post

Sveti Valentin vs Sveti Trifun – Mitovi i činjenice

Sveti Trifun i Sveti Valentin – dva svetitelja, zaštitnici vina i ljubavi, svakog 14. februara “podignu prašinu” po raznim osnovima. Šta ustvari znamo o ovim svetiteljim osim što ih tradicionalno suprotstavljamo kao katoličkog i pravoslavnog, kao pomodarstvo i tradiciju? Pokušali smo da na ovo pitanje odgovorimo u deset tačaka sve usput misleći kako se ljubav i vino odlično slažu. Dapače, ljubavi treba nazdraviti, a u vino se zaljubiti!

SVETI VALENTIN

Jakopo Basano, Sveti Valentin krsti Svetu Luciju, oko 1575, Gradski Muzej Basana, Basano del Grapa, Veneto, Italija. Foto: Wikimedia

1.
Katolička enciklopedija pominje čak trojicu svetitelja pod imenom Valentin (Valentinus) od kojih su dvojica živela i mučenički umrla u drugoj polovini 3. veka nove ere, dok se o trećem ne zna gotovo ništa osim da je (možda?) stradao u Africi. Nijednog od njih, a shodno njihovim poznatim delima za života, odnosno posthumnim čudima nije moguće dovesti u bilo kakvu vezu sa zaljubljenima.
2.
Godine 496. papa Gelasisu proglasio je 14. februar danom Svetog Valentina, svetitelja zaštitnika ljubavnika i verenih parova. U to vreme je izvesno, a za potrebe crkvenog kulta stvorena legenda o svešteniku Valentinu koji je mimo zabrane rimskog imperatora Klaudija II da se vojnici žene obavljao tajno obred venčanja zaljubljenih soldata i njihovih dragana. Istorijski je nemoguće utvrditi postojanje ove ličnosti.
3.
Praznik Svetog Valentina ustanovljen je kao kult kojim je trebalo nadjačati religiozni paganski ritual Luperkalija – najveći praznik plodnosti u antičkom Rimu. Na samom prelasku Zime u Proleće, kada počinje prvo bujanje zemlje, Rimljani su u slavu plodnosti prinosili krvne žrtve, a da bi zatim ceremonijalne povorke prvo škropile poljane i njive krvlju žrtvenih životinja. Ulicama grada bi potom trčali mladići noseći obredne kože i udarajući njima žene i devojke, da i same postanu plodne. Žene koje nisu imale poroda same su istrčavale pred ove inicijante kako bi ih dotakle svete kože.
4.
Sveti Valentin je u prvo vreme bio zadužen za ljubav i slogu među parovima, a zatim se njegova sveta „prinadležnost“ proširila na epileptičare, pčelare, putnike i mlade ljude uopšte. Pojavom ljubavnih čestitki postao je zaštitnik proizvođača ove vrlo komercijalne robe, koja opstaje i u elektronskoj formi u trećem milenijumu.
5.
Sveti Valentin se često predstavlja kao kardinal sa mačem ili suncem u ruci, ali i kao visokodostojnik pokraj čijih nogu kleči epileptično dete ili devojka sa povezom preko očiju (prema jednom od žitija navodno je iscelio slepu tamničarevu kćer). Ponekad ga slikaju i sa petlom – simbolom plodnosti, iako su njegovi najčešći atributi pčele i ruže.
6.
Iako je nemoguće utvrditi tačan identitet Svetog Valentina, mala Karmelićanska crkva u Dablinu (Irska) tvrdi da u svom posedu ima komadić mošti ovog omiljenog svetitelja. Naime, 1836. papa Grigorije XIV je ovom hramu poklonio raskošno ukrašeni kovčežić sa zemnim ostacima Svetog Valentina, koji su navodno pronađeni na groblju Svetog Ipolita u Rimu.
7.
Smatra se da je dan Svetog Valentina prvi opevao engleski srednjovekovni pesnik Džefri Čoser u svom „Parlamentu budala“ iz 1382. Ovaj poznati spev bio je napisan u slavu godišnjice veridbe Ričarda II od Engleske i Ane od Bohemije.
8. 
Najstarija sačuvana Valentinska karta (ljubavna poruka u stihovima ili književno iskazan ljubavni zanos) je ona koju je 1415. ispisao svojoj supruzi Šarl, vojvoda od Orlena, sedeći zatočen u londonskom Taueru nakon čuvene bitke kod Aženkura.
9.
Moda Valentinskih karti dovela je do serijske proizvodnje tokom 19. veka. Ester Haulend iz Vorčestera (Masečusets, SAD) dosetila se sredinom 19. veka da za one manje pismene ili likovno nadarene osmisli nekoliko vrsta štampanih čestitki za Dan zaljubljenih, i naravo zgrnula bogastvo. Njen primer su sledili mudri cvećari, proizvođaći bombonjera, šampanjca i naravno juveliri.
10.
Ima mnogo gradova u Evropi i Americi, ali i u Japanu koji sebe proglašavaju Centrom proslave Dana zaljubljenih. Među njima jedino Kvebek u Kanadi ima zvaničnu, međunarodnu dozvolu da na svojoj odlazećoj pošti udare jedinstveni pečat u obliku srca kao sertifikat da su samo oni Prestonica ljubavi.

