post

Hrana i ljubav: Afroditini zalogaji

Uvodna duplerica editorijala o afrodizijacima časopisa “Lepota i zdravlje”, mart 2015. Prema ideji Tamare Ognjević. Manekeni: Anja Stamenković i Vladan Miljković. Stajling: Tijana Jovanović Foto@Sever Zolak

Poželeli smo pre neku godinu da u saradnji sa časopisom “Lepota i zdravlje”, proverimo moć afrodizijaka. Da „otputujemo“ u carstvo hrane kojoj se pripisuju čarobna svojstva. Ovo je priča o zavirivanju u meni boginje ljubavi uz pomoć maestralnih delicija šefova kuhinje i poslastičarnice čuvenog beogradskog hotela “Moskva”, te modnu, filmsku i umetničku “intervenciju”.

Distanca između hrane i ljubavi,  jedenja i seksa je toliko tanana da često zapravo i ne postoji.  Od čuvene krilatice – kakav na jelu takav na delu, preko činjenice da hranom i jedenjem nesvesno definišemo privlačnost nekog atraktivnog ljudskog bića (kakva riba, sladak je kao šećer, prava je puslica, i sl.) do neposrednog iskazivanja namere – poješću te koliko te volim – hrana i ljubav plešu najvatreniji tango svih vremena.

Nije potrebno imati vrcavi, lucidni um jednog Kazanove pa povezati obilje trpeze ispunjene delikatnim jelima i retkim namirnicama sa posteljom kojom gospodare ništa manje zavodljivi majstori ljubavne umetnosti. Naposletku, najuzbudljivije priče ljudske civilizacije dolaze upravo iz kuhinje i spavaće sobe za koje molim da u ovom slučaju budu shvaćene pre kao metafore nego kao realni prostor, jer jesti i voditi ljubav možemo na različitim mestima.

Majstor Antonije Burgundski, Javno kupatilo, From Facta et dicta memorabilia Valerius Maximusa, oko 1470, minijatura temperom i zlatom na pergamentu, Državna biblioteka, Berlin

Naši preci su u antici, srednjem veku i renesansi obožavali da isto čine u kupatilu. Ljubav i hrana su poticali silna uzbuđenja kad se povežu sa vodom, masažom i finim mirisima, pa nas Bokačo u svom lascivnom „Dekameronu“ iscrpno obaveštava o intimnom susretu izvesnog Salabeta i jedne nesumnjivo otmene dame, koji su pre nego umotani u bele plahte poprskane mirisnom vodom od ruža, jasmina i narandži, uživali u zajedničkom kupanju. Kruna ovog spa & love koncepta bilo je jedenje finih kolača i ispijanje slatkog vina iz srebrnih pehara. Tako je boginja Afrodita svim sredstvima svog očaravjućeg arsenala zanosila ovo dvoje knjiških ljubavnika na način koji i danas raspaljuje našu maštu. Da njeno ime i delo nisu nestali sa evropske pozornice i nežnih, ali i bludnih misli ovdašnje civilizacije, čak ni u času kada su svi ostali antički bogovi završili u Danteovom “Paklu”, govori pre svega delikatan pojam afrodizijaka – tvari čija oralna konzumacija najdirektnije utiče na naš libido. Namerno naglašavam tvari, jer afrodizijaci ne moraju biti isključivo hrana, odnosno namirnice koje manje ili više konzumiramo u našoj redovnoj ishrani. U priči o afrodizijacima postoji i ona njihova tamna, magijska strana koja zahteva izvesna tajna znanja, hladnokrvnost i sastojke do kojih se u moderno doba teško dolazi (mandragora, oči daždevnjaka, urin device, lobanja osuđenika na smrt i sl.). Ali o tome nekom drugom zgodom.

