post

London (2): Vestminister, London Aj, Vajthol, Sent Džejms park i Viktorija memorijal

Putuje i piše: Zorana Drašković Kovačević

Svet će se promeniti. Ne onako neprimetno i podmuklo  kao što se do sada menjao. Ne kako smo navikli, anestezirani  prividom moći, uz nešto para, malo robe, u kratkim autorskim predasima između fizioloških radnji  kojim obezbeđujemo prosto trajanje. Kako su raskrsnice  prevaziđene, stigli smo na kružni tok. Koliko ćemo čekati da se priključimo i na kom ćemo se izlazu isključiti nije do nas. Neko drugi, ovaj put, upravlja vozilom.

I ja sam, koliko onomad, uživala u slobodnom izboru. Ljudi, mesta, događanja. Tako slobodna otputovala u London. Moja višnja na torti, sjajna pena na savršenom kapućinu, moj dragulj u kruni, zasluženi happy end. Ispostavilo se da je poslednji pred Potop.

Zorana ispred Viktorija memorijala u Londonu

Brzi Ričard je zadao rano buđenje, brzi doručak i grupno uskakanje u metro…  kako smo dominantno ženska grupa u metrou odmeravamo mahom momke. Koji su mahom muškarci. Osim onih koji to nisu.  Htela sam da uslikam jedno stasito mladunče duge kose upakovane u muževni repić, ali je  Sidarta u cvetnoj košulji  ukrao kadar. Fotka je u prilogu. Ne pitajte kako znam da je Sidarta, a ne Pokahontas.

U londonskom metrou (sa Sidartom)

Stanica Embankment se nalazi u podnožju Hungerford mosta. Ovaj, nekad pešački a danas železnički most, otvoren je  1845. kada je bio i najduži viseći most u Britaniji. Na kraljičin Zlatni jubilej, tačnije pedesetogodišnjicu krunisanja, 2003. godine, otvaraju se sa obe strane pešačke trake Golden Džubili (Zlatni jubilej) mosta na koji morate bar na tren kročiti taman vas brzi Ričard gledao s neskrivenim prezirom.  Uostalom predamnom je bio trkački dan, zašto ga ne započeti zlatnim jubilejom.

Spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog Zaveta na engleski jezik, u Vajthol vrtovima

Sigurna sam da vam je poznat osećaj osujećenosti dok trčite unazad prateći vodiča po boji glasa, slikajući panoramu grada u kome ste trenutno turista koji bi sve. Odjednom, jer je u pitanju city break, pa je red da se polomite. E ovo je taj slučaj. Vajthol garden se pruža duž Viktorija embankment-a, na severnoj obali Temze.  Od znamenitosti bih izdvojila bokore mirisnog cveća, frizirane travnjake, listopadno drveće pod konac i poneku palmu. Kao i spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog zaveta sa grčkog na engleski jezik, davne 1484. Ne iznenađuje da je stradao zadavljen pa spaljen po nalogu Henrija VIII… biće da nije dovoljno cenio En Bolejn.

Preko Temze je London Aj. Ili Milenijumski točak, kako se dogovorimo. Od impresivnih podataka navešću da je najviši konzolni panoramski točak u Evropi. Onaj što se okreće obešen o jednu tačku sa jedne strane. Spooky! I da je te 2000, kad je otvoren, bio najviši na svetu. Slava je kratko trajala, jer već 2006. godine Kinezi prave viši panoramski točak –Star of Nanchang .

London Aj

Visok 132m, prečnika  120m, sa 32 kapsule koje okrenu pun krug za pola sata. Svaka kapsula, teška oko 10 tona, predstavlja jednu od 32 četvrti Great London-a.  Izgradnja London Aja je koštala 70 miliona funti, a do pamdemije  Covida 19, privlačio je tri miliona turista godišnje. Kako danas stvari stoje u pogledu bilansa uspeha neću da mislim. Koka kola je bila generalni sponzor do februara 2020. Nakon toga preuzima ga lastminut.com… rekla bih da su im ovo zaista poslednji minuti postojanja…  ali neka ne budem prorok. Velike korporacije mahom nađu izlaz iz nevolja… mi mali se podavimo kao mačići. Ja sam posetu London Aj ostavila za drugi put. I sačuvala kesicu čokoladnih bombona sa kuponom koji će mi obezbediti popust od 50% na ulaznicu (koja košta tričavih 28 funti). Vreme će pokazati da sam je džabe čuvala. Umesto pola sata u kapsuli provela sam 10 minuta na besplatnoj  4D prezentaciji  Točka. U salu staje dvadesetak turista. Stojimo oslonjeni na visoke naslone, a pred nama se, kroz paperjaste oblake otvara panorama Londona. Osećam strujanje vazduha dok kroz salu proleću džinovski galebovi… gledam  se oči u oči sa kamenim Nelsonom sa Trafalgar skvera.  Na kraju desetominutne vožnje pada pravi sneg. Onaj hladan i mokar… po nama, klincima iz predškolskog na prvoj ekskurziji.

