post

Duh malih stvari: Umetnička radionica za kraj izložbe

Izložba cteža Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, nastala u saradnji Narodnog muzeja Kruševca i Artis centra, okončana je 30. juna nesvakidašnjom umetničkom radionicom u Kući Simića u Kruševcu u kojoj je učešće uzelo petnaest žena različitih godina, porekla i estetskog shvatanja. Radionica je bila i poslednji korak Artisovog senzorijuma, inspirisanog projektom muzeja Tejt Britanija u Londonu, koji je 2015. godine pokušao da publici putem podražaj svih čula primakne neka od najčuvenijih dela iz svojih kolekcija. Praktično, posle Londona, Kruševljani su prvi okušali draži senzorijuma, kao jedinstvenog postupka u novoj muzeologiji, koji pored čula vida, odnosno neposredne percepcije izložbene postavke, uključuje i čulo sluha, ukusa, mirisa i dodira, a sve utemeljeno na sadržajima koji direkto korespondiraju sa narativom izložbe.

Umetničkom radionicom u Kući Simića (Narodni muzej Kruševac) završena izložba “Duh malih stvari” Jelisavete Karađorđević 30. juna. Kneginja Jelisaveta je lično vodila radionicu i uživala u saradnji sa Kruševljankama. Foto: Tamara Ognjević, Zorana Drašković

Zahvaljujući izuzetnom razumevanju kruševačkih kolega, predvođenih direktorom ovog velikog muzeja, istoričarom Goranom Vasićem, te kustosima Kuće Simića, koja radi u sklopu Narodnog muzeja Kruševac, uspeli smo da realizujemo kompletan senzorijum i ispratimo doživljaj publike, koja je sve vreme aktivno učestvovala u ovom procesu.

Kenginja Jelisaveta i Goran Vasić, direktor NM Kruševac sa učesnicima radionice. Izuzetno uspešna izložba i prateći programi su bili mogući zahvaljujući odličnoj organizaciji Narodnog muzeja Kruševac. Foto: Tamara Ognjević

Pored video zapisa i stručnih tumačenja postavke, koji angažuju vid i sluh, kreiran je u saradnji sa Draganom Vasić kolač “Jelisaveta” (ukus), a publika je bila u prilici da pomiriše parfeme “Jelisaveta” i “E”, koje je kneginja lično dizajnirala. Kao finale ovog procesa, u subotu 30. juna je organizovana umetnička radionica na kojoj su učesnici imali zadatak da neposredno, a prema svojim estetskim shvatanjima, raspoloženju i asocijasijama, intervenišu umetničkim sredstvima na fotografijama koje je kneginja Jelisaveta snimila tokom svojih putovanja. Ova faza senzorijuma je donela čulnu senzaciju neposrednog kontakta sa delima, jer su izabrani predlošci izloženi u okviru stalne postavke. Njen svojevrsni produžetak je kreativna interakcija sa autorom, odnosno samom Jelisavetom Karađorđević koja je ovaj program lično vodila. 

Kneginja Jelisaveta. ovog puta kao umetnica, vodila je radionicu na kojoj su učesnice imale zadatak da različtim medijima, prema svom izboru, intervenišu na njenim fotografijama. Foto: Tamara Ognjević

Posebnu zanimljivost radionice predstavlja činjenica da se na njoj okupilo 15 žena različitog uzrasta, porekla i obrazovanja, a da se na konkurs za radionicu nije prijavio nijedan muškarac! Već neko vreme zapažamo dominaciju ženske publike u svim vidovima kulturnih sadržaja, ali i kulturnom i kreativnom turizmu u okviru programa koje Artis centar organizuje, što je saznanje po sebi vredno ozbiljnijeg istraživanja. Da li su žene zaista više zainteresovane za ovu vrstu programa ili nas prati sticaj okolnosti kakvo je recimo Svetsko prvenstvo u fubalu, koje se odvijalo u vreme trajanja izložbe, elementi su koji zavređuju analizu svih nas koji se bavimo muzeologijom, kulturom u najširem smislu te reči, i razvojem publike.

Učesnice radionice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka; (gornji red): Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović. Foto: Tamara Ognjević

U radionici u Kući Simića su učestvovale: Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka, Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović, Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović, Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek, Dragana Vasić i kustosi Kuće Simića – Zorana Drašković i Vesna Bogdanović. Među učesnicama je bilo ekonomista, stomatologa, turističkih radnika, profesora, studenata, poreskih inspektora, stručnjaka za IT, nastavnika, istoričara umetnosti, pedagoga … jednom rečju, najrazličitijih zanimanja, a kako smo u spontanom dijalogu shvatili i interesovanja.

