post

Srednjovekovna gozba: Jagnje za ratnika, zec za ratara

Šta se zaista jelo u srednjovekovnoj Srbiji? – pitanje je koje sam čula nebrojeno puta. Vrlo retko je postavljano ono drugo – Kako se jelo, u kakvom društvu, na koji način? Još ređe – a zašto baš to? Ljudi su bili iznenađeni kada čuju da srednjovekovni čovek nije jeo tako puno divljači kao što to prikazuju filmovi, a još više kada saznanju da se vrsta hrane koju će neko konzumirati određivala prema njegovom socijalnom statusu. I to ne iz finansijskih, već iz zdravstvenih razloga. Ovo je kratki osvrt na samo neka saznanja proistekla iz projekta Živeti prošlost~ Srpska srednjovekovna gastronomija, za koji je Artis centar prošle godine dobio visoko priznanje Međunarodnog saveta muzeja za projekat 2017.

Parabola o carskoj gozbi, Manasija, početak 15. veka. Foto@Artis Centar

“Priđite, drugovi i braćo, i čeda vazljubljena, priđite sa mnom, da se poslednjim pirom sa vama razveselimo te da se rastanem od trpeze s mesom, jer me ovakva sjajna i mnogomesna trpeza neće više sakupiti s vama, nikada!” – reči su kojima se veliki župan Stefan Nemanja 1195. godine u Rasu obraća narodu okupljenom na banketu organizovanom povodom predaje vlasti njegovom sinu Stefanu Prvovenčanom, kako pripoveda monah Teodosije u svom znamenitom “Žitiju Svetog Save”.

Iako ovaj neobični oproštaj od bogate mesne trpeze jasno sugeriše da Nemanja ne silazi samo s vlasti, već se sprema da primi i monaški postrig, a monasi u srednjem veku ne konzumiraju meso čak ni u dane mrsa, boljem poznavaocu srednjovekovnog shvatanja hrane, njenog simbolizma i ritualnih značenja, neće promaći da se Nemanja oproštajem od mesa zapravo oprašta od zemaljske vlasti. Naime, shodno odrednicama u srednjem veku tako popularne Galenove medicine, ali i striktnom shvatanju i sprovođenju propisa vezanih za prehranu na osnovu prirodnog kvaliteta, koji pre svega podrazumeva pripadnost određenom društvenom sloju, dobar vladar je morao jesti dosta mesa kako bi zadržao svoje vladarske, viteške i druge kvalitete koji ga definišu kao superiornog lidera i vojnika. I to ne bilo kakvog mesa, već onog najkvalitetnijeg pripremljenog pečenjem ili prženjem, jer samo spoj krvi i vatre obezbeđuju vladarsku i ratničku moć. Kuvana mesa, iznutrice, male ptice, zečevi, prerađevine su za zemljodelca i zanatliju – vladar i vojnici jedu pečenje!

Srednjovekovna posuda sa zitaricama sa Koznika, posuda Ras, kraj 12-posetak 13. veka, Muzej Ras Novi Pazar, zitarice Koznik pocetak 15. veka, Narodni muzej Krusevac. Jedan od eksponata Artisove izložbe “Gozba” održane u Galeriji nauke i tehnike SANU u oktobru 2014.

Trijada – meso, hleb i vino, tako cenjena na vladarskoj trpezi, je svojevrsna sinteza antičkog mediteranskog koncepta hleba i vina kao maksima civilizovanog čoveka, i zapadnjačkog konzumerizma mesa kao najvećeg izvora muškog principa, viriliteta i hrabrosti. Ova dva shvatanja posebnih kvaliteta hrane srela su se u srednjem veku na balkanskoj sredokraći, te podržana klimom, vegetacijom i stalnim pokretom ljudi i robe, oblikovala naročitu gastronomsku sliku.