Zlatni orao – spomenik Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF)

Izašavši sa prezentacije vejavice nad Londonom, nastavili smo mrtvu trku sa brzim Ričardom uz obalu Temze. Rojal Eir Fors (RAF) monjument, podignut  1923, posvećen je pilotima – žrtvama u Prvom svetskom ratu, kao i u potonjim ratnim sukobima. Zastavši  na Zemljinoj lopti, zlatni orao upravo poleće ka jugu…  eventualno Francuskoj??  Natpis na zapadnoj strani spomenika  Per ardua ad astra u slobodnom prevodu znači – Kroz borbu do zvezda. Verujem da se savremeni RAF-ovci  prepoznaju u ovom pokliču.  Ja bih, međutim,  do zvezda na krilima ljubavi, eventualno nekog dobrog SF filma holivudske A produkcije.

Spomenik otporu zavojevačima – Keltska kraljica Budika i njene kćeri

Sledeća deonica turističkog maratona vodi nas do ćoška Viktorija embankmenta i mosta Vestminster, gde Budika sa svojim dvema kćerima pobedonosno upravlja dvokolicama. Keltska kraljica Budika je nakon pogibije supruga  vodila pobunu protiv Rimljana, 60-61. godine nove ere. Po neuspehu bune, očekivano će izvršiti samoubistvo trovanjem. Smatra se britanskom ikonom otpora prema zavojevaču. Realno, od Rimljana naovamo češće su se pronalazili u ulozi zavojevača.

Kad se nakratko zadržiš nasred prometne Viktorija embankment uslikaćeš zlatni kadar. Budiku i Big Bena…  ako te štogod pregazi nek’ naslednici naprave posthumnu izložbu tvojih fotki.

Simbol Londona Big Ben pod skelama

Šalu na stranu, Big Ben koji se kraljevski uzdiže kraj zgrade parlamenta, i ukrašava milione suvenira ljubitelja britanske krune i žezla, ne liči na sebe. I ne oglašava se. Jer je rekonstrukcija čuvene sahat kule počela 2017. i trajaće do 2021. Dočim bi siroti građevinci ogluveli na prvo zvono. Kako nisam u Londonu zbog merenja vremena, ne uznemiravam se preterano. Big Ben je inače nadimak kako sata tako i kule. Pravi naziv je Klok Tauer, a od 2012-te postaje Elizabet Tauer, u čast kraljičinog jubileja. Ako ova poživi neće više biti plemenitih metala ili dragog kamenja po kojimaj će nazivati njene buduće jubileje.

Spomenik legendarnom kralju Ričardu Lavlje srce

Klok Tauer je dizajnirao Augustus Pjudžin, autor enterijera engleskog parlamenta. Završen  1859, visok je 96 metara, baze širine 12 metara, sa kazaljkama na satnom mehanizmu od 7 metara. Od 1987. je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Naziv Big Ben po kome je poznat, ovaj simbol engleske demokratije, nosi po najvećem od pet zvona. A ovo opet, po ser Bendžamin Holu koji je nadgledao postavljanje zvona ili po Bendžamin Kauntu, bokserskom šampionu  u teškoj kategoriji. Da se ja pitam bilo bi po ovom teškašu… snaga demokratije se neretko oslanja na snagu pesnice.

Za petama brzom Ričardu: Zorana i ekipa ispred Vestminsterske opatije

Trenutno je, kako rekoh, upakovan u skele kao i dobar deo britanskog parlamenta. Skele je, pak, izbegao Ričard Lavlje srce. Njegov spomenik  se nalazi u dvorištu Stare palate, a gleda na ulaz u Dom Lordova. Postavljen je 1860, nakon što je prvobitna  glinena verzija izložena na prvoj Svetskoj izložbi u Londonu. Zanimljivo je da je glinenom modelu odmah nakon postavljanja otpao rep. Pa su se kod izlivanja bronzanog modela  potrudili da se slično ne desi… Toliko o Ričardu Lavlje srce i konjskom repu.

Malo ukošena, ali ipak znamenita Vestminsterska opatija – mauzolej velikana, ali i omiljeno mesto za venčavanje persona iz britanskog visokog društva

Ovaj moj brzi Ričard je za to vreme grabio ka Vestminsterskoj opatiji. Znala sam da ćemo samo protrčati, pa sam i ovo mesto zabeležila za neku sledeću opsadu Londona. Ovde ću reći da se zvanični sajt Opatije može pretraživati po sledećim ključnim rečima: ukopi, krunisanja, memorijali i venčanja. Dogodine se, bože zdravlja, fokusiram na venčanja.

Crvene telefonske govornice bez kojih je nemoguće zamisliti London i Zorana na direktnoj vezi sa … pa neka ipak nešto ostane tajna

Brzi Ričard i preostala trećina grupe su posle pretrčavanja na polucrveno na svim usputnim semaforima ostavili za sobom Parlament skver, Vinstona Čerčila, Abrahama Linkolna,  i uredno se slikaju kod crvenih telefonskih govornica, koje u vreme mobilnih telefona imaju još samo ulogu rekvizita za potrebe instafotki. Duž ulice Vajthol se smenjuju policajci na konjima i grupe kineskih turista koji im skaču pod kopita. Realno, nismo ni mi pažljiviji.