Sveti Trifun, 14. vek, priprata Vaznesenjske crkve u Manastiru Ravanica, Srbija. Foto: Blago Fund Org.

SVETI TRIFUN
1. 
Sveti Trifun pouzdano nikada nije imao nikakve veze sa zaljubljenima, ali zato nema ni najmanje sumnje u njegov istorijski identitet, svetiteljsku delatnost i lokacije njegovih moštiju. Jedan njihov deo se još od 10. veka nalazi u Katedrali u Kotoru, koja je posvećena ovom svetitelju.
2.
Guščar Trifun, Bogomdani isceljitelj životinja, živeo je sredinom 3. veka nove ere u selu Kampasadi u Frigiji (danas Lampsakon kod Helesponta u Turskoj). Ovaj zlatokosi mladić, koga pravoslavni smatraju jednim od Svetih besrebrenika (iscelitelj-lekar) svojevrsni je preteča savremenoj veterini. Za života su ga često pozivali da leči domaću stoku.
3.
Pojedina žitija imaju romantični dodatak o tome kako je Trifun navodno iscelio zlim dusima zaposednutu Gordijanu, kćer rimskog imperatora Gordijana. Ova priča međutim nije istorijski utemeljena.
4.
Trifun je stradao za vreme cara Decijana, oko 250. godine. Posle užasnih mučenja, pogubljen je mačem u maloazijskom gradu Nikeji. 
5.
U Trifunovu čast pisani su isključivo religiozni tekstovi, žitija mučenika, molitve, himne i ekloge (najpoznatija je ona iz 912. godine, koju je sastavio lično vizantijski imperator Lav IV Mudri), međutim ni slovca o ljubavi ili vinu.
6.
Sveti Trifun se isprva proslavljao 10. novembra po obredu Rimokatoličke crkve, a da bi se zatim u obe crkve (i pravoslavnoj i katoličkoj počeo proslavljati 14. februara). U obe crkve je dobio atribute zaštitnika ratara i vinogradara, što je očigledno posledica potrebe da se nadjačaju stariji, paganski kultovi vezani za obrede plodnosti koji su padali u ovo doba godine.
7.
Dok Srbi, Makedonci i Grci slikaju Trifuna kao plavokosog i izrazito svetle puti sa grančicom vinove loze u rukama ili pak kalemarskom alatkom-srpastim nožićem u desnoj ruci, ruski ikonopisci ga predstavljaju kao crnomanjastog mladića sa sokolom. Naime, istorijski podaci navode da je čudom koje je sproveo svetitelj spasen sokolar cara Ivana Groznog u 14. veku. U znak zahvalnosti sokolar je Svetom Trifunu podigao crkvu u Moskvi.
8.
Sveti Trifun je, kao zaštitnik vinogradarstva i vina u srednjem veku, bio neuporedivo značajniji svetitelj od mnogih drugih u njegovom rangu. Naime, u ovim vremenima vino (mnogo blaže nego ovo današnje) bilo je važnije piće od vode, koju su mnogi izbegavali jer je često bila zagađena. Osobito u gradskim središtima.
9.
Na Svetog Trifuna valja obrezati bar jedan čokot vinove loze. Ovaj ritual je više simboličan akt hrišćanske vere, kojom se aludira na samog Hrista kao vrednog vinogradara. Rađaće samo onaj vinograd (i stvarni i metaforični u smislu ljudske duše) koga njegov mudri vinogradar čuva i neguje.
10.
Opšte je verovanje da na dan Svetog Trifuna snegovi počinju da se tope, i da sa buđenjem prirode počinju da se bude i strasti. Otuda običaj u pojedinim delovima Srbije da se 14. februara rade ljubavna vračanja i gatanja.
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica

 

© Artis Center 2021

 

post

Odora kneza Lazara

Iako nemamo mnogo sačuvanih predmeta koji se pouzdano mogu dovesti u vezu sa Kosovskom bitkom 1389, postoji jedan vanredno zanimljiv!

