post

Inspirisano Rafaelom: Jedna grafika u Galeriji Matice srpske

Iako je pandemija nažalost privremeno zatvorila sve muzeje širom sveta, a među njima i Galeriju Matice srpske u kojoj tek što je otvorena kompleksna, vanredno zanimljiva izložba “Inspirisano Italijom”, u čijem fokusu su nacionalni umetnici na tragu čuvenih italijanskih majstora i njihovih dela, pola milenijuma od smrti poslednjeg majstora visoke renesanse, Rafaela Santija (Urbino, 6. april 1483 – Rim, 6. april 1520), podsetilo nas je na jednu zanimljivu grafiku nastalu prema Rafaelovom originalu, koju čuva ova ugledna muzejska ustanova. Ovo je kratka, neizmerno zanimljiva priča o toj grafici i originalu prema kome je izrađena.

U kolekciji Galerije Matice srpske nalazi se jedna vanredno zanimljiva grafika koju potpisuje Johan Vilhelm Bauman, nastala sredinom 19. veka prema jednoj ranoj slici renesansnog majstora Rafaela Santija, Pali Baljoni (Pala Baglioni), koja se danas nalazi u Galeriji Borgeze u Rimu. Izrezani prikaz se doslovno drži Rafaelove kompozicije koja u sebi sjedinjuje tri scene Hristovog stradanja – Skidanje sa krsta, Oplakivanje i Polaganje u grob. Rafaelovu sliku poručila je Atalanta Baljoni, majka Grifoneta Baljonija iz Peruđe, nakon što je, posle zavere koju je vodio protiv dela svoje porodice, bio ubijen.

Rafael Santi, Pala Baljoni, 1507, Galerija Borgeze, Rim. Foto@Web Gallery of Art

Ova slika je bila poslednja Rafaelova porudžbina za Peruđu i ujedno poslednje delo njegovog ranog slikarstva, koje pokazuje važnu buduću karakteristiku – sintetičnost, tj. sposobnost da bude originalan pored brojnih pozajmica od drugih velikih umetnika toga doba.

U prednjem planu dvojica muškaraca uz pomoć tkanine nose Hristovo telo. Atletska figura mladog nosača u profilu desno je Grifoneto Baljoni. U centralnom delu iza Hrista je ožalošćena Marija Magdalena koja je uhvatila Hrista za ruku. Pored nje, u levom delu kompozicije su Sv. Jovan u molitvi, prepletenih prstiju i Nikodim, svo troje sa izrazima bola na licu.

Grupa desno sastoji se od žena – Tri Marije, koje plaču i pridržavaju Bogorodicu koja se onesvešćuje od bola. Klečeća figura desno je postavljena u karakterističnu pozu (,,figura serpentina”) kakvu je Mikelanđelo naslikao nešto ranije na slici Sv. Porodice (Tondo Doni).

U pozadini se nalazi pejzaž sa mestima koja su vezana za radnju u prednjem planu. Centralno, u daljini, ispod neba sa retkim oblacima je Jerusalim, desno je brdo Golgota sa tri krsta, a levo stena, odnosno pećina u koju će biti položeno Hristovo telo.

Johan Vilhelm Bauman, prema Rafaelu Santiju, Polaganje u grob, sredina 19. veka, čelikorez. Foto@Village Antiques, Geneva

Ispod scene su čelikorezom izrezani i delovi originalnog rama Pale Baljoni. Između dve natpisne pločice (levo: RAPHAEL/VRBINAS; desno: PINXIT/MDVII) u vidu friza koji je sastavljen iz tri dela su prikazane tri hrišćanske vrline, svaka između dva puta (putti), sleva nadesno: Vera, Milosrđe i Nada. Signirano ispod prikaza u pl. dole na sredini: J. W. Baumann sculps:t

Slikar Pavle Simić (1818-1876). Foto@Galerija Matis srpske, Novi Sad

Primerak ovog lista čuva se u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Otkupljen je od naslednika slikara Pavla Simića (1818–1876) zajedno sa još devedesetak listova strane grafike koju je sakupljao. Ovu zbirku Simić je koristio kao izvor inspiracije za svoje stvaralaštvo.