Prase svetog Marka, je popularni naziv koji smo dali pečenju pripremljenom uz pomoć venecijanske mešavine začina, izuzetno cenjene u srednjem veku. Ova eksperimentalna rekonstrukcija je sprovedena u saradnji s Vlajkom Pešićem, šefom kuhinje beogradskog restorana “Korzo”, i ekipom “Blic žene”, u januaru 2018. Foto @Goran Srdanov

Pored sočiva, boba, divljeg graška, kupusa, crnog i belog luka, zelja, rotkve, repe, prosa, ječma, ovsa, raži, a u poznijim periodima i pirinča i kukuruza, koji stižu na naš prostor sa turskim osvjanjima sredinom 15. i početkom 16. veka, stanovništvo srpskih zemalja u srednjem veku konzumira meso, mleko i mlečne proizvode, ali i namirnice koje na ovdašnje trgove i panađure stižu iz uvoza. Izvori nam jasno pokazuju da se na stolovima vladara i uglednijih ljudi, visokog crkvenog klera i imućnijih trgovaca, mogli naći i plodovi mora i morska riba, smokve, bademi, gorke pomorandže, limun, maslinovo ulje i skupocena vina i začini, kao i zlata vredan šećer.

Već od 12. veka vlastela u Rasu jede breskvu, a tlo srpskih zemalja još od pamtiveka obiluje najrazličitijim vrstama šumskog voća, gljiva i divljači. Nalazi pojedinih otpadnih jama nedvosmisleno dokazuju da u planinskim regijama dominira jagnjetina, ali izvori ukazuju da je i svinja rado gajena životinja, a usoljeno i suvo meso prestižan srpski izvoz tokom srednjeg veka.

Skupoceni marcipan su sebi mogli da priušte samo oni najbogatiji, a šećer je bio toliko cenjen da su ga vešti trgovci često koristili kao mito. Ovaj čarobi marcipan napravio je Vlajo Pešić sa ekipom restorana “Korzo”, a za potrebe eksperimentalnih rekonstrukcija čiji su rezultati publikovani u specijalnom editorijalu “Blic Žene”, januara 2018. Foto@Goran Srdanov

Srpskom srednjovekovnom proizvodnjom hrane dominiraju proizvođači sira i meda. Vlaški ili merovlaški sir spravljen od kozijeg ili ovčijeg mleka je baš kao i kiselo mleko proizvod koji strani trgovci rado primaju umesto novca u razmeni sa lokalnim stanovništvom, a pčelarstvo praktično prva profesija u domaćoj prehrambenoj proizvodnji čiji status potvrđuju vladarski ukazi i različiti propisi.

Posebno skupocene namirnice su bili začini, šećer i vino. Najvećim delom su stizale iz uvoza, a da bi u kasnijim periodima, mahom na vladarskim i manastirskim imanjima započela proizvodnja vina.

Zabava za muškarce i poneku ženu

U spisima domaćih i stranih srednjovekovnih autora ređe nailazimo na opise gozbi u enterijeru srpskog vladarskog dvora ili kakvog vlastelinskog doma, kada je vladar i sam gost za svečanom trpezom, odnosno nekog drugog vladarevog ličnog prostora, poput šatora, tog obaveznog mobilijara srednjovekovnog visokodostojnika, koji shodno svojim obavezama često putuje. Još ređe takve prizore vidimo u slikarstvu nemanjićke i postnemanjićke epohe, koje nam dozvoljava da samo indirektno pretpostavimo da nam se u pojedinim predstavama kaka je Svadba u Kani iz Kalenića ili Parabola o Carskoj gozbi iz Manasije, projavljuje zlatosjaj enterijera u kojima su pirovali i gospodari srpskih zemalja srednjeg veka.

Svadba u Kani, Manastir Kalenić, početak 15. veka

Ove dve intrigantne freske iz ranog 15. veka, kao i jedan broj minijatura u istovremenim rukopisima, prikazuju prizore luksuznog obedovanja koje između ostalog sugeriše jasno utvrđenu hijerarhiju sedenja za trpezom, baš kao što akcentira raskošnu odeću učesnika gozbe kao da se u ovakvim prilikama podrazumeva izvesni dres kod, da upotrebimo jedan savremeni termin.

