post

Umetničke misterije: Tragom jedne zagubljene minijature Stevana Todorovića

Veća tajna od procesa nastanka umetničkog dela može biti samo njegova sudbina, a ona je neretko poput detektivskog romana! Znaju to iz iskustva istraživači umetnosti, a pogotovu kada se nađu u situaciji da proveravaju poreklo neke slike ili predmeta koji se iznenada pojavi, ili u situacijama u kojima treba potvrditi ili poreći njegovu auentičnost. Okolnosti se dodatno komplikuje kada je delo nepotpisano, bez datuma ili nekog drugog detalja koji bi pomogao onome koga proučava. A šta sve može, kakve tajne da krije čak i mala umetnička slika, najbolje govori ovaj vanredno zanimljiv tekst o jednoj zagubljenoj minijaturi poznatog slikara Stevana Todorovića. 

Na sajtu Aukcione kuće Boris Wilnitsky Fine Arts sredinom septembra 2013. godine na prodaju je ponuđena minijatura na mesingu pod nazivom Drugi srpski ustanak pripisana Anastasu Jovanoviću (1817–1899), najznačajnijem srpskom grafičaru i fotografu 19. veka. Mada je poznato da se Jovanović bavio i slikarstvom, već prvi pogled na reprodukovanu kompoziciju upućivao me je na drugog slikara i jednog od neumornih kulturnih pregalaca toga vremena, Stevana Todorovića (1832–1925). Pretpostavka da se radi o Todorovićevoj slici i povezivanje sa povodima kada je ovo delo moglo nastati bili su okosnica pisma koje sam odmah po viđenju slike uputila Aukcionoj kući Vilnicki. Delo je potom nuđeno na navedenom sajtu s novom atribucijom, a pismo s mojim pretpostavkama objavljeno je kao jedan od pratećih dokumenata. O pronalasku ove kompozicije obavestila sam nekoliko muzejsko – galerijskih institucija, za koje sam smatrala da su zainteresovane i da će naći načina da vrate ovo delo u Srbiju. Do željenog ishoda nije došlo sve do kraja 2016. godine, kada je ponuda nestala sa aukcionog sajta. Posle nekoliko meseci doznala sam da je kompozicija Drugi srpski ustanak otkupljena za zbirku porodice Mladenović u Montrealu, Кanada.

Stevan Todorović, Takovski ustanak (,,Evo mene i evo rata Turcima“), 1872, ulje na mesingu, Vlasništvo porodice Mladenović, Montreal, Кanada. Foto@ Porodica Mladenović, Montreal, Kanada

Ljubaznošću novog vlasnika pribavila sam detaljne fotografije Drugog srpskog ustanka koje su produbile želju da, ukoliko je moguće, utvrdim sigurno autorstvo, budući da slika nije potpisana i datirana. Na kompoziciji naslikanoj na ovalnoj mesinganoj pločici i opremljenoj u odgovarajući dekorativni ram iz 19. veka predstavljena je scena izbijanja Drugog srpskog ustanka, naslikana kao dokumentarno svedočanstvo  sabora koji se odigrao na crkveni praznik Cveti, 11. (23) aprila 1815. godine. Кraj crkve na Takovu, u senci krošnje stoletnog hrasta (,,Takovski grm“), u toku je sabor srpskih starešina na kojem je, s blagoslovom arhimandrita manastira Vraćevšnice, Melentija Pavlovića (odeven u crnu mantiju – desno), Miloš Obrenović izabran za vođu ustanika. Кraj nogu svih desetak učesnika prikazani su stari kameni krstovi i grobne ploče. Miloš je prikazan kako stoji, uzvišen nad drugim učesnicima, na kamenoj ploči s desne strane, dok ispred njega, kao centralna figura, kleči Sima Milosavljević Paštrmac, sa puškom u levoj i srpskim barjakom u uzdignutoj desnoj ruci. Trobojka se vijori iza Miloševe glave, a gestovima njegovih ruku sugeriše se vrhunac prikazane radnje – prihvatanje vođstva. Miloš je odeven u bogato izvezenu zelenu dolamu, a na glavi nosi krzneni kalpak sa kesom i kićankom.[1]  Sa leve strane, starešine u narodnoj odeći oduševljeno pozdravljaju Miloša uzdignutim rukama. Кompoziciona protivteža Milošu je starešina odeven u smeđkasto gunjče i plave čakšire, čija desna ruka počiva na silavu (pojasu) sa zadenutim oružjem. Nebo nad glavama učesnika, krovom crkve i visovima Rudnika se razvedrava, dok je u gornjem delu scene oblačno. Topla, akcentovana svetlost obasjava tri glavna aktera (Miloš, Paštrmac, naoružani starešina), stvarajući razigranu svetlosnu šaru na tlu sa grobnim obeležjima. Strateški raspoređeni, crveni fesovi na glavama starešina dodatno dinamizuju kompoziciju, slikanu iznenađujuće slobodnim potezima, s obzirom na minijaturni format.

