post

Na današnji dan: Beograd u plamenu!

Pišu: Aleksandar Ognjević i Đorđe Nikolić

Na današnji dan pre 80 godina nacistička Nemačka je započela sistematsko, nemilosrdno bombardovanje Beograda, prestonice tadašnje Kraljevine Jugoslavije. Bila je nedelja 6. april 1941. godine, kada su u ranim jutarnjim časovima na grad počele da padaju bombe, a piloti jugoslovenske kraljevske avijacije poleteli u sigurnu smrt, junački se suprotstavljajući daleko nadmoćnijem i bolje naoružanom neprijatelju. Mirno, prolećno jutro pretvorilo se u pakleni dan, koji će za Jugoslaviju značiti ulazak u Drugi svetski rat. Brojni tekstovi, emisije i studije napisani su i snimljeni na ovu temu, međutim knjiga Aleksandra Ognjevića i Đorđa Nikolića “Bitka za Beograd-April 1941” (JP Službeni glasnik, Beograd 2020) predstavlja izvesno najsveobuhvatnije izdanje, koje slikom i reči govori o ovim događajima.

Zahvaljujemo se autorima i izdavaču na ustupanju izuzetno zanimljivog odlomka u kojem neposredni svedoci, strani izveštači i preživeli civili, govore o bombardovanju grada.

Кao dopisnik londonskog „Presa” u Beogradu se duže vreme nalazio i poznati britanski novinar Dejvid Voker:

“Petog aprila, bila je subota, večerao sam kasno s još jednim novinarom, Raselom Hilom iz Njujork herald tribjuna u hotelu “Bristol” u Beogradu.

U pola pet ujutro u nedelju, 6. aprila pozvao me je Džon Sergju, dopisnik Njuz kronikla iz Budimpešte, koji je tada takođe bio odseo u “Bristolu”. Rekao mi je je da je Nemačka upravo emitovala Hitlerovu naredbu Rajhsveru  da ponovo uspostavi red u Jugoslaviji.

Sat vremena kasnije, posle razmišljanja kakvu poruku da pošaljem u London, odlučio sam da se okupam. Još sam bio u kadi kada je 150 nemačkih aviona, koji su leteli na visini od 10.000 stopa,  počelo sistematsko uništavanje prestonice, koja je bila proglašena otvorenim gradom.

Ovaj napad i oni koji su usledili već su opisivani u Presu. Od deset sati nadalje nemačka avijacija je obavila svoj posao usred bela dana s visine od sto metara.  Nestalo je vode, nije bilo efikasnog skloništa, nikakvih sirena za uzbunu, niti minimalne protivvazdušne odbrane. Tela onih koji su izginuli u nedelju još su ležala na glavnim ulicama idućeg četvrtka, kada je čaša vode već dostigla cenu od skoro dve funte. Ljudi zatrpani ruševinama ostavljeni su tamo da umru. Veliki delovi prestonice bili su u ruševinama.”

U Beogradu se tada nalazila i amerikanka Rut Mičel, sestra čuvenog pionira američkog vazduhoplovstva i jednog od najpoznatijih avijatičara tog vremena, brigadnog generala Vilijama Bilija Mičela. Svoje svedočanstvo, kako je doživela i preživela bombardovanje Beograda aprila 1941, objavila je 1943. godine u knjizi „Srbi su izabrali rat“:

„Pred mojim prozorima, tamnoputi srpski seljaci, muškarci u crnom, žene u njihovim vedrim vezenim nošnjama, prolazili su nekako tiše, tmurnije nego inače, na putu ka pijaci u nedelju rano ujutro. Gledala sam ih zamišljeno dok sam sipala čaj i onda uključila dugme za radio na kratkim talasima…

…Nikakav zvuk nisam čula osim čangrtanja kolica s mlekom po ulici i tapkanja seljaka u hodu. Ali bližila se ta grubo najavljena propast.

