post

Seminar: Muzej i komunikacija 7-8. decembar 2018.

Artis centar i Istorijski muzej Srbije u periodu 7-8. decembar 2018. organizuju seminar “Muzej i komunikacija: Znanja, veštine i alati” u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu (Trg Nikole Pašića 11). Intenzivni, sertifikovani seminar namenjen je grupi od svega 20 polaznika, a u cilju sticanja znanja i praktičnih veština kada je reč o muzejskom i PR-u kulturnog nasleđa.

Ovogodišnji seminar imao je svojevrsnu premijeru 2015. u Novom Sadu, kada je Artis u saradnji sa Nacionalnim komitetom Međunarodnog saveta muzeja (NK ICOM Srbija) organizovao prvu edukaciju ovog tipa u Galeriji Matice srpske i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Ovog puta je naš partner Istorijski muzej Srbije, a predavači neki od najuglednijih muzejskih, univerzitetskih, medijskih i stručnjaka iz civilnog sektora.

Predavači na ovogodišnjem seminaru: dr Nikola Krstović, dr Dušica Bojić, msr Nina Krstić, dr Snežana Mišić, Ljubomir Tošković i msr Tamara Ognjević

Biće to prilika da se čuju primeri dobre prakse u komunikaciji prema medijima, ali i drugim javnostima, kada je reč o muzejima i srodnim ustanovama u zemlji i inostranstvu, ali i novina u okviru kojih ćemo razgovarati o iskustvu muzejskog teatra, kao jednoj od mogućih formi interpretiranja nasleđa, te proći čitav niz treninga vezanih za direktnu komunikaciju sa medijima.

Poseban deo ovogodišnjeg seminara čini Okrugli sto “I ja volim pozorište” u okviru kojeg ćemo diskutovati sa eminentnim stručnjacima o potencijalima muzejskog teatra, dosadašnjim iskustivama, prednostima i manama ovog izuzetno zanimljivog oblika muzejske komunikacije. Učeće na okruglom stolu će uzeti: Elijana Gavrilović (Narodni Muzej u Beogradu), Dragan Kiurski (Muzej Kikinda), Aleksandar Conić (Dom Jevrema Grujića), dr Dušica Bojić (Istorijski muzej Srbije) i dr Nikola Krstović (Filozofski fakultet u Beogradu).

Pokrovitelj seminara “Muzej i komunikacija” je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, stručnu podršku nam je pružio Nacionalni komitet ICOM Srbija, a partner seminara je VR Photo Team. 

Seminar će biti održan u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu

GRUPA ZA SEMINAR 7-8. DECEMBRA JE POPUNJENA!!!

Ukoliko ste zainteresovani za učešće na seminaru neophodno je da imate u vidu sledeće:

1) Seminar je primarno namenjen muzejskim profesionalcima koji su zaduženi za komunikaciju, rad sa medijima i publikom, ali i svim onim licima koja u ovoj oblasti rade u kulturi;

2) Seminar ne podrazumeva kotizaciju, a za učesnike izvan Beograda je obezbeđeno noćenje u dvokrevetnim sobama sa doručkom – oni koji žele smeštaj u jednokrevetnim sobama vrše doplatu razlike iz sopstvenog budžeta;

3) Svi učesnici seminara koji dolaze izvan Beograda snose trošak sopstvenog prevoza na relaciji mesto boravka-Beograd-mesto boravka;

4) Organizatori obezbeđuju sredstva i uslove za rad, ručak (ketering) tokom trajanja seminara, kafu i kolače;

5) Prijave će se prihvatati po redosledu prijavljivanja, a rok za prijave je do popunjenja predviđene kvote od 20 osoba;

Opširnije o projektu Muzej i komunikacija možete pročitati OVDE . Kompletan program seminara možete preuzeti OVDE . Formular za prijavljivanje možete preuzeti OVDE .