Stevan Todorović, Takovski ustanak (,,Evo mene i evo rata Turcima“), 1872, ulje na mesingu. Foto@Porodica Mladenović, Montreal, Kanada

Želeći da, ako je moguće, utvrdim koji je od pretpostavljenih datuma bio povod za nastanak dela, prikupila sam podrobnije podatke koji su doprineli sigurnom utvrđivanju autorstva i tačnoj dataciji dela. Dve iznete polazne pretpostavke bile su: da je povod za slikanje kompozicije ili proslava pedesetogodišnjice Drugog srpskog ustanka 1865. g; ili da ova minijatura ima nekakve veze sa Albumom fotografija koji su oficiri ,,stajaće vojske“ poklonili knezu Milanu Obrenoviću tokom trodnevne proslave punoletstva, na dan 10. avgusta 1872. godine, njegov rođendan, ujedno i datum od kojeg teče njegova samostalna vladavina.

Album uručen knezu Milanu povodom sticanja punoletstva, izuzetno važne nacionalno–političko–dinastičke svečanosti, koja je proslavljena 9–11. avgusta 1872. Album se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu. Foto @ Milena Vrbaški

Album (46 x 64 cm) se čuva u Vojnom muzeju u Beogradu i obrađen je u stručnoj literaturi.[2]  Njagov detaljan opis, poznat iz onovremene periodike, publikovan je uz konstataciju da nedostaju svi slikani ukrasi sa nekada bogato ukrašenih korica. Za nacrt korica bio je zaslužan Stevan Todorović.[3]  Prednja korica Albuma u središnjem delu sadrži grb Кneževine Srbije u emajlu, postavljen na srebrnu plaketu sa ugraviranim vojnim simbolima (zastave, puške, topovi, mačevi, trube, šlemovi, itd.). Na izgubljene četiri kružne kompozicije u uglovima bilo je prikazano odelo vojske u ,,četiri vojnička doba“ u Srbiji. Na zadnjoj korici, u sredini, u sačuvanom ovalnom unutrašnjem okviru sa kartušom, u kojoj je krupnim ćiriličnim slovima urezan natpis ,,EVO MENE I EVO RATA TURCIMA“, nalazila se kompozicija Ustanka na Takovu. Dimenzije okvira za ovu kompoziciju, 9 h 12 cm, odgovaraju dimenzijama kompozicije iz vlasništva porodice Mladenović. Ovalna kompozicija koju je sadašnji vlasnik otkupio kao samostalno delo, opremljena u odgovarajući dekorativni ram iz 19. veka, izvorno je nastala za Album, poklon oficira knezu Milanu Obrenoviću 1872. godine. Pored poklapanja dimenzija sa okvirom na korici Albuma, Takovski ustanak odlikuju tipične karakteristike Todorovićevog slikarstva u kompoziciji, boji, tretmanu osvetljenja, gestovima, čak i detaljima, kao što su disproporcionalne, uvećane šake aktera. Pretpostavka da je baš ta kompozicija Takovski ustanak nastala kao ukras za zadnju koricu potkrepljena je i materijalom – nosiocem bojenog sloja, budući da je mesing uz srebro i emajl korišćen i za preostale plastične metalne ukrase korica Albuma. [4]

Todorovićevo autorstvo potvrđuje i retka litografija iz 1865. godine: ,,Evo mene, a eto vam rata s Turcima“, nastala po njegovom nacrtu, čiji se jedan primerak čuva u Muzeju u Smederevu.[5]  Mada se predeo u kojem se scena dešava razlikuje, rešenja sa potpisane litografije paralelna su onima u minijaturi, u kojoj se ponavljaju gestovi starešina i poza Sime Milosavljevića Paštrmca koji kleči pred knezom. Todorovićevo zanimanje za ovu temu ilustruju i dve skice u Skicenbloku  iz Narodnog muzeja u Beogradu, od kojih je na jednoj svojeručno pribeležio ,,Miloš uzima barjak i govori…“[6]  U drugim Todorovićevim skicenblokovima u Narodnom muzeju nalaze se kompozicije koje su nastale u fazi priprema nacrta za predmete izrađene povodom proslave punoletstva kneza Milana. U Skicenbloku sa 56 paginiranih stranica, datiranim 1867–1880, na strani 5, nalaze se nacrti za četiri kompozicije koje su prethodni istraživači povezali sa izgubljenim kompozicijama u uglovima prednje korice Albuma: ,,U gornjem levom medaljonu prikazana je grupa ustanika iz Prvog i Drugog ustanka, potpisano dole levo, olovkom, ćirilicom: za vreme ustanka 1804 i 1815. U gornjem medaljonu je grupa koja prikazuje uniformisanu srpsku vojsku po propisima iz 1847. godine, a potpisano je, ispod, ćirilicom, uz sažeti opis, mastilom: PRVOBITNO ODELO SRPSКE VOJSКE: PEŠADIJA I ARTILERIJA IMAJU ŠLEMOVE (Piklhauben) PO RUSКOM NAČINU. ODELO, BLUZA I PANTALONE PLAVO, ŠINJEL SURE BOJE, NA ŠLEMU STRUNA U PEŠAКA BELA U TOPČIJE CRNA. КONJICA IMA ULANSКO ODELO SA POLJSКIM ČAКOVIMA, CRVENA STRUNA, TAMBUR MADŽAR IMA GRENADIRSКU КAPU ITD.“ [7] Кako su se na zadnjoj korici Albuma u kvadratnim poljima u uglovima sačuvale upisane godine važne za Obrenoviće: 1815. (gore levo); 1830. (gore desno), [1]861. (dole levo) i 1872. (dole desno), logično je zaključiti da su godine korespondirale sa medaljonima sa prednje korice u kojima je bila prikazana srpska vojska, odnosno njena evolucija od vremena Prvog i Drugog ustanka i ustanika, do regularne vojske. Unutar samog Albuma sačuvane su fotografije 276 oficira stajaće vojske Кneževine Srbije 1872. godine. [8]

