post

Slikarska revolucija (1): Jan van Ajk

Sredinom novembra svake godine ugledni časopis “Apolo” dodeljuje prestižne nagrade u oblasti umetnosti, muzeja i kulturnog nasleđa. Jedna od nagrada namenjena je i izložbi godine, a u ovoj 2020. nagrada je dodeljena Muzeju lepih umetnosti u Ganu za izložbu Van Ajk – Optička revolucija.

U svakoj drugoj prilici ovo bi bilo priznanje koje mora da obraduje svaki stručni tim na planeti, koji je godinama radio na pripremanju jedne kompleksne i vrlo ekskluzivne izložbe, ali u godini u kojoj je COVID 19 zauvek zatvorio brojne muzeje i osujetio sve programe bez izuzetka Maksimilijan Martens i njegov tim mogu samo s tugom da se osvrnu na jedan fantastičan projekat, koji je pandemija osujetila na mnogo načina – od onih zadovoljstva da se sa svetskom publikom podele rezultati rada započetog 2012, pa do potpunog finansijskog kraha, jer su organizatori morali da vrate sredstva od 144.000 ulaznica prodatih preko interneta. Izložba je otvorena 1. februara, planirano je da traje do kraja aprila tekuće godine, međutim 12. marta je zatvorena, a mogućnost da se nešto slično ponovi u budućnosti bezmalo je nikakva.

Artis je imao sreću da je naša stalna saradnica, teoretičarka umetnosti i novinarka, Slavica Batos posetila ovu fantastičnu izložbu odmah po otvaranju. Prenosimo njene utiske uz zanimljivu, sveobuhvatnu priču o Janu van Ajku, njegovom bratu Iberu, njihovim ostvarenjima i vremenu u kome su živeli.

Ima ljude koji imaju sposobnost da bilo koji zvuk iz prirode prepoznaju kao precizno definisanu notu i da je potom čak otpevaju ili odsviraju, kaže se da imaju apsolutni sluh. U poslednje vreme moglo se čuti da je flamanski slikar Jan van Ajk imao – apsolutni vid. On je u tolikoj meri verno reprodukovao prirodu i ljudska lica da se ima utisak da nad njima leluja dah života. Pre njega su slikari, da bi dočarali velelepnost ili vanzemaljski sjaj, oblagali određene delove slika pravim zlatom. Jan van Ajk je isti efekat postizao mešanjem pigmenata boje. Šta je i sa čime je mešao ni do danas nije do kraja odgonetnuto. Dugo se tvrdilo da je upravo on izmislio tehniku slikanja uljanom bojom. Dokazano je da nije, ali toliko je ogromna bila njegova erudicija, toliko je dotle neviđenih stvari uneo u slikarstvo, da je ta polemika već odavno izgubila na važnosti.

Jan van Ajk, Portret čoveka sa crvenim turbanom (Autoportret?), 1433, Nacionalna Galerija London. Foto: Wikipedia

O Van Ajkovim slikarskim počecima ne zna se gotovo ništa, kao što se ne zna pouzdano ni koliko je slika zapravo izradio. Danas mu se sa sigurnošću pripisuje samo četrnaest (ne računajući nekoliko sačuvanih crteža i dve-tri minijature u knjigama). One se nalaze u najpoznatijim svetskim muzejima i svaka od njih smatra se remek-delom neprocenjive vrednosti, tako da je doskora bio nezamisliv bilo kakav pokušaj njihovog zajedničkog izlaganja. Utoliko je vredniji pažnje poduhvat belgijskog grada Gana, koji je nakon višegodišnjih napora uspeo da osmisli jednu sasvim, sasvim korektnu prezentaciju života i dela Jana van Ajka.

Detalj izložbe “Jan van Ajk – Optička revolucija” u Muzeju lepih umetnosti u Ganu, Belgija. Foto: David Levene, MSK Ghent

Iako se Van Ajk nije ni rodio ni živeo u Ganu, njegovo ime je neraskidivo vezano za taj grad, tačnije, za jednu katedralu i oltarsku sliku monumentalnih dimenzija, koja se u njoj nalazi. To je poliptih, poznat pod nazivom Mistično jagnje, sačinjen od dvadeset četiri oslikana i uokvirena drvena panoa. Neposredan povod za izložbu bio je završetak radova na restauraciji bočnih krila poliptiha, tj. prilika da se svaki od oslikanih panoa prikaže publici kao nezavisna slika i bude posmatran iz blizine. Godinama to nije bilo moguće i, nakon izložbe, nikad više neće biti moguće, pošto je poliptih u katedrali smešten u posebnu odaju i zaštićen debelim neprobojnim staklom, koje posmatrače drži na udaljenosti od skoro dva metra.

Naziv izložbe Van Ajk – Optička revolucija deluje pomalo zbunjujuće za nedovoljno upućene. Zašto optika? I šta je tu revolucionarno? Radi se o tome da je stručni tim Muzeja lepih umetnosti u Ganu želeo da istakne u prvi plan činjenicu da su Van Ajkov pogled na realni svet, njegovo razumevanje uloge svetlosti u oblikovanju naših predstava o toj istoj realnosti i, nadasve, njegova slikarska veština – bez presedana u istoriji umetnosti. Izložba je otvorena 1. februara i bilo je planirano da traje do 30. aprila. Grad Briž, u kome je Van Ajk proveo jedan deo života i posedovao atelje, takođe je, izložbom u sopstvenom muzeju, želeo da oda počast najslavnijem flamanskom slikaru. Nažalost, nesretne okolnosti kojima smo i sami svedoci, dovele su u opasnost ovaj izuzetan kulturni poduhvat. Na pitanje da li će izložbe biti produžene, zasad niko ne ume da odgovori.

PRESTONICE LUKSUZA    

O detinjstvu i mladosti jednog od najvećih slikara u istoriji civilizacije ne zna se skoro ništa. Pretpostavlja se da je rođen oko 1390. godine, u jednom gradiću blizu današnje nizozemske granice, koji,  u ona vremena, nije pripadao Flandriji već je ulazio u sastav Svetog Rimskog Carstva. Slikarski zanat je verovatno učio kod nekog lokalnog majstora ili u okviru porodice, čiji su se svi članovi – to se zna – bavili slikarstvom. Prvi pisani trag o Janu van Ajku slikaru potiče iz dvorske arhive kneza Johana III Bavarskog. Na njegovom dvoru u Hagu, Van Ajk je obavljao uobičajene poslove rezervisane za slikare: organizovanje svečanosti, dekorisanje prostorija, ilustrovanje molitvenih knjiga, izrada slika verskog sadržaja i sl. Od tih radova nije sačuvano ništa. Odmah nakon smrti svog nalogodavca i gospodara, 1425. godine, Van Ajk je stupio u službu kod vojvode od Burgundije – iz čega zaključujemo da je već tad morao uživati dosta visoku reputaciju.