Sedište premijera u čuvenoj Dauning Strit br. 10 više nije dostupno publici

Dauning Strit br. 10 više nije na izvol’ te. Iza visoke metalne ograde vide se naoružani specijalci i zatvorena vrata premijerove kancelarije. Nema ni Hjua Granta. Potražiću ga na Noting Hilu. Ili kod kuće. Njegove.

Sent Džejms park i jezero usred Londona, levo Bakingamska palata, desno London Aj

Nakon razočarenja u Dauning Stritu približavamo se Sent Džejms parku, koji se davne 1532. vešto  pozicionirao na isušenom močvarnom zemljištu kao lovište na jelene Henrija VIII. Kraljica Elizabeta I, te njeni naslednici, Džejms I i Čarls II, doteruju park, pretvarajući ga u raj za kraljevske piknike, kasnije za posmatrače ptica i ostali plebs. Isušivanjem dela kanala nastaje današnje prostrano dvorište gde se održavaju  konjičke parade kraljevske garde, a Džon Neš mu početkom 19. veka daje konačni, u mnogome romantičniji, izgled. Od nekadašnjeg kanala nastaje jezero  koje nastanjuju razne patke, labudovi, kormorani i ostali pernati čovekovi ljubimci.  Na ovom mestu se događa još jedna instagram čarolija. Na sredini mostića preko jezera imate win win poziciju za slikanje. Na jednoj strani se lagano okreće London Aj, a na drugoj kraljevski dominira Bakingamska palata… fotke u prilogu.

Kao i ostali Kraljevski parkovi Sent Džejms park je neprepričljiv. Gde god da pogledate  sve je zeleno, lisnato i blago zatalasano. Boje su providne i mirišljave, ljudi su zadovoljni ili odlično glume. Burke su hit sezone, a ligeštuli brojni i besplatni. Nisam videla kormorane… ali i ovde ću doći dogodine.

Viktorija memorijal

Na izlazu iz parka, prigodno zakasnivši za brzim Ričardom, zaglavila sam se na kružnom toku. Vidim Bakingamsku palatu, vidim Viktorija memorijal, sa sve Hrabrošću, Postojanošću, te Materinstvom, Pravdom, Istinom i Milosrđem (figure u mermeru i pozlaćenoj bronzi koje se ređeju ispod krilate Pobede na vrhu, oko kraljice Viktorije koja gleda ka gradu), ali nikako da pronađem prolaz ka spomeniku. Preskočivši dve, tri prepone, izbegavši nekoliko desetina automobila, iskobeljala sam se iz kružnog toka i napravila par (stotina) fotografija.

A onda jedan dobar engleski pljusak. Šta je London bez kiše?

Spomenik je visok 25 metara i za njegovu izradu je korišćeno 2500 tona kararskog mermera. Autor je ser Tomas Brok, a kompletan projekat, uključujući spomen bašte, australijsku, kanadsku, zapadnofričku i južnoafričku kapiju dovršio je ser Aston Veb. Kapije su diskretno podsećanje na carstvo u kome sunce ne zalazi… ili nije zalazilo do onomad. Otkrio ga je 1911. godine kralj Džordž V.

Zorana sa admiralom Nelsonom na Trafalgar skveru

I dok sam preskakala novi niz metalnih prepona pala je prva i jedina kiša tog, miljama udaljenog, avgusta, plaha i topla, moćna i obećavajuća. Ne znam ko je više uživao, ja, koja sam konačno doživela londonsku kišu sa spremnim Desigual kišobranom, jer stil košta, ili olovni vojnik sa čupavim kapom zaklonjen u stražarskoj kućici. Kraljica je odsutna, Bakingamska palata je otvorena, ali ovaj biser ostaje za 2021… ili kasnije.

Nacionalna galerija na Trafalgar skveru

Sunce je za nekoliko minuta smenilo oblake. Hitajući duž  Mol ulice uskoro smo se našli na Trafalgar skveru.  Bokori cveća su se slivali niz raskošne ulaze fancy kafića i restorana. U sjajnim izlozima blistali su odrazi Nelsonovog stuba i razigranih fontana okupanih difuznim zracima sunca. Iza vodene zavese je stepenište, iza stepeništa moćni stubovi i kupola elegantnog zdanja Nacionalne galerije. I što bi onomad Hju Grant rekao Džuliji Roberts u kultnom “Noting Hilu”, moje neiskusno srce to neće izdržati… Stoga nastavak u sledećem broju.

Nastaviće se …

Fotografije: Zorana Drašković Kovačević i Radica Mićić 

©Artis Center 2020

post

Avinjon: Darel, kvintet i polovična rešenja

U Aleksandrijskom kvartetu sam nerazumno uživala tokom dugih i dosadnih predavanja iz Političke ekonomije u A1 amfiteatru Ekonomskog fakulteta, izgubljena na obalama Sredozemlja dok je circa hiljadu brucoša dremalo iščekujući da čitav fakultet, Beograd pa možda i Srbija nestanu u moru dosade. Od tada Lorensa Darela smatram duhovnim srodnikom i rado mu se obraćam u presudnim životnim trenucima kojih je, neću biti skromna, veliki broj.

