post

Nove knjige: Doksat – neimar baroknog Beograda

Za ljubitelje istorije Beograda uskoro stiže prava poslastica – povest jednog od najzanimljivijih, a istovremeno skrajnutih graditelja prestonice, aktera jedne od  najkontroverznijih priča u gradu krcatom uzbudljivim pričama – Nikole Doksata de Moreza. Ko je bio ovaj Švajcarac, inženjer i vojnik u austrijskoj armiji prve polovine 18. veka? Kako je projektovao i najvećim delom realizovao jednu urbanu celinu u duhu baroknog geometrizma, i kako su on i njegovo delo u trenu nestali na ovdašnjoj nepredvidljivoj  vetrometini kojom gospodare interesi velikih sila?

Željko Vuk, rođeni Dorćolac, izuzetan poznavalac i neumorni istraživač jednog nestalog grada, velikim trudom je sakupio i na pitak način ispripovedao životopis graditelja čija je glava pala pred današnjim hotelom “Palas” na Obilićevom vencu.

Naslovna strana knjige Željka Vuka “Doksat – neimar baroknog Beograda” u izdanju “Prosvete”. Reprodukcija@Željko Vuk

Knjiga, obima 160 strana, koju kao izdavač potpisuje beogradska “Prosveta”, po prvi put donosi zanimljive detalje iz Doksatove prepiske s rodbinom i prijateljima, preuzete iz švajcarskih arhiva i prevedene s francuskog jezika. Faksimili ove građe inkorporirani su u knjigu, kao i Doksatov plan baroknog Beograda koji je predat na usvajanje Dvorskom ratnom savetu u Beču. Uporedo sa ovom dragocenom građom, Željko Vuk pripoveda o životu u baroknom Beogradu, zanimljivim ličnostima, modi, običajima, ishrani.

Ukratko, knjiga za čitanje i uživanje!

Thomir Dičić, “Kolažiranje baroknog Beograda” – jedan od radova sa izložba crteža / kolaža / grafika sa imaginarnim motivima inspirisanim baroknim Beogradom prve polovine 18. veka, održane u Muzeju primenjen umetnosti u proleće 2018. Reprodukcija@Tihomir Dičić

Uz najavu ovog dragocenog izdanja, ekskluzivno za Artis magazin, Željko Vuk je ustupio izuzetno pikantan odlomak iz svoje knjige “Doksat – neimar baroknog Beograda”:

“Prema popisu zgrada nemačkog Beograda iz 1728. godine, kompleks komandantovog stana imao je jednu glavnu i više pomoćnih zgrada. U 15 soba i 3 kuhinje, stanovali su grofova posluga i lakej. Jedna zgrada bila je štala za konja grofa Marulija, podignuta na praznom placu 1727. godine, a uz nju stan za generalovog konjušara. Dvor ili štabni kvartir sačinjavale su četiri zgrade sa glavnim i tajnim stepenicama, velikim salonom za primanje i prostranim hodnikom koji vodi u salon – ukupno 20 soba, četiri kuhinje, jedan podrum i dve štale.

Čini se da broj i veličina „nasleđenih” objekata nisu u potpunosti zadovoljavali prohteve novog guvernera, jer u bečkom Кomornom arhivu nailazimo na plan novog objekta iz 1720, kada se princ Aleksandar već uselio u palatu. Na njemu je prikazana osnova nove kuhinje koja se sastojala od jedne velike prostorije sa tri ložišta i dve manje sa po jednom pekarskom peći u svakoj.