Portret burgundskog vojvode Filipa Dobrog 1396-1467), Rože van der Vejden, posle 1450, Kraljevski muzej lepih umetnosti, Antverpen, Belgija. Foto: Lukas – Art in Flanders VZW

Filip III od Burgundije ili Filip Dobri bio je jedan od najambicioznijih vladara s kraja srednjeg veka. Kneževine i vojvodstva koje je on veštom politikom ujedinio prostirale su se na teritoriji koja bi danas obuhvatila Belgiju, Holandiju, Luksemburg i dobar deo severoistočne Francuske. Iako se administrativno središte ove moćne državne tvorevine nalazio u Lilu, centar ekonomske moći bio je Briž i – u nešto manjoj meri, Ganu. Zahvaljujući razvijenoj tekstilnoj industriji i povoljnom geografskom položaju, Briž i Gan stekli su status najprestižnijih evropskih gradova. Poređenja radi, u vreme kad je Pariz imao 100 000 stanovnika, Gan je imao 65 000. Već u XIII veku, trgovci iz nemačkih i italijanskih prestonica počeli su da se definitivno nastanjuju u Flandriji i da osnivaju sopstvene podružnice i korporacije, a krajem XIV veka, finansijskim institucijama Briža (bankama, osiguravajućim društvima, berzi) mogli su da konkurišu samo London, Firenca i Venecija.

Uz prestiž i novac ide i određeni način života. Jedan kastiljanski putopisac boravio je 1438. u Brižu i pritom zapisao: “Ko ima para može ovde da kupi sve što se na svetu proizvodi“. Bio je zadivljen izobiljem luksuzne robe u prodavnicama, velelepnim zdanjima, rafinmanom lokalne aristokratije, njihovim načinom odevanja, ishranom… U trošenju novca na sjaj i uživanja prednjačio je, naravno, moćni suveren Filip Dobri. A odmah za njim, njegova dvorska svita i čitava plejada imitatora, željnih da svoj socijalni i finansijski status istaknu svim raspoloživim oblicima razmetanja. Ovako visok standard života pogodovao je razvoju umetničkog zanatstva, bez obzira da li se radilo o ukrasima na fasadama zgrada, raskošno izvezenim tkaninama, predmetima od plemenitih metala i dragog kamenja, luksuznim knjigama, umetničkim slikama… Umesto da hrle u Pariz u potrazi za poslom, zanatlije i umetnici iz severnog dela Evrope su, masovnim dolaskom u Briž, ustoličili novu kulturnu prestonicu, s pravom nazvanu – severna Venecija. Tako je, 1432. godine, u njoj otpočeo sa radom i slikarski atelje Jana van Ajka.

Minijatura iz života Filipa od Burgundije, Minijatura, Hronike Hajnoa KBR 9242, 1447-8, Rože van der Vejden, Kraljevska biblioteka Belgije, Brisel. Reprodukcija: Wikipedia

Rekli smo da je 1425. godine Van Ajk stupio u službu kod Filipa Dobrog. U dvorskom knjigovodstvu bio je upisan kao “lični sobar“ ili “lakej“, što nikako ne znači da je svom gospodaru pomagao prilikom svlačenja i oblačenja ili mu prinosio doručak u krevet. To je prosto bio način da se njegovo prisustvo na dvoru ozvaniči i da se opravda godišnja renta koju je primao. Zna se da je ta renta, u jednom momentu, bila toliko velika da je uprava za finansije grada Lila odbila da je odobri. U sačuvanim arhivskim dokumentima stoji da je Filip Dobri tada lično intervenisao u korist slikara. Zašto? Zašto je jedan sobar ili dvorski slikar, šta god, bio u tolikoj meri dragocen moćnom vladaru? Zato što je njegova glavna aktivnost, ustvari, bila obavljanje tajnih misija u inostranstvu, misija od najvišeg državnog interesa. Napomenimo, uzgred, da su veliki slikari (Rubens, Ticijan, Velaskez…) često bili angažovani i na nekim “specijalnim zadacima“. Pošto su, zbog prirode svog posla, bili rado primani u intimno okruženje vladara i velikodostojnika, oni su seanse poziranja koristili za prikupljanje ili plasiranje poverljivih informacija.

Kakvi su tačno bili specijalni zadaci zbog kojih je Van Ajk putovao u strane zemlje, u knjigama je retko kad bilo precizirano. Vrlo je moguće, na primer, da je, u sklopu planova Filipa Dobrog za krstaški rat, proputovao Svetu zemlju, pošto je na slici Tri Marije na Hristovom grobu (danas pripisane nekome od Van Ajkovih učenika) vrlo tačno predstavljena topografija Jerusalima. Jedna od malobrojnih detaljno zavedenih misija je putovanje u Portugaliju, u zimu 1428-1429. godine, radi prošenja ruke infantkinje Izabele. Sastavni deo misije bila je i izrada dva portreta buduće neveste, da bi Filip Dobri imao kakvu-takvu predstavu o njenom izgledu, pre nego što se brak zvanično ugovori.

Braća van Ajk, Tri Marije na Hristovom grobu, 1425-1435, Muzej Bojmans van Beuningen, Roterdam, Nizozemska. Reprodukcija: Museum Boijmans Van Beuningen, Rotterdam.

U pauzama između svojih diplomatskih obaveza, ali i u okviru njih, Van Ajk se bavio slikarstvom, koje je, videćemo, podrazumevalo još čitav splet dodatnih znanja i veština. U materijalnom pogledu bio je više nego dobro situiran, što mu je omogućilo da sve slobodno vreme utroši na sopstveno usavršavanje. Jan van Ajk je, možemo slobodno reći, oličenje istog onog humanističko-renesansnog duha, čiji će simbol, nekoliko desetina godina kasnije, postati Leonardo da Vinči. O njegovom majstorstvu i o širini njegove erudicije svedoči upravo poliptih Klanjanje mističnom jagnjetu, remek-delo koje ga je, još u ono vreme, učinilo slavnim širom cele Evrope.

