveštenik, a tri strica uživala su vrlo visoki ugled u oblasti trgovine umetničkim delima. Posebno najstariji od njih, po imenu takođe Vinsent Van  Gog. On je godinama uspešno poslovao u Hagu i upravo je prodao svoju galeriju poznatoj francuskoj firmi Gupil & Comp., koja je imala filijale u svim značajnim umetničkim centrima u svetu. Mladi Vinsent je, svaki put kad bi bio u poseti kod strica, kriomice i sa divljenjem posmatrao slike na zidovima. Osećao je pritom da ga nešto sudbonosno, ali tajnovito i neartikulisano, vuče ka tom univerzumu, u kojem realnost nije više realnost, u kojem stvari imaju sopstveni red i zakon, zasnovan na bojama, ritmovima, treptajima… Mučaljiv i nezgrapan, kakav je bio, to nikome nije rekao, pa čak ni samom sebi. Ne pitajući ga za mišljenje – jer, smatralo se da on mišljenje i nema – porodični savet se sastao i zaključio da je došlo vreme da se Vinsentu nađe posao. Stric je imao ideju, ostali su se složili i odluka je pala: Vinsent će biti trgovac slikama.

Vinsent Van Gog, Grupa starih kuća i nova crkva u Hagu, 1882. Privatna kolekcija

Na poslu, u Gupilovoj filijali u Hagu, Vinsent postaje primer vrednog i savesnog službenika. Niko ne ume da raspakuje ili upakuje slike tako vešto kao on, niko kao on nema u glavi celokupan inventar umetničkih slika, grafika, crteža i reprodukcija koje su prošle kroz galeriju. Ako se izuzme ono prvo iskustvo sa slikama u stričevoj kući, Vinsent o umetnosti ne zna ništa. Najedamput, čitav jedan novi svet se ukazuje pred njegovim očima i on mu hrli u susret sa strašću i instinktima svojih mladih godina. U galeriji stiče uvid u slikarstvo, akademskim titulama ovenčanih, savremenika. Kada ima slobodnog vremena, posećuje muzeje ili čita do obnevidelosti. Njegovo neznanje je ogromno, ali je isto tako neizmerna želja da nekako prodre u to tkivo misterioznih odnosa i značenja, u kome, čini mu se, ima mesta i za njega.

Prvi put u životu oseća se zaista dobro i sa nadom gleda u budućnost. Svoj entuzijazam preneće i na, četiri godine mlađeg, brata Tea – jedino biće na svetu kome je Vinsent istinski privržen i, verovatno, jedino biće na svetu koje će mu sličnim osećanjima uzvratiti. Teo će se, sa nepunih šesnaest godina zaposliti kao pripravnik u briselskoj filijali firme Gupil, a Vinsent, nakon što je dobro ispekao zanat u Hagu, dobiće preporuku za ispostavu u Londonu.

Vinsent van Gog, Seljaci jedu krompir, 1885, Kroler-Miler muzej, Oterlo, Holandija

Vinsent Van Gog u londonskom izdanju se gotovo ni po čemu ne izdvaja od mnogobrojnih mladih, elegantnih džentlmena engleske prestonice. Trodelni kostim, cilindar, pa čak i izvesni maniri u ophođenju, uspešno prikrivaju njegova ratarska pleća i srditu narav. Posao obavlja sa bezbrižnom rutinom, vremena ima dovoljno i za posete muzejima, i za čitanje, i za šetnje londonskim predgrađima. Englesko slikarstvo ga ispočetka malo zbunjuje, ali, malo po malo, njegova slikarska optika se proširuje i obogaćuje vizijom sveta koju nude Konstejbl, Rejnolds ili Tarner. Posebno snažan utisak na njega ostavljaju grafike koje viđa u izlogu čuvenog ilustrovanog časopisa The Illustrated London News. Vrlo brzo će početi i sam da crta, tačnije da ilustracijama dopunjuje opise svog života u Londonu, koje redovno šalje roditeljima i bratu Teu.

Odgajen u protestantskoj sredini, Vinsent od života ne traži mnogo: posao, skromni dom, porodicu. Sve to mu je na dohvat ruke, pa čak i buduća verenica. Gazdarica kod koje stanuje ima ćerku, što da ne, Vinsent se u nju zaljubljuje iskreno i silovito, zadivljen i sām snagom lavine koju je u njemu pokrenula vragolasta devojka. Čedan na svoj primitivan i sirov način, Vinsent ne zna da, kolika god da je snaga naših osećanja, ona ne podrazumeva nužno i naklonost odabrane osobe. U trenutku kad je devojka sa podsmehom odbila svog nezgrapnog prosioca, on nije u stanju ni da pojmi ni da prihvati tragikomiku svog položaja. Jer, to što on nudi čini mu se ogromno, nesamerljivo, neviđeno, a sve što zauzvrat traži je – samo da dar bude prihvaćen. Uzalud. Devojka će ostati neumoljiva, a Vinsentovim žilama poteći će jad i nespokoj, koji ga više nikad neće napustiti.