…Svud oko nas pucala je bomba za bombom, neke na samo dvadesetak metara  od nas. Efekat je bio skoro nezamisliv. Nije to bila ni buka, čak ne toliko ni udar; bio je to neki potpuno jeziv vetar koji je najviše ulivao strah u kosti. Proleteo bi kroz kuću kao da je nešto čvrsto. Svaka zabravljena vrata bi jednostavno izletela sa šarki, svako staklo bi se razletelo u paramparčad. Zavese bi izletele iz sobe i vratile se u trakama. Uz čudan, blagi zvuk poput cepanja svile, susedne kuće su se urušavale…

…Ponovo su padale bombe, gusto i brzo, i opet, i opet. Sad daleko, sad blizu, a štuke su vrištale i ponirale…

Potrčala sam ka slomljenom prozoru. Tamo na ulici, na hrpi kamenja ležali su muškarci i žene, još u čudnim, iskrivljenim položajima tela. Osetila sam nalet nekontrolisanog, divljeg besa… Dve neeksplodirane bombe zabile su se u trotoar baš ispred mojih prozora.

Ljudi, neki i sami krvavi, već su počeli da odnose tela preko hrpa šuta…

…Za jedan mali tren ti teški granitni zidovi bili su razneti u komadiće rasute svud po našem kraju. Čitava unutrašnjost zgrade postala je vidljiva s ulice, a lift koji je bio na pola puta klatio se onako besmisleno beskoristan. Automobili su ležali prevrnuti i ulubljeni, a krvi je bilo svuda. Posle sam čula da je trista šezdeset policajaca koji su čekali da budu pozvani kao rezervni sastav ubila jedna od prvih bombi koja je pala…

…Uskoro sam morala da hodam sredinom ulice pošto je s obe strane bilo previše vrelo. Niko nije činio ništa da to zaustavi, niko se čak nije ni osvrtao da baci pogled. Ništa nije moglo da se učini. Vodovod je bio prva nemačka meta: ’Gori, Beograde, gori!’“

…Žureći kroz uzan zagušeni prolaz, naišao sam na prizor koji bih voleo da nikad nisam video jer ću ga se sa užasom sećati dok sam živ.

Nemci, s njihovim preciznim mapama, namerno su gađali skloništa od vazdušnih napada (kojih je u ovom ’otvorenom’ gradu bilo vrlo malo), a naročito ona namenjena školskoj deci. Ovde je u parkiću jedno od njih pogođeno direktno i bomba je ostavila ogromnu rupu. Drveće iščupano iz korena ležalo je prevrnuto kao da su igračke. A u njihovim granama bili su delovi ljudskih tela, ruke, noge, glave – male, tako male – a koje su drugi ljudi, njihove majke i očevi, glava teških od vrtoglavice i posrćući pri pokretu, polako pokušavali da sakupe.

Najgroznije fotografije – iako nijedna, čak ni u boji, ne bi mogla da reprodukuje groznu klanicu ovog prizora – prikazivale su uplakanu, očajnu rodbinu. Ovde toga nije bilo – ni suza ni očajanja. Samo zapanjeno kretanje, žalosno beznadežno, sporo…

…Bili smo bez svetala, ali kuća se nalazila na malom brdu s otvorenim pogledom na Beograd. A Beograd je goreo.

Кako se noć spuštala, prizor je postajao sve čudniji i grozniji.

Veliki grad duž Dunava delovao je kao plamteća buktinja. Veliki jezici plamena iznenada su izbijali, nakratko bleštali i polako zgasnuli. Iznenada su teški oblaci dima krenuli da se kovitlaju ka gore, uvijajući se, talasajući, vrteći se u nebo i pritom su u svojim crnim utrobama reflektovali ljutiti plamen koji mora da je bio vidljiv s nekoliko stotina kilometara  preko velike reke i u beskrajnoj ravnici.

Nemačka je zapalila baklju-vodilju za svoju „misiju civilizovanja“ Balkana.

Gledajući krilate pristalice ovog holokausta, izgledalo mi je da su iskočili iz paklenih regija starih mitova. Кroz vatrene oblake i iznad njih neprekidno su ispaljivali strelice, ti glasnici pakla, nasrćući i ponirući, čisteći sve pred sobom i opet se vraćajući. I još su s demonskom revnošću i zadovoljstvom sipali uništenje, pa još jedno uništenje, na taj žalosno pospan grad.