Učesnice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović (gornji red): Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek. Foto: Tamara Ognjević

Naoko jednostavan zadatak da se umetničkim medijima, prema sopstvenom izboru, interveniše na temelju ličnih asocijacija, raspoloženja i ukusa, samo je u prvom trenutku delovao pomalo zastrašujuće. Strah je bio dodatno uvećan činjenicom da nisu mogle da odaberu predloške prema sopstvenom ukusu, već su ih nasumično izvlačile iz hrpe printova okrenutih licem prema stolu. Na taj način je simuliran faktor slučaja, koji u pravilu koincidira sa spontanim reakcijama na neočekivane sadržaje. Kneginja je odmah pritekla u pomoć zanimljivom pričom gde je i šta snimila, te zašto su baš ti detalji privukli njenu pažnju.

Vesna Bogdanović, Zorana Drašković i Dragana Vasić su sve vreme aktivno učestvovale u kreiranju i realizaciji ideja Artisovog senzorijuma, pa je njihovo učešće na radionici svojevrsno zaokruženje ovog zanimljivog procesa. Foto: Tamara Ognjević

Učesnicima radionice je posebno naglašeno da se od njih ne očekuju nikakva remek dela, već da intervenišu shodno svom ukusu, utiscima, onome što ih zanima, što vole. Objašnjeno im je da radionica predstavlja deo Artisovog senzorijuma vezanog za čulo dodira, a u ovom konkretnom slučaju utemeljenom na ideji isceljujuće moći umetnosti, njenog holističkog kvaliteta koji ne podrazumeva nužno i znatnu zanatsku veštinu. Onog trenutka kad je rad započeo svi su polagano počeli da se opuštaju. Uz sok i kolač “Jelisaveta”, koji je pripremila Dragana Vasić, te ćaskanje i prijatnu muziku, radionica je tekla besprekorno, a Kuća Simića postajala jedan od onih muzeja iz kojeg se izlazi sa neponovljivim doživljajem.

Kneginja Jelisaveta, učesnice radionice i kustosi na zajedničkoj fotografiji sa radovima – Kuća Simića kao mesto ženske kreativne energije. Foto: Živojin Manojlović

Nekih sat vremena kasnije, u trenutku dok smo učesnice radionice slikali s njihovim radovima, shvatili smo da pred nama pored izuzetne galerije psiholoških profila, stoji neverovatna slika – svaki rad pojedinačno se u estetskom, kolorističkom i stilskom smislu besprekorno uklapa u lični stil i odevnu kombinaciju svoje autorke!!!  Povrh svega, umetnost i rad u grupi su dali onaj fini efekat art terapije – od prvobitne nesigurnosti, straha i male nelagode u prisustvu javne ličnosti znatnog pedigrea, nije ostalo ni traga. Svi su bili nasmejani, vidno zadovoljni, zaintersovani da svoje misli i utiske podele sa drugima. Radionica je u punom smislu te reči – zasvetlela! Za sve nas jedinstveno, dragoceno i vrlo verovatno neponovljivo iskustvo.

Poslednjeg dana izložbe je bilo vrlo živo u Kući Simića – od razgovora sa medijima, preko degustacije kolača, postavljanja izložbe u izložbi nakon umetničke radionice, pa do kneginje Jelisavete u ulozi kustosa. Foto: Tamara Ognjević

Nakon radionice je usledilo poslednje stručno tumačenje izložbe koju je činilo 29 originalnih kneginjinih crteža i 37 predmeta iz njenog legata, a Kruševljani, okupljeni u impresivnom broju, su dobili jedinstvenu mogućnost da ih kneginja vodi kroz svoj izložbeni buduar. Tako su iz prve ruke mogli da saznanaju zanimljive detalje o njenim precima, odnosno ko su ljudi sa fotografija u buduaru, kako je nabavila veliki ćilim sa grbom Kraljevine SHS, zašto je kreirala parfeme, odakle dolazi njen servis za čaj, kako je pisala knjige za decu.

Demontiranje izložbe u veseloj atmosferi – Tamara Ognjević, autor koncepta, i Zorana Drašković, kustos Kuće Simića. Foto: Ivan Popović

Činjenica da smo izložbu završili postavkom radova učesnica izložbe, odnosno stvaranjem izložbe u izložbi, na simboličan, ali i egzaktan način pokazuje da je kraj zapravo samo prostor za neki novi početak. Iako je izložba “Duh malih stvari” kreirana ekskluzivno za Kruševac, a u saradnji sa Narodnim muzejom Kruševac, te neće biti na ovakav način ponovljena ni u jednom drugom gradu u zemlji i inostranstvu, svima nam je jasno da je stvorena plodna platforma za neke nove projekte. Ono što je bio svojevrsni muzeološki test sa ciljem decentralizacije kulturnih sadržaja, otkrivanjem novih prostora, postavljanjem jednog narativa u okviru muzejskog objekta koji s tim narativom korespondira, obogatilo je naša iskustva, proširilo vidike i donelo nove ideje.