Odežda kneza Lazara Hrebeljanovića, kasni 14. vek, Muzej Srpske pravoslavne crkve

Muzej srpske pravoslavne crkve u Beogradu čuva originalnu odoru kneza Lazara Hrebeljanovića, a Narodni muzje Kruševac vernu kopiju ovog dragocenog odevnog predmeta iz srednjeg veka.  Reč je o izuzetnom komadu raskošne srednjovekovne odeće za koji se romantično veruje da ga je knez nosio u Kosovskom boju. Međutim, ovako skupocen odevni predmet, jedna vrsta gornje haljine sa rukavima, je oprava u kojoj je knez pošao u susret Tvorcu, odnosno ono naročito vredno ruho u kome se sahranjuje pokojnik visokog roda.

Pouzdano se zna da su kneževi zemni ostaci odeveni u ovu skupocenu odoru nakon prenosa njegovog tela u manastir Ravanicu, Lazarevu grobnu crkvu, krajem 14. veka. Kada 1690. godine dođe do Velike seobe Srba u ondašnju Austriju i Ugarsku, zbeg sa sobom nosi i kneževe mošti sve do Sent Andreje, a potom u Malu Ravanicu, odnosno manastir Vrdnik na Fruškoj Gori. Tokom Drugog svetskog rata, kneževe mošti su prenesene u Sabornu crkvu u Beogradu, a nakon rata je oštećena odora zamenjena novom. U međuvremenu je ovaj dragoceni odevni predmet restauriran i konzerviran.

Rekonstrukcija odežde kneza Lazara Hrebeljanovića, 20. vek, Narodni muzej Kruševac

Napravljena od ručno tkane, skupocene svile u boji starog zlata odežda je protkana motivom afrontiranih lavova. Na dugmadi, načinjenoj od finog prepleta, nalazi se šlem-čelenka sa volvskim rogovima – grb Lazara Hrebeljnovića. Ovaj dragoceni odevni predmet izrađen je u 14. veku u Italijanskom gradu Luka, nema sumnje po narudžbini samog kneza. Odora je u stalnoj postavci oba muzeja. U Muzeju srpske pravoslavne crkve je izložen u vitirini pored Jefimijine „Pohvale knezu Lazaru“ – jedinstvenog pokrova za kneževu glavu na kome je monahinja Jefimija izvezla svoje čuvene stihove pozlaćenom srebrnom žicom na crvenoj svili. U narodnom muzeju Kruševac čini centralni deo stalne postavke srednjovekovnih predmeta.

Pored ove dve dragocenosti, Muzej SPC baštini i metalni pečat kneza Lazara na kome je predstavljen dvoglavi orao sa raširenim krilima. U visini orlovih glava ukršteni su žezlo i mač, a iznad je carska kruna. U desnoj orlovoj kandži je skiptar, a u levoj dve grančice. Na sredini pečata ugravirano je srce i vladarska kruna sa krstom. U donjem delu ukršteni su mač i grančica, u gornjem, s leve strane polumesec sa zvezdom, a sa desne dve zvezde. Okolo je urezan tekst koji preveden sa staroslovenskog glasi: ”Božji, materin, blagoverni, knez Lazar, srpski”.

Video zapis o odeždi kneza Lazara možete pogledati na YouTube kanalu Radio televizije Srbije.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Ekskluzivno iz Njujorka: Manje poznati Leonardovi crteži!

Povodom obeležavanja pet vekova od smrti Leonarda da Vinčija, koje će ove godine ispratiti niz zanimljivih izložbi u svetu, a pre svega ona najveća u Luvru u drugoj polovini 2019, naša saradnica iz Njujorka, profesorka Gorica Lalić Hadžić, poslala nam je ekskluzivan zapis o zanimljivoj izložbi četiri dragocena crteža renesansnog genija, koje baštini Metropoliten muzej u Njujorku. Ovo je prvi u seriji tekstova kojim Artis centar planira da pruži skroman doprinos sećanju na čoveka bez kojeg bi istorija umetnosti bila nezamisliva.

Umetnik, teoretičar i izumitelj Leonardo da Vinči umro je u Amboazu (Francuska), u kraljevskom dvoru Klo Lise, nakon 67. rodjendana, 2. maja 1519. godine. U spomen na pola milenijuma od njegove smrti Metropoliten muzej u Njujorku izložio je Da Vinčijeva četiri retka, krhka crteža iz zbirke muzeja. Ovi radovi su izabrani jer prikazuju Leonardov jedinstveni umetnički postupak i inovativnost poput detaljnih studija gestova, izraza, fizionomije, ali i grotesknosti. Mala kolekcija crteža je smeštena na neočekivanom mestu za radove umetnika Leonardove veličine – u hodniku koji vodi od centralnog dela muzeja prema galerijama evropskih slika 19. veka. Ovakva postavka omogućava da im se priđe vrlo blizu i neposredno sagleda tehnika velikog majstora.