Srbi su se usudili da sanjaju o slobodi. Sad njihova ubijena prestonica gori u plamenu, dajući vatreni znak svim narodima sveta koji vole slobodu. Ali niko nije mogao da pruži ruku i pomogne. Bilo je nečeg veličanstvenog u usamljenosti velikog grada, veličanstvenog u nesuzdržanom plamsanju njegovog srca, veličanstvenog čak i u njegovoj krajnjoj bespomoćnosti.

Hodao sam gore-dole, gore-dole duž male staze od cigala u dvorištu, sam u mraku i mukloj tišini, izuzev svetla koje je dopiralo iz prestonice u plamenu, tihe ali sa zvukom bombi koje su praskale. Došlo mi je do ‘vrh glave pa sam počeo i da kiptim od besa. Zakleo sam se sâm sebi da ću se, dok u telu imam daha, boriti da spasem ono što ta surova čudovišta ostave od naroda čiji san nikad neće razumeti.“

Nacističko bombardovanje Beograda 1941. bilo je traumatičan i šokantan događaj za one koji su mu svedočili. Srpsko-američki pesnik Čarls (Dušan) Simić , dobitnik Pulicerove nagrade, prisetio se bombardovanja u delu „Muva u supi: Memoari“ (2000) i to ovim rečima:

„Na dan 6. aprila 1941, kada sam imao tri godine, zgradu preko puta naše pogodila je bomba u pet ujutro i ona se zapalila. Beograd, gde sam rođen, ima tu mračnu odliku da su ga bombardovali nacisti 1941, Saveznici 1944. i NATO 1999. godine. Broj poginulih tog aprilskog dana u akciji koju su Nemci nazvali „Кaznena operacija“, procenjuje se na između 5.000 i 17.000, što je najveći broj civila ubijenih u jednom danu u pvih 20 meseci rata. Grad je napalo 400 bombardera i više od 200 lovačkih aviona u nedelju na Cveti, kada su posetioci sa sela uvećali broj stanovnika grada. Кoji god da je stvarni broj žrtava, maršal Luftvafea Aleksander Ler se umorio od zastrašujućeg bombardovanja i obesio se 1945.

Ponekad mislim da se u vezi s tom bombom ne sećam ničega, a ponekad vidim sebe kako ležim na podu sa slomljenim staklom svud oko mene, da je soba jarko osvetljena i da majka žuri k meni raširenih ruku. Кasnije mi je rečeno da me je bomba izbacila iz kreveca skroz preko sobe i da me je, kad sam pao, moja majka, koja je spavala u susednoj sobi, zatekla baš tako. Кad god sam joj tražio da mi podrobnije ispriča, odbijala je, dajući mi jedan od svojih uobičajenih uzdaha i upućujući jedan od očajničkih pogleda. Nije stvar u tome da je ta uspomena traumatična za nju – što je sigurno bila! – ono što ju je uznemiravalo i što joj je oduzimalo moć govora na tu temu bila je grozna glupost svega toga. Moj otac je verovao u borbu za pravdu. Ona pak, s druge strane, nikad nije odustala od ubeđenja da je nasilje, a naročito nasilje ovih razmera – glupost. Njan otac je bio pukovnik u Prvom svetskom ratu, ali ona nije imala iluzija. Rat su vodili strogi ljudi s nanizanim medaljama na grudima, koji zapravo nikad nisu odrasli. Ako biste joj pomenuli da su Saveznici pobedili, ona bi vas podsetila koliko majki je s obe strane ostalo bez sinova.