Prijave treba slati na adresu office@artiscenter.com

Kordinator seminara je Andrijana Peković

Telefon: +381 (0) 64 48 46 476

andrijana.pekovic@artiscenter.com

© Artis Center 2018

post

Duh malih stvari: Umetnička radionica za kraj izložbe

Izložba cteža Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, nastala u saradnji Narodnog muzeja Kruševca i Artis centra, okončana je 30. juna nesvakidašnjom umetničkom radionicom u Kući Simića u Kruševcu u kojoj je učešće uzelo petnaest žena različitih godina, porekla i estetskog shvatanja. Radionica je bila i poslednji korak Artisovog senzorijuma, inspirisanog projektom muzeja Tejt Britanija u Londonu, koji je 2015. godine pokušao da publici putem podražaj svih čula primakne neka od najčuvenijih dela iz svojih kolekcija. Praktično, posle Londona, Kruševljani su prvi okušali draži senzorijuma, kao jedinstvenog postupka u novoj muzeologiji, koji pored čula vida, odnosno neposredne percepcije izložbene postavke, uključuje i čulo sluha, ukusa, mirisa i dodira, a sve utemeljeno na sadržajima koji direkto korespondiraju sa narativom izložbe.

Umetničkom radionicom u Kući Simića (Narodni muzej Kruševac) završena izložba “Duh malih stvari” Jelisavete Karađorđević 30. juna. Kneginja Jelisaveta je lično vodila radionicu i uživala u saradnji sa Kruševljankama. Foto: Tamara Ognjević, Zorana Drašković

Zahvaljujući izuzetnom razumevanju kruševačkih kolega, predvođenih direktorom ovog velikog muzeja, istoričarom Goranom Vasićem, te kustosima Kuće Simića, koja radi u sklopu Narodnog muzeja Kruševac, uspeli smo da realizujemo kompletan senzorijum i ispratimo doživljaj publike, koja je sve vreme aktivno učestvovala u ovom procesu.

Kenginja Jelisaveta i Goran Vasić, direktor NM Kruševac sa učesnicima radionice. Izuzetno uspešna izložba i prateći programi su bili mogući zahvaljujući odličnoj organizaciji Narodnog muzeja Kruševac. Foto: Tamara Ognjević

Pored video zapisa i stručnih tumačenja postavke, koji angažuju vid i sluh, kreiran je u saradnji sa Draganom Vasić kolač “Jelisaveta” (ukus), a publika je bila u prilici da pomiriše parfeme “Jelisaveta” i “E”, koje je kneginja lično dizajnirala. Kao finale ovog procesa, u subotu 30. juna je organizovana umetnička radionica na kojoj su učesnici imali zadatak da neposredno, a prema svojim estetskim shvatanjima, raspoloženju i asocijasijama, intervenišu umetničkim sredstvima na fotografijama koje je kneginja Jelisaveta snimila tokom svojih putovanja. Ova faza senzorijuma je donela čulnu senzaciju neposrednog kontakta sa delima, jer su izabrani predlošci izloženi u okviru stalne postavke. Njen svojevrsni produžetak je kreativna interakcija sa autorom, odnosno samom Jelisavetom Karađorđević koja je ovaj program lično vodila. 

Kneginja Jelisaveta. ovog puta kao umetnica, vodila je radionicu na kojoj su učesnice imale zadatak da različtim medijima, prema svom izboru, intervenišu na njenim fotografijama. Foto: Tamara Ognjević

Posebnu zanimljivost radionice predstavlja činjenica da se na njoj okupilo 15 žena različitog uzrasta, porekla i obrazovanja, a da se na konkurs za radionicu nije prijavio nijedan muškarac! Već neko vreme zapažamo dominaciju ženske publike u svim vidovima kulturnih sadržaja, ali i kulturnom i kreativnom turizmu u okviru programa koje Artis centar organizuje, što je saznanje po sebi vredno ozbiljnijeg istraživanja. Da li su žene zaista više zainteresovane za ovu vrstu programa ili nas prati sticaj okolnosti kakvo je recimo Svetsko prvenstvo u fubalu, koje se odvijalo u vreme trajanja izložbe, elementi su koji zavređuju analizu svih nas koji se bavimo muzeologijom, kulturom u najširem smislu te reči, i razvojem publike.