Papska palata u Avinjonu, detalj

Prve zarađene pare sam, očekivano, utrošila na put u Egipat, tragajući za faraonima u Dolini kraljeva ali i neuništivim duhom Grada rečene Aleksandrije, ispijajući „naše“ piće u Cecil hotelu,  zureći u prolaznike, udišući slani vetar s mora, osećajući da to nešto između Lorensa i mene nije završeno.
Nakon nekoliko godina pazarila sam Avinjonski kvintet istog autora. Realno, nisam ga još pročitala, neke su se stvari iskomplikovale, tipa odrasla sam i negde izgubila zvezdu vodilju, ali se često vraćam nekom od likova u knjizi. Odluka da se stigne u Avinjon, otpeva popularna  pesmica o napola srušenom mostu na Ronu i prošeta po papskoj palati bila je koliko očekivana toliko i neizvodljiva…

Most u Avinjonu

Vremena se naposletku menjaju, te je došlo doba blagostanja a ja sam se sitnim koracima, uzbuđeno tapkajući u mestu kad naiđem na neku neopisivu usputnu lepotu, našla nadomak Avinjona.
Iako sam agnostik, što skoro definisah gledajući neke okrutne verske čistke putem kablovske, obišla sam priličan broj crkava, što katoličkih (bogatih), što pravoslavnih (uglavnom siromašnih i poharanih), kao i poneku džamiju jer sam srca pravednoga pa ne diskriminišem građevine prema verskoj pripadnosti.

Od Darelovog Avinjonskog kvinteta do Avinjona -Zorana Drašković

Avinjon je i danas poznat kao papski grad, iako već vekovima tu ne stoluju pape. Iz četrnaestog veka i vladavine sedmorice istinskih papa i dvojice koji bas i nisu bili ekskluzivni, tačnije dvojice antipapa očuvana je izvanredna arhitektura grada koji je na listi UNESCO-ove zaštićene svetske baštine.
„Zapadna šizma“ kojom je neslavno završeno Avinjonsko papstvo, tačnije uporedna vladavina dvojice papa, jednog avinjonskog i drugog rimskog govori, bar meni i između redova, da niske strasti i surova nelegitimna borba za pozicije koje nam ne sleduju po vrlinama, nije speciljalitet nas malih i nevažnih sudionika evropske istorije, već je pravilo koje treba imati u vidu kad konkurišemo za bilo koju ulogu u životu…
Pored papske palate koja dimenzijama uliva strahopoštovanje ali u mom slučaju ne i želju da se istraži, nalazi se crkva Notre Dame des Domes, nelogično mala za jednu katedralu, opet sa ogromnom statuom Bogorodice na vrhu nadovezujući se na gromadne zidine palata. Statua je tako velika i zlatna da crkva izgleda kao skromno postolje nadgrobnog spomenika prerano upokojene device.
Ispred crkve, predimenzionirano raspeće koje se preteći nadvija nad trg sa pripadajućim anđelima oplakivačima, ostavlja me prilično začuđenom čitavom kompozicijom. Veličina sakralnih objekata na trgu se nekako otrgla kontroli pa iza masivnih zidova pre očekujem kazamat, što su papske palate vekovima i bile, nego prigodne prostorije za obraćanje bogu i ostale urbane legende.

Avinjonske vedute ili sitnice koje čine svakodnevicu grada

Glavna ulica, lepo uređena pešačka zona koja počinje, ili završava kako već okreneš, šarenim  karuselom sa konjićima umesto sedišta, ostavlja mnogo prijatniji utisak. Mnoštvo kafea, restorana, terase prepune gostiju, žuti pas ispružen na suncu pored razmetljivo bogatog menija ispisanog kredom na starinskoj tabli.
Posle ispijenog espresa nikakvog ukusa, kojim sam kažnjena jer sam poverovala rečenom meniju, krenula sam ka još jednoj atrakciji… avinjonskom mostu St. Benezet. Valjalo je proći kroz istorijsko jezgro grada opasano odlično očuvanim srednjevekovnim zidinama.

