post

Japanski vrt Marijo Jagi – Trijumf duha nad materijom

Početkom septembra 2019. godine bila sam prvi put u Japanu. Veliko Trijenale Međunarodnog saveta muzeja (ICOM) odvelo me je u staru prestonicu Kjoto, među hramove, palate i vrtove, toliko nestvarne kao da stoje između neba i zemlje. I među ljude, toliko drugačije od nas, jer su njihova filozofija i način života u toj meri ukorenjeni u prirodi i povezani s njom da to nadilazi moć reči i zahteva spokojno prepuštanje uma i čula. Japanska ostrva predstavljaju jedno od najsurovijih i najizazovnijih mesta za život. Svega trideset posto tla je pogodno za čovekovo stanište, zemlja stalno podrhtava, vlaga je ogromna, a zemljište takvo da odbacuje brojne biljke. Japanci su u takvom okruženju od malo, koliko im je dato, stvorili mnogo, demonstrirajući na najprofinjeniji način trijumf duha nad materijom. Otuda im nikada ne mogu iskazati dovoljno poštovanja, jer su doslovno u svaki segment života uneli mir i umetnost. Na toj slici je Japanski vrt istovremeno slika kosmosa i slika čoveka kao integralnog dela prirode. Ne gospodara, već sluge, saveznika i čuvara.

Put svetla i senke. Foto@Tamara Ognjević

Priča o japanskom vrtu je kao slikanje ‘vjeruju’ japanskog čoveka biljkama, kamenom, vodom, zvukom i svetlom. Ona na neponovljiv način objedinjava umetnost, filozofiju, poeziju i religiju. Istovremeno govori o kolektivnom ostajući izrazito individualna. Pripoveda o stavu koliko i o raspoloženju. Arhe slika mikro kosmosa unutar šire slike makro kosmosa, koju sam imala priliku da sagledam (ili to bar pokušam) u društvu jedne graditeljke vrtova, umetnice, filozofa i pesnikinje Marjo Jagi.

Marijo Jagi me je sačekala odevena u tradicionalni kimono čija tekstura i boja simbolizuju povezanost vode i neba. Foto@ Tamara Ognjević

Imala sam retku privilegiju da budem uvedena u unutrašnji vrt jedne izuzetne žene kroz njegovu pojavnu formu zahvaljujući drugoj izuzetnoj ženi, mojoj dragoj prijateljici kneginji Jelisaveti, koja druguje s Marijo san nekoliko decenija. Primljena s neizmernim poverenjem i poštovanjem, inicirana sam u jedan svet koji teži potpunoj harmoniji, kako bih ponela poruku japanskog vrta kao jedno od najlepših znamenja mog prvog boravka u Japanu.

Vrt je sagrađen ili tačnije oblikovan 2003. u srcu starog Kjota, nadimak živopisne četvrti Šindjo. Tada je dobar deo starih kuća srušen, a Marijo je uz dozvolu gradonačelnika reciklirala ostatke starih građevina i drveće koje bi zauvek bilo uklonjeno, sa namerom da moderni grad podseti na njegovu prošlost. Foto@Tamara Ognjević

Ja sam ti i ti si ja, preplićemo se unutar kosmičke spirale kao sve ono što je bilo i ono što će tek biti, poručuje zvuk vode dok se izliva iz minijaturnih drvenih posuda u skriveni kontejner prekriven šljunkom u središtu vrta. Oslanjanjem dugog, šupljeg bambusa na uho s jedne strane, odnosno na mali otvor kontejnera s druge, dok se lagano u njega sliva voda, osluškujem kristalnu muziku koju proizvode kapi, šljunak i tama nevidljivog prostora u srcu vrta. Po meni se razliva ples svetla i senke dok tihujem među drvećem i žbunjem rasporedjenim tako da se ritmično smenjuje u sezoni cvetanja.

Voda saznanja i samospoznaje, jer voda uvek ima čarobnu moć. Foto@Tamara Ognjević

Vrt se na taj način obnavlja neprekidno u procesu rasta i nestajanja, jedinom kosmičkom ciklusu koji je beskonačan. Fino rasporedjeni niski zidovi, koje je Marijo oblikovala svojom rukom od šuta i kamena starih građevina Kjota koje su ustupile mesto novim, povezuju tradiciju i budućnost na eksplicitan način.

Svako drvo, baš kao i svaki čovek ima identitet. Foto@Tamara Ognjević

Kao što drvo ne može da raste bez korena i čovek ne postoji bez prošlosti. Novo je uspešno samo ako je utemeljeno u starom, jer staro znači prepoznavanje i povezivanje. To je univezalni princip rasta. Sve ostalo, budući neuskladjeno sa prirodom kao slikom kosmosa, nestaje.

Jedan od najvećih nauka koji sam dobila u životu iskazan umetničkim sredstvima!

Pustiti vodu u tanani, nevidljivi kontejner skriven ispod šljunka unutar prostora obeleženog krugom kao univerzalnim simbolom kosmosa, znači zapravo pročistiti i pomalo zaliti sebe. Foto@Tamara Ognjević

Japanski vrt je i učitelj i lekar. Terapija lepotom i mudrošću koja ne bi bila tako moćna da onaj nevidljivi kontejner koji emituje muziku vode, nije zapravo naše sopstveno biće koje traži odgovarajući zvuk kako bismo uhvatili ritam kosmičke spirale.

Mesto za haiku poeziju, jer misao ponekad traži da bude urezana u kamenu. Foto@Tamara Ognjević

Zvuči komplikovano? Nije. Dovoljno je opustiti se i upijati svetlo, miris, zvuk… Sreći i ravnoteži u nama je potrebno samo malo tišine. One u kojoj um ćuti.

Iza velikih spoznaja obično stoje jednostavni postupci. Foto@Mario Jagi

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020