Učesnice radionice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka; (gornji red): Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović. Foto: Tamara Ognjević

U radionici u Kući Simića su učestvovale: Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka, Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović, Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović, Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek, Dragana Vasić i kustosi Kuće Simića – Zorana Drašković i Vesna Bogdanović. Među učesnicama je bilo ekonomista, stomatologa, turističkih radnika, profesora, studenata, poreskih inspektora, stručnjaka za IT, nastavnika, istoričara umetnosti, pedagoga … jednom rečju, najrazličitijih zanimanja, a kako smo u spontanom dijalogu shvatili i interesovanja.

Učesnice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović (gornji red): Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek. Foto: Tamara Ognjević

Naoko jednostavan zadatak da se umetničkim medijima, prema sopstvenom izboru, interveniše na temelju ličnih asocijacija, raspoloženja i ukusa, samo je u prvom trenutku delovao pomalo zastrašujuće. Strah je bio dodatno uvećan činjenicom da nisu mogle da odaberu predloške prema sopstvenom ukusu, već su ih nasumično izvlačile iz hrpe printova okrenutih licem prema stolu. Na taj način je simuliran faktor slučaja, koji u pravilu koincidira sa spontanim reakcijama na neočekivane sadržaje. Kneginja je odmah pritekla u pomoć zanimljivom pričom gde je i šta snimila, te zašto su baš ti detalji privukli njenu pažnju.

Vesna Bogdanović, Zorana Drašković i Dragana Vasić su sve vreme aktivno učestvovale u kreiranju i realizaciji ideja Artisovog senzorijuma, pa je njihovo učešće na radionici svojevrsno zaokruženje ovog zanimljivog procesa. Foto: Tamara Ognjević

Učesnicima radionice je posebno naglašeno da se od njih ne očekuju nikakva remek dela, već da intervenišu shodno svom ukusu, utiscima, onome što ih zanima, što vole. Objašnjeno im je da radionica predstavlja deo Artisovog senzorijuma vezanog za čulo dodira, a u ovom konkretnom slučaju utemeljenom na ideji isceljujuće moći umetnosti, njenog holističkog kvaliteta koji ne podrazumeva nužno i znatnu zanatsku veštinu. Onog trenutka kad je rad započeo svi su polagano počeli da se opuštaju. Uz sok i kolač “Jelisaveta”, koji je pripremila Dragana Vasić, te ćaskanje i prijatnu muziku, radionica je tekla besprekorno, a Kuća Simića postajala jedan od onih muzeja iz kojeg se izlazi sa neponovljivim doživljajem.

Kneginja Jelisaveta, učesnice radionice i kustosi na zajedničkoj fotografiji sa radovima – Kuća Simića kao mesto ženske kreativne energije. Foto: Živojin Manojlović

Nekih sat vremena kasnije, u trenutku dok smo učesnice radionice slikali s njihovim radovima, shvatili smo da pred nama pored izuzetne galerije psiholoških profila, stoji neverovatna slika – svaki rad pojedinačno se u estetskom, kolorističkom i stilskom smislu besprekorno uklapa u lični stil i odevnu kombinaciju svoje autorke!!!  Povrh svega, umetnost i rad u grupi su dali onaj fini efekat art terapije – od prvobitne nesigurnosti, straha i male nelagode u prisustvu javne ličnosti znatnog pedigrea, nije ostalo ni traga. Svi su bili nasmejani, vidno zadovoljni, zaintersovani da svoje misli i utiske podele sa drugima. Radionica je u punom smislu te reči – zasvetlela! Za sve nas jedinstveno, dragoceno i vrlo verovatno neponovljivo iskustvo.