MISTIČNO JAGNJE

Aktuelna restauracija poliptiha unela je, između ostalog, zračak svetla i u vekovnu raspravu o tome ko su njegovi pravi autori. Naime, na oslikanom ramu poliptiha nalazi se stihovani zapis da je delo inaugurisano 6. maja 1432. godine i da su ga, po narudžbini  donatora i visokog crkvenog službenika Josa Feta (Joos Vijd), izradili “Hubert van Ajk – najbolji slikar svih vremena (maior quo nemo repertus) i Jan van Ajk – po majstorstvu odmah iza njega (arte secundus)“. Najnovijim stručnim analizama je definitivno potvrđeno da je zapis nastao u isto vreme kad i poliptih. To znači da ga je najverovatnije ispisao Jan van Ajk, pošto se zna da je Hubert, njegov brat, umro šest godina ranije i da je upravo zbog toga Jan bio pozvan da dovrši započeto delo. Da li je Hubert van Ajk odista bio “najbolji slikar svih vremena“ ili ga je Jan van Ajk tako okvalifikovao iz poštovanja i bratske ljubavi, ostaće večita tajna pošto od Huberta nije sačuvana ni jedna jedina slika. Isto tako, teško da će ikad biti razlučeno koje delove na slici je radio stariji a koje mlađi od dva genijalna brata.

Jan van Ajk, Klanjanje mističnom jagnjetu, Ganski oltar, detalj,1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedija

 Klanjanje mističnom jagnjetu, oltarski poliptih monumentalnih dimenzija (3,5 x 4,6 m), sastoji se od centralnog dela – sastavljenog od četiri oslikana drvena panoa i dva bočna krila – sa još po četiri slike na svakom od njih. Kad se bočna krila sklope, postaje vidljiva njihova poleđina sa, ukupno, još dvanaest slika. Poliptih se nekad otvarao samo nedeljom ili verskim praznicima. Otkako je postao glavna znamenitost Gana i jedan od dragulja svetske kulturne baštine, posetiocima je omogućeno da ga sagledaju u celini, i lice i poleđinu. U centralnom delu, dakle, u gornjoj polovini, vidimo Boga oca (ili Hrista Kralja) u raskošnoj crvenoj odori i sa trostrukom krunom na glavi, koja je neke tumače navela na ideju da se možda radi o Svetom trojstvu. Sa njegove desne i leve strane su Devica Marija i Sv. Jovan Krstitelj, malo dalje hor i orkestar anđela i, sasvim na krajevima, Adam i Eva. U donjoj polovini prikazano je obožavanje jagnjeta (koje simbolizuje Hristovo stradanje) od strane svetih mučenika i mučenica, proroka, apostola, mudraca, filozofa, pisaca, sveštenika… Božje jagnje (Agnus Dei) okruženo je anđelima, a celu scenu nadvisuje i obasjava golubica, koja simbolizuje Sv. Duha.

Jan van Ajk, Klanjanje mističnom jagnjetu, detalj, Ganski oltar, 1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

Za Božje jagnje (nazvano iz ko zna kog razloga “mistično“) vezana je i jedna zanimljiva priča, koja nas obavezuje da kažemo nekoliko reči o restauraciji poliptiha. U proteklih deset godina završeno je dve trećine posla, uz korišćenje najsavremenije opreme za dubinska snimanja i hemijske analize, uz budnu pažnju komisije sastavljene od dvadeset svetskih eksperata koja se, anonimnim glasanjem, izjašnjavala o svrsishodnosti bilo koje radikalnije intervencije. Sve skupa dosad je koštalo 2,2 miliona evra. Tempom od nekoliko kvadratnih santimetara na dan, sloj po sloj, odstranjivani su prljavi i požuteli verniri nanošeni tokom šest stoleća, istovremeno i grubi, ispucali retuši koji su se između njih pojavljivali, da bi, na kraju, zablistalo u punom sjaju, iznenađujuće dobro očuvano, originalno delo. Zamišljamo uzbuđenje restauratora u momentima kad je pred njihovim očima počela da se razotkriva besprekorna, po mnogim mišljenjima nikad prevaziđena, faktura majstora Van Ajka. Iznenađenja su se, da čudo bude veće, pojavila i na tzv. ikonografskom planu. Jedno od njih je upravo, gorepomenuto, mistično jagnje. Njegova glava, sa krupnim bademastim očima koje gledaju pravo u nas i sa nisko postavljenim ušima, podseća na ljudsku. Ova antropološka obeležja svojevremeno su nekome očigledno zasmetala i taj neko je odlučio da mistično jagnje treba da liči – na jagnje. Razmakao mu je i iskosio oči a uši je postavio bliže vrhu lobanje. Pritom je, iz razloga koji izmiču normalnom rezonovanju, ostavio netaknutim prethodni par ušiju, te je Božje jagnje vekovima bilo obožavano tako, sa udvostručenim ušima. Ova anomalija je, srećom, danas ispravljena. Sada se s pravom pitamo koji će još neobični detalji biti otkriveni kad, jednog dana, restauracija bude završena. (Svi koje ova tematika posebno zanima mogu da se obaveste o kompletnoj proceduri restauracije na odlično dokumentovanom sajtu closertovaneyck.kikirpa.be).

Braća van Ajk, Ganski oltar, otvoren, 1420-1432, dimenzije: 3,4×4,6 metara, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

U vreme trajanja izložbe, centralni deo poliptiha nalazio se, kao što smo rekli, u katedrali, tako da se pomenuto “misteriozno“ jagnje moglo dobro osmotriti jedino uz pomoć dvogleda. U katedrali se, takođe, mogla videti i prednja strana bočnih krila – sa izuzetkom Adama i Eve, koji su zamenjeni crno-belim fotografijama. Da bi se odgledao kompletan poliptih, bilo je potrebno, dakle, posetiti i katedralu Sv. Bavon i izložbu – na kojoj je posetiocima omogućen (izbliza) uvid u slike sa zadnje strane bočnih krila. Kako je ovo razdvajanje bilo moguće, ako znamo da su bočni drveni panoi bili jedinstveni, tj. oslikani sa obe strane? Objašnjenje postoji, ali ono preti da nas odvede daleko, u uzbudljivu životnu storiju poliptiha, o kojoj bi se moglo pričati danima i nedeljama. Reći ćemo samo da su, u XIX veku, bočni panoi dospeli u Nemačku i da su tamo, za potrebe jedne izložbe, parnom testerom rasečeni po sredini.