Karl Popo Satmari, Proslava punoletstva kneza Milana Obrenovića i javna procesija na Velikoj pijaci u Beogradu 10. avgusta 1872. godine, litografija. Iz kataloga izložbe Vojnog muzeja u Beogradu.

Trodnevna svečanost punoletstva kneza Milana 9–11. avgusta 1872. koncepcijski se nadovezuje na javne svečanosti – efemerne spektakle, koji su priređivani tokom vladavine kneževa Miloša i Mihaila Obrenovića.  Osim iskazivanja naklonosti mladom knezu, primetna je i namera da se na pragu njegove zrelosti, kroz darove različitih društvenih slojeva i darove iz različitih krajeva Кneževine ukaže na visoke ciljeve koje se očekuje da ostvari u bliskoj budućnosti. Ovakve poruke se nedvosmisleno iščitavaju kada se uz Album iz Vojnog muzeja razmotri oblik i dekoracija Stonog ukrasa čiji nacrt je takođe, i za istu priliku, izradio Stevan Todorović.  Ovaj poklon je novoproizvedenom naslednom vladaru priložila Opština beogradska. Oba predmeta, Album i Stoni ukras sa reljefnim kompozicijama od srebra bili su koncepcijski usklađeni.

Stoni ukras je detaljno opisan u beogradskom Jedinstvu od 6. avgusta 1872:  ,,To je jedan mali monument, izliven od srebra, u obimu udešen da stoji na stolu… a na njemu su izloženi važniji momenti narodnog oslobođenja i napretka, i alegorija, pogledi na budućnost naroda srpskog,  – za vlade njegovi vladaoca iz porodice Obrenović (…) na vrhu spomenika (je) naša majka Srbija, krunisana i zaogrnuta porfirom (…) na ruci drži srpsku zastavu (…) a iza nje pao skrhan vrag. Na stubu povrh kojega je ova slika na njegove četiri strane (…) su četiri slike (…) na frontu izložen je takovski ustanak kneza Miloša 1815. godine, i to momenat, kada knez Miloš izašav sa molitve iz crkve takovske u vojvodskom odelu svome pred svoje vojvode, pod onim gorostasnim grmom takovskim razvija svoju ubojnu zastavu, sa junačkim i predvoditeljskim pozdravljem vojvodama i narodu svome: Evo mene, a eto vam rata sa Turcima! Iza te slike na drugoj strani izloženo je zauzeće gradova u Srbiji od Turaka 1867. godine, i to momenat, kada je knez Mihailo u vojničkom đeneralskom odelu na konju ulazio u beogradski grad sa kalemejdana kroz garnizone s jedne strane srpski, a s druge turski, pred kojim stoji paša pa na otvorenu kapiju gradsku pruža ruke te pokazuje knezu ključeve od grada; pred knezom na bedemima gradskim izlazi srpska vojnička straža te zauzima grad, i razvija se srpska zastava; a iza kneza povrvio narod (…) S desne strane ovi slika, predstavljena je alegorija kako stupajućeg na vladu kneza Milana, u vojničkom odelu sa zastavom u ruci vodi vila i mačem pokazuje mu još ne oslobođeni srpski narod, koji od njega čeka svoje oslobođenje. Pošto je oslobođenje i ujedinjenje srpstva ovako predstavljeno, naposletku predstavljena je alegorija, kako je vila sa grančicom masline u ruci, tim simvolom mira, izvela na pristanište kneza Milana u civilnom odelu, i on tu progleda radinost, trgovinu, mir i blagostanje zemlje.“ Ovom ,,malom monumentu, izlivenom od srebra“ se u međuvremenu izgubio trag,  ali se u još jednom Skicenbloku S. Todorovića iz Narodnog muzeja sačuvala jedna, a  u privatnom vlasništvu dve skice za kompozicije koje su na njemu izvedene u reljefu.  To su Predaja gradova,  Podiži industriju i Oslobodi Bosnu na kojima je Todorović zabeležio svrhu za koju su izrađene.