Nema sumnje da se i za trpezom srpskih vladara i visokodostojnika, baš kao i za onom običnog čovek zna red. Iz uporednih srednjovekovnih izvora je dobro poznato da na gozbama u pravilu obeduju muškarci, odnosno da im se žene priključuju u vanredno retkim prilikama i da se takvi izuzeci prave jedino kada je reč o vladarkama. U slučaju javnih, opštenarodnih gozbi prvo se služe muškarci, za njima žene i naposletku deca. Ovakvi obrasci su u srpskom društvu zadržani u vladarskom, ali i domovima građana, sve do prve polovine 19. veka, a na selu i duže.

Trpezna zdela, keramika, Lazarev grad, Krusevac, 14. vek, Narodni muzej Kruševac

Na velikim i mnogoljudnim gozbama postoji i svojevrsna hijerarhija u smislu rasporeda stolova, odnosno količine i kvaliteta hrane koja se iznosi pred pripadnike različitih staleža. Praksa je da vladar odredi i kada će se u kojoj količini i šta od namirnica podeliti sirotinji nakon velikih slavlja ili u redovnim godišnjim ciklusima koji su vezani za održavanje u srednjem veku uobičajenih trgova, vašara i panađura. U srpskim zemljama srednjeg veka o distribuciji hrane sirotinji u prvom redu se starala crkva.

Sinovi Božji i kćeri čovečje sa dragocenom predstavom igrača kola i svirača, Dečani, 14. vek

Pored hijerarhije i fine odeće, gozba je imala još jednu naročitu dimenziju – muziku, pesmu i zabavu. Svirači, akrobate, gutači vatre, krotitelji zveri, plesači i glumci bili su neizostavni učesnici javnog spektakla tokom vašara, trgova i panađura, ali i tom svadbenih i drugih gozbi. Na štetne reči skomraha (srednjovekovni naziv za glumce) posebno ukazuju propovednici i hroničari u monaškoj rizi, međutim sumnje nema da oni svoje mesto imaju i na gozbama najvišeg ranga, tamo gde čak i posebno razdragan vladar, poput Stefana Prvovenčanog, uzme u ruke gusle (ovde je važno napomenuti da pod pojmom gusle srednjovekovni čovek podrazumeva sve žičane instrumente!) pa i sam zasvira i zapeva svojim gostima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

Ako i sami želite da probate nešto sa srednjovekovne trpeze evo proverenih predloga 🙂

Srednjovekovna gastronomija: 7 Artisovih recepata za ljubitelje prošlosti

post

Hrana i ljubav: Afroditini zalogaji

Uvodna duplerica editorijala o afrodizijacima časopisa “Lepota i zdravlje”, mart 2015. Prema ideji Tamare Ognjević. Manekeni: Anja Stamenković i Vladan Miljković. Stajling: Tijana Jovanović Foto@Sever Zolak

Poželeli smo pre neku godinu da u saradnji sa časopisom “Lepota i zdravlje”, proverimo moć afrodizijaka. Da „otputujemo“ u carstvo hrane kojoj se pripisuju čarobna svojstva. Ovo je priča o zavirivanju u meni boginje ljubavi uz pomoć maestralnih delicija šefova kuhinje i poslastičarnice čuvenog beogradskog hotela “Moskva”, te modnu, filmsku i umetničku “intervenciju”.

Distanca između hrane i ljubavi,  jedenja i seksa je toliko tanana da često zapravo i ne postoji.  Od čuvene krilatice – kakav na jelu takav na delu, preko činjenice da hranom i jedenjem nesvesno definišemo privlačnost nekog atraktivnog ljudskog bića (kakva riba, sladak je kao šećer, prava je puslica, i sl.) do neposrednog iskazivanja namere – poješću te koliko te volim – hrana i ljubav plešu najvatreniji tango svih vremena.

Nije potrebno imati vrcavi, lucidni um jednog Kazanove pa povezati obilje trpeze ispunjene delikatnim jelima i retkim namirnicama sa posteljom kojom gospodare ništa manje zavodljivi majstori ljubavne umetnosti. Naposletku, najuzbudljivije priče ljudske civilizacije dolaze upravo iz kuhinje i spavaće sobe za koje molim da u ovom slučaju budu shvaćene pre kao metafore nego kao realni prostor, jer jesti i voditi ljubav možemo na različitim mestima.