Braća van Ajk, Ganski oltar, zatvoren, 1420-1432, Katedrala Svetog Bavoa, Gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

Još malo istorije biće, ipak, neophodno, pošto bi bez nje priča o dve važne slike sa izložbe bila nepotpuna. Reč je o Adamu i Evi. Adam i Eva sa poliptiha u Ganu su prve realistične predstave nagog ljudskog tela ikad naslikane na teritoriji zapadno od Alpa. Dodajmo još i to da su naga tela predstavljena u prirodnoj veličini i sa, danas bismo rekli, manijačkom preciznošću u izvedbi detalja. Tradicionalni list vinove loze pokriva samo jedan deo Adamovih prepona, dok kod Eve ne pokriva gotovo ništa. Zbog napadnog naturalizma, Adam i Eva su često odvajani od ostatka poliptiha i čuvani u sporednim prostorijama katedrale. Godine 1861, episkopija ih se definitivno rešila prodajom Briselskom muzeju, a na njihovo mesto postavljene su dve “upristojene“ kopije: naši praroditelji na njima su, od ramena pa do polovine butina, bili pokriveni krznom. Ove kopije mogu se i danas videti u ganskoj katedrali, nezavisno od poliptiha.

Po okončanju Drugog svetskog rata, nakon spektakularnog spašavanja poliptiha iz jednog austrijskog rudnika – u koji su nacisti bili sklonili velikih broj pokradenih umetnička dela – svi njegovi delovi (osim jednog, danas zamenjenog kopijom) su ujedinjeni i izloženi u bivšoj krstionici katedrale Sv. Bavon – iza staklenog zida. Pošto smo, na izložbi u muzeju, u prilici da polovinu od njih vidimo iz neposredne blizine, zadržimo se još malo na Adamu i Evi. Ove dve slike još uvek nisu restaurisane, ali, s obzirom na to da su dobar deo svog veka provele zaklonjene od očiju javnosti, na njima verovatno nije mnogo intervenisano. U prilici smo, dakle, da se neposredno suočimo sa vrhunskim majstorstvom, sa spoznajom da su granice mogućeg pomerljive do neslućenih daljina.

Spasavanje Ganskog oltara po završetku Drugog svetskog rata u Altauseu u Austriji, jula 1945. godine. Foto: AP Photo/National Archives and Records Administration

Ono što zapanjuje u prvom momentu jeste utisak da će Adam i Eva svakog časa iskoračiti iz svojih niša i postati deo realnog sveta. To je postignuto veštim moduliranjem svetla u dubini niša, virtuoznim hromatskih prelivima u oblikovanju tela, čak nekim “trikovima“ u vezi sa položajem delova tela: time što su tela stešnjena okvirima niše i prikazana iz donjeg rakursa i polu-profila, postignut je utisak da rame, lakat ili stopalo izlaze izvan ravni slike. Većina pogleda zadržava se, ipak, na neverovatnom realizmu ove dve osobe. Na njima nema ničeg ni tipiziranog ni idealizovanog. Adam i Eva, insistiramo, izgledaju upravo kao dve konkretne osobe, preuzete iz realnog sveta i prikazane u svojoj totalno ljudskoj golotinji. Posmatramo Adamovo izborano čelo, zamršene vlasi kose i brade, Evin ispupčeni trbuh, dlačice pubisa koje se skoro mogu izbrojati, rumenilo koje zrači sa obraza, put ispod koje struji fluid počinjenog greha…

Braća van Ajk, Adam i Eva, Ganski oltar, detalj, 1420-1432, Katedrala Svetog Bavoa, gan, Belgija. Reprodukcija: Wikipedia

Užasno je teško odvojiti se od ovih slika i pomiriti se s činjenicom da je rastanak definitivan. Ali je teško i odoleti izazovu da se vidi što je više moguće, da se sve upije, da se sve nauči. Pored frapantnog naturalizma portreta, neverovatne ubedljivosti kojom su naslikane mermerne statue svetitelja, skupocene tkanine… zadivljuje i Van Ajkovo poznavanje perspektive, bilo geometrijske bilo one druge, atmosferske, o kojoj je toliko govorio Leonardo da Vinči. Što više gledamo, sve više nam je jasno da izuzetan slikarski dar ovde deluje u sprezi sa izuzetnim umom.

Nastaviće se …

Slavica Batos,

teoretičar umetnosti i novinar

Tekst je prvi put objavljen u časopisu “Pečat” u proleće ove godine.

© Artis Center 2020

post

Istoričari umetnosti pišu: Zograf Andrija i Kozma Indikoplov

Delo Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, ima veći značaj u evropskoj kulturnoj baštini od mnogih drugih tekstova iz Justinijanove epohe. Verovatno je i to bio jedan od razloga da je ova knjiga prepisivana i ilustrovana na različite načine više od hiljadu godina. Na širokim prostorima pravoslavnog sveta, Kozmin tekst se prepisuje i znatno kasnije u 15, 16. i 17. veku, a od posebnog značaja je činjenica da u većim prepisivačkim centrima Rusije Kozmine minijature ilustruju se na gotovo nepromenjen način. To je i povod da se o pominjanom delu kao i o samom autoru iznese više podataka koji se delimično mogu otkriti čitanjem knjige iz vrhobrezničke Sv. Trojice, a koju su zajedno radili rasoder Gavril i zograf Andrija Rajičević. Konačno više pisaca i istoričara vizantijske epohe složilo se da je Kozmina Topografija „po svom kulturnom značaju, bez premca u srednjem veku“. Dakle, reč je o znamenitom delu čiji je književni, umetnički i geografski značaj prevazišao vreme u kome je nastalo.

Andrija Raičević, Portret Kozme Indikoplova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozma Indikoplov je slavni moreplovac i horničar iz 6. veka, iz vremena valadavine Justinijanove, a sam nadimak govori da je za svoje vreme uspeo da stigne i do Indije. Oskudni podaci o Kozmi uglavnom potiču od njega samoga, odnosno iz njegovog dela. Zna se da je poreklom Grk i da je živeo u Aleksandriji. Zbog slabog zdravlja i lošeg vida, kako sam piše, nije uspeo dobiti „široko obrazovanje i besedničku veštinu, nije učio već se bavio običnim poslovima“. Bio je trgovac i radi trgovačkih poslova preduzimao je daleka putovanja. Posetio je Abisiniju, plovio Nilom, Sredozemnim i Crvenim morem, kao i Persijskim zalivom. Opisao je dvor aksumskog cara, Jemen, Persiju, zatim ostrvo Cejlon iz čega je i proizašao zaključak da je verovatno posetio Indiju.