Imam još jedno bledo sećanje jarkog plamena i onda je sve palo u mrak, pa kako nas je taj mrak obmotao dok su me nosili niz stepenište u zgradi sve do podruma. To se događalo vivše puta za vreme Drugog svetskog rata, pa je moguće da se sećam jedne ili neke druge prilike. Ono što me je iznenadilo mnogo godina kasnije, kad sam gledao jedan nemački dokumentarni snimak bombardovanja, bilo je to što sam otkrio kratak kadar moje ulice s nekoliko dodatnih zgrada koje su uništene u našem susedstvu. Do tog trenutka nisam shvatio koliko je bombi sručeno na moju glavu toga jutra.

Mnogi su poginuli u zgradi preko ulice, uključujući porodicu koja je imala sina mojih godina. Iz nekog razloga o toj temi smo razgovarali mnogo godina kasnije. Ponovo i iznova mi je govoreno da su bili vrlo fina porodica i da je taj dečak bio krasan i da je čak i pomalo ličio na mene. Meni je to bilo vrlo zastrašujuće, ali priča se prepričavala uz očito zanemarivanje šta bi sve to meni moglo da znači. Nemam predstavu kako je zaista mogao izgledati, kao što nemam predstavu ni kako sam ja izgledao u najmlađem dobu, ali sam ga stalno viđao i postajalo mi je sve jasnije da smo se nekad igrali zajedno. Zar je svet tada zaista bio tako siv? U mojim ranim sećanjima skoro je uvek kasna jesen. Vojnici su sivi, a takvi su i ljudi.“

Odlomak i ilustracije iz knjige “Bitka za Beograd – April 1941”,

JP Službeni glasnik, 2020

Knjigu možete nabaviti u svim knjižarama JP Službeni glasnik i preko internet knjižare ovog izdavača OVDE

©Artis Center 2021

post

Knjige: Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija

Povodom osamdeset godina od puča 27. marta 1941. i deset godina od rehabilitacije kneza regenta Pavla Karađorđevića (1893-1976) JP Službeni glasnik je objavio drugo, dopunjeno izdanje knjige Nila Balfura i Sali Makaj Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija.

Objavljena prvi put 1980. u Engleskoj, odnosno 1990. godine u Jugoslaviji, ova biografska knjiga nastajala je u periodu od jedne decenije. Pažljivo istražena relevantna istorijska građa, serija razgovora sa važnim akterima različitih događaja, a pre svega sa samim knezom, koji je decenijama odbijao da govori o puču i godinama progona i defamacije, koji su usledili nakon puča, oblikovani su u objektivno, prijemčivo štivo koje za cilj ima da publici približi i jednu neobičnu, dugo stigmatizovanu ličnost, ali i vreme i okolnosti u kojima je ta ličnost živela i delala.

Naslovna strana knjige Nila Balfura i Sali Makaj Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija, dizajn Aleksandar Pribićević, JP Službeni glasnik, Beograd 2021.

Ko je zaista bio knez Pavle Karađorđević? Zašto se u tolikoj meri nije uklopio u specifično srpsko i jugoslovensko društvo svog vremena? Da li je imao ambiciju da preotme presto maloletnom sinovcu kralju Petru I Karađorđeviću? Ko su njegovi preci? Otkud takva strast prema umetnosti i muzeologiji? Kakav odnos je imao sa porodicom? Na koji način je video svojevrsni proces evropskih integracija ondašnje Kraljevine Jugoslavije? Kako je on doživljavao nužnost dijaloga sa Hitlerom, šta je mislio o Musoliniju, gorfu Ćanu, Stojadinoviću i drugim političkim figurama sa kojima je morao da sarađuje? Zašto mu je bilo toliko teško da se odupre različitim pritiscima? Naposletku, zašto je decenijama ćutao? – ovo su samo neka od pitanja na koje ova knjiga nudi nepristrasne, po samog kneza često oštre odgovore. Nil Balfur i Sali Makaj nisu nikoga štedeli u ovom delu, a ponajmanje glavnog junaka ove temeljno istražene i zanimljivo ispričane priče.