Mapa baroknog Beograda prema Nikoli Doksatu de Morezu. Reprodukcija@Željko Vuk

Pomenuti kujne velikog hedoniste princa Aleksandra, a ne zaviriti u njih, bilo bi pravo svetogrđe, pogotovo ako već postoje podaci o namirnicama koje su dostavljane njegovim kuvarima. Na njih su se trošile ogromne sume novca, što ne treba da iznenađuje, jer je veliki deo toga dopreman iz dalekih egzotičnih zemalja. Troškovi su brižljivo beleženi, pa tako saznajemo da su jedne godine iznosili 2.436 forinti. U mesečnoj nabavci prinčevih kuvara tako nailazimo na: limunov sok, maslinovo ulje, ječam poreklom iz Ulma, pirinač, običan šećer, kanarski šećer, lorberov list, ruzmarin, orahe, cimet, biber, parmezan, suvo grožđe, grožđe iz Damaska, sardele, bademe, haringe, pomorandže, limun, slačicu i papir za pečenje. U tarifnoj listi carinske službe Кraljevstva Srbije nailazimo i na druge, ništa manje zanimljive namirnice. Da li su se i one nalazile na trpezama imućnih ili su samo prolazile kroz Srbiju na putu ka monarhiji ne znamo, ali je teško poverovati da se visoko plemstvo moglo odreći ovakvih specijaliteta koji su im bili nadohvat ruke. Izdvojićemo samo neke: crnomorske ostrige, usoljene i marinirane ribe iz Mletačke republike, alva, masline, urme i šafran iz osmanskih zemalja, švajcarski, holandski i limburški sir, kakao, vanila, cimet iz dalekih kolonija, itd.

Antonio Kalca, Princ Eugen Savosjki osvaja Beograd, 1717-1725

Ni bogatstvo kuhinje i onoga što se u njoj pripremalo nije mnogo odudaralo od navika drugih velikodostojnika tadašnjeg Beograda. Razlika je bila jedina u tome što se u rezidenciji mitropolita nije jelo meso, niti su se jela pripremala na svinjskoj masti, osim u slučajevima kada su na dvoru gostovala kakva visoka gospoda. Pored jesetre, kečige i morune, kojih je tada u našim vodama bilo u izobilju, jele su se i ostale rečne ribe, rakovi i kavijar, ali i hobotnice i sve vrste morskih riba koje su donosili grčki trgovci, a koje su u mitropolitovoj rezidenciji, pored srpskog, pripremali i jedan nemački i jedan ugarski kuvar, čak bolje plaćeni i od dvorskih „oficijanata”. Jela su bila obilna i skupocena, a mitropolitov kuvar (mundkoh) posebno je spremao hranu za mitropolita, pridvorno sveštenstvo i dvorsko činovništvo. Na meniju su uvek bila najmanje tri jela, a obavezno se služilo i vino, najčešće iz Topčijskog sela, Duzluka, Grocke, Smedereva, Iriga, Grgetega i Кarlovaca. „Mitropolit je najradije pio belo karlovačko. Nalazilo se i nešto šerbeta, ’racenštorfa’ i priličan broj malih i dugačkih ’butela’ tokajskog vina. Pored vina, piva, rakije i bermeta, u Mitropoliji su se služili kafa i čaj, a vremenom je ušao u modu i ’čukolad’.”

Željko Vuk, “Doksat-neimar baroknog Beograda”, Prosveta, 2019.

Cena knjige u pretplati je 700 dinara, a imena pretplatnika će biti objavljena u knjizi.

Ukoliko ste zaintersovani za ovo jedinstveno izdanje uplatu treba izvršiti na račun autora:

Željko Vuk,

Cara Dušana 8, Beograd

Svrha uplate:  Za knjigu

Računa: 160-5100101920448-09 Banca Intesa AD

Čitko upišite Vaše ime i prezime kako ne bi došlo do greške u štampi, a po knjigu dolazite na promociji 15 će vam biti uručene 15. aprila u Кlubu “Prozor” (Takovska 48).

©Artis Center 2019

post

Verujem, dakle jesam: Beograd i Sveta Petka

Beogradjani pred Kapelom Svete Petke u subotu 27. oktobra 2018. Foto@Željko Sinobad

U petak 9. novembra u 18 časova Pokrajinski muzej Maribora, koordinator evropskog projekta “Verujem, dakle jesam” otvoriće onlajn postavku Artisove izložbe “Prepodobna Mati Petko, moli Boga za nas” u čijem fokusu su Beograd i Sveta Petka. Na taj način Artis centar se pridružuje međunarodnom timu stručnjaka na izuzetno zanimljivu temu o svetiteljima zaštitnicima evropskih gradova i velikim kultovima u urbanim sredinama.

