post

Leonid Šejka: Sazvežđe malih predmeta

Postoje i takvi predmeti, sasvim beznačajni, za koje počinjemo da osećamo bezrazložnu ljubav. Možda ona potiče od oseta ugodnosti koji imamo kada ih držimo u ruci. Navikli smo da ih nosimo po džepovima, a za to su pogodni, jer im veličina ne prelazi više od tri santimetra. Nosimo ih u džepu, slušajući nežno zveckanje, čekajući tu radost da kao minijaturna lavina pokuljaju, poispadaju iz džepova, pomešani s mnoštvom hartijica, koje su uostalom trebale da budu odavno bačene, a nisu jedino zbog naše inercije. Onda, pomešani još sa mrvama, vunastim gromoljicama, slamkama i ostalim đubretom, poispadaju ili mi sami izvrnemo džepove; i tako je sada na stolu “nemoguća gomila”.

Zatim, počinjemo selekciju, razvrstavanje, izdvajamo, pre svega, hartijice u stranu, a to su bioskopske, tramvajske karte, plave ili ružičaste, cedulje, računi, komadići novina, hartijice srebrnaste, providne, šarene… Sve to zgužvamo i odbacimo bez sentimentalnosti. Onda, iz gomile izdvajamo ono đubre, tako da ostanu samo čvrsti, određeni komadi, da može svakom da se nadene ime, da svaki ima jedan, doduše tihi, ali zato vrlo harmoničan zvuk. Jednom rečju, potrebno je da bude takvih vrsta komadâ, da bih imao želju da ih prebrojavam.

Leonid Šejka, Odaja Omega, detalj, 1967. Reprodukcija@Vreme

Kad je sve gotovo, vraćam celu hrpu natrag u džep; priznajem da to sada ima neki drugi miris, ali ja zaboravljam na sve, mislim o sklopovima saća, paučinâ, mravinjakâ, a ne mislim na poreklo tih beznačajnosti, mada sam počeo nesvesno da se vezujem za njih i nisam verovao da će tako dugo ostati zaglavljeni u mom džepu. Bio sam ravnodušan, bio sam u stanju svakog časa da ih se otarasim, ali sada je prošlo već toliko vremena, na njima se nataložilo više slojeva moga duha, oni su postali deo mene, svi ti komadići, parčići ogledala, gvozdene alke, šrafovi, jedna kaplja od bakelita, i jedna od stakla, toliko blistava da se čini da je u njoj čitav kosmos sadržan, nekoliko drvenih kupastih komada, crvenih i žutih, bez ikakve oznake, nekoliko vrsta puževa, jedan krst, kuka sa nekog katanca, prema kojoj sam osećao izuzetnu ljubav, i, najzad, jedan ključ sa glavom trolista.


Leonid Šejka, Soba Kuzanusa, 1963, ulje na drvetu. Reprodukcija@ Fondacija Plavo

Đubrište je za mene imalo značaj prolaznog iskušenja moderne umetnosti; s time je moderna umetnost za mene završena. Kada bih se vratio životu (životnoj snazi), slikao bih onako kako slikanje pruža najviše radosti: po uzoru na stare majstore, po cenu toga da ne budem originalan; mislim na slike sa značenjem. Sada, odlazeći, poručujem svima koji ovo slede da nastave ne bojeći se rizika. Slikanje je oblik molitve.

(Šejkin zapis pred smrt)


Svi ovi mali predmeti predstavljaju jedno blistavo sazvežđe, koje lebdi na nebu u neposrednoj blizini, tako da lako rukom mogu da dohvatim bilo koji komadić, uprkos njegove silne vibracije, koja se opaža kao intenzivno zujanje pčela, ako se sazvežđe zatvori u kutiju, pa onda probuši otvor za osluškivanje, i koje nama prestaje kad se kutija otvori, mada vibracije i dalje traju.