Majstor Antonije Burgundski, Javno kupatilo, From Facta et dicta memorabilia Valerius Maximusa, oko 1470, minijatura temperom i zlatom na pergamentu, Državna biblioteka, Berlin

Naši preci su u antici, srednjem veku i renesansi obožavali da isto čine u kupatilu. Ljubav i hrana su poticali silna uzbuđenja kad se povežu sa vodom, masažom i finim mirisima, pa nas Bokačo u svom lascivnom „Dekameronu“ iscrpno obaveštava o intimnom susretu izvesnog Salabeta i jedne nesumnjivo otmene dame, koji su pre nego umotani u bele plahte poprskane mirisnom vodom od ruža, jasmina i narandži, uživali u zajedničkom kupanju. Kruna ovog spa & love koncepta bilo je jedenje finih kolača i ispijanje slatkog vina iz srebrnih pehara. Tako je boginja Afrodita svim sredstvima svog očaravjućeg arsenala zanosila ovo dvoje knjiških ljubavnika na način koji i danas raspaljuje našu maštu. Da njeno ime i delo nisu nestali sa evropske pozornice i nežnih, ali i bludnih misli ovdašnje civilizacije, čak ni u času kada su svi ostali antički bogovi završili u Danteovom “Paklu”, govori pre svega delikatan pojam afrodizijaka – tvari čija oralna konzumacija najdirektnije utiče na naš libido. Namerno naglašavam tvari, jer afrodizijaci ne moraju biti isključivo hrana, odnosno namirnice koje manje ili više konzumiramo u našoj redovnoj ishrani. U priči o afrodizijacima postoji i ona njihova tamna, magijska strana koja zahteva izvesna tajna znanja, hladnokrvnost i sastojke do kojih se u moderno doba teško dolazi (mandragora, oči daždevnjaka, urin device, lobanja osuđenika na smrt i sl.). Ali o tome nekom drugom zgodom.

Jakob fon Varte, Dame kupaju viteza, Codex Manesse, minijatura u zborniku ljubavne poezije, prva polovina 14. veka, Univerzitetska biblioteka, Hajdelberg

Kad je definitivno ugovoren editorijal koji je pred vama bila sam svesna da moramo ukazati na njegova tri ključna sastojka – hranu, ljubav i priču.

Dve nesumnjivo najveće vitalne energije najdirektnije vezane za preživljavanje i produženje vrste su hrana i seks. Da bismo jeli dovoljna je glad, a da bismo vodili ljubav takođe nije potrebna velika filozofija. Naravno, u svemu postoji izvesna gradacija. I ždranje je jedenje, kao što je bludničenje takođe dobar put da se stigne do izvesnih rezultata. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju odsustvo finese, želje za igrom čiji je krajnji cilj zavođenje, odsustvo mašte i emocije svode i hranu i seks na čin bez lepote i užitka. Ili, kako to dobro opaža Anais Nin, obraćajući se anonimnom naručiocu ljubavnih priča koji bi da izbaci sve predradnje, a posebno književni ukras u smislu opisa, i pređe na seks – Samo jednodušno pulsiranje seksa i srca može da izazove ekstazu.

Plavi patlidžan i njegov trenutni afrodizijački efekat, Tacuinum Sanitatis, minijatura, 14. vek, Nacionalna biblioteka, Pariz

Ipak, afrodizajak nad afrodizijacima, uz dužno poštovanje prema svim kulinarskim kreacijama koje su koristile legendarne ljubavnice poput Kleopatre i madam Pompadur, jeste – priča. Stoga sam, ušavši na vrata luksuznog apartmana 319 u beogradskom hotelu „Moskva“, gde je snimljen editorijal o afrodizijacima, počela da pričam. O Evinoj jabuci i Kleopatrinim biserima, o Anjinoj (naša manekenka) kosi koja neodoljivo podseća na onu božanstvenu grivu Botičelijeve Venere (Afrodite) koja izranja iz mora na velikoj školjci, o činjenici da Vlada (naš manken) pomalo liči na Džejmija Dornana alijas gospodina Greja, junaka filma „50 nijansi sive“, o tome da su se španske plemkinje krile kako bi pile vruću čokoladu, taj moćni afrodizijak Novog sveta, koji je Inkvizicija najstrože branila otmenim gospođama i deci, o celeru koji je Luj XV strastveno gutao verujući u njegove čudesne moć,i i ostrigama i šampanjcu koje je sa svojim ljubavnicima tamne kože tamanila kraljica noći – Paolina Bonaparta, nama mnogo poznatija kao Napoleonova sestra i osoba koju je slavni vajar Antonio Kanova obesmrtio vajajući po njenom liku glavnu junakinju ove priče Veneru (Afroditu).

