post

Ikonografski ogledi: Kako je srce postalo simbol ljubavi

Kako je srce postalo simbol ljubavi?

Zanimljivo pitanje, a pogotovu kada se ima u vidu koliko često stisnemo emotikon u obliku srca da bi smo sredstvima moderne komunikacije iskazali da nam se nešto ili neko dopada mnogo više od običnog sviđanja. Da ne podsećamo na epohu pre interneta i pametnih telefona, na sva ona srca urezivana u drveće ili na klupe, te ona oslikavana po zidovima, tarabama i na drugim površinama svim raspoloživim sredstvima uz odgovarajuće intervencije kao što su inicijali ili strelice.

Zaista, otkud nam srce kao vizuelna “skraćenica” za ljubav – simbol koji razumeju svi narodi sveta?

Mnogo je “kopalja” slomljeno među stručnjacima, a posebno među istoričarima umetnosti na temu ko je prvi, kojim povodom i kada naslikao srce u ljubavnom kontekstu?

Majstor od Barija, Alegorija slatkog pogleda predaje srce zaljubljenog mladića kao simbol romantične ljubavi dami koja je predmet te ljubavi, iluminirani inicijal, Minijatura sa folija 41, Tibo “Roman o kruški”, manuskript 2186, oko 1250, Nacionalna biblioteka Francuske, Pariz

Odgovor je ponudila jedna lepa rukopisana knjiga iz sredine 13. veka – Tiboov Roman o kruški. Inspirisan čuvenim Romanom o ruži, tim bestselerom srednjeg veka, francuski pesnik Tibo je u akrostihu ispisao svoju romansu posvećenu izvesnoj Anjes (Agnese). Na 83 strane sa pozlaćenim inicijalima iz kojih se čita ime pesnika, njegove drage i pojam ljubav – AMORS, te stanja, raspoloženja, osećanja u skladu s tako silnom emocijom.

Ovaj Tiboov slatki zanos u stihovima ukrasio je iluminator poznat kao Majstor od Barija, geografska odrednica koja pokazuje da je ovaj cenjeni minijator u Pariz, gde je Tibo pisao i uzdisao, stigao sa južne obale Jadrana, iz Barija u Apuliji.

Pored brojnih predstava čuvenih ljubavnika (Piram i Tizba, Paris i Helena, Tristan i Izolda…) Majstor od Barija je u ovom manuskriptu koji se čuva u Nacionalnoj biblioteci Francuske u Parizu, naslikao i niz alegorija, među kojima je svakako najzanimljivija ova sa naše slike – u velikom inicijalu S vidimo mladića koji na kolenima nudi srce otmenoj dami. I dok ona uzmahuje rukom kao da se sprema da to srce primi u sopstvena nedra mi nemamo dilemu o čemu je reč. Ipak, za srednjovekovnog čitaoca ovo je bila ogromna novina. Naime, mladić nije stvarna ličnost već alegorija takozvanog Doux Regard, odnosno slatkog, zaljubljenog pogleda. Onog pogleda kojim čovek zanesen ljubavlju posmatra voljenu osobu. Srce koje je pružio dami nije njegovo već zaljubljenog mladića koga na slici nema! Dakle, srednjovekovni majstor je pokušao da naslika najsloženiju ljudsku emociju – ljubav!

I možda bi sve stalo u dva reda da ovo nije za sada najstarija poznata predstava ljudskog srca pruženog u znak ljubavi u istoriji umetnosti.

Tako su dva umetnika sa geografskih prostora koje tradicionalno “bije” glas velikih ljubavnika utelovila simbol koji će ih daleko nadživeti. Ljubavnije biti ne može 💖

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2019

post

Artis na 12. Kongresu Evropskog Instituta za gastronomiju u Turu

Evropski institut za gastronomiju (IEHCA) jedan je od vodećih istraživačkih centara u Evropi kada je reč o istoriji hrane, kulturi obedovanja i gastronomskom nasleđu. Sa sedištem u Turu, istorijskom centru Doline Loare, IEHCA okuplja svetske stručnjake kada je reč o gastronomiji. Pored Univerziteta u Turu, kao svoje primarne institucionalne baze, IEHCA raspolaže posebno opremljenim centrom u Vili Rable u Turu, koji je i svojevrsna laboratorija, izložbeni porstor, arhiv i kongresni prostor. U Vili Rable se održavaju najrazličitija predavanja, sprovode eksperimenti, organizuju sajmovi, seminari i konferencije.

Grad Tur, smešten u čarobnoj dolini Loare, sedište je Evropskog Instituta za gastronomiju (IEHCA)

IEHCA je i jedan od pokretača zaštite Obroka Francuza, kao prvog elementa gastronomskog nasleđa upisanog na UNESCO-vu Reprezentativnu listu nematerijalnog nasleđa 2010. godine. Svake godine izdvaja posebna sredstva za istraživačke programe, priređuje gastronomske radionice, publikuje različita izdanja i organizuje prestižne naučne skupove.