Espreso s pogledom na Papsku palatu

U skladu sa profesionalnom i emotivnom radoznalošću posetila sam gradsku turističku organizaciju gde sam začudo upoznala gospođu sa teritorije bivše Jugoslavije, na koju su me ljubazno uputili shvativši da dolazim iz Srbije. Tu sam izgubila pola sata pričajući sa nepoznatom ženom, nepoznatog porekla, (izraz bivša Jugoslavija krije mnoge zamke), ne saznavši ništa o Avinjonu, što mi je bio cilj, ali detaljno upoznavši  značajne momente njenog života u Francuskoj. Kao i finansijski status skladne joj porodice dok me je ubeđivala da izbegnem obilazak Postojnske jame u povratku jer je, citiram „ulaznica užasno skupa“.
Nadalje sam izbegavala „naše“ u belom svetu kao i svedočanstva o njihovom čudesnom standardu.
A taj avinjonski skoro pa most ne vodi na drugu obalu. Podigli su ga na mestu koje Rona redovno i obilno plavi, na insistiranje mladog pastira Benoa, kome se bog javio u snu rekavši da batali ovce i krene u Avinjon, te podstakne lokalni živalj da sagradi most.
Prošao je po prilici kao svaki seljanin kad stigne u čaršiju, mangupi su ga ismejali a gradski oci poručili da, ukoliko mu je baš bog naložio da sagradi taj most, sam energično započne gradnju a oni će ga ispoštovati čim postavi na mesto kamen temeljac težak par tona. Treba li reći da je nejaki pastir kao od šale podigao stenu i započeo gradnju, a reka je vekovima uredno sakatila most, dok stanovnicima Avinjona nije dojadilo pa su prestali da ga popravljaju, očekujući valjda da i preostala polovina nestane u talasima.
Ali nije nestala!
Most je zastao na pola puta do suprotne obale opirući se rušenju, pričajući legendu o Benou, njegovoj veri i upornosti, opštem podsmehu, psihologiji mase i ostalim misterijama univerzuma…

Lavanda za (pod)sećanje.

Stajala sam na kraju mosta (koji je u ovom slučaju bio u sredini), posmatrajući svoju izduženu senku u zelenoj vodi Rone..nije mi  bilo ni do skakanja, ni do plivanja, ni do zapomaganja da naiđe princ i prenese me na drugu obalu. Ma nije mi bilo ni do čega.
Neke su pojave u životu polovične, bilo da su nedovršene ili trajno oštećene poput ovog mosta, pa imaju malu ili nikakvu funkciju.. treba ih prepoznati..i zaobići, makoliko ljupke bile.
To be continued…
Tekst i fotografije: Zorana Drašković
@Artis Center 2020
post

Istoričari umetnosti pišu: Zograf Andrija i Kozma Indikoplov

Delo Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, ima veći značaj u evropskoj kulturnoj baštini od mnogih drugih tekstova iz Justinijanove epohe. Verovatno je i to bio jedan od razloga da je ova knjiga prepisivana i ilustrovana na različite načine više od hiljadu godina. Na širokim prostorima pravoslavnog sveta, Kozmin tekst se prepisuje i znatno kasnije u 15, 16. i 17. veku, a od posebnog značaja je činjenica da u većim prepisivačkim centrima Rusije Kozmine minijature ilustruju se na gotovo nepromenjen način. To je i povod da se o pominjanom delu kao i o samom autoru iznese više podataka koji se delimično mogu otkriti čitanjem knjige iz vrhobrezničke Sv. Trojice, a koju su zajedno radili rasoder Gavril i zograf Andrija Rajičević. Konačno više pisaca i istoričara vizantijske epohe složilo se da je Kozmina Topografija „po svom kulturnom značaju, bez premca u srednjem veku“. Dakle, reč je o znamenitom delu čiji je književni, umetnički i geografski značaj prevazišao vreme u kome je nastalo.

Andrija Raičević, Portret Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozma Indikoplov je slavni moreplovac i horničar iz 6. veka, iz vremena valadavine Justinijanove, a sam nadimak govori da je za svoje vreme uspeo da stigne i do Indije. Oskudni podaci o Kozmi uglavnom potiču od njega samoga, odnosno iz njegovog dela. Zna se da je poreklom Grk i da je živeo u Aleksandriji. Zbog slabog zdravlja i lošeg vida, kako sam piše, nije uspeo dobiti „široko obrazovanje i besedničku veštinu, nije učio već se bavio običnim poslovima“. Bio je trgovac i radi trgovačkih poslova preduzimao je daleka putovanja. Posetio je Abisiniju, plovio Nilom, Sredozemnim i Crvenim morem, kao i Persijskim zalivom. Opisao je dvor aksumskog cara, Jemen, Persiju, zatim ostrvo Cejlon iz čega je i proizašao zaključak da je verovatno posetio Indiju.

Pri kraju života Kozma se zamonašio i počeo pisati svoje čuveno delo Hrišćanska topografija. Glavni cilj pisanja bio je da se dokaže saglasnost fizičke geografije sa biblijskim učenjem o stvaranju sveta. Prvo poglavlje ove knjige glasi: „Protiv onih koji hoće da budu hrišćani ali prihvataju mišljenje tuđe hiršćanskom učenju, da nebo ima oblik sfere“. Shodno naslovu jasno je da je Kozma protiv Ptolomejevog sistema da je Zemlja okrugla i brani drugi pristup po kome je zemlja slična duguljastom četvorouglom sanduku koji podseća na Nojev kovčeg.