Pri kraju života Kozma se zamonašio i počeo pisati svoje čuveno delo Hrišćanska topografija. Glavni cilj pisanja bio je da se dokaže saglasnost fizičke geografije sa biblijskim učenjem o stvaranju sveta. Prvo poglavlje ove knjige glasi: „Protiv onih koji hoće da budu hrišćani ali prihvataju mišljenje tuđe hiršćanskom učenju, da nebo ima oblik sfere“. Shodno naslovu jasno je da je Kozma protiv Ptolomejevog sistema da je Zemlja okrugla i brani drugi pristup po kome je zemlja slična duguljastom četvorouglom sanduku koji podseća na Nojev kovčeg.

Andrija Raičević, Krst sa Golgote, Hrišćanska topografija, 17. vek

Vredan podsećanja jeste predgovor Hrišćanske topografije u kome se autor obraća onima koji će knjigu čitati ili držati u rukama: „Pre svega molim one koji budu u rukama držali ovu knjigu, da je čitaju sa svom pažnjom i revnošću; ne samo da je letimično pregledaju, već da sa svom usrdnošću i marljivošću utisnu u svoje pamćenje mesta koja se pominju u njoj, priložene slike i pojedinačne priče. I nakon čitanja neka obrate pažnju na našu belešku koju smo uputili hristoljubivom Konstantinu i u kojoj je podrobno opisana sva zemlja, kako ona koja leži iza Okeana tako i ona sa ove strane Okeana… i svi gradovi i zemlje, i plemena, da bismo dokazali istinu onoga što govorimo i lažnost suprotnih mišljenja. Na osnovu priložene sheme i sistema vasione i same prirode stvari dokazuje se istinitost Svetog pisma i hrišćanskog veroučenja“.

Na osnovu brojnih podataka iz obimnog teksta može se zaključiti da je knjiga pisana između 545-547 godine, a da je nešto kasnije završena. Značaj Kozminog teksta jeste u njegovim opisima i saopštenjima kako o onome što je na putovanjima video tako i o podacima koje je čuo od drugih. Njegovo pisanje odlikuje se uverljivošću, on se, i kada se poziva na druge, trudi da to i dokaže a ne samo opiše. Njegovi saputnici na mnogim putovanjima bili su poznate i pouzdane ličnosti kojima se može verovati. On pominje trgovca Sopatru, zatim, izvesnog persijskog izaslanika, poznate astrologe i filozofe svoga doba. Nastanak biblijskog odeljka Topografije može se pripisati njegovom poznanstvu i dugim razgovorima sa Patricijem, odnosno, Mar-Abom, obrazovanim nestorijanskim vladikom koji je živeo u Aleksandriji i pripadao nestorijanstvu što je uočljivo i u samoj Hrišćanskoj topografiji.

Opis Cejlona za Kozmino kao i za kasnije doba morao je biti izuzetna građa i pokazuje upućenost autora u ovaj trgovački centar na Dalekom istoku. On piše: „Na Sjeledivu dolazi mnogo brodova iz cijele Indije, Persije i Etiopije, jer leži između svih otoka. Sjeledivci šalju u okolne zemlje mnogo brodova. Iz unutrašnjih zemalja, tojest iz Tsinice (Kine) i drugih tržišta pojavljuje se svila, alojevo drvo, kesten, orahov list i dr. Sva se ta roba šalje vanjskim plemenima: u Malen (jedno od Maledivskih otoka) gde ima dosta bibera; u Kalijanu, gde ima bakra, maslinjaka i robe za odjevanje; u Persiju; u Homarit (Jemen) i u Adulis. Za ovu robu oni dobijaju drugu u zamenu. Nju šalju Hindusima u unutrašnjost zemlje, a tamo i svoju prevoze“.

Andrija Raičević, Antipodi, Hrišćanska topografija, 17. vek

Za ilustracije Kozmine topografije od značaja je i opis egzotičnih životinja koje je na Cejlonu video, a koje u tom vremenu nisu bile poznate. Gotovo sve ruske verzije, uključujući i one koje koristio Andrija Raičević, imale su slike životinja o kojima se u Evropi malo znalo. Dijalog cejlonskog cara s trgovcima i persijskim izaslanikom pre se može svrstati u filozofsku raspravu i upućuje na Kozmin izuzetan dar pripovedanja, pa dovodi u sumnju njegovo, kako sam piše, „skromno obrazovanje“.

Kozmina priča u većem delu verodostojna je i tačna. Na osnovu njegovih izveštaja zna se da je Cejlon sredinom 6. veka bio centar svetske trgovine između Afrike i Kine, kao i da se Kina nalazi istočno od Cejlona. Ostrvo je bilo podeljeno između dva gospodara koji su u neprijateljskim odnosima. „Tamo se vadi dragi kamen safir, tu se odasvud stiču razne vrste robe, i odatle se domaći proizvodi šalju u sva trgovačka pristaništa“. Kozma daje dragocene opise nepoznatih  životinja iz Indije, primerice, nosoroga: „Ova životinja je svoje ime dobila zbog toga što joj iz nosa rastu rogovi. Kada ide rogovi mu se njišu, a kad je ljutit daju mu veliku snagu, jer postanu tako čvrsti da mogu iščupati drveće sa korenjem, naročito prednji rog. Njegove oči se nalaze nisko kraj čeljusti, to je veoma strašna životinja i prirodni neprijatelj slona… Njegove noge i koža su slični slonovskim. Debljina njegove sasušene kože isnosi četiri palca, neki je koriste umesto gvožđa za plugove i tako oru zemlju… Ovu životinju sam iz daljine video živu u Etiopiji, a mrtvu u carskom dvorcu gde sam i zabeležio kako izgleda.“

Andrija Raičević, Zidanje kule Vavilonske, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmin opis Indije upućuje da je on ovu daleku azijsku zemlju posetio i da je mnogo toga upoznao: „Osim već pomenutih trgovačkih luka, postoje i mnogi drugi trgovački gradovi, primorski i kopneni, i prostrana zemlja. Na severu iznad Indije, žive beli Huni,čiji vođa Gola, polazeći u rat vodi sa sobom, kako kažu,  najmanje dve hiljade slonova i mnogobrojnu konjicu. On vlada indijskom zemljom i ubira dažbine. Kažu da je jednom želeo da osvoji jedan kopneni grad Indije, ali se ispostavilo da je grad okružen vodom. On je prestajao kraj grada nekoliko dana i, kako je svu tu vodu iskoristio za slonove, konje i vojnike, najzad je po suvom uspeo da se približi gradu i tako ga zauzme.“

Opis borbe slonova, zatim način merenja, vrednovanja kljova i njihova prodaja, kao i učešće slonova u ratnim pohodima indijskih vladara daju osnova uverenju da su to Kozmina neposredna iskustva iz Indije, a ne rezultat pripovedanja koja su do njega posredno stigla.

