post

Artisova jelka ili o godini za nama

Kada se primakne taj 1. januar, kao trenutak u kome prepoznajemo hronološki početak jednog novog ciklusa, nekako je prirodno napraviti rezime protekle godine. Mi smo sve vreme, onako lakonski, bili ubeđeni da smo manje radili tokom 2018. nego što je to bio slučaj sa 2017, a onda smo seli da složimo foto dokumentaciju za potrebe ilustrovanja ovog teksta i… skoro se zapanjili!

Činjenica da je u ovoj godini, sa kojom ćemo se za koji sat zauvek oprostiti, bilo manje naših tematskih šetnji stvorila nam je iluziju da je bilo i manje aktivnosti. O, kako smo se prevarili! Uostalom, ne verujte nam ništa na reč. Zavirite u Artisov kalendar 2018, po mesecima.

Usput, imajte na umu da ovde ne vidite sve ono što se pojavilo u Artisovom onlaj magazinu, koji smo pokrenuli početkom 2018, te brojne konsultacije koje smo pružili muzealcima, umetnicima i drugim saradnicima u ovoj godini, a ni deo aktivnosti vezanih za Nacionalni komitet Međunarodnog saveta muzeja – ICOM Srbija u čijem radu aktivno učestvujemo.

Naposletku, žalimo da se zahvalimo svim saradnicima, prijateljima, pokroviteljima i našoj vernoj publici – Artisovcima! Uz najlepše želje za jednu neponovljivu, kreativnu 2019. i podsetnik da se lepota umnožava isključivo deljenjem!

JANUAR

Godina nam je počela rekonstrukcijom srednjovekovnih jela na temelju Artisovog nagrađenog projekta “Živeti prošlost”, a u saradnji sa Blic Ženom za potrebe specijalnog, prazničnog editorijala ovog najtiražnijeg nedeljnika u zemlji.

Ovaj broj Blic žene je doslovno planuo, ali mi smo uspeli da jedan manji tiraž poklonimo vernim Artisovicma na našim tradicionalnim Svetosavskim pričama.

Krajem januara smo se družili na Svetosavskim pričama u Share Square prostoru u Savamali uz Pelivanove kolače inspirisane preporukama Svetog Save o ishrani, te razgovarali o monaškoj trpezi u srednjem veku, zabranama, tabuima, verovanjima.

FEBRUAR 

U februaru smo se ponovo okupili u Share Square u Savamali da razgovaramo o afrodizijacima u ishrani, o njihovim predstavama u umetnosti i kulturnoj istoriji. Pelivan nas je počastio čokoladnim delicijama posutim pravim, jestivim zlatom.

MART

U martu smo na poziv organizacionog odbora Međunarodne konferencije BITCO učestvovali u radu ovog važnog skupa u čijem fokusu je bio delikatan odnos turizma i kulturnog nasleđa. Bila je to prilika da internacionalnoj stručnoj publici predstavimo Artisove “Gurmanske priče Srbije 1 i 2”, te da uzmemo učešće u radu Okruglog stola na kojem su iznesena iskustva vezana za promociju kulturnog nasleđa Srbije instrumentima kulturnog turizma.

APRIL

U aprilu smo gostovali u Jevrejskoj opštini Subotice, kod naših dragih Magishovki, i uz tradicionalne jevrejske poslastice održali predavanje “Gozba Esterina: Povest o ženi Jevrejki i hrani koja pripoveda istoriju”.

MAJ

Početkom maja smo sa Artisovcima otkrivali tajne Avale u čarobnom, sunčanom danu koji je mirisao na ruže i istoriju.

Sredinom maja je započela naša velika avantura – otvorena je multimedijalna izložba Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Kruševcu, koju smo realizovali sa kolegama iz Narodnog muzeja Kruševac.

Usledili su prateći programi izložbe “Duh malih stvari” i mi smo kruševačkoj publici u Noći muzeja predstavili kolač “Jelisaveta” i video zapise kustoskog vođenja kroz izložbu.

Krajem maja nas je put odveo na Prolećnu školu muzeologije u Piranu, Kopru i Trstu u organizaciji Univerziteta Primorska, Slovenskog kulturnog foruma i Evropske muzejske asocijacije.