Andrija Raičević, Krst sa Golgote, Hrišćanska topografija, 17. vek

Vredan podsećanja jeste predgovor Hrišćanske topografije u kome se autor obraća onima koji će knjigu čitati ili držati u rukama: „Pre svega molim one koji budu u rukama držali ovu knjigu, da je čitaju sa svom pažnjom i revnošću; ne samo da je letimično pregledaju, već da sa svom usrdnošću i marljivošću utisnu u svoje pamćenje mesta koja se pominju u njoj, priložene slike i pojedinačne priče. I nakon čitanja neka obrate pažnju na našu belešku koju smo uputili hristoljubivom Konstantinu i u kojoj je podrobno opisana sva zemlja, kako ona koja leži iza Okeana tako i ona sa ove strane Okeana… i svi gradovi i zemlje, i plemena, da bismo dokazali istinu onoga što govorimo i lažnost suprotnih mišljenja. Na osnovu priložene sheme i sistema vasione i same prirode stvari dokazuje se istinitost Svetog pisma i hrišćanskog veroučenja“.

Na osnovu brojnih podataka iz obimnog teksta može se zaključiti da je knjiga pisana između 545-547 godine, a da je nešto kasnije završena. Značaj Kozminog teksta jeste u njegovim opisima i saopštenjima kako o onome što je na putovanjima video tako i o podacima koje je čuo od drugih. Njegovo pisanje odlikuje se uverljivošću, on se, i kada se poziva na druge, trudi da to i dokaže a ne samo opiše. Njegovi saputnici na mnogim putovanjima bili su poznate i pouzdane ličnosti kojima se može verovati. On pominje trgovca Sopatru, zatim, izvesnog persijskog izaslanika, poznate astrologe i filozofe svoga doba. Nastanak biblijskog odeljka Topografije može se pripisati njegovom poznanstvu i dugim razgovorima sa Patricijem, odnosno, Mar-Abom, obrazovanim nestorijanskim vladikom koji je živeo u Aleksandriji i pripadao nestorijanstvu što je uočljivo i u samoj Hrišćanskoj topografiji.

Opis Cejlona za Kozmino kao i za kasnije doba morao je biti izuzetna građa i pokazuje upućenost autora u ovaj trgovački centar na Dalekom istoku. On piše: „Na Sjeledivu dolazi mnogo brodova iz cijele Indije, Persije i Etiopije, jer leži između svih otoka. Sjeledivci šalju u okolne zemlje mnogo brodova. Iz unutrašnjih zemalja, tojest iz Tsinice (Kine) i drugih tržišta pojavljuje se svila, alojevo drvo, kesten, orahov list i dr. Sva se ta roba šalje vanjskim plemenima: u Malen (jedno od Maledivskih otoka) gde ima dosta bibera; u Kalijanu, gde ima bakra, maslinjaka i robe za odjevanje; u Persiju; u Homarit (Jemen) i u Adulis. Za ovu robu oni dobijaju drugu u zamenu. Nju šalju Hindusima u unutrašnjost zemlje, a tamo i svoju prevoze“.

Andrija Raičević, Antipodi, Hrišćanska topografija, 17. vek

Za ilustracije Kozmine topografije od značaja je i opis egzotičnih životinja koje je na Cejlonu video, a koje u tom vremenu nisu bile poznate. Gotovo sve ruske verzije, uključujući i one koje koristio Andrija Raičević, imale su slike životinja o kojima se u Evropi malo znalo. Dijalog cejlonskog cara s trgovcima i persijskim izaslanikom pre se može svrstati u filozofsku raspravu i upućuje na Kozmin izuzetan dar pripovedanja, pa dovodi u sumnju njegovo, kako sam piše, „skromno obrazovanje“.

Kozmina priča u većem delu verodostojna je i tačna. Na osnovu njegovih izveštaja zna se da je Cejlon sredinom 6. veka bio centar svetske trgovine između Afrike i Kine, kao i da se Kina nalazi istočno od Cejlona. Ostrvo je bilo podeljeno između dva gospodara koji su u neprijateljskim odnosima. „Tamo se vadi dragi kamen safir, tu se odasvud stiču razne vrste robe, i odatle se domaći proizvodi šalju u sva trgovačka pristaništa“. Kozma daje dragocene opise nepoznatih  životinja iz Indije, primerice, nosoroga: „Ova životinja je svoje ime dobila zbog toga što joj iz nosa rastu rogovi. Kada ide rogovi mu se njišu, a kad je ljutit daju mu veliku snagu, jer postanu tako čvrsti da mogu iščupati drveće sa korenjem, naročito prednji rog. Njegove oči se nalaze nisko kraj čeljusti, to je veoma strašna životinja i prirodni neprijatelj slona… Njegove noge i koža su slični slonovskim. Debljina njegove sasušene kože isnosi četiri palca, neki je koriste umesto gvožđa za plugove i tako oru zemlju… Ovu životinju sam iz daljine video živu u Etiopiji, a mrtvu u carskom dvorcu gde sam i zabeležio kako izgleda.“