U većem delu Kozmine minijature prate njegove opise egzotičnih krajeva, životinja, kao i biblijske događaje. Hronike i legende nisu bez osnova, a u nekim segmentima poprimaju dramske razmere.  Njegove opise Sinaja, koji je više puta posetio, lako dovodimo u vezu sa starozavetnim događajima i predajom tablica Mojsiju na gori Sinajskoj. Ilustracije ove teme nezaobilazni su deo Kozmine Hrišćanske topografije. On piše: „ Kad su Jevreji dobili od Boga pisani zakon, oni su primili i veštinu pisanja, tako da se pustinja za njih pretvorila i školu, jer su 40 godina urezivali slova u kamen. Zato se u pustinjama Sinajskog poluostrva na svim tamošnjim stenama mogu naći natpisi sa jevrejskim slovima; lično sam to video putujući po jevrejskim krajevima. Neki Jevreji su čitali te natpise i objašnjavali su nam šta je bilo napisano…“

Andrija Raičević, Prelazak Jevreja preko Crvenog mora, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmina Hrišćanska topografija imala je u prvobitnoj verziji pet poglavlja (slova). Ovaj podatak istaknut je u samom uvodu kodeksa. On kaže da je ovih pet „knjiga“ posvetio izvesnom Panfilu na čije zauzimanje je Kozma započeo pisanje. Ako se piscu poveruje, šesta knjiga jeste dopuna nekim prethodnim poglavljima i služi da bi se čitaoci o nekim događajima, poput onih iz Etiopije, bolje upoznali. Sedmo „slovo“ je isto tako dodatak prethodnim i posvećeno je nekom Anastasiju o kome se inače malo zna. Izgleda da je i osma knjiga naknadna posveta izvesnom Petru i nema uočljivih sličnosti sa prethodnim celinama. To je posebno tumačenje jedne ode proroka Jezekije u kojoj se ističe da je Kozma počeo pisati ovaj deo kada je samom sebi objasnio kraj biblijske „Pesme pesama“ .

I deveto poglavlje naknadno je pisano i bavi se dopunom o tečaju zvezda sa namerom da se čitaocima bolje objasni drugo slovo u kome se inače Kozma bavi istom temom. Deseto Kozmino slovo, po svemu sudeći, bilo je odgovor pisca, na neke reakcije koje su do njega stigle. On se sada poziva na citate svetih otaca crkve ( Atanasija, Grigorija Nazijanskoga, Teofila Severijana, i  Jovana Zlatoustog).

Jedanaesto i dvanaesto poglavlje Kozmine Topografije su dodaci sa kojima se knjiga nadopunjuje. U pitanju su kratke priče o retkim životinjama kao i opis ostrva Cejlona i susednih krajeva, dok je dvanaesto poglavlje svedočanstvo nekih istočnih pisaca iz Egipta i Vavilona o starim predanjima, o potopu, koji su, navodno, precizniji od grčkih verzija.

Andrija Raičević, Mojsije razgovara s Bogom na Sinaju, Hrišćanska topografija, 17. vek

Kozmino delo u svemu je izraz doba u kome je živeo. Sa druge strane, ono je i odraz helenističko-aleksandrijske nauke tog vremena. Kozma poznaje astronomske, filološke i filozofske sisteme, on je upućen u hrišćansku filozofiju, zoologiju i botaniku. Međutim, ono što  je od izuzetne važnosti za istoriju umetnosti jeste činjenica da je njegov tekst ilustrovan brojnim minijaturama koje predstavljaju dragoceni izvor za kasniju hrišćansku ikonografiju.  N.Kondakov napisao je da su Kozmine minijature značajnije od svih drugih spomenika 6. veka, izuzev ravenskih mozaika, koje je smatrao vrednijim. Kozma je, dakle, uspostavio vezu između Starog i Novog zaveta, zatim vezu između helenističke filozofije i hrišćanske dogme. On je orijentalni duh približio umetnosti istočne crkve, iz njega je sažeo najbolja iskustva u isto vreme odbacujući naslage paganske tradicije koje nisu mogle izdržati novo doba. Naravno, možda je suvišno istaći da je Kozmina Topografija anahrona i u mnogim delovima neodrživa čak i sa pozicija nauke njegove epohe. Geografsko utemeljenje bilo je biblijskog karaktera bez namere da se menja pred ozbiljnim naučnim dokazima.

Najstarijim grčkim rukopisom Kozmine Hrišćanske topografije smatra se primerak iz Vatikana, koji je prema mišljenju mnogih autora nastao u 9. veku i nema poslednja dva poglavlja. Zatim po redosledu sledi rukopis iz 11. veka, koji ima sve pomenute, odnosno dopunjene delove Kozminog teksta. To je: Laurentianus Plut. 9, Cod. 28. A za nešto mladji smtara se: Sinaiticus No. 1186, koji je Kondakov opisao prilikom posete Sinaju.

Veliki broj slovenskih, odnosno ruskih rukopisa Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova jesu kasniji prevodi, uglavnom iz 16. i 17. veka, rasejani, kako po privatnim zbirkama tako i po muzejima i bibliotekama. Mnogi autroi i istraživači slažu se da su gotovo svi kasniji prevodi potekli od jednog za sada nepoznatog izvora. Za prepis iz manastira Svete Trojice kod Pljevalja od značaja su oni primerci koji su podudarni ne samo u ilustrativnom već i u tekstualnom delu. Izgleda da su najbliži trojičkom rukopisu oni primerci iz Kijevske duhoven akademije, kao i jedan kodeks iz Moskovske duhovne akademije, pod brojem 102, koji po svemu odgovaraju knjizi iz vrhobrezničkog manastira.

Andrija Raičević, Izlazak i zalazak sunca, Hrišćanska topografija, 17. vek

Najzad, umetnički značaj minijatura vremenom je prevazišao literarnu vrednost Kozmine hronike, koja, razume se, ostaje kao veliko svedočanstvo jedne epohe, njenih dostignuća i saznanja. Pitanje da li Kozma crtao i bojio svoje minijature, ili je to radio neko drugi – podelilo je istraživače. Dublje analize ipak su bliže pretpostavci da je Kozma autor jednog broja minijatura, posebno egzotičnih životinja i biblijskih predela koje je samo on video pa je i manja verovatnoća da je neko drugi mogao po sećanju ili kazivanju sve to da slika. Što se tiče vasione, gotovo je sigurno da se on rukovodio pripovedanjem Patricija, aleksandrijskog vladike i pripadnika Nestorijanaca. Izvesno je da su biblijski predmeti, primerice Skinija, zatim veličina i ilustracija sunca, kretanje zvezda, koje je u svoju topografiju uneo Kozma, Patricijevo delo. Crteži, za koje se veruje da su Kozmin rad, sigurno imaju pouzdanu osnovu koju prati i teološko zdanje. Tako kada objašnjava slikanje Danila i trojice mladića, on zahteva, kao što stoji u predanju, da se slikaju bez brade. Izvore drugih minijatura treba tražiti na onim mestima koja su u Kozminom vremenu imala karakter svetilišta i bila mesta okupljanja hrišćanskih vernika. To su, van svake sumnje, mozaici, freske i crteži iz bazilika i katakombi Aleksandrije i njene neposredne okoline.