Na poziv Pokrajinskog muzeja Maribor u jesen prošle godine predložili smo da u našoj virtuelnoj, onlajn niši, jer je reč o projektu koji je u svojoj prvoj fazi zamišljen kao kompleksna izložba postavljena na odgovarajućoj onlajn platformi, predstavimo dugu i zanimljivu povest o jednoj od najcenjenijih svetiteljki hrišćanskog sveta – Svetoj Petki, i Beogradu. Naš predlog je prihvaćen s radošću, jer je u pitanju živ, aktivan kult koji svoje poklonike ima već nekoliko stotina godina, ali i zanimljiva istorijska i umetnička priča.

Beskonačni redovi strpljivih poklonika na Beogradskoj tvđavi u rano jutro 27. oktobra 2018. Foto@Željko Sinobad

Razmišljajući kako da predstavimo jedan važan deo kulturnog identiteta grada u okviru projekta koji je, pre svega, zamišljen kao interkulturni dijalog, odlučili smo da napravimo seriju fotografija 27. oktobra kada pravoslavni Srbi, ali i drugi poštovaoci ove svetiteljke, proslavljaju Svetu Petku, i to na Beogradskoj tvrđavi, odnosno u Crkvi Ružici i Kapeli Svete Petke, kao jedinstvenom sakralnom prostoru u kome se tog dana okuplja na hiljade poštovalaca ove čudotvorke čiji kult ne bledi vekovima.

Našem pozivu da uzmu učešće u realizaciji projekta kome smo dali ime “Prepodobna Mati Petko, moli Boga za nas” prema stihovima pesme Vladike Nikolaja Velimirovića “Gospod čisto srce želi”, odazvali su se majstor novinske i umetničke fotografije Željko Sinobad i profesionalci iz VR Photo Tima – Vuk Nenezić i Slobodan Polić, zahvaljujući kojima smo dobili seriju izvanrednih fotografija i dokumentarni video zapis. Kolega, istoričar umetnosti Stefan Žarić preveo je prateće tekstove Tamare Ognjević, autorke projekta, na engleski jezik, a kneginja Jelisaveta Karadjordjević i dr Biljana Djordjević su uradile korekture engleskog i srpskog teksta na čemu smo im izuzetno zahvalni. Posebno se zahvaljujemo Ivanu Milinkoviću, vokalnom solisti grupe “Legende”, koji je bez dvoumljenja, prepoznajući cilj ovog projekta, ustupio pravo za korišćenje pesme “Gospod čisto srce želi”, koju izvanredno interpretira na albumu “Reka pravoslavlja” iz 2003. Bez naše Andrijane Peković bilo bi nemoguće na pravi način ispuniti složene zahteve onlajn prezentacije, a pogotovu onaj njen logistički deo koji podrazumeva korišćenje IT alata.

Celivanje ikone na slavu Svete Petke 27. oktobra 2018. Foto@Željko Sinobad

Velika zahvalnost, naravno, ide našim kolegama iz Pokrajinskog muzeja Maribora. Pre svega dr Mirjani Koren, direktorki ove izuzetne ustanove koja okuplja jedan od najboljih muzejskih timova u regionu, a posebno koleginici Nives Cvikl koja je s puno strpljenja i uz neprestanu podršku vodila ovu saradnju i mudro, sa puno smisla i razumevanja, uticala na finalni izgled postavke, koja će najširoj publici biti dostupna od 9. novembra.