Andrija Raičević, Zidanje kule Vavilonske, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmin opis Indije upućuje da je on ovu daleku azijsku zemlju posetio i da je mnogo toga upoznao: „Osim već pomenutih trgovačkih luka, postoje i mnogi drugi trgovački gradovi, primorski i kopneni, i prostrana zemlja. Na severu iznad Indije, žive beli Huni,čiji vođa Gola, polazeći u rat vodi sa sobom, kako kažu,  najmanje dve hiljade slonova i mnogobrojnu konjicu. On vlada indijskom zemljom i ubira dažbine. Kažu da je jednom želeo da osvoji jedan kopneni grad Indije, ali se ispostavilo da je grad okružen vodom. On je prestajao kraj grada nekoliko dana i, kako je svu tu vodu iskoristio za slonove, konje i vojnike, najzad je po suvom uspeo da se približi gradu i tako ga zauzme.“

Opis borbe slonova, zatim način merenja, vrednovanja kljova i njihova prodaja, kao i učešće slonova u ratnim pohodima indijskih vladara daju osnova uverenju da su to Kozmina neposredna iskustva iz Indije, a ne rezultat pripovedanja koja su do njega posredno stigla.

U većem delu Kozmine minijature prate njegove opise egzotičnih krajeva, životinja, kao i biblijske događaje. Hronike i legende nisu bez osnova, a u nekim segmentima poprimaju dramske razmere.  Njegove opise Sinaja, koji je više puta posetio, lako dovodimo u vezu sa starozavetnim događajima i predajom tablica Mojsiju na gori Sinajskoj. Ilustracije ove teme nezaobilazni su deo Kozmine Hrišćanske topografije. On piše: „ Kad su Jevreji dobili od Boga pisani zakon, oni su primili i veštinu pisanja, tako da se pustinja za njih pretvorila i školu, jer su 40 godina urezivali slova u kamen. Zato se u pustinjama Sinajskog poluostrva na svim tamošnjim stenama mogu naći natpisi sa jevrejskim slovima; lično sam to video putujući po jevrejskim krajevima. Neki Jevreji su čitali te natpise i objašnjavali su nam šta je bilo napisano…“

Andrija Raičević, Prelazak Jevreja preko Crvenog mora, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmina Hrišćanska topografija imala je u prvobitnoj verziji pet poglavlja (slova). Ovaj podatak istaknut je u samom uvodu kodeksa. On kaže da je ovih pet „knjiga“ posvetio izvesnom Panfilu na čije zauzimanje je Kozma započeo pisanje. Ako se piscu poveruje, šesta knjiga jeste dopuna nekim prethodnim poglavljima i služi da bi se čitaoci o nekim događajima, poput onih iz Etiopije, bolje upoznali. Sedmo „slovo“ je isto tako dodatak prethodnim i posvećeno je nekom Anastasiju o kome se inače malo zna. Izgleda da je i osma knjiga naknadna posveta izvesnom Petru i nema uočljivih sličnosti sa prethodnim celinama. To je posebno tumačenje jedne ode proroka Jezekije u kojoj se ističe da je Kozma počeo pisati ovaj deo kada je samom sebi objasnio kraj biblijske „Pesme pesama“ .

I deveto poglavlje naknadno je pisano i bavi se dopunom o tečaju zvezda sa namerom da se čitaocima bolje objasni drugo slovo u kome se inače Kozma bavi istom temom. Deseto Kozmino slovo, po svemu sudeći, bilo je odgovor pisca, na neke reakcije koje su do njega stigle. On se sada poziva na citate svetih otaca crkve ( Atanasija, Grigorija Nazijanskoga, Teofila Severijana, i  Jovana Zlatoustog).

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje Kozmine Topografije su dodaci sa kojima se knjiga nadopunjuje. U pitanju su kratke priče o retkim životinjama kao i opis ostrva Cejlona i susednih krajeva, dok je dvanaesto poglavlje svedočanstvo nekih istočnih pisaca iz Egipta i Vavilona o starim predanjima, o potopu, koji su, navodno, precizniji od grčkih verzija.

Andrija Raičević, Mojsije razgovara s Bogom na Sinaju, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmino delo u svemu je izraz doba u kome je živeo. Sa druge strane, ono je i odraz helenističko-aleksandrijske nauke tog vremena. Kozma poznaje astronomske, filološke i filozofske sisteme, on je upućen u hrišćansku filozofiju, zoologiju i botaniku. Međutim, ono što  je od izuzetne važnosti za istoriju umetnosti jeste činjenica da je njegov tekst ilustrovan brojnim minijaturama koje predstavljaju dragoceni izvor za kasniju hrišćansku ikonografiju.  N.Kondakov napisao je da su Kozmine minijature značajnije od svih drugih spomenika 6. veka, izuzev ravenskih mozaika, koje je smatrao vrednijim. Kozma je, dakle, uspostavio vezu između Starog i Novog zaveta, zatim vezu između helenističke filozofije i hrišćanske dogme. On je orijentalni duh približio umetnosti istočne crkve, iz njega je sažeo najbolja iskustva u isto vreme odbacujući naslage paganske tradicije koje nisu mogle izdržati novo doba. Naravno, možda je suvišno istaći da je Kozmina Topografija anahrona i u mnogim delovima neodrživa čak i sa pozicija nauke njegove epohe. Geografsko utemeljenje bilo je biblijskog karaktera bez namere da se menja pred ozbiljnim naučnim dokazima.