Jakob fon Varte, Dame kupaju viteza, Codex Manesse, minijatura u zborniku ljubavne poezije, prva polovina 14. veka, Univerzitetska biblioteka, Hajdelberg

Kad je definitivno ugovoren editorijal koji je pred vama bila sam svesna da moramo ukazati na njegova tri ključna sastojka – hranu, ljubav i priču.

Dve nesumnjivo najveće vitalne energije najdirektnije vezane za preživljavanje i produženje vrste su hrana i seks. Da bismo jeli dovoljna je glad, a da bismo vodili ljubav takođe nije potrebna velika filozofija. Naravno, u svemu postoji izvesna gradacija. I ždranje je jedenje, kao što je bludničenje takođe dobar put da se stigne do izvesnih rezultata. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju odsustvo finese, želje za igrom čiji je krajnji cilj zavođenje, odsustvo mašte i emocije svode i hranu i seks na čin bez lepote i užitka. Ili, kako to dobro opaža Anais Nin, obraćajući se anonimnom naručiocu ljubavnih priča koji bi da izbaci sve predradnje, a posebno književni ukras u smislu opisa, i pređe na seks – Samo jednodušno pulsiranje seksa i srca može da izazove ekstazu.

Plavi patlidžan i njegov trenutni afrodizijački efekat, Tacuinum Sanitatis, minijatura, 14. vek, Nacionalna biblioteka, Pariz

Ipak, afrodizajak nad afrodizijacima, uz dužno poštovanje prema svim kulinarskim kreacijama koje su koristile legendarne ljubavnice poput Kleopatre i madam Pompadur, jeste – priča. Stoga sam, ušavši na vrata luksuznog apartmana 319 u beogradskom hotelu „Moskva“, gde je snimljen editorijal o afrodizijacima, počela da pričam. O Evinoj jabuci i Kleopatrinim biserima, o Anjinoj (naša manekenka) kosi koja neodoljivo podseća na onu božanstvenu grivu Botičelijeve Venere (Afrodite) koja izranja iz mora na velikoj školjci, o činjenici da Vlada (naš manken) pomalo liči na Džejmija Dornana alijas gospodina Greja, junaka filma „50 nijansi sive“, o tome da su se španske plemkinje krile kako bi pile vruću čokoladu, taj moćni afrodizijak Novog sveta, koji je Inkvizicija najstrože branila otmenim gospođama i deci, o celeru koji je Luj XV strastveno gutao verujući u njegove čudesne moć,i i ostrigama i šampanjcu koje je sa svojim ljubavnicima tamne kože tamanila kraljica noći – Paolina Bonaparta, nama mnogo poznatija kao Napoleonova sestra i osoba koju je slavni vajar Antonio Kanova obesmrtio vajajući po njenom liku glavnu junakinju ove priče Veneru (Afroditu).

Dama se kupa, tapiserija, oko 1500, Nizozemska umetnost, Muzej Klini, Pariz

I dok je priča tekla, a ljubazno hotelsko osoblje kao na nekoj briselskoj tapiseriji sa predstavama života otmenog sveta u renesansi, prinosilo poslužavnike, ovale, čaše, tacne i dozne za kolače ispunjene tako lepo aranžiranom hranom, zanosnih oblika i intenzivnih boja, editorijal se naprosto snimao sam. Iniciran dobrom unutrašnjom energijom tako da je sve, da upotrebim reči našeg majstora fotografije Severa Zolaka – kliknulo. Odjednom su svi bili opušteni, nasmejani i razgovorljivi, a ljudi koji su se praktično prvi put tog dana sreli (tu mislim pre svega na naše mankene) razvili su neverovatnu hemiju, ušetali u moju priču i nastavili da je pripovedaju sami.

Zamisao da kroz pet fotografija ispričamo jedan ljubavni sastanak praćen odgovarajućom hranom za koju se kroz vreme veruje da stimuliše libido i pozitivno utiče na ukupno erotsko raspoloženje i seksualnost, još jednom je dokazala istinitost duhovite i mudre tvrdnje briljantne Izabele Aljende, autorke „Afrodite“, da sam pomen da je nešto afrodizijak najdirektnije stimuliše ljudsku maštu u odgovarajućem smeru.