Johann Wilhelm Baumann je bio nemački reproduktivni bakrorezac i čelikorezac, član umetničkog udruženja u Minhenu 1846. godine gde je bio aktivan polovinom 19 veka.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske

© Artis Center 2020

 

post

Umetnost i epidemija: Botičeli i Baljester

Beograd, 17. mart, 10:19

Trenutak i raspoloženje su zaista ključni u laičkom tumačenju slike. Tako je i moderni španski slikar Hoze Manuel Baljester postao nehotična, nevoljna zvezda aktuelne pandemije iako je njegova inicijalna zamisao bila sasvim drugačija.

U želji da pristupi klasičnom slikarstvu, tačnije najikoničnijim delima visoke umetnosti, Baljester je pomoću digitalnih alata uklonio figuralne predstave, odnosno ljude, sa poznatih Velaskezovih, Gojinih, Leonarodvih, Botičelijevih, Žerikoovih slika. Hteo je da vidi u kojoj meri one postaju prepoznatljive kao prostorne celine lišene aktera najširoj publici, koja inače nema problem da začas identifikuje originale.

Hoće li posmatrač prepoznati Leonardovu “Tajnu večeru” bez Hrista i apostola, Žerikoov “Splav Meduze” bez preživelih članova posade zlosrećnog francuskog broda ili Gojin “3. maj 1808”, bez Napoleonovog streljačkog voda i hrabrih Španaca koji umiru za slobodu?

Pandemija je Baljesterov ciklus slika “Skrivena mesta” iz 2012. godine, preinačila u vizuelnu metaforu aktuelne dehumanizacije prostora izazvane virusom, odnosno sledujućim karantinom, kojeg u duhovito-gorkoj percepciji savremenika nije pošteđena ni umetnost. Pred virusom su utekli naslikani likovi kao da nagoveštavaju apokaliptičnu dimenziju trenutka u kojem postojimo.

Sleva na desno: Sandro Botičeli, Rađanje Venere, oko 1480, Galerija Ufici, Firenca; Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto kolaž@Bored Panda Magazine

Ovaj utisak je posebno snažana na čuvenoj Botičelijevoj slici “Rađanje Venere”, jer je posmatramo u momentu dok se napolju rađa proleće ne hajući za globalni karantin. Priroda buja, zemlja oblači svoj zeleno-cvetni kaput raskošan od svežine i boje, a planete kao u onoj melanholičnoj pesmi Desanke Maksimović “Proleće, a ja venem”, uplašeno tihuje iza zatvorenih vrata.

Moćan kontrast u kome priroda, koju permanentno iznurujemo upravo mi, okreće još jedan normalan ciklus, postojana u svojoj suštini, dok nam demonstrira nesagledivu moć opadanja i rasta, konstantne evolucije, svega onoga što zovemo zakon prirode, ne udubljujući se previše u puno značenje tog pojma.

Zloslutno lepa belina Venerine školjke, nežno uzmreškana površina vode i sočno zelenilo drveća nedvosmisleno pokazuju da su oni tamo bili i biće i pre Venere, i bez Venere, i posle Venere, jer od ljubavi nema ništa ako nije uzajamna, kao što od zajednice čoveka i prirode nema ništa ako nije uzajamna.

Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto@josemanuelballester.com

Ovo nije promišljao Baljester, ovako mi čitamo njegov umetnički eksperiment u času dok sunce kroz zatvorene prozore pravi blistave mrlje na zidovima naših utočišta. Dok razmišljamo kako bi bilo divno s porodicom i prijateljima prošetati pored reke, otići na piknik u zelenilu ili samo sklopiti oči i dozvoliti lahoru i svetlu da nas pomiluju dok bezbrižno prazna misao leprša negde kao vesela ptica nošena toplom strujom proleća.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Voterhaus i Dekameron

Beograd, 16. mart, 21:13

Kada sredinom 14. veka u Firenci izbije epidemija kuge, sedam devojaka i tri mladića potraže spase u vili nadomak Fijezole. Tokom dve nedelje ove samoizolacije gotovo svake noći (sa izuzetkom praznika i dana kada čiste domaćinstvo) pričaju priče kako bi ispunili vreme u iščekivanju da epidemija prođe. Svake večeri jedno od njih nosi titulu kralja ili kraljice, i ima zadatak da zada temu na osnovu koje će ostali ispričati priču. Deset noći po deset priča – ukupno 100 priča u koricama najslavnije, a mnogi će reći i najlascivnije knjige italijanskog, ali i evropskog srednjovekovlja – “Dekamerona” Đovanija Bokača.