Iako moderna srpska istoriografija teži da relativizuje ulogu britanske obaveštajne službe u događajima koji su kulminirali pučem 27. marta, dokumenti iz britanskih arhiva, koji se nalaze u ovoj knjizi, jasno ukazuju na obim i karakter tih aktivnosti. Istovremeno oni otkrivaju specifično, izrazito antifašističko raspoloženje srpskog naroda te epohe, ali i duboko odsustvo svesti o mogućim posledicama ulaska u rat, razaranja i stradanja koje će uslediti, te nestanka jednog društvenog uređenja koje je obeležilo međuratni period.

Posebno je interesantan materijal koji dokumentiju opservaciju ovih događaja iz ruskog, odnosno ugla politike tadašnje SSSR, te opisi i ocene ličnosti uključenih u puč od strane engleskih agenata i inostranih diplomata koji su tih godina boravili u Jugoslaviji.

Drugo, dopunjeno izdanje knjige Knez Pavle Karađorđević-Jedna zakasnela biografija objavljeno je pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja Republike Srbije, a Artis centar je imao privilegiju da koordinira ovaj projekat u sklopu istraživanja, publikovanja i prezentacije kolekcije kneginje Jelisavete Karađorđević, kojim se bavimo od 2017. godine.

Knjigu ćete uskoro moći da kupite u svim knjižarama Službenog glasnika ili putem online knjižare izdavača na sledećem linku  https://www.slglasnik.com/onlineknjizara

 

©Artis Center 2021

 

post

London (2): Vestminister, London Aj, Vajthol, Sent Džejms park i Viktorija memorijal

Putuje i piše: Zorana Drašković Kovačević

Svet će se promeniti. Ne onako neprimetno i podmuklo  kao što se do sada menjao. Ne kako smo navikli, anestezirani  prividom moći, uz nešto para, malo robe, u kratkim autorskim predasima između fizioloških radnji  kojim obezbeđujemo prosto trajanje. Kako su raskrsnice  prevaziđene, stigli smo na kružni tok. Koliko ćemo čekati da se priključimo i na kom ćemo se izlazu isključiti nije do nas. Neko drugi, ovaj put, upravlja vozilom.

I ja sam, koliko onomad, uživala u slobodnom izboru. Ljudi, mesta, događanja. Tako slobodna otputovala u London. Moja višnja na torti, sjajna pena na savršenom kapućinu, moj dragulj u kruni, zasluženi happy end. Ispostavilo se da je poslednji pred Potop.

Zorana ispred Viktorija memorijala u Londonu

Brzi Ričard je zadao rano buđenje, brzi doručak i grupno uskakanje u metro…  kako smo dominantno ženska grupa u metrou odmeravamo mahom momke. Koji su mahom muškarci. Osim onih koji to nisu.  Htela sam da uslikam jedno stasito mladunče duge kose upakovane u muževni repić, ali je  Sidarta u cvetnoj košulji  ukrao kadar. Fotka je u prilogu. Ne pitajte kako znam da je Sidarta, a ne Pokahontas.

U londonskom metrou (sa Sidartom)

Stanica Embankment se nalazi u podnožju Hungerford mosta. Ovaj, nekad pešački a danas železnički most, otvoren je  1845. kada je bio i najduži viseći most u Britaniji. Na kraljičin Zlatni jubilej, tačnije pedesetogodišnjicu krunisanja, 2003. godine, otvaraju se sa obe strane pešačke trake Golden Džubili (Zlatni jubilej) mosta na koji morate bar na tren kročiti taman vas brzi Ričard gledao s neskrivenim prezirom.  Uostalom predamnom je bio trkački dan, zašto ga ne započeti zlatnim jubilejom.

Spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog Zaveta na engleski jezik, u Vajthol vrtovima

Sigurna sam da vam je poznat osećaj osujećenosti dok trčite unazad prateći vodiča po boji glasa, slikajući panoramu grada u kome ste trenutno turista koji bi sve. Odjednom, jer je u pitanju city break, pa je red da se polomite. E ovo je taj slučaj. Vajthol garden se pruža duž Viktorija embankment-a, na severnoj obali Temze.  Od znamenitosti bih izdvojila bokore mirisnog cveća, frizirane travnjake, listopadno drveće pod konac i poneku palmu. Kao i spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog zaveta sa grčkog na engleski jezik, davne 1484. Ne iznenađuje da je stradao zadavljen pa spaljen po nalogu Henrija VIII… biće da nije dovoljno cenio En Bolejn.