JUN

Početkom juna smo učestvovali na još jednoj Food Talk regionalnoj konferenciji u Novom Sadu sa pričom o ishrani u doba Nemanjića, zasnovanoj na istraživanjima u okviru projekta “Živeti prošlost”.

U junu smo na poziv Deska kreativna Evropa sa kolegama iz Srbije razgovarali o kulturnom turizmu i kulturnom nasleđu.

Krajem juna smo izvanrednom radionicom, koju je koordinirala kneginja Jelisaveta Karađorđević, zatvorili izuzetno posećenu izložbu “Duh malih stvari” u Kući Simića u Kruševcu.

JUL

U julu je Artisova “Poslastičarnica” gostovala u vrtu Galerije Matice srpske i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu u okviru tradicionalnog Leta u vrtu galerija. Uz makarone sa limetom i borovnicom, koje su stigle iz pančevačke poslastičarnice “Anči kolači”, i osvežavajući koktel od limuna i zove, razgovarali smo o slatko-gorkom ukusu cveća u umetnosti i gastronomiji.

AVGUST – SEPTEMBAR

Obimne pripreme su obeležile avgust, a da bismo u septembru naše kolege iz najveće italijanske asocijacije istoričara umetnosti Sala delle Asse gotovo dest dana vodili tragom kulturnog nasleđa Srbije. Veliki projekat, ali i ogroman ponos!

OKTOBAR

Početkom oktobra smo verne Artisovce odveli na sjajnu izložbu “Maison Barilli Belgrade/New York” u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog u Novom Sadu. Neizmerno uživanje u stručnom vođenju našeg mladog kolege Stefana Žarića, autora postavke, i promociji njegovog nagrađenog rada o modnim ilustracijama Milene Pavlović Barili.

U oktobru smo po drugi put učestvovali na tradicionalnom Jesenjem festivalu jevrejske kulture u Subotici sa predavanjem “Žena kao tajni “začin” jevrejske kuhinje” i obavezne kolače 🙂

Krajem oktobra smo završili rad na međunarodnoj onlajn izložbi “Verujem, dakle jesam” u okviru saradnje sa Pokrajinskim muzejom Maribora. Naš prilog o Beogradu i Svetoj Petki našao se na web platformi, na dva jezika, i tako postao dustupan najširoj publici.

NOVEMBAR

U novembru su svi naši napori u istraživanju gastronomskog nasleđa, kao posebnog oblika nematerijalnog kulturnog nasleđa, krunisani pozivom Evropskog instituta za gastronomiju da učestvujemo na 12. Međunarodnom simpozijumu u Turu.

DECEMBAR

U decembru smo na poziv asocijacije “Mladi za turizam” učestvovali na 8. Mesecu edukacije sa temom gastronomsko nasleđe i kulturni turizam.

Radni deo godine smo završili seminarom “Muzej i komunikacija” u saradnji sa Istorijskim muzejom Srbije. Seminaru je prisustvovala prava muzejska Srbija u malom i reč zadovoljstvo zapravo ne opisuje sve one divne stvari koje su se tih dana dešavale u Istorijskom muzeju Srbije i Domu Jevrema Grujića.

© Artis Center 2018

post

Maga Magazinović ~ Kraljevskim hodom ispod duge

Marija Maga Magazinović  (1882–1968)

„Znam da nisam neka krupna ni važna ličnost“, zapisala je pre više od pola veka, kao da se izvinjava čitalačkoj publici, Marija Maga Magazinović u autobiografskom rukopisu, koji će biti štampan tek 2000. godine. Zakasneo, kao i priznanja koje je ova izuzetna žena nesumnjivo zaslužila još za svog dugog i plodnog života, Maginom rukom ispisan „Moj život“ (Clio, Beograd) autentično je, vanredno sveže i pitko štivo. To je uzbudljiva pripovest o jednoj epohi u istoriji Srbije i Evrope, ali i jednoj izuzetnoj ženi koja nije prema sopstvenom sudu bila lepog lica i ruku, ali je znala da se „u igri, ozari i učini lepšom“.