Vinsent van Gog, Vijadukt u Parizu, 1887,Muzej Gugenhajm, Njujork

Posao ga više ne interesuje. Sa klijentima je osoran i netrpeljiv, pa je poslodavac već najavio otkaz. Kad je sam sa sobom, oblak turobnih misli tako je tegoban i gust da se nikakav izlaz ne vidi. U pomoć mu opet priskače stric, sređujući preko svojih veza da dobije posao u Parizu. Stric je ubeđen da za boljke srca nema boljeg leka od uzavrele i, taman koliko treba – frivolne, prestonice umetnosti. Odista, te 1874. godine, Pariz je poprište zabavnih i sudbonosnih događaja. Grupa mladih umetnika, odbačenih i ismejanih od strane umetničkog establišmenta, odlučuje da sama sebi sebi organizuje izložbu, u ateljeu jednog fotografa. Zvanična kritika im izdeva pogrdno ime “impresionisti”, ne sluteći da će, ubuduće, biti pominjana u istoriji samo zahvaljujući tom glupom ispadu. Vinsent Van Gog, međutim, ništa od toga ne primećuje, ni u čemu ne učestvuje. Zatočenik sopstvene teskobe, izbavljenje traži u knjigama, pre svega u Bibliji. Nekad je voleo prirodu i slikarstvo, potom je voleo jednu ženu, sada će svu svoju ljubav usmeriti ka Bogu.

Vinsent van Gog, Teo van Gog, 1887, Van Gog muzej, Amsterdam

Sledećih nekoliko godina biće ispunjene pokušajima da postane sveštenik ili propovednik – makar i neplaćen. Posao kod Gupila će zauvek izgubiti jer je i gazdi i klijentima govorio da umetnost ne može da se tretira kao roba. Neko vreme će raditi kao učitelj u školi za siromašnu decu, pri anglikanskoj crkvi, u jednom od londonskih predgrađa. I odatle će biti izbačen, jer je bio protiv naplaćivanju školarine. Godinu dana će spremati prijemni ispit za teološki fakultet, ali će pre ispita odustati jer nema ni snage ni volje da se nosi sa preobimnim gradivom. Na kraju će završiti kao propovednik – laik, među rudarima, u industrijskoj zoni Belgije. Spavaće na slami, silaziće u okna, hraniće se bedno… da bi i odatle bio isteran, sa obrazloženjem da podstiče rudare na štrajk. Bolesnog i ruiniranog u svakom pogledu, roditelji ga, pod pretnjom smeštanja u azil za umobolne, vraćaju u Holandiju. U tom trenutku, Vinsent Van Gog ima dvadeset pet godina i, više nego ikad do tad, oseća se promašen, izgubljen, nepotreban. Nastaje period teške apatije i konflikata sa ocem, koji i dalje misli da je neko prihvatilište za psihopate najbolje rešenje. Za to vreme, brat Teo postaje uvažen trgovac slikama, u firmi Gupil, u Parizu.

(Nastaviće se)

 

Reprodukcije© Google Art Project

Ovaj tekst je ustupljen ekskluzivno za onlajn objavljivanje Artis Centru i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

 

post

Umetnost i epidemija: Luvr i tišina

Beograd, 15. mart, 9:51

Luvr od petka zatvoren, prazan i čudovišno lep. Pobeda samotračka spokojno raširila mermerna krila, parisko sunce osvetlilo sklad linija i lukova monumentalnog stepeništa u nekadašnjoj rezidenciji francuskih kraljeva. Prizor prosto zanosi.

Nika Samotračka i ulazno stepenište Luvra u petak 13. marta 2020. godine kada je proglašena pandemija korona virusa. Foto@Musée du Louvre, Paris

Koliko smo puta svi mi, koji smo jurili kroz ove hodnike, zastali da u miru pogledamo ovu lepotu? Bez guranja, gledanja na sat, jurcanja ka krcatoj sali sa Leonardovom Mona Lizom? Razmišljanja da treba videti još petnaest lokacija, obavezno slikati i slikati se, odmah sve to izbaciti na društvene mreže da nam aplaudiraju prijatelji i zavide neprijatelji.

Zanimljiv eksperiment koji je u leto 2010. godine sprovela služba za komunikaciju Luvra pokazuje da je od gotovo milion posetilaca koji su u dva meseca prohujali najpoznatijim muzejom na svetu, samo njih 8 (dobro ste pročitali – i slovima: osam!) selo da na miru uživa u čuvenim remek delima. Bez škljocanja aparata ili mobilnog telefona. Bez žurbe. Bez napetosti.