Sve što je zeleno podstiče životnu energiju ~ kažu drevni evropski i azijski tekstovi. Madam Pompadur je iz tog razloga svog ljubavnika Luja XV neumorno hranila salatama. Kombinacija nekoliko vrsta zelenih salata, začinskog bilja i piletine sa dodatkom paradajza, koga su Španci u Evropu doneli kao vrhunski afrodizijak poznat pod imenom „ljubavna jabuka“, idealan je lagani obrok za one pred kojima je noć puna nesanice. Foto@Sever Zolak

Tako je ova priča počela otmenom distancom u kojoj dvoje privlačnih ljudi, naročito doteranih za prvi sastanak, dele u restoranu hotela „Moskva“ raskošnu salatu sa komadićima pilećeg mesa i začinskim biljem. Sam akt zajedničkog jedenja, potaknut zagrevajućim efektom eteričnih ulja koje nalazimo u ruzmarinu, nani, majčinoj dušici, dobro je doziran stimulans  i metaforični začin u jednoj igri koja otvara dovoljno prostora da se opustimo i upoznamo svog potencijalnog partnera.

Danas toliko anatemisan šećer smatran je kroz vreme eliksirom života. Bio je skuplji od zlata, a u srednjem veku su ga stavljali i u supe i čorbe. Kombinovan u formi kolača sa čokoladom koju su Asteci konzumirali kao hranu snage i plodnosti, vanilom i voćem, postaje moćno sredstvo zavođenja. Čokoladne kuglice s pomorandžom i bademima, i mini korpice s malinama, mandarinom i kivijem, pravi su Afroditini zalogaji. Foto@Sever Zolak

U svakom ljudskom odnosu se ispituje granica poverenja. U emotivnom odnosu naročito. Otuda je legendarna scena iz filma „Devet ipo nedelja“ u kojoj Miki Rurk hrani Kim Bejsindžer najrazličitijim namirnicama u času dok ona ima povez preko očiju, bila inspiracija za našu drugu fotografiju. Istovremeno, istraživali smo fenomen šećera, čokolade i sitnih kolača koji se najdirektnije povezuju sa afrodizijačkim svojstvima. Skupoceni šećer je kroz vekove smatran samom esencijom koja potiče životnu energiju, pa dame i gospodu koja jedu bombone od marcipana vidimo i na srpskim freskama u Manasiji (Parabola o carskoj svadbi) i na flamanskim tapiserijama u Muzeju Klini (Dama s jednorogom – Personifikacija ukusa).

Kada je reč o afrodizijacima morski plodovi su na samom vrhu liste. Među njima ostrige predstavljaju pravi hit zahvaljujući pre svega svojoj istorijskoj reputaciji – bile su omiljena hrana najvećeg ljubavnika svih vremena, Đakoma Kazanove. Foto@Sever Zolak

Kako se ljubavni susret kretao ka planiranom vrhuncu bilo je samo pitanje trenutka kad ćemo se sresti sa morskim plodovima, a pre svega ostrigama za koje je čak i naučno dokazano da poseduju onu količinu kalijuma koja presudno utiče na porizvodnju muškog hormona testosterona. Iako opravdano sumnjam da je Kazanova zbog kalijuma gutao ostrige, nema razloga da se ne poveruje da je najdirektinije osećao pozitivne efekte te materije prozaičnog imena, koja ga je manje interesovala od samog rituala koji je sprovodio sa damama koje je planirao da zavede. Kao i velikog venecijanskog ljubavnika i nas je više interesovao ritual nego kalijum. Može li nam to iko zameriti?