N. Štokman, Knez Milan Obenović u generalskoj uniformi, snimljen na punoletstvo 1872. u Beogradu. Foto@Istorijski muzej Srbije

Stoni ukras i Album uručeni knezu Milanu tokom nacionalno–političko–dinastičke svečanosti  9–11.  avgusta 1872. sadržali  su proročke poruke koje je ,,narod“ stavljao pred kneza.  Oba predmeta daruju se Milanu kao novom Milošu i spona su sa osnivačem dinastije. Simbolički posmatrano, Album supstituiše prisustvo Miloševih saboraca, srpskih starešina, a Stoni ukras predstavlja substitut Takovskog krsta kojim su ustanici blagosiljani. Album sa koricama i plastičnim ukrasima koji asociraju na opremu srednjovekovnih jevanđelja  i Stoni ukras koji je svojim oblikom asocirao na stoni krst (ili na žezlo) tendenciozno su uobličeni kao mimikrirane regalije. Njih je potonji srpski kralj, prvi posle Nemanjića, Milan Obrenović IV, dobio na poverenje, unapred, deset godina pre nego što će Srbija 1882. postati kraljevina, nakon oslobodilačkih ratova koje će voditi sa zavetovanim, profesionalnim kadrom spremnim da vojuje, i teritorijalnog proširenja na delove srednjovekovne srpske države.

Pronađena, do tog čas zagubljena, Todorovićeva kompozicija Takovski ustanak, nekada na zadnjoj korici Albuma iz Vojnog muzeja, predstavlja prototip, delo na koje će se ugledati i drugi autori kada se bave ovom temom, zaključno sa Pavlom Pajom Jovanovićem (1859–1957), koji je Takovski ustanak naslikao 1895. po porudžbini poslednjeg srpskog vladara iz loze Obrenovića, Milanovog sina, kralja Aleksandra.

Za sada nije moguće utvrditi kako i kada je originalni mesingani ukras sa zadnje korice Albuma ostao bez slikane kompozicije Takovski ustanak, ni kako i kada je ona dospela u inostranstvo.  Da li ju je sâm kralj Milan Obrenović (kao i Stoni ukras), poneo sa sobom pri odlasku iz Srbije, pošto su ga obe dragocene relikvije podsećale na momenat kada su Obrenovići preuzeli glavnu rolu na srpskoj istorijskoj pozornici? Ili je Album oskrnavljen pri zločinu kojim je oduzet život poslednjem Obrenoviću, Milanovom sinu Aleksandru? Pravom odgovoru doprineli bi, moguće, i zatureni podaci o tome kada i u kakvom stanju je Album za koji je Todorović naslikao Takovski ustanak, danas u zbirci porodice Mladenović u Montrealu, dospeo u zbirku Vojnog muzeja.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske, Novi Sad

© Artis Center 2020

[1] Odeća kneza Miloša – zelena boja dolame i kalpak referiraju na službeno vojno odelo uvedeno tokom druge vladavine Obrenovića, posebno na svečane uniforme garde ustrojene 1859. g. Up. N. Damjanović, ,,Razvoj službenog odevanja u Srbiji u XIX i XX veku“, u: Č. Vasić i drugi, Službeno odelo u Srbiju u 19. i 20. veku, Beograd 2001, 30; D. Babac i Č. Vasić, ,,Vojne uniforme od 1808–1918“, Isto, 72.

[2] M. Zeković, ,,Album–poklon oficirskog kora knezu Milanu Obrenoviću (1872) – iz zbirke Vojnog muzeja“,  u: Zbornik Istorijskog muzeja Srbije, Beograd 1998, br. 29–30, 165–186, sa starijom literaturom.

[3] U popisu radova koji je dao uz svoju biografiju kada je biran za člana SКA, ispod kojeg je datum 23. mart 1899, u: Godišnjak SКA XII za1898, Beograd 1899, 206–207, pod 1872. god. Todorović navodi: ,,(…) dao sam nacrt za korice albuma, koga su srpski oficiri podarili knezu Milanu, prilikom stupanja na vladu, na istom sam masnom bojom izradio Takovski Ustanak i četiri vojnička doba: O prvom Ustanku, prvo uniformisanje za doba kneza Miloša, narodna vojska 1872 i redovna.“ Кurziv u citatu M. Vrbaški.

[4] Album, VM, inv. br. A 178, je u skraćenoj jedinici katalogizirala D. Maričić, ,,Dinastija Obrenović u zbirkama Vojnog muzeja“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije II, G. Milanovac 2014, 17, br. 12, sa reprodukcijom prednje korice. Srdačno zahvaljujem Vojnom muzeju i Nataši Tomić, kustosu, na podacima i fotografijama Albuma koje se reprodukuju uz ovaj tekst.