Preko Temze je London Aj. Ili Milenijumski točak, kako se dogovorimo. Od impresivnih podataka navešću da je najviši konzolni panoramski točak u Evropi. Onaj što se okreće obešen o jednu tačku sa jedne strane. Spooky! I da je te 2000, kad je otvoren, bio najviši na svetu. Slava je kratko trajala, jer već 2006. godine Kinezi prave viši panoramski točak –Star of Nanchang .

London Aj

Visok 132m, prečnika  120m, sa 32 kapsule koje okrenu pun krug za pola sata. Svaka kapsula, teška oko 10 tona, predstavlja jednu od 32 četvrti Great London-a.  Izgradnja London Aja je koštala 70 miliona funti, a do pamdemije  Covida 19, privlačio je tri miliona turista godišnje. Kako danas stvari stoje u pogledu bilansa uspeha neću da mislim. Koka kola je bila generalni sponzor do februara 2020. Nakon toga preuzima ga lastminut.com… rekla bih da su im ovo zaista poslednji minuti postojanja…  ali neka ne budem prorok. Velike korporacije mahom nađu izlaz iz nevolja… mi mali se podavimo kao mačići. Ja sam posetu London Aj ostavila za drugi put. I sačuvala kesicu čokoladnih bombona sa kuponom koji će mi obezbediti popust od 50% na ulaznicu (koja košta tričavih 28 funti). Vreme će pokazati da sam je džabe čuvala. Umesto pola sata u kapsuli provela sam 10 minuta na besplatnoj  4D prezentaciji  Točka. U salu staje dvadesetak turista. Stojimo oslonjeni na visoke naslone, a pred nama se, kroz paperjaste oblake otvara panorama Londona. Osećam strujanje vazduha dok kroz salu proleću džinovski galebovi… gledam  se oči u oči sa kamenim Nelsonom sa Trafalgar skvera.  Na kraju desetominutne vožnje pada pravi sneg. Onaj hladan i mokar… po nama, klincima iz predškolskog na prvoj ekskurziji.

Zlatni orao – spomenik Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF)

Izašavši sa prezentacije vejavice nad Londonom, nastavili smo mrtvu trku sa brzim Ričardom uz obalu Temze. Rojal Eir Fors (RAF) monjument, podignut  1923, posvećen je pilotima – žrtvama u Prvom svetskom ratu, kao i u potonjim ratnim sukobima. Zastavši  na Zemljinoj lopti, zlatni orao upravo poleće ka jugu…  eventualno Francuskoj??  Natpis na zapadnoj strani spomenika  Per ardua ad astra u slobodnom prevodu znači – Kroz borbu do zvezda. Verujem da se savremeni RAF-ovci  prepoznaju u ovom pokliču.  Ja bih, međutim,  do zvezda na krilima ljubavi, eventualno nekog dobrog SF filma holivudske A produkcije.

Spomenik otporu zavojevačima – Keltska kraljica Budika i njene kćeri

Sledeća deonica turističkog maratona vodi nas do ćoška Viktorija embankmenta i mosta Vestminster, gde Budika sa svojim dvema kćerima pobedonosno upravlja dvokolicama. Keltska kraljica Budika je nakon pogibije supruga  vodila pobunu protiv Rimljana, 60-61. godine nove ere. Po neuspehu bune, očekivano će izvršiti samoubistvo trovanjem. Smatra se britanskom ikonom otpora prema zavojevaču. Realno, od Rimljana naovamo češće su se pronalazili u ulozi zavojevača.

Kad se nakratko zadržiš nasred prometne Viktorija embankment uslikaćeš zlatni kadar. Budiku i Big Bena…  ako te štogod pregazi nek’ naslednici naprave posthumnu izložbu tvojih fotki.