Poslednjeg dana izložbe je bilo vrlo živo u Kući Simića – od razgovora sa medijima, preko degustacije kolača, postavljanja izložbe u izložbi nakon umetničke radionice, pa do kneginje Jelisavete u ulozi kustosa. Foto: Tamara Ognjević

Nakon radionice je usledilo poslednje stručno tumačenje izložbe koju je činilo 29 originalnih kneginjinih crteža i 37 predmeta iz njenog legata, a Kruševljani, okupljeni u impresivnom broju, su dobili jedinstvenu mogućnost da ih kneginja vodi kroz svoj izložbeni buduar. Tako su iz prve ruke mogli da saznanaju zanimljive detalje o njenim precima, odnosno ko su ljudi sa fotografija u buduaru, kako je nabavila veliki ćilim sa grbom Kraljevine SHS, zašto je kreirala parfeme, odakle dolazi njen servis za čaj, kako je pisala knjige za decu.

Demontiranje izložbe u veseloj atmosferi – Tamara Ognjević, autor koncepta, i Zorana Drašković, kustos Kuće Simića. Foto: Ivan Popović

Činjenica da smo izložbu završili postavkom radova učesnica izložbe, odnosno stvaranjem izložbe u izložbi, na simboličan, ali i egzaktan način pokazuje da je kraj zapravo samo prostor za neki novi početak. Iako je izložba “Duh malih stvari” kreirana ekskluzivno za Kruševac, a u saradnji sa Narodnim muzejom Kruševac, te neće biti na ovakav način ponovljena ni u jednom drugom gradu u zemlji i inostranstvu, svima nam je jasno da je stvorena plodna platforma za neke nove projekte. Ono što je bio svojevrsni muzeološki test sa ciljem decentralizacije kulturnih sadržaja, otkrivanjem novih prostora, postavljanjem jednog narativa u okviru muzejskog objekta koji s tim narativom korespondira, obogatilo je naša iskustva, proširilo vidike i donelo nove ideje.

Zahvaljujemo se kolegama iz Narodnog muzeja Kruševac, koji su prepoznali i partnerski podržali jednu kompleksnu ideju na tragu nove muzeologije, pokazujući na taj način da polje eksperimenta i ispitivanja nove uloge redefinisanog muzeja nije rezervisano samo za muzejske ustanove u prestonici. 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica,

autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”

© Artis Center 2018

 

post

Istoričari umetnosti pišu: Teofil Tore~Francuz koji je “skrojio” holandsku istoriju umetnosti

Ekskluzivno iz Utrehta!

Filozofi će vam reći da je stvarnost dostupna čulima samo forma koja ne govori dalje od onoga što vidimo. Tek kada uronimo u njenu suštini ona dobija onaj tako važan smisao, ono što čini njenu suštinu. A, u suštinu uranjamo na osnovu nekih prethodnih iskustava, znanja i ukusa. Šta, međutim, biva kada neko čiji autoritet uvažavamo, odluči da nam ukaže na to šta je, a šta nije vredno u umetnosti, na osnovu interpretacije onoga što on smatra vrednim? Naša koleginica, dr Tijana Žakula, profesor istorije umetnosti na Univerzitetu u Utrehtu, piše upravo o tome – kako je svet, podjednako i onaj stručni, koliko i onaj laički, na temelju vrednosnih sudova, samo jednog čoveka, napravio selekciju onoga što je najbolje u holandskoj umetnosti, odbacujući sve ostalo što se nije uklapalo u taj sud.