Leonid Šejka, Alhemija, 1956. Reprodukcija@Riznica

Možda će jednog dana sve to biti upotrebljeno za ukras nekoj varvarskoj nevesti, ali za sada ja ih držim u rukama, kao što bi se držala gomilica šljunka – razbacujem ga po podu, pa ga opet skupljam; onog koji se otkotrlja negde pod orman ne tražim više, a neke namerno spustim u slivnik i tako, komad po komad, polako, moja se kolekcija smanjuje, mada uvek postoji mogućnost da se nešto tako pronađe, bilo u sobi, bilo na ulici ili na velikim peščanim plažama; ali sve to ne može da traje u beskonačnost, moramo se, voljno ili nevoljno, uvek ograničiti na određen broj, pa tako, kad sve nestane, dakle, kad se izgubi, ja ne mogu zbog toga osetiti nikakav gubitak, jer to je bila sasvim bezrazložna ljubav. Ali bilo gde da zapadnu, to verujem, bilo gde da se izgube, otkotrljaju, pošto nose jedan zajednički otisak, recimo otisak moji prstiju ili, kao što već rekoh, otisak moga duha, moraće jednoga dana, možda posle mnogo vekova, da se opet nađu na okupu, posle mnogih kruženja, jer svemir je višestruko zakrivljen, da se susretnu. I ne samo to, možda će da se upišu jedan u drugi i tako sastave jedno lice, davno nestalo, davno zaboravljeno, da sastave moje sopstveno lice, tako da se sastavci, spone i ne opažaju, tako da to bude jedno lice, celo i bez ikakvih sumnji, sasvim potpuno.

Leonid Šejka

 

© Artis Center 2020

post

Inspirisano Rafaelom: Jedna grafika u Galeriji Matice srpske

Iako je pandemija nažalost privremeno zatvorila sve muzeje širom sveta, a među njima i Galeriju Matice srpske u kojoj tek što je otvorena kompleksna, vanredno zanimljiva izložba “Inspirisano Italijom”, u čijem fokusu su nacionalni umetnici na tragu čuvenih italijanskih majstora i njihovih dela, pola milenijuma od smrti poslednjeg majstora visoke renesanse, Rafaela Santija (Urbino, 6. april 1483 – Rim, 6. april 1520), podsetilo nas je na jednu zanimljivu grafiku nastalu prema Rafaelovom originalu, koju čuva ova ugledna muzejska ustanova. Ovo je kratka, neizmerno zanimljiva priča o toj grafici i originalu prema kome je izrađena.

U kolekciji Galerije Matice srpske nalazi se jedna vanredno zanimljiva grafika koju potpisuje Johan Vilhelm Bauman, nastala sredinom 19. veka prema jednoj ranoj slici renesansnog majstora Rafaela Santija, Pali Baljoni (Pala Baglioni), koja se danas nalazi u Galeriji Borgeze u Rimu. Izrezani prikaz se doslovno drži Rafaelove kompozicije koja u sebi sjedinjuje tri scene Hristovog stradanja – Skidanje sa krsta, Oplakivanje i Polaganje u grob. Rafaelovu sliku poručila je Atalanta Baljoni, majka Grifoneta Baljonija iz Peruđe, nakon što je, posle zavere koju je vodio protiv dela svoje porodice, bio ubijen.

Rafael Santi, Pala Baljoni, 1507, Galerija Borgeze, Rim. Foto@Web Gallery of Art

Ova slika je bila poslednja Rafaelova porudžbina za Peruđu i ujedno poslednje delo njegovog ranog slikarstva, koje pokazuje važnu buduću karakteristiku – sintetičnost, tj. sposobnost da bude originalan pored brojnih pozajmica od drugih velikih umetnika toga doba.

U prednjem planu dvojica muškaraca uz pomoć tkanine nose Hristovo telo. Atletska figura mladog nosača u profilu desno je Grifoneto Baljoni. U centralnom delu iza Hrista je ožalošćena Marija Magdalena koja je uhvatila Hrista za ruku. Pored nje, u levom delu kompozicije su Sv. Jovan u molitvi, prepletenih prstiju i Nikodim, svo troje sa izrazima bola na licu.

Grupa desno sastoji se od žena – Tri Marije, koje plaču i pridržavaju Bogorodicu koja se onesvešćuje od bola. Klečeća figura desno je postavljena u karakterističnu pozu (,,figura serpentina”) kakvu je Mikelanđelo naslikao nešto ranije na slici Sv. Porodice (Tondo Doni).