Zahvaljujemo se kolegama iz Narodnog muzeja Kruševac, koji su prepoznali i partnerski podržali jednu kompleksnu ideju na tragu nove muzeologije, pokazujući na taj način da polje eksperimenta i ispitivanja nove uloge redefinisanog muzeja nije rezervisano samo za muzejske ustanove u prestonici. 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica,

autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”

© Artis Center 2018

 

post

Knjige: Crveno – Istorija jedne boje

U izdanju “Službenog glasnika“, nedavno je objavljena je studija Mišela Pastura “Crvena – istorija jedne boje“ (Beograd, 2017). Autor dvadesetak dela posvećenih srednjem veku, heraldici i vitezovima Okrluglog stola, u svojoj knjizi nudi obilje podataka i uzbudljivu priču o istoriji crvene boje. Nasuprot dvosmislenoj simbolici plave i zelene, o kojima je pisao u prethodnim studijama, ovaj istoričar i antropolog govori o crvenoj kao “oholoj boji“, koja želi da bude viđena i odlučna da se “nametne“ drugim bojama.

Uprkos toj “drskosti“, njena prošlost nije uvek bila slavna. Postoji jedno skriveno lice crvene boje koje je izazivalo pustošenja tokom cele istorije, ostavljajući za sobom teško nasleđe puno nasilja, besa, zločina i greha. Istoričar simbolizma, Mišel Pasturo, otkriva nam njen čudesan identitet. Trideset hiljada godina pre nove ere paleolitska umetnost služi se crvenom bojom, dobijenom uglavnom iz oker-crvene zemlje.

Bizon iz Altamire, Neolitska umetnost, cc 20.000 godina pre naše ere

U simboličkom sastavu antike, belo je predstavljalo bezbojno, crno asociralo na prljavo, a crvena je bila jedina “dostojna tog imena“. Jedan od razloga je zato što ova boja privlači pogled jer je u prirodi malo prisutna, a ljudi su veoma cenili ono što se najviše ističe u okolini. Drugi bi mogao biti u tome što se vrlo rano ovladalo crvenim pigmentima, posle čega su ih često upotrebljavali. U ovoj epohi joj se dive i poveravaju joj atribute moći, religije i rata (bog Mars i rimski centurioni odeveni su u crveno).

Crveno će biti povezano i sa znacima moći. U carskom Rimu, crveno koje dobijaju iz jedne supstance retke školjke koje ima na Sredozemnom moru, namenjeno je caru i vojskovođama. Budući da se u srednjem veku taj recept za dobijanje rimskog purpura izgubio (a uz to su nalazišta školjki na obalama Palestine i Egipta bila iscrpljena), počinju da je proizvode od grimiznog crva, jajašaca koja žive kao paraziti na lišću hrasta.

Menada koja igra, detalj freske, Vila Misterija, Pompeji, Rimska umetnost, 1. vek naše ere. Foto@Wolfgang Rieger

Nadmoć crvenog podjednako je prisutna na hrišćanskom Istoku i Zapadu. Ona će se nametnuti jer upućuje na dva elementa prisutna u celoj njenoj istoriji – vatru i krv. Oko njih je prvobitno hrišćanstvo izgradilo snažnu simboliku, koja živi i danas. Kada je u pitanju ikonografija, pored goluba Sveti duh je predstavljan crvenim plamenim jezicima koji se spuštaju na apostole. S druge strane, ova boja ukazuje na smrt, pakao, Sotonine plamenove koji spaljuju i uništavaju.

Različiti stručnjaci pokušavali su da objasne diskriminišući položaj ljudi riđe kose u evropskoj kulturi. U skladu sa srednjovekovnom tradicijom, izdajnici, ubice, nevernici i lažljivi ikonografski su se prikazivali s riđom kosom ili bradom (Kain, Dalila, Juda). Boja izdaje, kako je opisuje Pasturo, bila je mešavina loše žute i crvene. U toj mešavini preovladavala je crvena, ali ne blistava već zagasita i gusta.