Frans Hals, Isak Masa i Beatriks van der Laan, 1622, Rejksmuzej, Amsterdam

Pošto zakoračite u Galeriju slavnih amsterdamskog Rejksmuzeja, sa desne strane će vas osmehom pozdraviti Isak Masa i Beatriks van der Lan, ovekovečeni nestašnom četkicom Fransa Halsa. Nastavite li dalje niz hodnik, velika je verovatnoća da ćete zastati pred Vermerovim sanjivim žanr scenama okupanim rafiniranom igrom svetlosti. Naravno, pod uslovom da se izborite sa hordama turista koji se tiskaju i vitlaju selfi stikovima kako bi se “ovekovečili” ispred Mlekarice . Čak i onima koji su među remek delima Zlatnog veka potražili sklonište od dosadne holandske kiše, jasno je da svi putevi vode Rembrantovoj Noćnoj straži, otelotvorenju sedamnaestovekovog građanskog ponosa.  Ono što, međutim, i bolje poznavaoce istorije holandskog slikarstva neretko iznenadi, jeste da je panteon veličanstvenih, predvođen Rembrantom (1606-1669), Fransom Halsom (1580-1666) i Vermerom van Delftom (1632-1675), oformio jedan Francuz.

Johanes Vermer van Delft, Mlekarica, 1657-58, Rejksmuzej, Amsterdam

Zagriženi republikanac, ljubitelj umetnosti i likovni kritičar, Teofil Tore je cenu svojih političkih ubeđenja platio proterivanjem iz Francuske. Utočište je pronašao u Holandiji i njenim muzejima koji su mu pružili detaljni uvid u istoriju slikarstva prve moderne evropske republike. Opčinjen životnošću i neposrednošću slika koje su prikazivale sedamnaestovekovne Holanđane predstvaljene u svakodnevnim aktivnostima, 1858. i 1860. ovekovečio je svoje utiske u dvotomnom delu naslovljenom “Muzeji Holandije”.

Teofil Tore

Britkim perom, Tore je Halsa i Vermera izvukao iz naftalina, dok je Rembranta uzdigao na nivo poluboga. Iako neverovatno zvuči, živa je istina da su tvorci Veselog Pijanca  i  Devojke sa bisernom minđušom, godinama čamili u hodnicima zaborava. Hals zbog svoje posvećenosti portretnom slikarstvu koje je usavršio u svom rodnom Harlemu, a Vermer jer je svojih tridesetak slika naslikao u Delftu, tada već velikoj provinciji, a za provincijske naručioce i ljubitelje slikarstva.

Portreti nisu imali dobru prođu na tržištu umetničkih dela. Nisu bili popisivani u testamentima, niti su odlazili na doboš pošto bi portretisani preminuo. Daleko ispred svog vremena, holandsko nasledno pravo je propisivalo da sva deca dobijaju jednaki deo imovine, što je značilo da bi celokupno imanje bilo ponuđeno na aukciji. Sve osim portreta. Njihova funkcija bila je slična onoj koju danas imaju albumi porodičnih fotografija –  da ovekoveče portretisanog za potrebe porodice. A kako bi i unuci i praunuci znali kako su im baba i deda izgledali, i da su nešto značili, portreti su neretko bili kopirani u onoliko primeraka koliko je bilo naslednika. U dobrostojećim građanskim porodicama republike Holandije, koje su imale dovoljno sredstava da plate portrete, preci okačeni na zidovima označavali su geneološki kontinuitet –  do tada isključivu privilegiju nasledne aristokratije. Tuđi roditelji i praroditelji nisu nigde bili poželjni, i retki su bili poznavaoci poput markgrofa od Hesen-Kasela, koji su prepoznali Halsov genije i ukrasili zidove svojih palata predstavama tuđih predaka.

Frans Hals, Veseli pijanac, 1628-30, Rejksmuzej, Amsterdam

Vermer je svoju, gotovo stogodišnju anonimnost dugovao jednom, najverovatnije, nenamernom previdu. Arnold Haubraken, autor “Velike pozornice holandskih slikara i slikarki”, objavljenoj 1728. godine, je u ovome, inače neobično detaljnom popisu holandskih slikara 17. veka i njihovih biografija, uspeo da preskoči Vermera. Dugo se verovalo da su iza ovog prećutkivanja stajale nečasne namere i ljubomora. Međutim, mnogo je verovatnije da uprkos svom samopregornom terenskom radu, koji je uključivao razgovor sa rođacima i potomcima slikara iz vascele Holandije, Arnold Haubraken nije imao sreće da sretne nekoga ko bi ga obavestio o Vermeru. Delft je već odavno bio izgubio status umetničkog centra, i malo ko se sećao velikog majstora koji je naslikao svega tridesetak slika.