Našli su se tu i lažljivi grešnici, potkupljivi sveštenici, naivni vitezovi, tragične devojke, krvoločni vladari, svetitelji i razvratnici, dame i junaci, heroji i lude … Iako mnogi na pomen “Dekamerona” promišljaju o lascivnim rabotama i nezajažljivom bludu, Bokačovo je delo mnogo više od niskih strasti ili uzvišenih idela. Ono je težnja ljudskog duha da nadiđe vreme u kome hara pošast Crne smrti, i pobudi um da stvarajući priče oplemeni čoveka, izazove njegov duh, nagna ga na polemiku. Ukratko da mu poruči – život je pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, ipak, lep, i vredi ga živeti.

Uzbuđivao je i uzbuđuje Bokačo svojim “Dekameronom” majstore kista od kad je ova knjiga ugledala svetlost dana 1353. godine. Razni su Bokačovi junaci našli svoj likovni oblik kako u ilustracijama za brojna izdanja ovog književnog klasika, tako i u likovnoj umetnosti uopšte. Kada se pojavi film kao umetnički mediji i “Dekameron” dobija brojne interpretacije, među kojima je svakako najpoznatija ona Pjer Paola Pazolinija iz 1971. godine.

Džon Viljam Voterhaus, Priča iz Dekamerona, 1916, Galerija Lejdi Lever, Liverpul, Engleska. Foto@ WikiArt

Među slikarima možda je najinteresentniji motiv iz “Dekamerona” koji bira Džon Vilijam Voterhaus, jedna od perjanica veselog i maštovitog pre-rafaelitskog bratstva. Zapravo, Voterhaus na svom čuvenom platnu “Priča iz Dekamerona” iz 1916. godine, ne slika neku od brojnih skaski, već same pripovedače. Vidimo ih okupljene u italijanskom renesansnom vrtu, odevene na način kako je Voterhaus zamišljao pripadnike viših slojeve Bokačove epohe, mlade, udubljene u priču, ponegde poneki karakterističan instrument, raspupele ruže i sitno poljsko cveće, delikatan detalj antičke fontane (Voterhaus je rođen u Rimu, dobro zna kako izgleda vrt italijanske vile izvan grada) … da nema preciznog naziva slike, teško da bi se i najdomišljatiji istoričar umetnosti setio o čemu je reč.

Slika naprosto zavodi posmatrača ritmom, estetikom, bojama … sve na njoj nekako otmeno “peva”. I priroda i ti lepi mladi ljudi zadubljeni u razgovor. Šta li su svirali na tim instrumentima? O čemu ćaskaju mladić i devojka u dnu vrta? Možda su se zaljubili? Ili im se priča ne dopada, pa tiho ogovaraju pripovedača?

Nas u celoj ovoj postavci najviše intrigira da mi tu nigde ne slutimu neku Crnu smrt koja hara nadomak ovog mirnog vrta u kome sve buja od proleća i mladosti. Da ne znamo da je u tom času, kad slika nastaje, i sam Voterhaus teško bolestan od karcinoma u odmaklom stadijumu (preminuo je 1917. godine) i da u Evropi besni rat neslućenih razmera, pustili bismo da nas ova lavina života opije kao mlado vino prevejanog Baha. Međutim, znamo. I baš zato što znamo jasno nam je kolika je moć umetnosti ne samo za posmatrača ili poznavaoca, već za samog stvaraoca. Umetnost je ovde taj Voterhausov renesansni vrt bez senki i straha, slabosti i patnje. Magično sredstvo u rukama čarobnjaka, koji pripovedajući, oblikujući sliku, produžava život, čini ga smislenijim, lepšim i boljim. Jer i pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, život jeste lep, i treba ga živeti.

“Dekamerona” u pdf formatu možete naći na zvaničnoj prezentaciji Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković” u Beogradu http://ubsm.bg.ac.rs/…/dekameron-100-pripovedaka-ilustrovano

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020