Usta pakla, minijatura iz Brevijara Katarine od Klevea, oko 1440, Bibloteka Morgan, Njujork

U nekim jezicima crvena se javlja u značenju skupog i bogatog. Sve boje imaju pozitivna i negativna značenja pri čemu blistavi i jarki tonovi obično nose pozitivne konotacije, a mat negativne. Prema srednjovekovnim merilima sjaj nekog predmeta, važniji je od njegove boje. Jarko crveno predstavlja znak moći, i kod svetovnih ljudi i kod crkvenih dostojanstvenika. Od 13. i 14. veka, papa, koji je do tada bio u belom, odeva se u crveno. Isto tako i kardinali.

Tokom srednjeg veka, posebnost crvene ispoljila se i u stvaranju rukopisnih knjiga, pa je tako redovno korišćenje ove boje pri ispisivanju inicijala i zaglavlja, kao i pri likovnom ukrašavanju ispisanih listova, iznedrilo izraze – rubrika (lat. rubeus – crven) i minijatura (lat. minium – crveno olovo od kojeg je izrađivan pigment). U Vizantijskom carstvu crvena je imala naročitu ulogu u dokumentarnoj pismenosti, kao način da se predstavi carevo neposredno učešće u izradi dokumenata koji su izdavani u njegovo ime.

Rosano kodesk, Vizantijski iluminirani rukopis, 4-6. vek, Katedrala u Rosanu, Kalabrija, Italija

Od 16. veka muškarci se više ne odevaju u crveno (osim viskoh crkvenih dostojanstvenika i pripadnika nekih viteških redova). Dok je u srednjem veku plava boja bila više ženska (zbog Device Marije), a crvena muška (znak moći i rata), stvari se obrću. Od tada plavo postaje muško (jer je diskretnije), a crveno se povezuje sa ženskim. Tragovi toga održali su se do danas – plavo za male dečake, ružičasto za devojčice.

Tokom istorije odeća i predmeti crvene boje smatrali su se lepim. Neveste su bile u crvenom, i ovaj običaj se održao do 19. veka. Zato što se na dan venčanja oblačila najlepša odeća, a lepa i bogata haljina po pravilu je bila crvene boje. I u tome, kako navodi Pasturo, opet nalazimo na dvoznačnost – prostitutke su dugo morale da nose jedan crveni odevni predmet. Iz istog razloga crvena svetiljka (fenjer) stavljaće se na vrata javnih kuća. Crveno opisuje dve strane ljubavi – božansku ljubav i greh puti.

Mladenci, oko 1470, južna Nemačka, ulje na dasci

Tokom vremena crvena se afirmisala i kao boja zabrane. Nalazimo je već u togama sudija i rukavicama i odeći izvršioca kazni. U oktobru 1789. doneta je odluka da će se u slučaju nereda crvena zastava postaviti na raskršćima, kao znak zabrane okupljanja. Veliki broj Parižana okuplja se 1791. na Marsovom polju tražeći svrgavanje Luja XVI. Kako preti pobuna, gradonačelnik Pariza izdaje naredbu da se hitno podigne velika crvena zastava. Međutim, pripadnici nacionalne garde pucaju bez upozorenja.

Tako neobičnim obrtom crvena zastava, “natopljena krvlju mučenika”, postaje simbol potlačenog naroda i revolucije. Traži se da postane službeno obeležje Republike. Tri boje na zastavi Francuske spasiće Lamartin, član privremene vlade (“Crvena zastava je barjak terora, i obišla je samo Marsovo polje, dok je trobojka obišla svet, pronoseći ime, slavu i slobodu domovine”). Crvena zastava doživeće ipak lepu budućnost. Sovjetska Rusija uzeće je kao svoju zastavu 1918, a komunistička Kina 1949. godine.

Georgi Rubljov, Portret Staljina, 1930. Tretjakovska galerija, Moskva

Crvena boja vlasti i aristokracije prenosila se vekovima, kao i ona druga crvena, revolucionarna i proleterska. Osim toga, crvena se uvek vezivala za svečanost, Božić, raskoš, spektakl. Ovom bojom ukrašena su pozorišta i opere, a crveni tepih rezervisan je za počasne goste. U svakodnevnom životu crvena je ipak diskretna. Obični predmeti su retko crveni. Iz tog razloga ova boja primenjivana je u posebnim namenama – crvena svetla, crveni telefon, crveni karton, Crveni krst.