Pokrajinski muzej Maribora je u ovom procesu napravio još jedan korak, pa će u Mariboru u petak, dan koji pravoslavci smatraju tradicionalno danom Svete Petke, pored onog virtuelnog – onlajn otvaranja, biti upriličen i poseban program u saradnji sa srpskom zajednicom ovog drugog po veličini grada u Sloveniji. U programu će učestvovati Srpski kulturni krug iz Maribora, a posetioci će između ostalog biti u prilici da čuju odlomke iz romana “Petkana” Ljiljane Habjanović Djurović, koji je posvećen ovoj omiljenoj svetiteljki.

Pred Kapelom Svete Petke na Beogradskoj tvrđavi 27. oktobra 2018. Foto@Željko Sinobad

Malo je reći da smo srećni! Bilo je ovo jedno uzbudljivo putovanje koje je, pre svega, omogućila Sveta Petka, otvarajući nam i fizička i metafizička vrata, vodeći nas svojom sigurnom rukom kroz povest o veri i iskušenjima, građevinama i umetničkim delima, vremenu i ljudima. I ova izložba jeste jedinstveno uzdarije Njoj – Velikoj zaštitnici Beograda i Beograđana, ali i svih onih ljudi i gradova kroz koje je na svom neobičnom putu prošla, kao i svih onih koji, bez obzira na veru, naciju i pol, veruju u ovu neumornu pomoćnicu i utešiteljku.

Velika zaštitnica žena, dece i siromašnih – prostor za paljenje Sveća pri Kapeli Svete Petke u Beogradu 27. oktobra 2018. Foto@Željko Sinobad

Na našem sajtu, ali i društvenim mrežama na kojima imamo svoj profil, uskoro će se pojaviti link na kome ćete moći da pogledate izložbu. U međuvremenu toplo preporučujemo prvu postavku o Svetom Jovanu Krstitelju, zaštitniku grada Maribora, koju su napravile kolege iz Pokrajinskog muzeja Maribora.

I Believe. Therefore I am.

© Artis Center 2018

post

Duh malih stvari: Umetnička radionica za kraj izložbe

Izložba cteža Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, nastala u saradnji Narodnog muzeja Kruševca i Artis centra, okončana je 30. juna nesvakidašnjom umetničkom radionicom u Kući Simića u Kruševcu u kojoj je učešće uzelo petnaest žena različitih godina, porekla i estetskog shvatanja. Radionica je bila i poslednji korak Artisovog senzorijuma, inspirisanog projektom muzeja Tejt Britanija u Londonu, koji je 2015. godine pokušao da publici putem podražaj svih čula primakne neka od najčuvenijih dela iz svojih kolekcija. Praktično, posle Londona, Kruševljani su prvi okušali draži senzorijuma, kao jedinstvenog postupka u novoj muzeologiji, koji pored čula vida, odnosno neposredne percepcije izložbene postavke, uključuje i čulo sluha, ukusa, mirisa i dodira, a sve utemeljeno na sadržajima koji direkto korespondiraju sa narativom izložbe.

Umetničkom radionicom u Kući Simića (Narodni muzej Kruševac) završena izložba “Duh malih stvari” Jelisavete Karađorđević 30. juna. Kneginja Jelisaveta je lično vodila radionicu i uživala u saradnji sa Kruševljankama. Foto: Tamara Ognjević, Zorana Drašković

Zahvaljujući izuzetnom razumevanju kruševačkih kolega, predvođenih direktorom ovog velikog muzeja, istoričarom Goranom Vasićem, te kustosima Kuće Simića, koja radi u sklopu Narodnog muzeja Kruševac, uspeli smo da realizujemo kompletan senzorijum i ispratimo doživljaj publike, koja je sve vreme aktivno učestvovala u ovom procesu.