Dama se kupa, tapiserija, oko 1500, Nizozemska umetnost, Muzej Klini, Pariz

I dok je priča tekla, a ljubazno hotelsko osoblje kao na nekoj briselskoj tapiseriji sa predstavama života otmenog sveta u renesansi, prinosilo poslužavnike, ovale, čaše, tacne i dozne za kolače ispunjene tako lepo aranžiranom hranom, zanosnih oblika i intenzivnih boja, editorijal se naprosto snimao sam. Iniciran dobrom unutrašnjom energijom tako da je sve, da upotrebim reči našeg majstora fotografije Severa Zolaka – kliknulo. Odjednom su svi bili opušteni, nasmejani i razgovorljivi, a ljudi koji su se praktično prvi put tog dana sreli (tu mislim pre svega na naše mankene) razvili su neverovatnu hemiju, ušetali u moju priču i nastavili da je pripovedaju sami.

Zamisao da kroz pet fotografija ispričamo jedan ljubavni sastanak praćen odgovarajućom hranom za koju se kroz vreme veruje da stimuliše libido i pozitivno utiče na ukupno erotsko raspoloženje i seksualnost, još jednom je dokazala istinitost duhovite i mudre tvrdnje briljantne Izabele Aljende, autorke „Afrodite“, da sam pomen da je nešto afrodizijak najdirektnije stimuliše ljudsku maštu u odgovarajućem smeru.

Sve što je zeleno podstiče životnu energiju ~ kažu drevni evropski i azijski tekstovi. Madam Pompadur je iz tog razloga svog ljubavnika Luja XV neumorno hranila salatama. Kombinacija nekoliko vrsta zelenih salata, začinskog bilja i piletine sa dodatkom paradajza, koga su Španci u Evropu doneli kao vrhunski afrodizijak poznat pod imenom „ljubavna jabuka“, idealan je lagani obrok za one pred kojima je noć puna nesanice. Foto@Sever Zolak

Tako je ova priča počela otmenom distancom u kojoj dvoje privlačnih ljudi, naročito doteranih za prvi sastanak, dele u restoranu hotela „Moskva“ raskošnu salatu sa komadićima pilećeg mesa i začinskim biljem. Sam akt zajedničkog jedenja, potaknut zagrevajućim efektom eteričnih ulja koje nalazimo u ruzmarinu, nani, majčinoj dušici, dobro je doziran stimulans  i metaforični začin u jednoj igri koja otvara dovoljno prostora da se opustimo i upoznamo svog potencijalnog partnera.

Danas toliko anatemisan šećer smatran je kroz vreme eliksirom života. Bio je skuplji od zlata, a u srednjem veku su ga stavljali i u supe i čorbe. Kombinovan u formi kolača sa čokoladom koju su Asteci konzumirali kao hranu snage i plodnosti, vanilom i voćem, postaje moćno sredstvo zavođenja. Čokoladne kuglice s pomorandžom i bademima, i mini korpice s malinama, mandarinom i kivijem, pravi su Afroditini zalogaji. Foto@Sever Zolak

U svakom ljudskom odnosu se ispituje granica poverenja. U emotivnom odnosu naročito. Otuda je legendarna scena iz filma „Devet ipo nedelja“ u kojoj Miki Rurk hrani Kim Bejsindžer najrazličitijim namirnicama u času dok ona ima povez preko očiju, bila inspiracija za našu drugu fotografiju. Istovremeno, istraživali smo fenomen šećera, čokolade i sitnih kolača koji se najdirektnije povezuju sa afrodizijačkim svojstvima. Skupoceni šećer je kroz vekove smatran samom esencijom koja potiče životnu energiju, pa dame i gospodu koja jedu bombone od marcipana vidimo i na srpskim freskama u Manasiji (Parabola o carskoj svadbi) i na flamanskim tapiserijama u Muzeju Klini (Dama s jednorogom – Personifikacija ukusa).