Siniša Kovačević,

istoričar umetnosti

(Preuzeto iz štampanog izdanja “Dnevnika”)

© Artis Center 2017

post

Istoričari umetnosti pišu: Fantastična povest Dušanovog zakonika

Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika, 16. vek. Foto @ Artis Center

Ovih se dana na izložbi dugačkog naslova Srpsko umetničko nasleđe na Kosovu i Metohiji. Identitet, značaj, ugroženost u Galeriji Srpske akademija nauka i umetnosti između ostalih eksponata, može videti i Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika. Ovaj rukopis ispisan na 165 papirnih listova nastao u 16. veku, u godinama između 1515. i 1525, ima poseban status u izučavanju najznačajnijeg srpskog srednjovekovnog pravnog dokumenta. Naime, veruje se da reč o najpotpunijem među starijim prepisima Dušanovog zakonika i da je stoga upravo Prizrenski rukopis najpogodniji za osnovu pri rekonstruisanju originalnog teksta zakonika.

Međutim, značaj i važnost sadržaja Prizrenskog rukopisa nisu tema kojoj želimo da posvetimo redove koji slede. Naprotiv. Knjige, jednako kao i ljudi, imaju svoje sudbine i neretko se mimo njihovih korica kriju priče daleko uzbudljivije i od samog sadržaja kojim se bave. Malo je rukopisa imalo tako dramatičnu i uzbudljivu prošlost kao kodeks kojim se bavi ovaj tekst. Danas se ovaj rukopis čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, i vrlo je retko izložen očima javnosti. Nekada je, međutim, činio deo stalne postavke Muzeja kneza Pavla, u koju je dospeo nakon niza peripetija dostojnih najboljih kriminalističkih romana.

Sveti Arhandjeli u Prizrenu. Ostaci zadužbine cara Dušana. Foto: Radoslav Grujić @Muzej SPC

Izmedju anateme i diplomatskog skandala

Činjenica da je ovaj prepis Dušanovog zakonika poznat pod imenom Prizrenski govori o mestu na kojem je nadjen, a verovatno i napisan. No, za nas je njegova istorija, od trenutka kada je anonimni pisar ispisivao pravilna slova na listovima papira u prvolj polovini 16. i sredine 19. stoleća, još uvek potpuna nepoznanica. Možemo samo da naslućujemo da je čuvan tako što je prenošen sa kolena na koleno kao najvrednija porodična i nacionalna relikvija. Naime, godine 1859. ovaj kodeks je, zajedno sa Prizrenskom poveljom manastiru Svetih arhanđela, zadužbini i mauzoleju cara Dušana Nemanjića (1332-1355), čuvala porodica sveštenika Sime Popovića iz sela Dvorana, nedaleko od Prizrena. Tu ga je pronašao Nikola Musulin, ondašnji prizrenski učitelj. Shvativši značaj knjige Musulin je rukopis pozajmio na revers kako bi isti prepisao. On je, u najboljoj nameri, taj rukopis, zajedno sa drugim dokumentima i knjigama koje je je prikupio, doneo u Beograd u proleće 1859. godine i ne sluteći da će tim aktom izazvati kako vanrednog interesovanja naučne javnosti tako i niz konfliktnih situacija. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka vođene su brojne prepiske, ali i sudski procesi, oko vlasništva nad ovim dokumentima. U ceo proces su bile uključene državne institucije Srbije, Rusije, Austrije i Crne Gore, pa je situacija bila napeta, na ivici diplomatskog incidenta. Koliko je situacija bila složena pokazuje i činjenica da je učitelj Musulin, kojem dugujemo otkriće tako značajnog kodeksa, čak u jednom trenutku završio u zatvoru. Istoriografija nije posvetila mnogo pažnje ovoj po mnogo čemu vanrednoj ličnosti. Štaviše, Nikola Radojčić u kritičkom izdanju Dušanovog zakonika donosi o Musulinu neke podatke koji su u suprotnosti sa onima koje su izneli njegovi savremenici. Naime, Radojčić piše da je Musulin bio pod zaštitom austrijskih vlasti koje su se zalagale za njega u Beogradu. S druge strane, postoje podaci o tome da su ga upravo autrijske vlasti zatvorile. Rodjen u selu Musulini u Gomirskoj parohiji (Hrvatska), Nikola Musulin bio je podanik austrijskog cara. No, nošen mladalačkim idealima otišao je u Skadar, tada pod turskom vlašću, gde je za neveliku platu radio kao učitelj, starajući se istovremeno o dobrobiti pravoslavnog stanovništa i neposredno se zalažući za otvaranje ruskog konzulata u ovom gradu. Svoju odluku opisuje sledećim rečima:

Bejah mlad i bujan, pun ideala i volje da svojim radom pomognem braći onde, gde je najpotrebnije. Tada se upoznah sa pok. H. Serafimom, Dečanskim arhmandritom, koji mi živo opisa stanje našeg naroda u Turskoj i svetinje, koje se samo u Dečanima nalaze. I to dovoljno za mene bejaše da tamo krenem.