Kenginja Jelisaveta i Goran Vasić, direktor NM Kruševac sa učesnicima radionice. Izuzetno uspešna izložba i prateći programi su bili mogući zahvaljujući odličnoj organizaciji Narodnog muzeja Kruševac. Foto: Tamara Ognjević

Pored video zapisa i stručnih tumačenja postavke, koji angažuju vid i sluh, kreiran je u saradnji sa Draganom Vasić kolač “Jelisaveta” (ukus), a publika je bila u prilici da pomiriše parfeme “Jelisaveta” i “E”, koje je kneginja lično dizajnirala. Kao finale ovog procesa, u subotu 30. juna je organizovana umetnička radionica na kojoj su učesnici imali zadatak da neposredno, a prema svojim estetskim shvatanjima, raspoloženju i asocijasijama, intervenišu umetničkim sredstvima na fotografijama koje je kneginja Jelisaveta snimila tokom svojih putovanja. Ova faza senzorijuma je donela čulnu senzaciju neposrednog kontakta sa delima, jer su izabrani predlošci izloženi u okviru stalne postavke. Njen svojevrsni produžetak je kreativna interakcija sa autorom, odnosno samom Jelisavetom Karađorđević koja je ovaj program lično vodila. 

Kneginja Jelisaveta. ovog puta kao umetnica, vodila je radionicu na kojoj su učesnice imale zadatak da različtim medijima, prema svom izboru, intervenišu na njenim fotografijama. Foto: Tamara Ognjević

Posebnu zanimljivost radionice predstavlja činjenica da se na njoj okupilo 15 žena različitog uzrasta, porekla i obrazovanja, a da se na konkurs za radionicu nije prijavio nijedan muškarac! Već neko vreme zapažamo dominaciju ženske publike u svim vidovima kulturnih sadržaja, ali i kulturnom i kreativnom turizmu u okviru programa koje Artis centar organizuje, što je saznanje po sebi vredno ozbiljnijeg istraživanja. Da li su žene zaista više zainteresovane za ovu vrstu programa ili nas prati sticaj okolnosti kakvo je recimo Svetsko prvenstvo u fubalu, koje se odvijalo u vreme trajanja izložbe, elementi su koji zavređuju analizu svih nas koji se bavimo muzeologijom, kulturom u najširem smislu te reči, i razvojem publike.

Učesnice radionice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka; (gornji red): Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović. Foto: Tamara Ognjević

U radionici u Kući Simića su učestvovale: Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka, Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović, Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović, Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek, Dragana Vasić i kustosi Kuće Simića – Zorana Drašković i Vesna Bogdanović. Među učesnicama je bilo ekonomista, stomatologa, turističkih radnika, profesora, studenata, poreskih inspektora, stručnjaka za IT, nastavnika, istoričara umetnosti, pedagoga … jednom rečju, najrazličitijih zanimanja, a kako smo u spontanom dijalogu shvatili i interesovanja.

Učesnice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović (gornji red): Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek. Foto: Tamara Ognjević

Naoko jednostavan zadatak da se umetničkim medijima, prema sopstvenom izboru, interveniše na temelju ličnih asocijacija, raspoloženja i ukusa, samo je u prvom trenutku delovao pomalo zastrašujuće. Strah je bio dodatno uvećan činjenicom da nisu mogle da odaberu predloške prema sopstvenom ukusu, već su ih nasumično izvlačile iz hrpe printova okrenutih licem prema stolu. Na taj način je simuliran faktor slučaja, koji u pravilu koincidira sa spontanim reakcijama na neočekivane sadržaje. Kneginja je odmah pritekla u pomoć zanimljivom pričom gde je i šta snimila, te zašto su baš ti detalji privukli njenu pažnju.

Vesna Bogdanović, Zorana Drašković i Dragana Vasić su sve vreme aktivno učestvovale u kreiranju i realizaciji ideja Artisovog senzorijuma, pa je njihovo učešće na radionici svojevrsno zaokruženje ovog zanimljivog procesa. Foto: Tamara Ognjević

Učesnicima radionice je posebno naglašeno da se od njih ne očekuju nikakva remek dela, već da intervenišu shodno svom ukusu, utiscima, onome što ih zanima, što vole. Objašnjeno im je da radionica predstavlja deo Artisovog senzorijuma vezanog za čulo dodira, a u ovom konkretnom slučaju utemeljenom na ideji isceljujuće moći umetnosti, njenog holističkog kvaliteta koji ne podrazumeva nužno i znatnu zanatsku veštinu. Onog trenutka kad je rad započeo svi su polagano počeli da se opuštaju. Uz sok i kolač “Jelisaveta”, koji je pripremila Dragana Vasić, te ćaskanje i prijatnu muziku, radionica je tekla besprekorno, a Kuća Simića postajala jedan od onih muzeja iz kojeg se izlazi sa neponovljivim doživljajem.