Kada je reč o afrodizijacima morski plodovi su na samom vrhu liste. Među njima ostrige predstavljaju pravi hit zahvaljujući pre svega svojoj istorijskoj reputaciji – bile su omiljena hrana najvećeg ljubavnika svih vremena, Đakoma Kazanove. Foto@Sever Zolak

Kako se ljubavni susret kretao ka planiranom vrhuncu bilo je samo pitanje trenutka kad ćemo se sresti sa morskim plodovima, a pre svega ostrigama za koje je čak i naučno dokazano da poseduju onu količinu kalijuma koja presudno utiče na porizvodnju muškog hormona testosterona. Iako opravdano sumnjam da je Kazanova zbog kalijuma gutao ostrige, nema razloga da se ne poveruje da je najdirektinije osećao pozitivne efekte te materije prozaičnog imena, koja ga je manje interesovala od samog rituala koji je sprovodio sa damama koje je planirao da zavede. Kao i velikog venecijanskog ljubavnika i nas je više interesovao ritual nego kalijum. Može li nam to iko zameriti?

Zahvaljujući mehurićima šampanjac mnogo brže „ulazi“ u krv nego bilo koje drugo vino, a kada mu se dodaju jagode ili maline, prema erotskom protokolu postaje pravi poziv na ljubav. Rimljani su na orgijama punili čitave bazene penušavim vinom kako bi se u njemu kupali pre ljubavnog čina. Foto@Sever Zolak

Ostrige su nas prirodno odvele do šampanjca i jagoda, a ovi opet u čarobni spa svet hotela „Moskve“ koji se ugnezdio na ključnom, terazijskom „pršljenu“ velikog grebena koji dominira prestonicom. Para, voda, talasi, svetlucanje leda i piće za koji je jedan od najpoznatijih tvoraca istog, čuveni Dom Perinjon, upitan kakav je ukus šampanjca odgovorio – To je kao da pijem zvezde – po sebi su emitovali neopisivu magiju. To se prosto mora probati. I to udvoje.

Med i orasi su afrodizijaci bogova. Moćna supstanca koja okrepljuje i pokreće. Pojam medenog meseca nastao još u antici utemeljen je na praksi da se tek venčani bračni par stalno hrani medom kako bi mogao da se nosi sa erotskim prohtevima tela. Kada se tome doda i voće, a posebno jabuka taj simbol najvećeg iskušenja – uživanje može da počne. Foto@Sever Zolak

Zatvarajući krug zavođenja na način kako bi se on izvesno odigrao i u svakodnevici, veče puno varnica i noć prožetu vatrom završili smo doručkom u krevetu. A za doručak – med, orasi, lešnici, voće, slatki kroasani … dakle, ponovo afrodizijaci, okrepljivači, sredstvo da se obnovi izgubljena energija i povrati polna želja. Još jedna priča u priči, ali i trenutak u kome ćemo simbolično zatvoriti vrata apartmana u kome je tokom poseta Beogradu boravio slavni Lućano Pavaroti, i ostaviti naše ljubavnike da dalje pletu niti svoje sage koja može imati najrazličitije svršetke. Odnosno, dozvoliti vašoj mašti da priču dovrši prema sopstvenom nahođenju.

Svesna da ljudi najčešće ne kuvaju prema receptima, iako ih mnogi strasno sakupljaju, baš kao što sasvim sigurno ne vode ljubav prema priručniku, čak i kad je on spiritualno testiran i s nebesa preporučen kao što je to slučaj sa „Kama sutrom“, smatrala sam da na kraju ovog uzbudljivog editorijala, koji je doneo tako mnogo zadovoljstva svima nama koji smo u njemu učestvovali, treba dodati – pričajte sa svojim partnerima, pravite male, egzotične gozbe za dvoje, ispunite neke ideje zbog kojih crvenite, osetite unutrašnji impuls svog bića i predajte se s vremena na vreme Afroditi. Nećete se kajati. Naprotiv. I da – seks troši neuporedivo više kalorija od bilo kog sporta, a o prijatnosti valjda ne treba govoriti.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

Tim koji je realizovao L&Z editorijal u Pavarotijevom apartmanu Hotela “Moskva” u Beogradu (sleva na desno): Sever Zolak, fotografija, Tijana Jovanović, stajling, Tamara Mihajlović, frizura, Anja Stamenković, model, Vlada Miljković, model, Nina Radovanović, šminka i Tamara Ognjević, ideja i tekst.