Čini se da nam ova situacija, ova pandemija šalje jednu jako važnu poruku. Da nas uči nekom novom razumevanju vremena i prostora, usporavajući nas, smanjujući brzinu, pokazujući možda šta smo sve propustili jureći kao blesavi u skladu sa trendovima epohe koja nam je dala mnogo, a oduzela tananu sposobnost uživanja u trenutku, u onoj magičnoj formuli u kojoj mudra Koko Šanel kaže da je manje zapravo više.

Usporite, dakle. Vreme više ne leti. Samotračka Nika je videla milijardu nas u protekla dva milenijuma (nastala u 2. veku pre naše ere, u Luvru od 1884. godine), i videće bar još jednu milijardu. Koliko nas je zaista zastalo, opustilo se i uživalo u susretu sa njom?

Mislite o tome kada sledeći put uđete u Luvr.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Marijana Stouks, Devojka i smrt

Beograd, 13. mart, 14:20 

Malo nas je koji nismo opčinjeni umetnošću 19. i ranog 20. veka. Literaturom Tolstoja, Dikensa, Dostojevskog, Zole, Balzaka, Igoa … ili muzikom Čajkovskog, Šuberta, Šopena. Šta tek reći o fascinaciji slikarima romantizma i neoklasicizma? Veličanstvenim platnima Delakroa, Engra, Alme Tademe, prerafelita, Džona Sardženta Singera ili Manea?

Kako to lepo definiše Boris Akunjin u serijalu romana o harizmatičnom detektivu Erastu Petroviču Fandorinu (Turski gambit, Krunisanje, Levijatan, Ljubavnici smrt – sad ćete možda imate više vremena za čitanje, topla preporuka!) – 19. vek je bio toliko elegantan da su u njemu i ubistva bila elegantna!

Iako ne verujemo u teoriju o elegantnim ubistvima, ova epoha je zaista imala poseban odnos prema nečemu što bismo nazvali estetikom smrti. Bilo je to vreme tuberkuloze kojoj su posebno “prijali” industrijski gradovi u nastanku, sabijanje u urbane prostore, rđav vazduh i još lošija pijaća voda, pa je romantičarski talas opijen svim tim splinom urbanog i dekadentnog konstruisao posebnu poetiku koja intuitivno, posredstvom umetnosti, povezuje erotično i mračno, lepotu i smrt. Iz tog spoja nastala su neka od najčuvenijih umetničkih dela. Od Dimine “Dame s kamelijama” do slike Marijane Stouks “Devojka i smrt”, koju delimo u ovom postu. Romantizam je svemu davao jednu osobenu dimenziju prožetu snom, vizijama, heroizmom, pa je i realnost prečeste smrti od tuberkuloze, posebno mladih osoba, pretvorio u svojevrsni kult. Odu Erosu i Tanatosu.

Marijana Stouks (rođ. Preindlsberger), Devojka i smrt, 1908, Muzej Orse, Pariz Foto@
Musée d’Orsay, Paris

Iako je slikarski motiv device i smrti poznat još renesansi kao svojevrsna alegorija prolaznosti, u epohi romantizma on će postati jedna vrsta simbola kojom dominira mračna, ali i uzvišena lepota.

Otuda i engleska viktorijanska slikarka austrijskog porekla, Marijana Stouks, slika jedan istovremeno zastrašujući, ali i uzvišen i elegantan prizor pun neobične ravnoteže linija i boja koje po sebi imaju simboličku vrednost. Crna za smrt, crvena za strast, koja se često povezuje sa autoerotizmom obolelih od tuberkuloze, ali i sa strašću za životom uopše (obratite pažnju kako devojka pokušava da otme pokrivač na kojem već sedi anđeo smrti – kakav simbol borbe za život) i bela za nevinost. Njena slika inspirisana je čuvenom Šubertovom kompozicijom “Devica i smrt”, koju romantičarska publika sluša sa onom strašću s kojom mi danas uživamo u pojedinim muzičkim hitovima.

Ove naše crtice na temu umetnost i epidemija ne služe da vas uplaše, već da podsete na neka druga vremena u kojima su se ljudi, a pre svega stvaraoci, sretali sa bolešću i prolaznošću. Da obogate vaša saznanja, potaknu vas da ponovo zavirite među knjige, stare filmove ili mnogobrojne, zahvaljujući modernoj tehnologiji, dostupne virtuelne umetničke galerije. Mi i dalje verujemo da je vreme potrošeno na lepotu i znanje najbolja investicija i savršena preventiva.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020