Zahvaljujući mehurićima šampanjac mnogo brže „ulazi“ u krv nego bilo koje drugo vino, a kada mu se dodaju jagode ili maline, prema erotskom protokolu postaje pravi poziv na ljubav. Rimljani su na orgijama punili čitave bazene penušavim vinom kako bi se u njemu kupali pre ljubavnog čina. Foto@Sever Zolak

Ostrige su nas prirodno odvele do šampanjca i jagoda, a ovi opet u čarobni spa svet hotela „Moskve“ koji se ugnezdio na ključnom, terazijskom „pršljenu“ velikog grebena koji dominira prestonicom. Para, voda, talasi, svetlucanje leda i piće za koji je jedan od najpoznatijih tvoraca istog, čuveni Dom Perinjon, upitan kakav je ukus šampanjca odgovorio – To je kao da pijem zvezde – po sebi su emitovali neopisivu magiju. To se prosto mora probati. I to udvoje.

Med i orasi su afrodizijaci bogova. Moćna supstanca koja okrepljuje i pokreće. Pojam medenog meseca nastao još u antici utemeljen je na praksi da se tek venčani bračni par stalno hrani medom kako bi mogao da se nosi sa erotskim prohtevima tela. Kada se tome doda i voće, a posebno jabuka taj simbol najvećeg iskušenja – uživanje može da počne. Foto@Sever Zolak

Zatvarajući krug zavođenja na način kako bi se on izvesno odigrao i u svakodnevici, veče puno varnica i noć prožetu vatrom završili smo doručkom u krevetu. A za doručak – med, orasi, lešnici, voće, slatki kroasani … dakle, ponovo afrodizijaci, okrepljivači, sredstvo da se obnovi izgubljena energija i povrati polna želja. Još jedna priča u priči, ali i trenutak u kome ćemo simbolično zatvoriti vrata apartmana u kome je tokom poseta Beogradu boravio slavni Lućano Pavaroti, i ostaviti naše ljubavnike da dalje pletu niti svoje sage koja može imati najrazličitije svršetke. Odnosno, dozvoliti vašoj mašti da priču dovrši prema sopstvenom nahođenju.

Svesna da ljudi najčešće ne kuvaju prema receptima, iako ih mnogi strasno sakupljaju, baš kao što sasvim sigurno ne vode ljubav prema priručniku, čak i kad je on spiritualno testiran i s nebesa preporučen kao što je to slučaj sa „Kama sutrom“, smatrala sam da na kraju ovog uzbudljivog editorijala, koji je doneo tako mnogo zadovoljstva svima nama koji smo u njemu učestvovali, treba dodati – pričajte sa svojim partnerima, pravite male, egzotične gozbe za dvoje, ispunite neke ideje zbog kojih crvenite, osetite unutrašnji impuls svog bića i predajte se s vremena na vreme Afroditi. Nećete se kajati. Naprotiv. I da – seks troši neuporedivo više kalorija od bilo kog sporta, a o prijatnosti valjda ne treba govoriti.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

Tim koji je realizovao L&Z editorijal u Pavarotijevom apartmanu Hotela “Moskva” u Beogradu (sleva na desno): Sever Zolak, fotografija, Tijana Jovanović, stajling, Tamara Mihajlović, frizura, Anja Stamenković, model, Vlada Miljković, model, Nina Radovanović, šminka i Tamara Ognjević, ideja i tekst.

(Ovaj tekst je prvi put publikovan u martovskom broju časopisa “Lepota i zdravlje” 2015. godine, kompletan editorijal možete pogledati OVDE 

© Artis Center 2018

post

Predavanje: Sveti Sava i gastronomija – od hobotnica do pereca

POPUNJENO!!!

Subota, 27. januar, 11 časova – Share Square, Koče Popovića (nekadašnja Zagrebačka, Savamala) br. 4

Prijavljivanje obavezno – ograničen broj mesta!

Artisove Svetosavke priče su već jedna vrsta naše januarske tradicije kojom započinjemo novi ciklus šetnji, putovanja, predavanja i drugih programa u svakoj novoj godini. Ovog puta baš na dan kad se praznuje najveći srpski svetitelj, predavanjem uz kafu i degustaciju kolača, posebno kreiranog povodom priče o tome kako su Sveti Sava i njegova epoha, shvatali ishranu.