Marija Magazinović, kći vredne i mudre Stanke i temperamentnog terzije Riste, koji je voleo epske pesme i ljubavne romane, bila je žena kraljevskog hoda i raskošnog uma. Plesačica sa savršenim osećanjem za pokret, diplomirani filozof i pisac istančanog senzibiliteta, a pre svega disciplinovan „vojnik“ sa najdubljom verom u važnost socijalne pravde i jednakosti među polovima. Zahvaljujući tim svojim kvalitetima Maga Magazinović je bez stvarnog nauma da zauzima neko mesto u istoriji Srba, upisala sebe i svoje pregnuće u temelje ne samo srpske, već i svetske istorije feminizma, socijalizma, prosvete, novinarstava, igre, psihijatrije….

“Suknja” među policama s knjigama

Bila je prva žena koja je u statusu redovnog studenta diplomirala 1904. na Beogradskom Univerzitetu, i to ne zato što je htela da sprovede neku feminističku revoluciju, već zato što je smatrala za nepravedno da neko ko sluša tolika predavanja i polaže ispite, kao što je to onda bio slučaj sa vanrednim studentima, nema i pravo da dobije diplomu i zvanje. Po sticanju diplome u klasi legendarnog profesora Brane Petronijevića, zaposlila se preko leta 1905. godine kao prva žena bibliotekar u Narodnoj biblioteci. Iako su se muški bibliotekari mrštili na pojavu „suknje“ među policama sa knjigama, Maga je na preporuku književnika Milovana Glišića, koji je bio oduševljen njenom načitanošću, stigla u zgradu na Kosančićevom vencu.

Maga Magazinović je bila avngardna u svakom pogledu.

Uveliko je u to vreme glumila u Radničkom društvu „Abrašević“, išla na studentske igranke i svetosavske balove, sama šila skromne toalеte od cica i porheta, i bila strasno zaljubljena u svog školskog druga, utemeljivača likovne kritike u Srbiji, slikara Branka Popovića. Skromnog imovinskog stanja, duboko i toplo vezana za mnogobrojnu porodicu Magazinović sa užičke Carine, koja se silom nužde 1896. preselila u Beograd, Maga je hitala da dođe do posla i pomogne svojim roditeljima i mlađoj braći i sestrama. Tako je, trbuhom za kruhom, za akontaciju od dva zlatnika, stigla na mesto novinara i urednika „Ženskih strana“ u najstarijoj dnevnoj novini na Balkanu – Ribnikarovoj „Politici“. Kao prva žena novinar u srpskoj istoriji, ispisivala je 1905-1906. feljtone, komentare i vesti o važnosti obrazovanja ženskinja, društvene i političke emancipacije nežnijeg pola. Njene „Ženske strane“ bile su prostor za najnovije vesti iz sveta nauke, kulture i politike, a ne neki sladunjav pregled modnih krpica i kozmetike. Ovakva Magina uređivačka politika izazivala je Vladu Ribnikara da šeretski zadirkuje Magu kao jednu od onih pobornica ženskih prava koja će se prvom zgodnom prilikom udati i postati uzorna supruga nekog srpskog oficira. Maga se nikada nije naljutila na gazda Vladu čije su se „prognoze“ pokazale netačnim, jer se Magazinovićeva nikada nije udala za oficira, pa ni za Srbina, a u „Politici“ se zadržala sve do časa dok nije dobila posao „klasne učiteljice“ u Višoj ženskoj školi. Tako je počelo ispunjenje Maginog sna da bude nastavnik, i da celu sebe utka u ono što je smatrala „najsvetijom od svih dužnosti“ – vaspitavanje i podučavanje mladog naraštaja Srpkinja.

Ako u Maginim odlukama da stupi na posao u Narodnoj biblioteci i „Politici“ nije bilo „revolucionarne“ namere, upis na Pravni fakultet i borba za pravo da se polaže profesorski ispit plod su pobune protiv polne diskriminacije. Pravni fakultet je početkom 20. veka bio poslednji muški bastion na Beogradskom Univerzitetu, a najveći Magin protivnik da upiše studije bio je znameniti Slobodan Jovanović. Maga je prava upisala, baš kao što je upornim podnošenjem molbi ondašnjem Ministarstvu prosvete izdejstvovala da polaže profesorski ispit.