Simbol Londona Big Ben pod skelama

Šalu na stranu, Big Ben koji se kraljevski uzdiže kraj zgrade parlamenta, i ukrašava milione suvenira ljubitelja britanske krune i žezla, ne liči na sebe. I ne oglašava se. Jer je rekonstrukcija čuvene sahat kule počela 2017. i trajaće do 2021. Dočim bi siroti građevinci ogluveli na prvo zvono. Kako nisam u Londonu zbog merenja vremena, ne uznemiravam se preterano. Big Ben je inače nadimak kako sata tako i kule. Pravi naziv je Klok Tauer, a od 2012-te postaje Elizabet Tauer, u čast kraljičinog jubileja. Ako ova poživi neće više biti plemenitih metala ili dragog kamenja po kojimaj će nazivati njene buduće jubileje.

Spomenik legendarnom kralju Ričardu Lavlje srce

Klok Tauer je dizajnirao Augustus Pjudžin, autor enterijera engleskog parlamenta. Završen  1859, visok je 96 metara, baze širine 12 metara, sa kazaljkama na satnom mehanizmu od 7 metara. Od 1987. je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Naziv Big Ben po kome je poznat, ovaj simbol engleske demokratije, nosi po najvećem od pet zvona. A ovo opet, po ser Bendžamin Holu koji je nadgledao postavljanje zvona ili po Bendžamin Kauntu, bokserskom šampionu  u teškoj kategoriji. Da se ja pitam bilo bi po ovom teškašu… snaga demokratije se neretko oslanja na snagu pesnice.

Za petama brzom Ričardu: Zorana i ekipa ispred Vestminsterske opatije

Trenutno je, kako rekoh, upakovan u skele kao i dobar deo britanskog parlamenta. Skele je, pak, izbegao Ričard Lavlje srce. Njegov spomenik  se nalazi u dvorištu Stare palate, a gleda na ulaz u Dom Lordova. Postavljen je 1860, nakon što je prvobitna  glinena verzija izložena na prvoj Svetskoj izložbi u Londonu. Zanimljivo je da je glinenom modelu odmah nakon postavljanja otpao rep. Pa su se kod izlivanja bronzanog modela  potrudili da se slično ne desi… Toliko o Ričardu Lavlje srce i konjskom repu.

Malo ukošena, ali ipak znamenita Vestminsterska opatija – mauzolej velikana, ali i omiljeno mesto za venčavanje persona iz britanskog visokog društva

Ovaj moj brzi Ričard je za to vreme grabio ka Vestminsterskoj opatiji. Znala sam da ćemo samo protrčati, pa sam i ovo mesto zabeležila za neku sledeću opsadu Londona. Ovde ću reći da se zvanični sajt Opatije može pretraživati po sledećim ključnim rečima: ukopi, krunisanja, memorijali i venčanja. Dogodine se, bože zdravlja, fokusiram na venčanja.

Crvene telefonske govornice bez kojih je nemoguće zamisliti London i Zorana na direktnoj vezi sa … pa neka ipak nešto ostane tajna

Brzi Ričard i preostala trećina grupe su posle pretrčavanja na polucrveno na svim usputnim semaforima ostavili za sobom Parlament skver, Vinstona Čerčila, Abrahama Linkolna,  i uredno se slikaju kod crvenih telefonskih govornica, koje u vreme mobilnih telefona imaju još samo ulogu rekvizita za potrebe instafotki. Duž ulice Vajthol se smenjuju policajci na konjima i grupe kineskih turista koji im skaču pod kopita. Realno, nismo ni mi pažljiviji.

Sedište premijera u čuvenoj Dauning Strit br. 10 više nije dostupno publici

Dauning Strit br. 10 više nije na izvol’ te. Iza visoke metalne ograde vide se naoružani specijalci i zatvorena vrata premijerove kancelarije. Nema ni Hjua Granta. Potražiću ga na Noting Hilu. Ili kod kuće. Njegove.