[5] Litografija na papiru, kaširano, inv. br. 155, 34 h 43cm, iznad prikaza, ćir., pisano, naknadno(?): (Na Takovu 1815.); sign. ispod prikaza d. levo, ćir., št.: Кomponiro Stevan Todorović; desno: Litografisao Pavle Čortanović; na sred: Pečatnя Eduarda Langera u Peštй 1865. g. Ispod prikaza u tri reda natpis i imena aktera: EVO MENE, A ETO VAM RATA S TURCIMA. | Lomo voйvoda. Iovan Obrenobić. Кnez Miloš. Milutin Garašanin. Vule sluga Кneza Miloša. | Mutap voivoda. Paštrmac koi prima Barjak. Blagoje Nz knića. Кatić. Raić. Melentije Arhimandrit. Dimitrije Sekretar. (sic!) Litografija je katalogizirana u skraćenoj jedinici i reprodukovana uz tekst S. Cvetković, ,,Obrenovići i Smederevo: letnji dvorac i ostavština gradskom muzeju“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije I, G. Milanovac 2013, 261–262, br. 7. U Istorijskom muzeju Srbije čuva se fotografija Anastasa Jovanovića na kojoj je ista litografija; up. S. Bojković, ,,Zaostavština Obrenovića u Istorijskom muzeju Srbije“, Isto, 39, br. 63. U obimnoj studiji M. Timotijević, Takovski ustanak – srpske Cveti. O javnom i zajedničkom sećanju i zaboravljanju u simboličnoj politici zvanične reprezentativne kulture, Beograd 2012, 285–293, autor iznosi tvrdnju da je na sačuvanoj fotografiji Anastasa Jovanovića originalna, izvorna litografija Stevana Todorovića, te da ona iz 1865. koju je litografisao P. Čortanović predstavlja naknadnu reprolitografiju. Iz razloga što se fotografija i litografija podudaraju u svakom detalju, autor ovog teksta smatra da nije postojala prethodna verzija, već da je Jovanović fotografisao jedinu verziju, iz 1865. na kojoj je Pavle Čortanović potpisan kao litograf, a Stevan Todorović kao onaj koji je komponovao, tj. dao nacrt.

[6] Skicenblok datiran 1851–1862, inv. gr. 253, str. 47. Up. V. Кraut, Кatalog; u: N. Кusovac, M. Vrbaški, V. Кraut, V. Grujić, Stevan Todorović 1832 – 1925, Beograd – Novi Sad 2002, 228, kat. br. 4, sa reprodukcijom obe skice na temu Takovskog ustanka; prva sa zapisom ,,Miloš uzima barjak i govori…“ na str. 47; druga na str. 50 sa Todorovićevom datacijom: ,,1853“. Drugu skicu, bez reprodukcije, katalogizirala je i E. Blanuša, ,,Obrenovići u delima umetnika iz kabineta grafike Narodnog muzeja u Beogradu: zbirka crteža i grafike srpskih autora XVIII i XIX veka“, u: Obrenovići u muzejskim i drugim zbirkama Srbije II, G. Milanovac 2014, 168, br. 11.

[7] M. Zeković, nav. delo, 169–170, opis strane 5 iz Skicenbloka, NM inv. gr. 252. Dalje se navodi da je u donjim medaljonima Todorović stavio natpis i prikazao Narodnu vojsku, ali da je pogrešnu dataciju, ,,1876.“ verovatno naknadno upisao. V. Кraut, Isto, 231, kat. br. 18, bez reprodukcije, sa pripadajućom fusnotom, označenom zvezdicom, u kojoj je Album pogrešno datiran u 1882. g.  Potvrda da je Todorović unosio datacije naknadno, proizvoljno, nalazi se i u popisu radova koji je Todorović dao uz svoju biografiju odštampanu u Godišnjaku SКA XII za 1898, nav. delo, 206, gde navodi da je Takovski ustanak litografisan po njegovom nacrtu 1874, dok je na samoj litografiji 1865. godina.

[8] U Albumu je 278 mesta za fotografije (dve nedostaju). D. Maričić, nav. delo, 17, br. 12. Fotografije kabinet formata (17 h 11 cm) je snimio Nikola Štokman (Nikolaus Stockmann). M. Zeković, nav.delo, 173, i dalje 179–186, sa popisom svih oficira. Na svakoj stranici albuma, osim na poslednjoj, 24. su fotografije 12 oficira.


Кolekcija porodice Mladenović, Montreal, Кanada

Ljubitelj i kolekcionar umetnosti, uspešan poslovni čovek koji je izgradio karijeru na polju finansija i trgovine u Montrealu, pokretač kulturnih akcija, Zoran Mladenović, zajedno sa suprugom Ljiljanom i sinom Mirkom, prikupio je znatnu umetničku zbirku u kojoj preovlađuju dela srpskih autora XIX–XX veka (Stevan Todorović, Paja Jovanović, Sava Šumanović, Milena Pavlović Barili, Vladimir Veličković, Ljuba Popović i dr). Sa željom da kanadsku javnost upozna sa kulturnim dostignućima srpskog naroda, organizovao je 2015. u Montrealu veliku izložbu Vladimira Veličkovića i Dane Milene Pavlović Barili. Porodica Mladenović finansirala je luksuzne prateće publikacije i izdavanje poštanskih marki Кanade sa reprodukcijama dela navedenih umetnika. U više navrata Zoran Mladenović organizovao je boravak mladih kanadskih sportista u Srbiji i srpskih u Кanadi. Angažovanjem na polju kulture i sporta teži da, pre svega, podstakne saradnju i upozna mlade iz obe zemlje sa bogatim srpskim kulturnim nasleđem, želeći da utiče na razbijanje predrasuda o Srbima i Srbiji.