Kneginja Jelisaveta, učesnice radionice i kustosi na zajedničkoj fotografiji sa radovima – Kuća Simića kao mesto ženske kreativne energije. Foto: Živojin Manojlović

Nekih sat vremena kasnije, u trenutku dok smo učesnice radionice slikali s njihovim radovima, shvatili smo da pred nama pored izuzetne galerije psiholoških profila, stoji neverovatna slika – svaki rad pojedinačno se u estetskom, kolorističkom i stilskom smislu besprekorno uklapa u lični stil i odevnu kombinaciju svoje autorke!!!  Povrh svega, umetnost i rad u grupi su dali onaj fini efekat art terapije – od prvobitne nesigurnosti, straha i male nelagode u prisustvu javne ličnosti znatnog pedigrea, nije ostalo ni traga. Svi su bili nasmejani, vidno zadovoljni, zaintersovani da svoje misli i utiske podele sa drugima. Radionica je u punom smislu te reči – zasvetlela! Za sve nas jedinstveno, dragoceno i vrlo verovatno neponovljivo iskustvo.

Poslednjeg dana izložbe je bilo vrlo živo u Kući Simića – od razgovora sa medijima, preko degustacije kolača, postavljanja izložbe u izložbi nakon umetničke radionice, pa do kneginje Jelisavete u ulozi kustosa. Foto: Tamara Ognjević

Nakon radionice je usledilo poslednje stručno tumačenje izložbe koju je činilo 29 originalnih kneginjinih crteža i 37 predmeta iz njenog legata, a Kruševljani, okupljeni u impresivnom broju, su dobili jedinstvenu mogućnost da ih kneginja vodi kroz svoj izložbeni buduar. Tako su iz prve ruke mogli da saznanaju zanimljive detalje o njenim precima, odnosno ko su ljudi sa fotografija u buduaru, kako je nabavila veliki ćilim sa grbom Kraljevine SHS, zašto je kreirala parfeme, odakle dolazi njen servis za čaj, kako je pisala knjige za decu.

Demontiranje izložbe u veseloj atmosferi – Tamara Ognjević, autor koncepta, i Zorana Drašković, kustos Kuće Simića. Foto: Ivan Popović

Činjenica da smo izložbu završili postavkom radova učesnica izložbe, odnosno stvaranjem izložbe u izložbi, na simboličan, ali i egzaktan način pokazuje da je kraj zapravo samo prostor za neki novi početak. Iako je izložba “Duh malih stvari” kreirana ekskluzivno za Kruševac, a u saradnji sa Narodnim muzejom Kruševac, te neće biti na ovakav način ponovljena ni u jednom drugom gradu u zemlji i inostranstvu, svima nam je jasno da je stvorena plodna platforma za neke nove projekte. Ono što je bio svojevrsni muzeološki test sa ciljem decentralizacije kulturnih sadržaja, otkrivanjem novih prostora, postavljanjem jednog narativa u okviru muzejskog objekta koji s tim narativom korespondira, obogatilo je naša iskustva, proširilo vidike i donelo nove ideje.

Zahvaljujemo se kolegama iz Narodnog muzeja Kruševac, koji su prepoznali i partnerski podržali jednu kompleksnu ideju na tragu nove muzeologije, pokazujući na taj način da polje eksperimenta i ispitivanja nove uloge redefinisanog muzeja nije rezervisano samo za muzejske ustanove u prestonici. 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica,

autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”

© Artis Center 2018