Pričaćemo o simbolizmu hrane u srednjem veku, ondašnjoj monaškoj trpezi, razumevanju onoga što srednjovekovni čovek naziva “prirodnim kvalitetom”, manastirskim tipicima kao svojevrsnim pravilnicima o načinu života monaške zajednice, s posebnim osvrtom na one njihove sadržaje koji se tiču hrane i kulture obedovanja. Otkrićemo zašto Sveti Sava toliko insistira na hobotnicama i morskim plodovima u ishrani monaha, šta je “ukrop sa kiminom” koji smatra zdravstvenom preventivom, na koji način posmatra gozbe i javna okupljanja, kako vidi hranu kao lek u svakodnevici vremena u kome je živeo i delao kao prosvetitelj. Saznaćemo, takođe, kako su perece, pecivo svojstveno germanskom gastronomskom nasleđu, postale svetosavske.

Tajna večerea, detalj freske, Bogorodica Ljeviška, 14. vek

Biće to prilika da se sretnemo i sa specijalnim izdanjem časopisa “Blic Žena”, koje izlazi upravo 27. januara, a u kome smo sarađivali na realizaciji sedam jela sa srednjovekovnog menija na temelju istraživanja sprovedenih u okviru Artisovog projekta “Živeti prošlost – Srpska srednjovekovna gastronomija”, koji je Međunarodni savet muzeja (ICOM) nagradio kao projekat godine 2017. 

Posebno iznenađenje predstavljaju kolači, koje ćemo premijerno degustirati, a koje kreira naš partner na projektu “Poslastičarnica”, najstarija slatka kuća u Beogradu – “Pelivan”. 

Cena programa: 900 RSD

(Cena obuhvata i posluženje – jedno piće i kolače)

Prijavljivanje mejlom ili telefonom:

office@artiscenter.com

065 864 38 00

© Artis Center 2018

post

Neobična putovanja ~ Beč za povređene

Bečki kolaž za povređene. Foto@Aleksandra Sretenović

Kada čovek pođe na putovanje nada se svemu najlepšem. Gradu ili zemlji u koju je krenuo, umetničkim delima (posebno ako je pošao na put zbog neke izložbe ili naročitog remek dela), gastronomskim specijalitetima, druženju, dobrim fotografijama, opuštanju, begu od svakodnevice … Svako putovanje je u njamnaju ruku jedan novi život. Međutim, šta ako već od početka cela lepa zamisao krene u suprotnom pravcu? Ako se putovanje pretvori ili bar pokuša da se pretvori u košmar? Naša saradnica Aleksandra Sretenović imala je jedno takvo iskustvo nedavno u Beču i evo kako se izborila sa lošim rasporedom zvezda u putnom horoskopu

Gornji Belvedere, palata princa Eugena Savojskog, 18. vek, Beč. Foto@Aleksandra Sretenović

Evo šta sve možete raditi u Beču ako vam se, kao meni, desi da teško povredite nogu već ulazeći u autobus…

Kao prvo, služeći se već kljakavom nogom možete izvesti spektakularan pad nasred Parndorfa i tako: 1) probati da dobijete dodatni popust, 2) izazvati nervni slom prodavaca zbog uništenog izloga i 3) shvatiti da su ljudi spremni da pomognu čak i u groznici kupovine. Alternativno (ili jer nemate kuda pošto vas niko više neće primiti u prodavnicu), zanemarite šoping i kupite hrskavu, zlatnu perecu iliti precel. Morate probati to pecivo koje je i pekarski esnaf uzeo za svoj simbol. Kažu da je precel svakako nastao u Evropi, međutim, razne su priče o tome kako se tačno desilo da se štapić testa tako ispreplete. Moja omiljena je da ih je izmislio sveštenik, kao nagradu za dečicu koja pravilno nauče molitvu. Po toj priči, oblik perece simbolizuje ukrštene ruke na grudima, a ja vam garantujem da duh sveti neće biti daleko kada je zagrizete.