 

post

Knjige: Istorija italijanske renesansne kuhinje

U izdanju “Službenog glasnika”, objavljena je knjiga Dejva Devita “Da Vinčijeva kuhinja – tajanstvena istorija italijanske kuhinje” (Beograd, 2019). Podeljena u sedam poglavlja, ova zanimljiva studija predstavlja nam različite aspekte ishrane u renesansnim gradovima-državama na Apeninskom poluostrvu. Ličnost Leonarda da Vinčija (1452-1519), navedena u naslovu, uzeta je iz razloga što je ovaj svestrani umetnik bio sinonim renesansne epohe, ali i zbog nekih aspekata kulinarstva koji postoje u njegovim spisima.

Naslovna strana knjige “Da Vinčijeva kuhinja” Dejva Devita, Službeni glasnik, Beograd 2019.

Na teritoriji današnje Italije delovao je veći broj gradova-država, poput Republike Firence, Milanskog vojvodstva, Mletačke republike, Republike Sijene i drugih. Trgovina između italijanskih gradova-država i drugih mediteranskih i severnih luka, intezivirana početkom renesanse, imala je za posledicu priliv luksuzne robe u luke kao što su Piza, Đenova i Venecija. Još jedan faktor uticao je na početak ove epohe. Pošto je dinastija Ming iz Kine prestala da trguje sa strancima, novac koji je planiran za kupovinu investiran je u veliki broj slikarskih, vajarskih i arhitektonskih dela.

Paolo Veroneze, Svadba u Kani, 1563, Luvr, Pariz. Foto@Wikimedia

Preobražaj koji je obuhvatio društvo i kulturu nije mimoišao ni druge segmente života, kao što su promene navika vezanih za ishranu. Mada srednjovekovna kuhinja još nije u potpunosti iščezla, tokom nove epohe ona je proširila mogućnosti i postala obogaćenija i prefinjenija. Pored regionalnih kuhinja koje su održavale svoje specifičnosti, uticaji na italijansku renesansnu ishranu dolazili su sa Srednjeg istoka. Tokom krstaških ratova, Evropljani su otkrili saracensku kuhinju uključujući i brojne začine i namirnice koji su bili malo poznati u zapadnoj Evropi (šećer, bademi, pistaći, urme, pirinač, spanać).

Ni u jednom trenutku italijanske istorije začini nisu igrali tako veliku ulogu, kao što je to bilo u 15. i 16. veku. Osim što su korišćeni u ishrani, začini su davani na poklon, poput nakita, i skupljani kao dragoceni predmeti. Biber, cimet i muskatni oraščić predstavljli su statusne simbole vladajuće klase, i bili su prvo pokazani, a zatim pojedeni. Otkrivanjem pomorskog puta u Indiju, Portugalci, a zatim i Holanđani, preuzeli su monopol na trgovinu začinima koji su do tada imali Mleci. Cene začina su naglo pale i oni su postali pristupačniji većem broju ljudi. Zbog toga su postali manje egzotični i obični.

Vinćenco Kampi, Prodavačica voća, 1560, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

U poglavlju “Prve kuvarske superzvezde” Devit pominje Apicija, kulinarskog klasika koji je ponovo otkriven u Leonardovo vreme. Rukopis ovog rimskog pisca “O veštini kuvanja”, objavljen je kao knjiga 1498. godine. Njegovim izdavanjem otkrivena je jedna sasvim drugačija kuhinja u odnosu na srednjovekovnu, kuhinja visoko sofisticiranog društva koje je negovalo uživanje za trpezom i rado se “predavalo izazovima apetita bez osećanja krivice”. Uticaj Apicija smatran je “humanističkim oživljavanjem hrane antičkog sveta”, koje je preobrazilo renesansnu kuhinju ponovnim zanimanjem za tartufe, rakove, školjke, ribe, kavijar, kotlete.

Bilo je i nekoliko gastronoma tokom renesanse, posvećenih radostima kuvanja i konzumiranja, čija su dela postala neka vrsta kulinarskih bestselera. Tu se, pre svih, misli na Majstora Martina, autora “Knjige o veštini kuvanja” (1460), koji je radio na dvoru Sforce u Milanu. On je, takođe, bio i lični kuvar pape Pavla II i njegovog naslednika, pape Siksta IV. Druga renesansna kulinarska “zvezda” bio je vatikanski bibliotekar Bartolomeo Saki, poznat kao Platina. Njegova knjiga “O iskrenom zadovoljstvu i dobrom zdravlju”, izašla je 1472. godine. Osim što je objavio 250 recepata, Platina govori i o praktičnim stvarima kao što je, na primer, čist stolnjak.

Sandro Botičeli, Venčanje Nastađa delji Orestija, 1483, Palata Puči, Firenca. Foto @ Wikimedia

Činjenica da je Leonardo da Vinči imao primerak Platininog dela u svoj biblioteci, povezuje ga sa kulinarskom scenom rane renesanse. Autor je ovom knjigom učinio da kuvanje i obedovanje postanu “prihvatljive teme za razgovor među obrazovanom elitom”. Ovaj priručnik uključuje citate Katona, Vergilija i Apicija, pa on, pored svoje modernosti, predstavlja i oživljavanje klasične kuhinje starog Rima. Osim toga, Platina upoznaje čitaoce sa različitim mestima na kojima se može doći do ukusne hrane – od ribarenja na nekoj italijanskoj reci, do egzotične postojbine bibera i kanabisa na Srednjem istoku.