Tamara Ognjević je prvi istraživača iz Srbije koji će na 12. Međunarodnom kongresu u Turu govoriti o našem gastronomskom nasleđu

Ovog novembra, tačnije u periodu od 15-17.11, Artis centar ima privilegiju da učestvuje na 12. Kongresu IEHCA u Turu. Tema je “”Hrana kao kulturno nasleđe: pitanja, procesi i perspektive” sa posebnim akcentom na gastronomskom nasleđu upisanom na UNESCO-vu Reprezentativnu listu nematerijalnog kulturnog nasleđa. Naša direktorka, istoričarka umetnosti i gastroheritolog, msr Tamara Ognjević, u Tur odlazi sa radom “Krsna Slava i srpska žena – Emancipacija kao izazov tradicionalnim gastronomskim obrascima”. Rad je nastao u okviru Artisovog projekta “Poslastičarnica” u saradnji s Narodnim muzejom Kruševac, i deo je šireg istraživanja vezanog za modele upravljanja gastronomskim nasleđem.

Vila Rable, posebna kompleks pri Univerzitetu u Turu, jedinstveni je gastronomski prostor – Tamara Ognjević će upravo u ovom hramu gastronomske učenosti govoriti o srpskom gastronomskom nasleđu 17. novembra.

Tamara Ognjević je prvi istraživač srpskog gastronomskog nasleđa koji je dobio priliku da prezentira ovaj vid domaćeg nematerijalnog nasleđa u evropskoj prestonici gastronomije – Francuskoj. Izuzetno smo ponosni na tu činjenicu, a krajem novembra ćemo delove ovog zanimljivog rada publikovati na stranama Artis magazina.

Kompletan program 12. Međunarodnog kongresa u Turu možete preuzeti OVDE

© Artis Center 2018

post

Braća Limijer i Anri Brispot: Prvi filmski plakat na svetu

Anri Brispot, Cinématographe Lumière, 1896, prvi filmski plakat na svetu, kreiran prema instrukcijama braće Limijer, a za potrebe prve filmske projekcije u istoriji. Foto@ Sotheby’s London

Prvo prikazivanje pokretnih slika na planeti odigralo se 28. decembra 1895. u takozvanom Indijskom salonu Gran kafea na Bulevaru Kapusin u Parizu. Ma kako uzbudljivo zvučalo bilo je daleko od svih onih spektakularnih premijera, crvenih tepiha, mase novinara i obožavalaca koji opsedaju filmadžije i filmske zvezde decenijama unazad. Ruku na srce, taj prvi film braće Limijer pre je bio neka vrsta serije kratkih filmova na kojima je malobrojna publika (jedva tridesetak duša, iako su Ogist i Luj Žan Limijer ambiciozno postavili čak 100 stolica za gledaoce!) mogla da vidi radnike koji napuštaju fabriku, čoveka koji pravi kolut preko glave, dečaka koji pokušava da zaustavi mlaz vode u bašti dok ga baštovan prska, bebu koja peca zlatnu rubici u malom akvarijumu…

Limijerovi nisu imali ambiciju da zadive auditorijum veličanstvenom filmskom sagom, kategorijom nepoznatom u njihovo vreme, već da prikažu jedno čudo nove tehnologije. Još manje im je, sasvim sigurno, padalo na pamet da će se plakat – prvi takve vrste u istoriji, koji je prema njihovim instrukcijama, oblikovao Anri Brispot (1846-1928), pariski umetnik poznat po svom afinitetu za žanr scene, postati predmet želja kolekcionara čitav jedan vek kasnije.

Nek’ vas ne zavara datum 1896. koji se nalazi uz plakat. Činjenica da je premijera bila krajem decembra 1895, nameće misao da su mudra, poslovna braća u dogovoru sa umetnikom namerno stavila 1896, kada je ceo projekat dobio onaj puni dinamizam.

Braća Limijer

Brispotov plakat se ovih dana našao na vrhu liste od 164 čuvena filmska plakata, koje londonski Sotbi planira da ponudi u ciklusu jesenjih aukcija koje počinju 4. septembra. Njegova procenjena vrednost je u ovom trenutku oko 80.000 britanskih funti, ali na aukcijama se nikad ne zna – možda dostigne i neuporedivo veću cifru!

Za nas je, međutim, zanimljivo ono što nam plakat prikazuje. S lakoćom prepoznajemo Brispotov stil koji varira između Lotrekove dinamične, ekspresivne jednostavnosti i Muhinog dekorativizma. Znamo da je bio pod snažnim uticajem Monea i Dega, da ga je privlačio postupak impresionista, ali je, verovatno iz komercijalnih razloga, ostao veran umetnosti pariskog Bel Epoka sa elementima sladunjavog akademizma, koja je imala svoju vernu klijentelu u ojačaloj buržoaziji.

Brispotov plakat izložen u londonskom Sotbiju. Foto@Sotheby’s London

Ono što ne znamo, a bio bi to dragocen “začin” ovoj lepoj poslastici iz Artisovog kabineta retkosti, jeste u kojoj meri je upravo ovaj plakat uticao da već prvih dana 1896. ona skromna publika iz polupraznog Indijskog salona Gran kafea naraste na čak “2000 prodatih ulaznica po ceni od 1 franka za projekcije 1. i 2. januara”! Jedno je sigurno, samo nekoliko meseci kasnije Limijerovi bioskopi su otvoreni širom svih velikih gradova, a ona šarena gužva građana, dama, vojnika, pa i sveštenika sa Brispotovog postera je postala realnost novootkrivene čarolije pokretnih slika.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije@ Sotheby’s London

© Artis Center 2018