Najstarijim grčkim rukopisom Kozmine Hrišćanske topografije smatra se primerak iz Vatikana, koji je prema mišljenju mnogih autora nastao u 9. veku i nema poslednja dva poglavlja. Zatim po redosledu sledi rukopis iz 11. veka, koji ima sve pomenute, odnosno dopunjene delove Kozminog teksta. To je: Laurentianus Plut. 9, Cod. 28. A za nešto mladji smtara se: Sinaiticus No. 1186, koji je Kondakov opisao prilikom posete Sinaju.

Veliki broj slovenskih, odnosno ruskih rukopisa Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova jesu kasniji prevodi, uglavnom iz 16. i 17. veka, rasejani, kako po privatnim zbirkama tako i po muzejima i bibliotekama. Mnogi autroi i istraživači slažu se da su gotovo svi kasniji prevodi potekli od jednog za sada nepoznatog izvora. Za prepis iz manastira Svete Trojice kod Pljevalja od značaja su oni primerci koji su podudarni ne samo u ilustrativnom već i u tekstualnom delu. Izgleda da su najbliži trojičkom rukopisu oni primerci iz Kijevske duhoven akademije, kao i jedan kodeks iz Moskovske duhovne akademije, pod brojem 102, koji po svemu odgovaraju knjizi iz vrhobrezničkog manastira.

Andrija Raičević, Izlazak i zalazak sunca, Hrišćanska topografija, 17. vek

Najzad, umetnički značaj minijatura vremenom je prevazišao literarnu vrednost Kozmine hronike, koja, razume se, ostaje kao veliko svedočanstvo jedne epohe, njenih dostignuća i saznanja. Pitanje da li Kozma crtao i bojio svoje minijature, ili je to radio neko drugi – podelilo je istraživače. Dublje analize ipak su bliže pretpostavci da je Kozma autor jednog broja minijatura, posebno egzotičnih životinja i biblijskih predela koje je samo on video pa je i manja verovatnoća da je neko drugi mogao po sećanju ili kazivanju sve to da slika. Što se tiče vasione, gotovo je sigurno da se on rukovodio pripovedanjem Patricija, aleksandrijskog vladike i pripadnika Nestorijanaca. Izvesno je da su biblijski predmeti, primerice Skinija, zatim veličina i ilustracija sunca, kretanje zvezda, koje je u svoju topografiju uneo Kozma, Patricijevo delo. Crteži, za koje se veruje da su Kozmin rad, sigurno imaju pouzdanu osnovu koju prati i teološko zdanje. Tako kada objašnjava slikanje Danila i trojice mladića, on zahteva, kao što stoji u predanju, da se slikaju bez brade. Izvore drugih minijatura treba tražiti na onim mestima koja su u Kozminom vremenu imala karakter svetilišta i bila mesta okupljanja hrišćanskih vernika. To su, van svake sumnje, mozaici, freske i crteži iz bazilika i katakombi Aleksandrije i njene neposredne okoline.

Andrija Raičević, Dela Davidova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Zograf Andrija Raičević

Jedan od najpoznatijih srpskih slikara 17. veka, zograf Andrija Raičević, rođen je u selu Toci (danas Crkveni Toci) između Prijepolja i Pljevalja. Za razliku od njegovih prethodnika, sticajem srećnih okolnosti o njemu je sačuvano više podataka na osnovu kojih je moguće (samo uslovno) sklopiti mozaik njegovog životnog puta i stvorenih dela. Iz zapisa njegovog saradnika i prepisivača rasodera Gavrila Trojičanina, s poslednjih strana Šestodneva i Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova, knjige završene pred Uskrs 1649. godine, o Raičeviću se zna neuporedivo više nego o njegovim savremenicima.

Knjige Šestodnev Jovana egzarha bugarskog i Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova, u kojoj je prvi put zabaleženo ime trojičkog monaha, postala je vremenom značajnija po Raičevićevim ilustracijama nego po sadržaju. U veku prepisivačke delatnosti kada su u gotovo svim većim manastirima postojali skriptorijumi i radionice u kojima su knjige prepisvane, Šestodnev i Kozmina topografija bile su eho udaljenog vremena, kada se prepisivanjem srednjovekovnih rukopisa i njihovim ilustrovanjem branila duhovna vertikala iz vremena nezavisne države. Mora se verovati da su postojale i druge knjige u čijem je prepisivanju i ukrašavanju iučestvovao zograf Andrija Raičević. Neke su otkrivene, ali, nažalost, mnoge su vremenom nestale, splajene ili prodate, pa je time i stvaralačaka analiza ovoog majstora, svakako, nepotpun.

(Reprodukcije minijatura: Dragiša Milosavljević iz kataloga izložbe Minijatire Andrije Raičevića, Narodni muzej Užice, 2009.)

Dragiša Milosavljević, Msc,

istoričar umetnosti

Narodnog muzeja u Užicu

©Artis Center 2020