Prizren početkom 20. veka

Austrijski državljanin sa srpskim knjigama na turskoj teritoriji

U Prizren, u kojem ustanovljuje osnovnu školu, Musulin je stigao avgusta meseca 1856. Jednovremeno se borio za osnivanje pravoslavne bogoslovske škole u ovom gradu, kao i za uvedjenje pojanja na srpskom namesto na grčkom jeziku u tamošnjim pravsolavnim crkvama. Knjige je za svoje đake nabavljao iz Beograda koji se u to vreme nalazio u drugoj državi, jer da podsetimo, Prizren Musulinovog vremena pripada još uvek Otomanskoj imperiji. Zbog insistiranja na srpskom pojanju Musulin došao u konflikt sa mitropolitom raško-prizrenskim Melentijem, izaslanikom carigradskog patrijarha, koji je na njega bacio anatemu. Ovakav sled okolnosti ga je naveo da spise koje je pronašao u okolini Prizrena prenese u Beograd, uprkos opasnosti od turskog zarobljavanja. Sasvim neočekivano u Beogradu ga je, medjutim, po prijavi prizrenskog  katoličkog biskupa, ljutog zbog Musuilinove prosrpske delatnosti, uprava grada kao austrijskog državljanina sprovela u konzulat Austro-Ugarske, odakle je deportovan u rodno mesto gde će provesti mesec dana u zatvoru. Iz pritvora je ovaj smeli čovek pobegao u Crnu Goru, gde se zaposlio kao učitelj na Cetinju.

Rukopise i dokumente koje je 1859. godine Musulin doneo u Beograd zadržalo je Ministarstvo inostranih poslova ondašnje Kneževine Srbije. On je, naime, bio optužen i da je neke rukopise izneo iz manastira Svete Trojice, što međutim nije dokazano. S druge strane, sveštenik Jovan Popović potvrdio je da su dva od spornih dokumenta vlasništvo njegove porodice, te da su Musulinu pozajmljeni zarad proučavanja i prepisa. Svesne značaja rukopisa koji su se našli u Beogradu vlasti su po svaku cenu želele da ih tu i zadrže. Porodici Popović su u zamenu za ove važne istorijske dokumente ponudjene crkvene i školske knjige kao i njihov otkup po razumnoj ceni. U medjuvremenu su Dušanova povelja i Zakonik predati na čuvanje Narodnom muzeju i biblioteci čiji se tadašnji čuvar Janko Šafarik, januara 1861. obavezao da se o njima stara, a septembra iste godine vlasnicima je izdat revers. Šafarik je već naredne godine objavio u Glasniku Srpskog učenog društva sadržaj ovog vanrednog dokumenta, koji je izgubljen tokom Prvog svetskog rata. Njegov naslednik na mestu čuvara Narodnog muzeja i biblioteke znameniti Stojan Novaković je 1870. godine priredio i objavio kritičko izdanje Dušanovog zakonika i od tada je rukopis o kojem je ovde reč naučnoj i široj javnosti poznat pod imenom „Prizrenski“.

Stojan Novaković @Wikipedia

U burnim godinama koje su usledile pitanje vlasništa nad spornim dokumentima ostalo je po strani sve do 1879. kada je sveštenik Stojan Popović ponovo pokrenuo ovo pitanje kod ruskog konzula u Prizrenu. Tada je Ministarstvo prosvete odlučilo da se porodici Popović u narednoj godini isplati nadoknada za rukopise. Po svemu sudeći do navedene isplate nije došlo, s obzirom na to da je na dve decenije dugu prepisku i raspravu oko vlasništva nad rukopisima tačku stavio upravo Stojan Popović. On je pismom od 15. decembra 1879. godine Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika koji se generacijama čuvao u njegovoj porodici poklonio Narodnoj biblioteci i muzeju u spomen sebi i svojim precima. Godine 1881. ove dve institucije su se razdvojile i Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika zaveden je u Inventarnu knjigu Narodne biblioteke u Beogradu 1885. godine pod brojem 399.