Johanes Vermer van Delft, Devojka sa bisernom minđušom, 1665, Mauritshaus, Hag

Za razliku od svojih kolega, Rembrantova lokalna slava ostala je gotovo nepomućena. A Teofil Tore se pobrinuo da je proširi i izvan granica Holandije. Za Torea je okrepljujuća snaga Rembrantovog slikarstva ležala u dotada neviđenoj inovativnosti. Čak i kada je slikao biblijske scene, Rembrant je u Toreovim očima bio vanvremenski slikar čovečanstva. A što se mitoloških tema tiče, Tore se iz petnih žila trudio da objasni da ih je veliki majstor slikao samo da bi se sprdao sa antičkim božanstvima. Rembrantova neobično koncipirana Otmica Ganimeda, kao i Danaja od krvi i mesa, bile su stoga u 19. veku smatrani parodijama!

Rembrant koji je, međutim, Toreu najviše bio prirastao za srce, bio je tvorac Noćne straže i Časa anatomije doktora Nikolasa Tulpa – slika koje su prikazivale svakodnevne aktivnoti savremenog holandskog društva, koje su zahvaljujući Toreu polako ali sigurno postale otelotvorenje celokupnog slikarstva holandskog Zlatnog veka. Slikarstva koje nije služilo ni državi, niti crkvi, već Holanđanima čija je dostignuća slavilo. Prikazivalo je “prirodnu prirodu“, i bilo jednako moderno koliko i holandsko društveno uređenje. Tore je oba fenomena označio kao “prolem sine matrem creatam“ (decom bez majke rođenom) i smatrao da su pravi i jedini putokaz savremenom društvu, kao i umetnosti koja ga verodostojno odslikava.

Rembrant van Rejn, Noćna straža, 1642, Rejksmuzej, Amsterdam

Toreova pisanija o holandskom slikarstvu nisu isključivo bila posvećena umetnicima koje je voleo. Postojala je i druga, manje sjajna, strana medalje. Koliko god je bio oduševljen Rembrantom, Halsom i Vermerom, Tore je podjednako bio zgrožen holandskim slikarima koji su se usudili da u svojim delima podlegnu uticaju italijanskih, ili, ne daj bože, francuskih majstora. Svoje gađenje nad ovim izdajnicima nacionalne škole nije krio. Naprotiv. Kudejk, koji je prema Toreovom mišljenju bio poslednji predstavnik Rembrantovskog stila, zatvorio je slavno poglavlje istorije holandske umetnosti. Nakon njegove smrti holandsko slikarstvo sunovratilo se u ponor pakla kojim su vladali Žerar de Lares, Shalken, vitez Van der Verf, Nikolas Verkolje, kao i bedna slikarska dinastija starog Fransa van Mirisa. Čitaoce je stoga najlepše zamolio da skrenu pogled sa njihovih korumpiranih dela.

Marginalizovanje umetnika koji su se usudili da slikaju verske i mitološke teme, trudili se da na slikanoj površini ne otkriju niti jedan trag četkice, ili se pak drznuli da svojim obožavaocima dočaraju sunce Mediterana, imalo je dalekosežne posledice koje se i dalje osećaju. Kont D’Anživil, ministar umetnosti i kulture pod Lujem XVI, bio je ushićen kada je 1783. konačno uspeo da se dokopa šest Van der Verfovih dela od naslednika slikarevog poslednjeg mecene, Ser Gregori Pejdža. Jedna od ovih slika bila je čak razmenjena za Pusenov Autoportret iz 1650. Nije mogao ni da sanja da će samo sto godina kasnije, Van der Verf – jednom tražena roba, biti osuđen na smetlište istorije. Zahvaljujući Muzejima Holandije njegova klasicistička dela proterana su iz Luvra, da bi završila u Šamberiju, Bordou i Alžiru. Tore bi svakako bio izvan sebe od radosti da je samo doživeo da to vidi.