Plave čarape i trčanje ispod duge

Sve je u životu Marije Magazinović plod istinske vere i velikog samopregornog rada. Od trenutka kada je u šestoj godini, sva umivena suzama, još neveštim ručicama štrikala čivit plave čarape za oca Rista, koji je obećao da će je pre vremena upisati u osnovnu školu samo ako za dana ištrika te čuvene čarape, čitav je Magin život jedno sudbinsko štrikanje unikatnog uzorka u mnogo širem društveno-istorijskom kontekstu. Od malena je Maga bila svesna svake vrste diskriminacije, a njen sopstveni feminizam je počeo onog dana kad joj u igri nije bilo dozvoljeno da postane hajdučki harambaša, jer je, iako najbolja, bila devojčica.

Rodonačelnica modernog baleta.

„Ja od tada usrdno trčim ispod duge da postanem dečak i harambaša“, ispisuje Magazinovićeva najstarija sećanja na sitne društvene nepravde.

Vremenom, u borbi za sticanje društvenog statusa, a posebno u nastojanju da se usavršava, ali i da u zaostalu srpsku sredinu implementira najnovije pedagoške metode kada je u pitanju igra, plastika i ritmička gimnastika, pokazali su joj kakvi sve oblici diskriminacije postoje. I pored činjenice da je bila jedna od retkih fakultetski obrazovanih žena, te da je nemački jezik praktično govorila kao srpski, bavila se glumom, igrom i pedagoškim radom, Maga nikako nije uspevala da dobije državnu stipendiju kako bi otišla na usavršavanje u Nemačku. Nije bila ni kći, ni sestra, ni žena nekog uglednog političara ili poslovnog čoveka. Dolazila je iz skromne, siromašne porodice. Bio je glas da je socijalistkinja, a zbog prevođenja na početku 20. veka čuvene studije Elen Kej „Stoleće deteta“ u kojoj se autorka otvoreno suprotstavljala brakovima iz interesa, zaradila je skandaloznu etiketu „pobornice slobodne ljubavi“. Iako je malo verovatno da je čak i u ondašnjoj patrijarhalnoj Srbiji bilo moguće sresti još jednu tako skromnu i u suštini vrlo čednu i krotu devojku kakva je bila Magazinovićeva, njena nesalomiva upornost da se bori za svoje ideale metodom „tiha voda breg roni“ obezbedila joj je titular feministkinje i bundžije. Shvativši da kao takva nikada neće dobiti državnu stipendiju, Maga je uz ogroman prekovremeni rad i davanje privatnih časova, na specijalizaciju prvo u Minhen 1909, a zatim u Berlin iste godine otišla, kako sama piše, „o svom ruvu i kruvu“.

Sa učenicama obučenim u narodne nošnje.

Često i po čitav dan na jednoj kifli i šolji bele kafe, koji sleduju zakupce skromih sobičaka u berlinskoj studentskoj četvrti, Maga neumorno upija sva znanja i veštine koje nudi taj veliki zanosni svet stranih visokih škola i evropske umetnosti. Prolazi bez problema audiciju u plesnoj školi Isidore i Elizabete Dankan, kao i onu glumačku u avangardnom teatru Maksa Rajnharta gde će upoznati i ljubav svog života – slavistu Gerharda Gezemana. Koju godinu kasnije, ocenjujući je kao izuzetno talentovanu, na usavršavanje Magu primaju i vodeći evropski stručnjaci za pokret, plastiku i ritmičku gimnastiku – Minet Vegman, Žak Delkroz i Rudolf fon Laban. Od jutra do mraka je na časovima, a u sitan večernji sat u pozorištu gde i po nekoliko puta gleda predstave u kojima glavnu rolu igra tada vrlo popularan glumac Aleksander Moisi. Sama krpi svoje pocepane cipele, stavljajući u njih uloške od kartona, kako bi i poslednji fenig sačuvala za karte u teatru ili koncertnoj dvorani. Njen istinski zanos umetnošću je snažniji od siromaštva, hladnoće i gladi. Osenjena tom velikom stvaralačkom vatrom sitna i mršava Maga na izmaku treće decenije života zanela je šest godina mlađeg Gezemana, koji je uz nju i Borinu „Koštanu“ naučio srpski. Tako je preko jedne izuzetne žene Gerhard Gezeman strasno zavoleo i njen zavičaj. Zavoleo ga toliko da je prešao u pravoslavlje, zaposlio se u Prvoj muškoj gimnaziji u Beogradu uoči Prvog svetskog rata, i napokon 1915, bez dvoumljenja pošao sa srpskom vojskom i narodom na put smrti preko ledom okovanih albanskih planina.