Nemac koji je spasavao zapaljene srpske knjige

Ovaj prepis Dušanovog zakonika se u Narodnoj biblioteci nalazio do početka Velikog rata, u čijem mu se vihoru gubi svaki trag. Godine 1933. rukopis se, medjutim, pojavio na nemačkom antikvarnom tržištu i o njegovom pronalasku je dnevna štampa detaljno obavestila javnost. Naime, dana 12. novembra „Politika“ na petoj strani objavljuje dugački tekst Lazara Lilića pod naslovom: „U Lajpcigu se prodaje ukradeni rukopis Dušanovog zakonika“. Znamenitog istoričar prava, Aleksandr Solovjev, u Lilićevom tekstu iznosi pretpostavku da je rukopis ponudjen na prodaju po ceni od 3 500 maraka uistinu Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika. Ova dramatično saopštena vest je uzburkala ondašnju javnost. Stoga je dva dana kasnije, 14. novembra, u Politici objavljen novi tekst u kojem su okolnosti oko pronalaska i prodaje spornog rukopisa detaljno izložene. Zahvaljujući informacijama iz ovog novinskog napisa moguće je rekonstruisati uzbudljivi put ovog kodeksa od Narodne biblioteke u Beogradu do uglednee lajpciške knjizare „Gustav Foka. Dr Leo Jolovic, upravitelj pomenute knjižare, pronašao je Prizrenski rukopis u knjizari Jozefa Bera u Frankfurtu na Majnu i smatrajući da bi mogao biti od interesa za Srbiju ponudio ga je na prodaju Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Uroš Džonić, tadašnji upravnik Univezitetske biblioteke o tom je otkriću odmah obavestio profesora Solovjeva. Nakon sumnje da je reč o nestalom rukopisu iz Narodne biblioteke Srbije, dr Jolovic se založio da čitav slučaj prijavi jugoslovenskom počasnom konzolu u Lajpcigu. Jednako brzo reagovala je i Berova knjižara koja je sporni rukopis predala na čuvanje krivičnoj policiji u Frankfurtu na Majni.

Lilićev tekst u “Politici” od 12. novembra 1933. @ Narodna biblioteka Srbije

Neka tri meseca kasnije, februara 1934. godine, rukopis je u metalnoj kutiji, po svemu sudeći istoj onoj u koju je bio zapakovan 1914. godine prilikom evakuacije Narodne biblioteke, stigao u Nemačko poslanstvo u Beogradu. Tada su otkriveni  putevi kojima je dospeo u ruke Jozefa Bera. Naime, rukopis je tokom Prvog svetskog rata završio u rukama izvesnog fon Vilkensa, nemačkog oficira koji ga je spasio iz vagona u plamena. Zakonik, evakuisan sa drugom vrednom bibliotečkom i arhivskom građom iz Beograda, se našao u kompoziciji voza koji je upućen za Kragujevac gde se početkom rata nalazila Vrhovna komanda. Pojedine indicije navode na misao da je vagon sa delom fonda Narodne biblioteke bio upućen u Kruševac. Kako god, usled nepoznatih okolnosti taj je vagon natovaren arhivskim dokumentima i rukopisnim knjigama zavšio na sporednom koloseku gde se u jednom trenutku i zapalio. Odgovorni nemački oficir, pomenuti fon Vilkens, naredio je da se njegov sadržaj spase. Za taj svoj čin nagradjen je starim, nikome interesantim rukopisom, koji je kao uspomenu na ratne godine odneo na svoje imanje, koje se u Versajskoj podeli teritorija našlo u Poljskoj.

Dušanov zakonik zaboravljen na tavanu

Poratne godine su donele veliku ekonomsku krizu i fon Vilkens je bio prinudjen da rasprodaje svoju imovinu kako bi preživeo. Prodao je prvo porodične dragocenosti, a potom i manje vredne stvari sve dok nije stigao do zaboravljenog srpskog rukopisa na tavanu. Boreći se da sačuva minum dostojanstva ili, možda, krajnje nezaiteresovan za ishod prodaje, Vilkens je rukopis predao u ruke izvesnoj dami koja ga je ponudila knižari Jozefa Bera čije je vlasnike poznavala od ranije. Gospodin Ber se prilikom predaje rukopisa frankfurtskoj policiji poneo krajnje profesionalno i džentlmenski ne otkrivši identitet misteriozne dame, koja je za srpsku istoriju tako važan i dragocen spis iznela na svetlo dana sa tavana kuće osiromašenog plemića. Rukopis od policije preuzima nemačko Ministrastvo spoljnih poslova i preko Berlina ga šalje svom poslanstvu u Beogradu.