U pozadini se nalazi pejzaž sa mestima koja su vezana za radnju u prednjem planu. Centralno, u daljini, ispod neba sa retkim oblacima je Jerusalim, desno je brdo Golgota sa tri krsta, a levo stena, odnosno pećina u koju će biti položeno Hristovo telo.

Johan Vilhelm Bauman, prema Rafaelu Santiju, Polaganje u grob, sredina 19. veka, čelikorez. Foto@Village Antiques, Geneva

Ispod scene su čelikorezom izrezani i delovi originalnog rama Pale Baljoni. Između dve natpisne pločice (levo: RAPHAEL/VRBINAS; desno: PINXIT/MDVII) u vidu friza koji je sastavljen iz tri dela su prikazane tri hrišćanske vrline, svaka između dva puta (putti), sleva nadesno: Vera, Milosrđe i Nada. Signirano ispod prikaza u pl. dole na sredini: J. W. Baumann sculps:t

Slikar Pavle Simić (1818-1876). Foto@Galerija Matis srpske, Novi Sad

Primerak ovog lista čuva se u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu. Otkupljen je od naslednika slikara Pavla Simića (1818–1876) zajedno sa još devedesetak listova strane grafike koju je sakupljao. Ovu zbirku Simić je koristio kao izvor inspiracije za svoje stvaralaštvo.

Johann Wilhelm Baumann je bio nemački reproduktivni bakrorezac i čelikorezac, član umetničkog udruženja u Minhenu 1846. godine gde je bio aktivan polovinom 19 veka.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske

© Artis Center 2020

 

post

Izložbe: Arhaična modernost Milice Kecman

Povodom obeležavanja pedeset osam godine od osnivanja Ustanova za izradu tapiserija „Atelje 61“ u Svečanoj sali Muzeja Vojvodine 7. marta je otvorena izložba multimedijalne umetnice i pedagoga, Milice Kecman, pod nazivom „Arhaični časovi, tapiserije i crteži 1984-2019“.

Nastupi performativnog karaktera, procesualna umetnost, postpedagogija, bogat crtački, slikarski i tapiserijski opus, vezuju se za stvaralaštvo Milice Kecman, koja se svojim radikalnim  i inventivnim pristupom u različitim poljima delovanja, utkala u samu azbuku vojvođanske avangarde prošlog veka.

Sa otvaranja izložbe Ateljea 61 “Arhaični časovi” u Muzeju Vojvodine 7. marta ove godine. Foto@Vladimir Zubac

Opus tapiserija Milice Kecman kao mogući mehanizama potrage za izrazom, koji baštini deo nacionalne Zbirke tapiserija „Ateljea 61“, jeste jedna od linija stvaranja nove tradicije tapiserije autonomnog puta. Iz tog razloga, kao izraziti predstavnik narativa autonomnosti u izrazu i poetici, ova postavka je odabrana „da obeleži važnu godišnjicu u trajanju „Ateljea 61“ – jedinstvenog tapiserijskog centra u zemlji i regionu.

Istorija umetnosti je pokazala da je korifejski poduhvat osnivanja „Ateljea 61“ ostavio značajne posledice na srpsku savremenu umetnost druge polovine 20. stoleća o čemu govore stručni tekstovi, analize i studije koje su problematizovale srpsku tapiseriju kroz pojedinačne umetničke opuse i kroz interdisciplinarna istraživanja pozicije tapiserije kao likovne discipline.

Sa otvaranja izložbe. Foto@Vladimir Zubac

U tom kontekstu i obeležavanje 58. godine postojanja „Ateljea 61“ – ustanove od posebnog društvenog značaja za zajednicu i državu, a putem izložbe „Arhaični časovi,tapiserije i crteži 1984-2019“, jeste način da se revalorizuje i iznova iščitava deo stvaralačkog opusa važne predstavnice vojvođanske  avangardne scene – Milice Kecman, jednovremeno podsećajući na izrazito bogatu istoriju i savremenost naše moderne umetnosti na polju tapiserije, koju baštini, neguje i popularizuje „Atelje 61“.

Izložbu „Ateljea 61“, „Arhaični časovi, tapiserije i crteži,1984-2019“ Milice Kecman, publika može pogledati do 22.marta u Muzeju Vojvodine.

Teodora Ž. Janković

© Artis Center 2019