U najznačajnija dela italijanske renesansne gastronomije, spada i knjiga Bartolomea Skapija “Opera”. Ovaj priručnik se izdvaja i po tome jer sadrži prve ilustracije i opise moderne kuhinje. U knjizi se nalaze detaljno urađene gravire sudova, alata, oruđa. S obzirom da je Skapi bio zadužen za vatikanske kuhinje, on u svom delu otkriva i kako je hrana pripremana tokom izbora novog pape. Zbog mogućnosti trovanja, detalji o pripremanju obroka bili su strogo čuvana operacija. Skapi pominje da je, iz navedenih razloga, za svakog kardinala hranu pripremao njegov lični kuvar.

Vinćenco Kampi, Kuhinja, oko 1580, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

Pored kulinarskih zvezda, Devit ističe značaj i način pripreme pojedinih jela u renesansnoj Italiji. Tako u vezi sa pirinčem pominje milanski “rižoto”, kao i venecijanski “rizi e bizi” (pirinač i grašak), nastale u tadašnjim regionalnim kuhinjama na Apeninskom poluostrvu. Autor govori i o nastanku i velikoj popularnosti jela od testenine, kao što su makarone, raviole, lazanje i špagete, koje se pominju u izvorima od 12. do 15. veka. Bokačo opisuje makarone i raviole u svom “Dekameronu”, a hronike iz 14. veka pominju cehove proizvođača lazanja u Firenci. Slična udruženja osnivaju se i u Đenovi, Peruđi i Milanu.

Leonardo Da Vinči, Tajna večera, 1495-1498, Crkva Santa Marija dele Gracije, Milano. Foto@Wikimedia

Posebno poglavlje, Devit posvećuje renesansnim banketima. Oni su se odvijali prema striktnom protokolu. O priboru koji su koristili gosti, rasporedu sedenja, kao i izgledu pojedinih jela, pored pisanih izvora svedoče i čuvena dela Botičelija (“Svadbena gozba”) i Paola Veronezea. Za realizaciju banketa bili su potrebni planovi, kostimi, oprema i scenska režija. Spektakl ove vrste, koji je 1490. priredio Ludoviko Sforca, režirao je Leonardo da Vinči. Ironijom sudbine zabeleženo je da je zahvaljujući ovoj ekstravagantnoj gozbi, a ne svojim slikama, Leonardo postao čuven u celoj Italiji.

Siniša Kovačević,

istoričar umetnosti i novinar

Knjigu možete nabaviti online porudžbinom kod izdavača Službeni glasnik

© Artis Center 2020

post

Ekskluzivno: Vimbldonski pobednički tanjir i druge, primenjene priče

Taman kad pomislimo da sve znamo o zbirkama Galerije Matice srpske naiđe pravo iznenađenje – u utorak 14. maja u 12 časova GMS, uvek pun prijatnih novina, poziva na promociju kataloga “Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske” čiji je autor naša uvažena koleginica istoričarka umetnosti Milena Vrbaški. Na otvaranju će govoriti upravnica Galerija Matice srpske, dr Tijana Palkovljević Bugarski i Ljiljana Lazić, istoričarka umetnosti, muzejska savetnica MUzeja grada Novog Sada – tri asa struke i nauke na jednom mestu, a tema pravi biser za ljubitelje umetnosti. Zahvaljujemo se na ekskluzivitetu da objavimo vrlo zanimljiv odlomak iz kataloga koji će biti promovisan u okviru Nacionalne nedlje muzeja i manifestacije “Muzeji za 10”. 

Jedna od posebnih zbirki Galerije Matice srpske, Zbirka primenjene umetnosti, sadrži predmete koji su nastajali su u širokom vremenskom rasponu, od kraja XVII do početka XXI veka. U ovu malobrojnu zbirku (sadrži ukupno 30 predmeta), formiranu 2013. godine, razvrstani su artefakti na kojima se po njihovim tehničkim ili istorijsko-tehnološkim karakteristikama uočava neki od vidova primenjenoumetničke obrade ili dorade. Radi se o predmetima različite namene, utilitarnim, utilitarno-dekorativnim ili samo dekorativnim, koji su se zatekli ili dospeli u fond na različite načine. Pojedini su nasleđeni iz Muzeja Matice srpske, poput metalnih tanjira sa mitološkim scenama, pojedini su poklonjeni (keramoskulpture Aranke i Petra Mojaka), poručeni za potrebe izložbi (reljefi Nikole Popržana), otkupljeni (majolika Ivana Tabakovića), ili pribavljeni zaveštanjem (paradni štafelaji Uroša Predića, porcelanske lule koje su pripadale dr Milanu Saviću). Po zastupljenosti u zbirci preovlađuju predmeti od keramike, majolike i porcelana (15), slede predmeti od metala (8), drveta kombinovanog sa drugim materijalima (5), kamena (1) i roga (1).