Sent Džejms park i jezero usred Londona, levo Bakingamska palata, desno London Aj

Nakon razočarenja u Dauning Stritu približavamo se Sent Džejms parku, koji se davne 1532. vešto  pozicionirao na isušenom močvarnom zemljištu kao lovište na jelene Henrija VIII. Kraljica Elizabeta I, te njeni naslednici, Džejms I i Čarls II, doteruju park, pretvarajući ga u raj za kraljevske piknike, kasnije za posmatrače ptica i ostali plebs. Isušivanjem dela kanala nastaje današnje prostrano dvorište gde se održavaju  konjičke parade kraljevske garde, a Džon Neš mu početkom 19. veka daje konačni, u mnogome romantičniji, izgled. Od nekadašnjeg kanala nastaje jezero  koje nastanjuju razne patke, labudovi, kormorani i ostali pernati čovekovi ljubimci.  Na ovom mestu se događa još jedna instagram čarolija. Na sredini mostića preko jezera imate win win poziciju za slikanje. Na jednoj strani se lagano okreće London Aj, a na drugoj kraljevski dominira Bakingamska palata… fotke u prilogu.

Kao i ostali Kraljevski parkovi Sent Džejms park je neprepričljiv. Gde god da pogledate  sve je zeleno, lisnato i blago zatalasano. Boje su providne i mirišljave, ljudi su zadovoljni ili odlično glume. Burke su hit sezone, a ligeštuli brojni i besplatni. Nisam videla kormorane… ali i ovde ću doći dogodine.

Viktorija memorijal

Na izlazu iz parka, prigodno zakasnivši za brzim Ričardom, zaglavila sam se na kružnom toku. Vidim Bakingamsku palatu, vidim Viktorija memorijal, sa sve Hrabrošću, Postojanošću, te Materinstvom, Pravdom, Istinom i Milosrđem (figure u mermeru i pozlaćenoj bronzi koje se ređeju ispod krilate Pobede na vrhu, oko kraljice Viktorije koja gleda ka gradu), ali nikako da pronađem prolaz ka spomeniku. Preskočivši dve, tri prepone, izbegavši nekoliko desetina automobila, iskobeljala sam se iz kružnog toka i napravila par (stotina) fotografija.

A onda jedan dobar engleski pljusak. Šta je London bez kiše?

Spomenik je visok 25 metara i za njegovu izradu je korišćeno 2500 tona kararskog mermera. Autor je ser Tomas Brok, a kompletan projekat, uključujući spomen bašte, australijsku, kanadsku, zapadnofričku i južnoafričku kapiju dovršio je ser Aston Veb. Kapije su diskretno podsećanje na carstvo u kome sunce ne zalazi… ili nije zalazilo do onomad. Otkrio ga je 1911. godine kralj Džordž V.

Zorana sa admiralom Nelsonom na Trafalgar skveru

I dok sam preskakala novi niz metalnih prepona pala je prva i jedina kiša tog, miljama udaljenog, avgusta, plaha i topla, moćna i obećavajuća. Ne znam ko je više uživao, ja, koja sam konačno doživela londonsku kišu sa spremnim Desigual kišobranom, jer stil košta, ili olovni vojnik sa čupavim kapom zaklonjen u stražarskoj kućici. Kraljica je odsutna, Bakingamska palata je otvorena, ali ovaj biser ostaje za 2021… ili kasnije.

Nacionalna galerija na Trafalgar skveru

Sunce je za nekoliko minuta smenilo oblake. Hitajući duž  Mol ulice uskoro smo se našli na Trafalgar skveru.  Bokori cveća su se slivali niz raskošne ulaze fancy kafića i restorana. U sjajnim izlozima blistali su odrazi Nelsonovog stuba i razigranih fontana okupanih difuznim zracima sunca. Iza vodene zavese je stepenište, iza stepeništa moćni stubovi i kupola elegantnog zdanja Nacionalne galerije. I što bi onomad Hju Grant rekao Džuliji Roberts u kultnom “Noting Hilu”, moje neiskusno srce to neće izdržati… Stoga nastavak u sledećem broju.

Nastaviće se …

Fotografije: Zorana Drašković Kovačević i Radica Mićić 

©Artis Center 2020