Bitka za sopstveni razum

Po povratku iz Nemačke, Maga sa prijateljicom Zorom Pricom otvara 1910. Školu za recitaciju, gimnastičku plastiku i strane jezike. Ova avangardna škola koju pohađaju mnoge beogradske devojčice nikada nije dobila punu društvenu podršku, niti moćne mecene iako su iz nje izašli neki od najpoznatijih baletskih igrača, među kojima i višestruko darovit Lujo Davičo. To Magu Magazinović nije obeshrabrlo. Duboko uverena da će moderni balet i u Srbiji jednog dana naći svoje mesto, a da je telesno vaspitanje od esencijalne važnosti za duhovni rast, Maga je sa svojom školom istrajala sve do 1935. godine. Igra joj je pomogla da prevaziđe velike tragedije svog života – preranu smrt jednogodišnjeg sina Haralda-Rajka 1916. i bolan razvod sa Gezemanom iste godine, nakon što otkrije da njen muž već neko vreme ima ljubavnicu. Magin život sa Gezemanom, njihova duboka, ali i tragična ljubav koja se okončava rađanjem njihovog drugog deteta – kćeri Rajne 1917. godine, istinski je roman koji čeka svog pisca. U dubokoj depresiji tih teških godina Maga u Švajcarskoj bije možda najsloženiju i najtežu bitku svog života-bitku za sopstveni zdrav razum. Slobodoumna i hrabra, ona je prva žena u Srbiji koja iskreno i bez uvijanja ispisuje stranice o svojoj dubokoj depresiji na ivici suicidnosti, i činjenicu da je švajcarski psihijatri tri meseca vrlo uspešno leče uz pomoć tada najsavremenijeg metoda autosugestije. Bijući bitku za svoje načeto duševno zdravlje, Maga istovremeno bije i bitku za život svoje ćerkice, koja oboljeva od „Španske groznice“ tokom epidemije 1917-1918 koja je odnela nekoliko stotina hiljada života širom planete. Po završetku rata, sa malim detetom na rukama, sama, zrelija i neuporedivo snažnija vraća se da čitavu sebe ugradi u pedagoški rad vezan za igru, na tlu svoje otadžbine.

Maga kao majka devet Jugovića .

„Od svih žena koje se bave novom umetničkom igrom najviše stvaralačkog dara sam našao kod Meri Vigman i Mage Magazinović“, prenela je 17.maja 1925. godine „Politika“ reči Rudolfa fon Labana, čuvenog evropskog koreografa, profesora i teoretičara plesa. Nažalost, kao i mnogo puta pre toga, ova visoka ocena se odbila o malu, kulturno nedoraslu sredinu čiji mentalitet plastično oslikava u „Novostima“ februara 1927, Milica Jakovljević Mirjam, pišući prikaz jednog od Maginih koncerata: „Samo zato što je naša gđa. Maga Magazinović mi ne umemo da je ocenimo po zasluzi. Da je to isto izvodila neka strana ritmička grupa, mi bismo kazali da je to savršeno, jer smo uvek skloni da verujemo da su  ritmika i balet bolji kada dolaze iz inostranstva.“

Marija Maga Magazinović je preminula 8. februara 1968. godine u Beogradu. Njen mali legat koji čine fotografije, dokumenta i lični predmeti čuva se u Muzeju grada Beograda. U Srbiji sa izuzetkom jedne ulice u Maginom rodnom Užicu, nigde ne postoji nikakvo obeležje koje bi podsećalo na ovu izuzetnu ženu i njen nemali doprinos srpskoj kulturi i istoriji. Maga Magazinović je na stid svog roda otšetala u zaborav svojim čuvenim krаljevskim hodom, prošavši pre toga mnogo puta ispod duge.

 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

Fotografije@Muzej grada Beograda

© Artis Center 2018