Andrija Raičević, Dela Davidova, Hrišćanska topografija, 17. vek

Zograf Andrija Raičević

Jedan od najpoznatijih srpskih slikara 17. veka, zograf Andrija Raičević, rođen je u selu Toci (danas Crkveni Toci) između Prijepolja i Pljevalja. Za razliku od njegovih prethodnika, sticajem srećnih okolnosti o njemu je sačuvano više podataka na osnovu kojih je moguće (samo uslovno) sklopiti mozaik njegovog životnog puta i stvorenih dela. Iz zapisa njegovog saradnika i prepisivača rasodera Gavrila Trojičanina, s poslednjih strana Šestodneva i Hrišćanske topografije Kozme Indikoplova, knjige završene pred Uskrs 1649. godine, o Raičeviću se zna neuporedivo više nego o njegovim savremenicima.

Knjige Šestodnev Jovana egzarha bugarskog i Hrišćanska topografija Kozme Indikoplova, u kojoj je prvi put zabaleženo ime trojičkog monaha, postala je vremenom značajnija po Raičevićevim ilustracijama nego po sadržaju. U veku prepisivačke delatnosti kada su u gotovo svim većim manastirima postojali skriptorijumi i radionice u kojima su knjige prepisvane, Šestodnev i Kozmina topografija bile su eho udaljenog vremena, kada se prepisivanjem srednjovekovnih rukopisa i njihovim ilustrovanjem branila duhovna vertikala iz vremena nezavisne države. Mora se verovati da su postojale i druge knjige u čijem je prepisivanju i ukrašavanju iučestvovao zograf Andrija Raičević. Neke su otkrivene, ali, nažalost, mnoge su vremenom nestale, splajene ili prodate, pa je time i stvaralačaka analiza ovoog majstora, svakako, nepotpun.

(Reprodukcije minijatura: Dragiša Milosavljević iz kataloga izložbe Minijatire Andrije Raičevića, Narodni muzej Užice, 2009.)

Dragiša Milosavljević, Msc,

istoričar umetnosti

Narodnog muzeja u Užicu

©Artis Center 2020

post

Bogorodica Filermska: Trag božanske suze

Predanje kazuje da je ikona Bogorodice Filermske, velike svetinje Malteškog viteškog reda Sv. Jovana Jerusalimskog, najstarija sačuvana slika majke Hristove na svetu. Posebnu draž, dah gotovo nestvarne istorijske avanture ovoj religioznoj slici, koja se smatra i čudotvornom, počituje legenda koja tvrdi da ju je naslikao sveti apostol i jevanđelista Luka prema živom modelu, odnosno s blagoslovom same Bogorodice. Kako je apostol Luka, daroviti grčki lekar sa profinjenim smislom za pisanje i slikanje, zapravo jedini od četvorice jevanđelista koji nije sreo Hrista, jer se njegovim učenicima priključio tek nakon događaja na Golgoti, lik žene neodređenih godina iz čijih očiju, ali i čitavog izraza potresno zrači otmena tuga u celini odgovara onom duševnom stanju i raspoloženju u kome je autor najstarije i najzagonetnije ikone na svetu mogao zateći Mati Božiju.


Ikona Bogorodice Filermske, Plava kapela, Cetinje. Foto@Lazar Pejović

Nadalje, jedna verzija predanje tvrdi da je ova ikona nakon boravka u pustinji, među Nazarenima, preko Jerusalima i Antiohije stigla do pridvorne crkve Vlaherenske palate, rezidencije vizantijskih careva u Carigradu, te da je prilikom prvog pada Carigrada 1204, u velikoj krstaškoj pohari, kao plen pripala vitezovima reda Svetog Jovana Jerusalimskog. Sa njima je, navodno, ponovo stigla u Svetu zemlju, a zatim na Kipar, Rodos i konačno Maltu.

Romansirana povest Malteškog viteškog reda, s druge strane, svedoči da je u pitanju sveta slika koju su Jovanovci zatekli prilikom svog dolaska na Rodos oko 1306-9. godine, a koja je navodno sama doplovila morem iz Svete zemlje kao uteha življu ovog ostrva, koje je često bilo poprište ratova, osvajanja i krvoprolića. Jovanovci su je tada, kako kazuje legenda, prihvatili kao svoju zaštitnicu, a sa težnjom stvaranja sopstvene-krstaške države ona zaista postaje svojevrsna svetinja-znamenje velikog magistra kao vladara, odnosno vitezova kao njenih podanika, pa se često sreće i pod imenom Viteška Madona.

Kad su Jovanovci 1484. godine od turskog sultana Bajazita II dobili na dar deo ruke Svetog Jovana Krstitelja, a od Ludviga XII, početkom 16. veka, česticu Časnog krsta na kome je razapet Isus Hristos, ustanovljene su najveće svetinje ovog krstaškog viteškog reda. Sveti predmeti bez kojih je svaka funkcija reda – od iniciranja viteškog statusa do izbora i postavljenja velikog magistra – praktično lišena višeg, spiritualnog smisla i neposrednog, božanskog blagoslova.