(Ovaj tekst je prvi put publikovan u martovskom broju časopisa “Lepota i zdravlje” 2015. godine, kompletan editorijal možete pogledati OVDE 

© Artis Center 2018

post

Artisova “Poslastičarnica” u Kući Simića u Kruševcu

Imamo izuzetno zadovoljstvo da u sredu i četvrtak (6-7. decembar) gostujemo kod naših kolega u Kući Simića Narodnog muzeja u Kruševcu kao partneri projekta Srećna slava, domaćice, autora Zorane Drašković Kovačević. Projekat koji čini izložba sa pratećim radionicama i predavanjima, nastala u saradnji sa lokalnom zajednicom, u fokusu ima krsnu slavu – jedini elementu nematerijalne kulturne baštine Srbije, upisan na Uneskovu Reprezentativnu listu – i naročit odnos na relaciji slava-žena u periodu dugom nekoliko vekova.

U okviru projekta, koje je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, pored izuzetno zanimljive izložbe, biće realizovana dva prateća programa iz produkcije Artisovog transdisciplinarnog projekta Poslastičarnica, i to radionica posnih slavskih kolača Posno, a slasno u kojoj će uzeti učešće desetak kruševačkih domaćica, koje će pripremiti nekoliko vrsta poslastica na osnovu recepta svojih majki, baka i parabaka, i predavanje Poslastičarnica ~ Slaviti i postiti ili o tajnama posnih kolača, koje će nakon svečanog otvaranja u 15 časova održati istoričarka umetnosti i gastroheritolog, Tamara Ognjević, koja je stručni kosultant izložbe Srećna slava, domaćice.

Otvaranje izložbe je u 13 časova, a pored Gorana Vesića, direktora Narodnog muzeja Kruševac, Zorane Drašković Kovačević, etnologa Zorice Simić, koja je jedan od autora izložbe, i Tamare Ognjević, govoriće i prof. dr Biljana Đorđević iz Narodnog muzeja u Beogradu, član Nacionalnog komiteta za zaštitu nematerijalnog nasleđa.

Poslastičarnica ~ Slaviti, a postiti ili o tajnama posnih kolača

Kakvi su to kolači bez jaja, mleka, putera? Vrhunski! Ništa ne predstavlja takav izazov za vešte, gizdave srpske domaćice na čijim slavama su poslastice kruna na glavi čarobne, raskošne slavske trpeze-neveste, kao posni kolači. A, kako je najslavljenija slava u Srba Sveti Nikola – posna, a i sve one koje padaju u sredu ili petak podrazumevaju posnu trpezu, pa samim tim i posne kolače, majstorstvo pravljenja posnih kolača je tradicija o kojoj ne znamo dovoljno. Kako su se kroz vreme snalazile naše bake i majke, šta danas čine vrsne domaćice? Kakav je simbolizam hrane i kolača na slavskoj trpezi? Postoje li zabrane i tabui kada je reč o pripremi slave i ženama koje su u toj proces uključene? Kakva predanja prate domaćice koje su pokušale da varaju i krišom stave malo jaja ili putera u svoje kolače? Zašto je uloga slavske domaćice posebno značajna za status žena u srpskom društvu u prošlosti? Njegovo veličanstvo margarin i njena svetost crna čokolada i još desetine priča iz riznice gastronomskog nasleđa predmet su radionice i predavanja koji će biti održani u sklopu pratećeg programa izložbe Narodnog muzeja u Kruševcu Srećna slava, domaćice, a deo su kompleksnih, gastroheritoloških istraživanja unutar Artisovog projekta Poslastičarnica.

© Artis Center 2017