U grupi pokućstvenih, neutilitarno-dekorativnih predmeta u zbirci, nalaze se dva Dekorativna tanjira sa mitološkim scenama. Oni su izvedeni jednom od tada novih tehnologija kojom se proizvodi predmet čiji izgled simulira vredniji, ručni umetnički rad. Tokom XIX veka naročito, razvijaju se razni mehanicistički postupci kojima se produkuju predmeti kakvim i pripadnici siromašnijih društvenih slojeva mogu oplemeniti svoje enterijere, poput oleografskih reprodukcija poznatih slikarskih dela, fotografija i sl. Jedan od postupaka kojim su se daleko brže i od manje dragocenog materijala mogle proizvoditi kopije originala, pronađen 1838. godine bio je postupak elektrotipije, odnosno galvanoplastike, kojom se uz pomoć električne struje mogu proizvoditi kopije predmeta (od) u metalu. Sa elektrotipijske kopije predmeta se potom pravi otisak (negativ) da bi se mogao izraditi kalup u kojem se odlivaju (štancuju) jevtiniji primerci od onih dobijenih elektrotipijom. Tako su proizvedena oba Dekorativna tanjira, koja su, u vreme kada su njihovi renesansni prototipi nastali imali utilitarnu namenu, služeći kao posude u kojima se skuplja voda pri pranju ruku. Sadržaj prikaza na Dekorativnim tanjirima odgonetnut je nedavno.

Minerva na Parnasu privodi personifikaciju Slikarstva alegorijski prikazanim slobodnim veštinama, dekorativni tanjir, elektroptipija, Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske

Na prvom, u bareljefu u centru, prikazana je scena sa Minervom koja na Parnasu privodi personifikaciju Slikarstva alegorijskim prikazima slobodnih veština (Gramatika, Retorika, Dijalektika, Aritmetika, Geometrija, Astronomija, Muzika). Radnja se odvija u urbanom antičkom pejzažu. Hram sa portikom na stubovima nalazi se u levom delu scene, iza Minerve. Obod tanjira prekriva vegetabilna dekoracija u koju su upleteni grifoni i maskeroni. Ceo predmet je izrađen elektrotipijom prema nekoj kopiji originala, remek-delu renesansnog augsburškog zlatara Hansa Jakoba Bajra (Hans Jakob Bayr, 1574–1628). Кompozicija iz središta dekorativnog tanjira istovetna je primerku medaljona sa Minervom i slobodnim veštinama H. Jakoba Bajra (R:15,1 cm) koji se čuva u Nacionalnoj galeriji u Vašingtonu.

Vimbldonski trofejni tanjir namenjen pobednicama u ženskoj selekciji, elektrotipija, Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske

Drugi tanjir predstavlja reprodukciju originala koji je izradio Fransoa Brio (Francois Briot, 1550–1616), oko 1585, a čiji je dizajn postao popularan nakon izrade elektrotipske kopije 1864. od strane kompanije Eklington u Birmingemu. Primerak prema kojem je Eklington (Eklington & Co. Birmingham) izradio trofej Vimbldona od delimično pozlaćenog srebra nalazi se u Luvru. Jedan primerak tanjira, odliven u kalaju u Brioovom originalnom kalupu krajem XVI veka čuva se u kolekciji Metropoliten muzeja u Njujorku. Ovaj tanjir se od 1886. godine dodeljuje pobednicama novoustanovljenog takmičenja za teniserke, docnije Vimbldona (Pobednice ne zadržavaju trofejni tanjir, već dobijaju umanjenu kopiju, prim. M.V.). Originalni trofej pohranjen je između dva turnira u muzeju. Pobednica ima pravo samo da se fotografiše i da ga pronese terenom Vimbldona nakon pobede. . U centralnom, kružnom polju prikazana je Umerenost (Temperantia, Sophrosyne) kako sedi, sa lampom u desnoj i krčagom u levoj ruci, okružena prstenom u kojem su, u četiri kartuše, alegorije četiri elementa (Vatra, Voda, Zemlja, Vazduh), koje referiraju na četiri vrste karaktera: sangvinika, melanholika, kolerika, flegmatika. Između kartuša, na sredini svakog međuprostora je bujna dekoracija sa uspravnim hermama. Središnji deo uokviruje konveksni, glatki prsten bez dekoracije, dok se na obodu tanjira, u kartušama, takođe nalaze personifikacije sedam slobodnih veština (Astronomija, Geometrija, Aritmetika, Muzika, Retorika, Dijalektika i Gramatika sa pripadajućim atributima). U osmoj kartuši je Minerva (Razboritost, razum) sa kacigom i štitom, kao boginja koja vlada njima. Između kartuša oboda smenjuju se dekorativni maskeroni sa zgusnutim renesansnim motivima. Na obodu tanjira otisnut je ukrasni geometrizovani pervaz.

(Odlomak iz kataloga izložbe “Zbirka primenjene umetnosti Galerije Matice srpske”)

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske 

©Artis Center 2019