Opsada Rodosa 1480, Giljermo Kaorsin, Gestorum Rhodiae commentarii,MS lat. 6067, Nacionalna biblioteka, Pariz

Burni usud verskih ratova čiji su inicijatori i nosioci bili upravo „oslobodioci“ Svetog Groba i Svete zemlje, odnosno krstaši svih redova, pa i Jovanovci, rezultiraće žestokom odmazdom nad ovim vitezovima, a u prvom redu onu ojačalih Turaka, kad god je za to postojala prilika. Prva opsada Rodosa odigrala se 1480, a istorija Malteškog viteškog reda izrekom kaže da je i tada baš kao i tokom pretnje od turske invazije 1513, odnosno opasde 1522, Filermska ikona nošena oko zidina koje su se kupale u krvi. Čudotvorni lik zaštitio je Jovanovce u njihovom staništu na legendarnom ostrvu zmija, tački sa koje je antički Kolos posmatrao Mediteran. Međutim, Sulejmanu Veličanstvenom i njegovoj armadi koja je 1524. godine uz muziku zauzimala moćno krstaško utvrđenje na Rodosu, istovremeno ubijajući protivnike i proslavljajući rođenje sultanovog sina prvenca, nije moglo da se suprotstavi nikakvo čudo. Tako su Jovanovci bili prinuđeni da zajedno sa svojim svetinjama napuste ostrvo zauvek. Preživeli vitezovi su otplovili u pravcu bliskog italijanskog kopna gde će se zadržati sve do 1532. godine kada će se ustoličiti na ostrvu Malti, sedištu svoje nove države po kojoj i danas nose ime – Malteški vitezovi.

Stepan Ščuki, Pavle I od Rusije, 1797, Tretjakovska galerija, Moskva. Foto@Wikimedia

Padom Malte pod Napoleonovu upravu 1789. godine, verujući da će im ruski imperator Pavla I Romanov pomoći da povrate svoje uzurpirane posede, u Rusiju izbegli Jovanovci 3. avgusta 1799. poklanjaju pravoslavnom suverenu svoje najveće svetinje. Ruski car je dao da se postojeći okov ili srebrna riza kako je nazivaju istoričari Malteškog viteškog reda, zamene daleko skupocenijim zlatnim ukrašenim dijamantima, rubinima i plavim safirima. Druge dve Malteške svetinje koje je imperator primio na dar zajedno sa Filermskom ikonom tokom svečanog ceremonijala kada je od strane grupe vitezova i velikog magistra Ferdinanda von Hompeša, proglašen zaštitnikom reda i novim velikim magistrom, dobile su raskošne kutije urađene od istog materijala i u istom stilu. Svi predmeti, a prema stručnoj analizi koju je pokojni dr Ljudevit Berić, minerolog iz Zagreba, obavio na Cetinju 1978. godine, nose identičan žig odgovarajuće carske radionice čije poreklo do sada nije istraživano.

Svetinje, „odevene“ u novo ruho, smeštene su u Carsko selo-Gatčino nadomak Sankt Petersburga gde su čuvane sve do 1920. godine. Upravo zahvaljujući carevoj odluci da ne drži ove dragocene relikvije u Zimskom dvorcu u Petersburgu, one su izbegle skrnavljenje, a možda i potpuno uništenja u burnim danim Oktobarske revolucije. Iz Gatčina su Malteške svetinje tajno prenete u Estoniju i predate jednom od malobrojnih preživelih članova porodice Romanov, carici-majci Mariji Fjodorovnoj. Jedno vreme su čuvane u vili „Vidor“, caričinoj privatnoj rezidenciji u Kopenhagenu, a da bi nakon njene smrti, odlukom Ruske crkve van Rusije, a najverovatnije u znak blagodarnosti Srbima koji su nakon oktobarske revolucije pružili u svojoj zemlji utočište hiljadama prebeglih Rusa, tri svetinje bile poverene na čuvanje 1932. godine vladajućem domu Karađorđevića i smeštene u pridvornu kapelu Belog dvora na Dedinju.

Pronalaženje Malteških svetinja u Ostrogu 1952. godine, materijal MUP-a Crne Gore; izgled ikone u vreme kada je predata kralju Aleksandr I Karađorđeviću. Foto-dokumentacija Artis centra.

Izbijanjem Drugog svetskog rata Malteške svetinje stižu sa kraljem Petrom II Karađorđevićem i njegovom pratnjom u manastir Ostrog gde su predate na staranje blaženopočivšem patrijarhu Gavrilu Dožiću, koji se u vreme sloma Kraljevine Jugoslavije i sam našao u staništu Sv. Vasilija Ostroškog. Mladi kralj je sa Kapinog Polja kraj Nikšića, neposredno po Cvetima 1941. zauvek napustio zemlju kojom je tako kratko vladao, a odmah po njegovom odlasku stigli su Nemci i uhapsili patrijarha Dožića. Svetinje, kao i neprocenjivu količinu novca, zlata i drugih dragocenih predmeta, zaostalih za kraljem, dvorom, patrijarhom i državnom blagajnom, tokom čitave okupacije je sakrivao iguman ostroški Leontije Mitrović. Filermska ikona je tako od 1941, pa sve do 18. septembra 1952. godine, kada je zajedno sa druge dve relikvije Jovanovaca zaplenjena od strane crnogorske Udbe, počivala na sigurnom, u podu igumanske kelije u Ostrogu.

Nakon što je snimljena osam milimetarskom kamerom tih dana kada su nove vlasti, a po prethodno pristigloj dojavi, vršile premetačinu ostroških crkava i konaka, ikona je u narednih četvrt veka, kao u nekom fantastičnom romanu, tihovala zaključana u policijskim sefovima. U tom periodu sa njenog zlatog okova je ukraden središnji, plavi safir, na čije mesto je umetnuta ženska briljantska minđuša sa tzv. ruskom kopčom. Iako su pojedinci pokušavali da spekulišu kako je kamen nestao u vreme kada je ikona bila u manastiru, i pomenuti snimak kamerom, a posebno Izveštaj komisije za procenu ovih vrednosti, čije faksimile kao ekskluzivan dokument sadrži ova studija, jasno ukazuju da je kamen bio na ikoni u momentu policijske zaplene.

Centralni plavi safir zamenjen jevftinom minđušom, detalj Filermske ikone, deralj. Foto@Lazar Pejović

Tek 20. januara 1978, kada su neki novi vetrovi dunuli preko Balkana, Verska komisija Socijalističke Republike Crne Gore, donela je odluku da na diskretan način otvori policijske sefove i svetinje učini dostupne javnosti, predajući ruku svetog Jovana i česticu Časnog krsta Cetinjskom manastiru, a ikonu Bogorodice Filermske Muzejima na Cetinju. Vest da su pronađene Malteške svetinje, za koje se više od pola veka verovale da su trajno izgubljene u ratnom vihoru, dobila je efekat svetske senzacije, a maleno Cetinje postalo je poprište zbivanja koja će ga trajno prodrmati iz učmalosti duge gotovo stotinu godina.

(Odlomak iz zbirke studija i eseja “Pigmenti i zlato” Tamare Ognjević, koja se nalazi u pripremi za štampu)

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac, 

Artis Center

© Artis Center 2020