Ako ne možete da hodate uvek možete da jedete, a usput i pazarite neki dobar kuvar s originalnim receptima za bečke specijalitete. Foto@ Aleksandra Sretenović

Sledeća stvar je obilazak Beča. Autobus prolazi pored najvažnijih zgrada ali ne, to nije pravi obilazak već tek toliko da shvatite kako grad izgleda. Ipak, kod Hundertvaserove kuće se obavezno staje. E sad, Hundertvaser je bio mnogo uvrnut tip. Kada vidim njegove slike, uvek pomislim da je u toku izložba dečijih crteža, a kada priđem bliže vidim da se to jedno dete u duši ozbiljno igralo četkicom. Mnogo jarkih boja, linije krive, svakakve, i toliko detalja koje treba otkriti. Neverovatan spoj prirode i arhitekture, koji je sa platna iskočio na ulicu u vidu njegove čuvene kuće. Da ne naglašavam, naravno da Hundertvasera nije bilo briga hoće li koga boleti noga dok bude obilazio tu neobičnu građevinu koja se, usred uštogljenog komšiluka, krivi i uvija u raznim bojama. Dok čežnjivo gledam kako se svi drugi veru stepenicama, pitam se koje od svojih nekoliko izmišljenih imena bi stavio na svoje poštansko sanduče. Dozvoljavam da me inspiriše njegova neobičnost, ideje i upornost da ih ostvari.

A okolo zgrade, čiste i mirne, kao i ulica. Deo koji turistima i nije zanimljiv ali, ako baš morate tu da sačekate ostale, uživajte malo u tišini. I dok se ono “štrase” polako u mojoj glavi pretvara u Štraus, ulica više nije ni mirna, ni prazna. Potkovice lipicanera udaraju o kaldrmu, neka frojlajn pažljivo smešta svoju dugu suknju u kočiju, gospoda šetaju ulicom dok se dečaci u mornarskim uniformama igraju terajući kolut između sebe. Negde sa sprata note valcera padaju po toj veseloj gužvi i utope se u pravu uličnu trič-trač polku. Tako, možete pustiti mašti na volju samo bez preterivanja i dirigovanja na ulici. Imajte u vidu bečku tradiciju psihoanalize, košulje u svim veličinama još uvek su dostupne.

Kupola Umetničko-istorijskog muzeja u Beču. Nalazi se tačno iznad tamošnjeg restorana-poslastičarnice. Foto@Suzana Spasić

Stižemo do palate Belvedere. E to je stvarno lep pogled! Čista elegancija, bela, besprekorna, ogleda se u mirnom jezercetu. I to je tek deo celog kompleksa napravljenog za Eugena Savojskog čije je ime, sasvim slučajno, jedno vreme nosila i ulica u kojoj živim. Donji Belvedere je koristio kao svoju vilu, a Gornji Belvedere je napravljen kasnije kao reprezentativno zdanje namenjeno za ugošćavanje zvanica i razne svečanosti. Ja recimo nemam taj luksuz da pobacam stvari po sobi i goste primim u drugoj palati, ali princ je imao tu privilegiju. Privilegovani su i oni koji stanuju u neposrednoj blizini. Na terasi zgrade, tik uz ogradu dvorca, sto i dve stolice. Neko se svakoga jutra budi sa ovim pogledom. Neko pije melanž kafu dok patke klize po ovom jezeru. Ili možda psuje što od turističkih autobusa ne može da parkira auto, i to je moguće.