U prostorijama nemačkog poslanstva je izvršena stručna ekspertiza rukopisa. Komisija koju su činili prof. Solovjev, Svetozar Matić, pomoćnik upravnika Narodne biblioteke Srbije i kustos starih rukopisa, i gospodin Janaon, savetnik poslanstva utvrdili su da nema sumnje da je reč o nestalom Prizrenskom prepisu Dušanovog zakonika. Činilo se da je samo pitanje dana kada će se ovaj rukopis vratiti u ustanovu iz koje je nestao. To, medjutim, nije bio slučaj. Dok je rukopis za manje od tri meseca od pojave na nemačkom antikvarnom tržištu stigao u Beograd, stvari su se u lokalu mnogo sporije rešavale, i bile su potrebne gotovo dve godine da se odluči njegova dalja sudbina.

“Politika@ je 9. februara 1934. obavestila da je Dušanov zakonik stigao u Beograd @ Narodna biblioteka Srbije

Borba muzeja i biblioteke

Fon Heren, nemački poslanik u Beogradu, predao je rukopis ministru inostranih poslova, a ministar prosvete doneo je odluku da se rukopis ustupi Muzeju kneza Pavla, što nikako nije bilo po volji upravi Narodne biblioteke. Naime, kada je marta 1935. godine spajanjem Istorijsko-umetničkog muzeja, kako se tada nazivao Narodni muzej, i Muzeja savremene umetnosti, formiran Muzej kneza Pavla njegov direktor Milan Kašanin započeo je prepisku sa nadležnim organima kako bi se u stalnoj postavci našli najvažnija i najskupocenija dokumenta naše kulturne istorije. Kašanin se uz pomoć kneza namesnika izborio da se Miroslavljevo jevanđelje iz Narodne banke u čijem se sefu čuvalo prenese u Muzej kneza Pavla. Garantovao je da će taj vredni rukopis biti izložen u zasebnoj i specijalno za ovaj rukopis napravljenoj vitrini. Jednovremeno je uprava Muzeja kneza Pavla uputila pismo Narodnoj biblioteci uz molbu da im se daju na pozajmicu rukopis četvorojevanđelja br. 297 iz 13. veka, tj. čuveno bogato ilustrovano Prizrensko jevanđelje i roman o Aleksandru Velikom, iz 14. veka, odnosno znamenitu, vanrednim minijaturama ilustrovanu Beogradsku Aleksandridu. Nažalost, odgovor je bio negativan i oba su ova rukopisa izgubljena u plamenu u kojem je stradala Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu prilikom šestoaprilskog bombardovanja Beograda.

Knez Pavle sa gostima na otvaranju izložbe “Italijanski portreti kroz vekove” u Muzeju kneza Pavla 1938. godine @ Narodni muzej u Beogradu

Takav usud nije zadesio Prizrenski prepis Dušanovog zakonika. Uprkos protivljenju i žalbi Narodne biblioteke uprava Muzeja kneza Pavla bila je rešena da na se na stalnoj postavci pored Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg ćiriličkog rukopisa srpske redakcije staroslovenskog jezika, nađe i Dušanov zakonik, najznačajniji srpski srednjovekovni pravni dokument. U jednom od dopisa upućenih ministru prosvete rečeno je da je za rukopis bolje da se čuva u Muzeju, gde bi stajao u zasebnoj vitrini, nego u Narodnoj biblioteci, bar dok Narodna biblioteka ne dobije novu, modernu zgradu. Naime, u dopisu Muzeja kneza Pavla Ministarstvu provete od 12. novembra 1935. godine stoji „da je čuvanje rukopisa Dušanovg zakona obezbeđeno u specijalnoj mesinganoj vitrini sa neprobojnim staklom, u njoj je ležište za rukopis presvučeno specijalnim materijalom koji ne prima prašinu; vitrina je osigurana od moljaca i knjiških parazita, udešena za povremenu ventilaciju po svim modernim propisima po kojima se danas čuvaju rukopisne knjige“. Teško da je Narodna biblioteka mogla da se nosi sa tako dobrim uslovima čuvanja i izlaganja koje je garantovao Muzej kneza Pavla. Ne iznenadjuje stoga što je početkom decembra meseca iste godine ministar prosvete odlučio da se do daljnjeg Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika čuva u Muzeju kneza Pavla, s tim da za njega izda revers Narodnoj biblioteci. Takvim je raspletom situacije ovaj po mnogo čemu dragoceni rukopis spasen sudbine knjiga stradalih u bombama razrušenoj zgradi Narodne biblioteke. Rukopis Dušanovog zakonika ostao je u Muzeju kneza Pavla, odnosno Narodnom muzeju do 6. aprila 1973. godine kada je vraćen u fond Narodne bibliotke, budući da su se u novosagrađenoj zgradi biblioteke na Vračarskom platou konačno stekli uslovi za njegovo adekvatno čuvanje.

Dr Dubravka Preradović, istoričarka umetnosti

Lion, Francuska

© Artis Center 2017