Poznato je da je Leonardo bio levoruk i da je oblikovao senke sa paralelnim linijama povlačeći pero iz donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Desnoruki umetnici obično povlače linije koje se kreću u suprotnom smeru. Njegova tehnika senčenja – takozvani  sfumato – kontinuirano spajanje tonova da se dobije efekat dima, kako je opisao u svojim beleškama 1490-92, često je imitirana od strane mnogih umetnika. Da bi potpuno ispratio svoju kreativnu maštu, bez nepotrebnog zadržavanja na detaljima u samom početku procesa, Leonardo je skicirao brzo, koristeći tehniku u kojoj su spontanost i ključne vizuelne ideje važnije od sitnih, opisnih detalja.

Profil čoveka u tehnici mastila i krede, 1490-94

Leonardo da Vinči, Profil čoveka u tehnici mastila i crne krede, 1490-94, Metropoliten muzej Njujork

Ovde je umetnik počeo crnom kredom da crta profil starijeg čoveka sa karakterističnim odlikama i dugim nosem. U završnoj verziji, elaboriranoj olovkom i tušem, Da Vinči je idealizovao karakteristike fizionomije svog modela na način koji bi bio bliži njegovim herojskim tipovima ratnika, koristeći savršeno ravne linije koje su iscrtavane od donjeg desnog ugla ka gornjem levom. Na ovom crtežu vidimo Leonardovo brzo skiciranje i kreiranje dinamičnog kontrasta pažljivo iscrtanoj kosi i koži.

Studija glave Bogorodice (1510-1515)

Leonardo da Vinči, Studija glave Bogorodice, 1510-15, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je kreirao ovu izuzetno detaljnu studiju u pripremi za sliku Bogorodica i Dete sa Svetom Anom i jagnjetom u pejzažu, koju je doradjivao do kraja svog života, a koja se danas nalazi u Luvru. Crtež u Metropolitenovoj kolekciji, slikan crvenom i crnom kredom, odličan je primer umetnikove čuvene sfumato tehnike. Na ovom crtežu vidimo naročit postupak kombinovanja dve krede tehnikom trljanja kako bi bio kreiran neprimetan prelaz tonova od tamnih senki do intenzivnih svetlina. Tako naslikan lik emituje snažnu skulpturalnost koje se zasniva na naučnim istraživanjima odnosa svetlosti i senke kao posebnog fenomena. Istraživanja ovog crteža su otkrila umetnikovu tehniku paralelnih linija crtanih levom rukom, koje su ublažene u zoni samog lica kako bi se liku dala izvesna eteričnost.

Gušter kao alegorija vernosti (1496)

Leonardo da Vinči, Gušter kao alegorija vernosti, 1496, Metropoliten muzej, Njujork

Na ovom crtežu vidimo neobičan motiv guštera koji spasava zaspalog čoveka od ujeda zmije. Inspirisana dugom tradicijom srednjovekovnih bestijara (knjiga o neobičnim životinjama i mitskim bićima) u kojima se životinje predstavljaju kao simbolima ljudskih mana i vrlina, Leonardo slika predstavu koja simbolizuje vernost.

Kao dvorski slikar milanskog vojvode Ludovika Sforce, na čijem dvoru je boravio dugih 17 godina, Leonardo je često kreirao scenografije i kostime za pozorište, kao i kratkotrajne dekoracije za različite javne priredbe. Znamo da je ovaj mali crtež skica za medalju ili broš, ukras za pozorišni kostim, jer na poledjini papira su nacrti i zabeleske za predstavu – jednu vrstu mjuzikla – La Comedia di Danae, Baldasara Takonea.

Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorode malom Hristu (1482-85)

Leonardo da Vinči, Skica za oltar sa Poklonjenjem Bogorodice malom Hristu, 1482-85, Metropoliten muzej, Njujork

Leonardo je na ovom blistavom crtežu istraživao nekoliko ideja za kompoziciju oltarske slike na kojoj su prikazani Bogorodica, Hrist i Sveti Jovan Кrstitelj kao sasvim mala deca. Na skici vidimo pet crteža koje je majstor odvojio okvirima. Raspored na onom centralnom najbliži je slici poznatoj pod imenom Bogorodica među stenama, koja je naslikana u dve verzije od kojih se jedna čuva u Luvru, a druga u Nacionalnoj galeriji u Londonu. Izuzetno je zanimljiva razrada poza novorodjenčadi na ovim skicama. Leonardo koristi srebrnu olovku koja daje svelte, sivkaste efekte, ali i klasičnu olovku i smeđi tuš koji omogućavaju efekte kjaroskuro, što stvara utisak dramatičnosti i živog pokreta. Način na koji je izradio ove skice evociraju Leonardove sopstvene beleške iz 1490-92, u okviru kojih savetuje umetnicima da “kompoziciju skiciraju brzo, ne završavajući udove previše.”

dr Gorica Lalić Hadžić,

profesor francuske književnosti na Univerzitetu Montkler, Nju Džersi, SAD

©Artis Center 2019