Sledi pešačka tura. Pošto je grupa znatno brža od mene, preostaje da na prvom štandu uzmem plan grada i polako krenem sama do mesta okupljanja. Po centru Beča špartaju istočnoevropski momci prerušeni u carske podanike i, sve meškoljeći se u tim livrejama koje nikako da im legnu, ljubazno daju informacije turistima. Kako znam odakle su? Pa, ćopajući po gradu, stala sam kod svakog da odmorim i popričam. Dakle, možete upoznati ljude. Po nekim podacima, skoro četvrtina stanovništva Beča su naši ljudi, pa se ni ne osećate kao stranac.

Dva majstora, Rafael i Saher, a igrom slučaja (ne)srećno povređeni namernik u sredini. Foto@ Aleksandra Sretenović

Hodam dalje, vrlo pažljivo, i čini mi se da svi turisti sveta hrle meni u susret. Da me sruše ili, eventualno, da ih slikam. Ulazim u apoteku i stajem u red iza bračnog para sa preslatkim dečakom i čivavom. Dečak ima i trotinet. Kakva opuštenost i sloboda, ući u apoteku sa psom i mini mehanizacijom. Čak i noga malo manje boli do trenutka kada me mali monstrum ne opali tom skalamerijom po stopalu, a čupava zver besno zareži na mene stajući na stranu četvorogodišnjaka. Momentalno tečno progovaram nemački, iz mene se izlije čitava bujica psovki koje zvuče kao Rilkeova poezija. Iznenada,u Beču, možete otkriti svoj skriveni potencijal.

Stajem kod japanskog restorana i zamolim za pomoć oko pravca, a oni mi uz uputstva, daju besplatno i malu porciju nudli. Znači, ako delujete prilično umorno i izgubljeno, neko će vas I nahraniti. Usput nailazim na prosjaka u invalidskim kolicima. Podozrivo gleda kako hramljem, plaši se da sam došla da mu otmem posao. Dajem mu sitniš, a on mi zahvaljuje i ispriča kako je tu stigao. Eto, možete saznati nečiju životnu priču.

Niste znali da kafa i kolači imaju bolji ukus uz Rubensa? Foto@ Aleksandra Sretenović

Dalje slede muzeji. Svaki ima lift što posetiocima uskraćuje mogućnost da pogledaju neku od mojih tačaka kotrljanja niz stepenice. Ulaz u Umetničko-istorijski muzej je takav da većina ljudi odmah počne da ga fotografiše. Zaista, mogli biste sedeti dugo u tom holu, dok vas oči ne zabole od te raskoši. Fotografisanje izloženih slika je zabranjeno pa blicevi sevaju na sve strane, a nesrećni čuvar trči po sali pokušavajući da obustavi te svetlosne rafale. U muzeju najviše volim da priđem slici što bliže. Uvek tražim osušeni trag četkice, taj trenutak u kome umetnik i ja gledamo u tu jednu istu tačku meni je neprocenjiv. Čuvar međutim misli drugačije, posebno pošto moja bliskost sa umetnikom na trenutak aktivira alarm. Prvo se probijam kroz gužvu, a onda me Rubensova analiza mišića noge podseti da zaslužujem odmor. U prelepom kafeu muzeja poručujem saher tortu i uživam. Možete uživati, uvek.

U Albertini polako razgledam Rafaelova dela. Gužva je neverovatna, a vremena malo. Ne morate juriti da vidite baš sve slike, važno je da razumete one koje ste videli.

Beč – to je ono mesto gde prave najbolju štrudlu s jabukama. Foto@ Aleksandra Sretenović

I, na kraju, stižem u Šenbrun. Već sam ga obilazila pa odlučim da sednem u restoran i probam toplu štrudlu od jabuka. Konobar je Grk, iz Soluna. Preko glave mu je turista kaže. Niko ni ne stane da zamisli Mariju Tereziju kako šeta ovim parkom. Samo jure, jure. Pita odakle sam i donosi mi krišom čašu špricera, da ne vidi šef. I tako, možete pijuckati hladan špricer uz toplu štrudlu i gledati kako se sunce gasi nad krovom palate. Sehr schön!

Aleksandra Sretenović

© Artis Center 2017