Žerar de Lares, Dijana i Endimion, oko 1680, Rejksmuzej, Amsterdam

Istoričari umetnosti, kao i umetnici diljem Evrope, gutali su “Muzeje Holandije”. Vilhelm fon Bode, verovatno najuticajniji direktor Berlinskih državnih muzeja s početka 20. veka, tvrdio je da je Toreovo delo naučio naizust. Njegov asistent, Hugo fon Čudi, kada je preuzeo dužnost glavnog kustosa Stare pinakoteke, reorganizovao je zbirku samo da bi izbacio Van der Verfove Krunice predstavljene na petnaest platna. Ni holandski kulturni pregaoci nisu zaostajali za svojim evropskim kolegama u implementaciji Toreovog standarda, uprkos činjenici da je Tore raščistio sa slikarima koji su bez premca bili međunarodno najuspešniji umetnici holandskog Zlatnog doba. Evropska scena poslednje četvrtine sedamnaestog i početka osamnaestog veka vapila je za mitološkim i religioznim scenama Žerara de Laresa i Adriana van der Verfa, i elegantnim cvetnim aranžmanima Rahel Rojs i Jana van Hujsuma.

Čistku je započeo Frederik Smit-Dehener, došavši na čelo Rejksmuzeja 1920. godine. Raskrstio sa dotadašnjom praksom koja je podrazumevala da kolekcija nacionalnog muzeja treba da predstavi svakog Holanđanina koji se ikada latio kista. U ovom svojevrsnom umetničkom krvoproliću koje je za cilj imalo stvaranje kanona holandskog Zlatnog veka, Smit-Dehener oslonio se na Fon Bodea, a zapravo Teofila Torea, i pored manje značajnih slikarskih dostignuća uklonio i sve crne ovce koje su se drznule da slikaju neholandski repertoar. U zaborav otišli su harlemski maniristi, utrehtski karavađisti, fini slikari iz Leidena, holandski klasicisti i slikari italijanskih pejzaža.

Vilhelm Martin, autor prvog sveobuhvatnog pregleda holandskog slikarstva iz 1936. godine, bio je istog mišljenja. De Lares, Van der Verf i njima slični bili su epigoni, a ne stvaraoci. Njihove ideje o umetnosti nisu bile originalne, već najvećim delom uvezene iz Francuske. Želja da holandsko slikarstvo proslave van granica zemlje, koštala ih je mesta u istoriji nacionalne umetnosti.

Jan van Hajsum, Mrtva priroda sa cvećem, 1723, Rejksmuzej, Amsterdam

Situacija je unekoliko počela da se menja sredinom 20. veka, kada je 1952-ge u Centralnom muzeju u Utrehtu organizovana izložba Karavađo i nizozemlje. Pratile su je Bogovi, svetitelji i heroji iz 1980. postavljeni u Rejksmuzeju, Holandski klasicisti organizovani u Roterdamu i Frankfurtu 1999, Konac delo krasi iz 2006, i Konačno –  De Lares, čije se organizacije 2016. nije latio amsterdamski Rejksmuzej, kako su se mnogi nadali, već Muzej Tvente u Enshedeu.

Da li su napori savremenih istoričara umentosti, uključujući moju malenkost, uspeli da opozovu Toreov model holandske nacionalne škole? Ne verujem. U poslednjih deset godina ni jedan student na uvodnom predavanju Istorije holandskog slikarstva 17. veka nije znao odgovor na pitanje ko je Adrian van der Verf, a da bi ste videli njegova dela u Rejksmuzeju, morate se popeti na sprat, pa nastaviti levo do kraja hodnika.

Dr Tijana Žakula

istoričarka umetnosti, profesorka na Univerzitetu Utreht, Holandija

(Reprodukcije: dr Tijana Žakula)

©Artis Center 2018