post

Praznik u Kruševcu ili o putešestviju jedne izložbe

U čuvenom filmu Vilijama Vajlera “Praznik u Rimu” iz 1953. princeza En (Odri Hepbern) bežeći od strogih protokola pod pseudonimom Anja Smit, obilazi večni grad. Kad joj se u toj avanturi pridruži novinar Džo Bredli (Gregori Pek) nastaje jedna od najlepših filmskih priča. Kruševac nije Rim, ali sve ono što se događalo tokom pripreme i otvaranja izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, realizovane u saradnji Artis centra i Narodnog muzeja Kruševac, na trenutke je podsećalo na osnovnu Vajlerovu ideju o plemkinji koja želi da živi kao sav ostali svet. I naša kneginja je na čas pobegla (ili je to barem pokušala) iz uobičajene slike koju javnost ima o njoj, a da bi otkrila gotovo nepoznatu dimenziju svoje ličnosti – onu stvaralačku. U tom kreativnom begu iz svakodnevice okupila je jedan sjajan tim koji je zajedno sa njom uživao u prazniku u Kruševcu. Za razliku od avanture filmske princeze En, koja je kratko trajala, kruševačka priča živi sve do kraja juna ove godine. A, posle… posle ćemo videti.

Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića, kneginja Jelisaveta Karađorđević i Tamara Ognjević, autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”, ispred Kuće Simića u Kruševcu uoči otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja 2018. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Istoričari umetnosti retko pišu autobiografije, a još ređe ispovesti o svojim profesionalnim aktivnostima. U suštini šteta, jer bi, ako ništa, kolegama otkrili sa kakvim su se sve izazovim sretali radeći pojedine projekte, a pre svega – izložbe. Ljudi koji me poznaju, znaju odlično da od svih aktivnost koje podrazumeva moja struka najmanje volim izložbe! Može da zazvuči blasfemično, ali za mene je izložba najsloženija, najzahtevnija disciplina unutar svih aktivnosti koje jedan istoričar umetnosti može da preduzme u svojoj karijeri. To je, primarno, skup sport. Svaka izložba koja nema obezbeđen odgovarajući fond iz kojeg će biti finansirana je unapred osuđena na “poštapalice”, “krpež”, mnogo muka i glavobolja. Kako je u međuvremenu kod nas postala moda da se svaki čas nešto kači po zidovima gde god ko stigne (a prostora je mnogo i zaista su kojekakvi), problem se dodatno usložio. Neselektivnost, nedostatak pažljivo osmišljenog, da ne kažem elaboriranog, koncepta, manjak sredstava, neuslovni prostor bez valjane logistike i eto stresa bez granica. Otuda izuzetno retko posegnem za izložbom kao opcijom, a pogotovu u eri u kojoj mi savremene tehnologije dozvoljavaju da to zapravo ne radim.

Kako se onda uopšte dogodila izložba Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Narodnom muzeju Kruševac?

Skoro pa slučajno!

Kustos i umetnik – Tamara Ognjević i kneginja Jelisaveta u inscenaciji kneginjinog buduara u Kući Simića, koja čini jednu od dve izložbene celine, a u kojoj se našlo 37 predmeta iz kneginjinog beogradskog stana. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Sredinom prošle godine sam dobila poziv od moje dugogodišnje prijateljice kneginje Jelisavete da pomognem u istraživanju i sređivanju njenog legata. Poznajemo se gotovo tridest godina. Kao mlad novinar sam davnih 80-tih godina prošlog veka bila među prvima koji su intervjuisali kneginju nakon njenog povratka u zemlju. Na prvi pogled smo, kako bi to rekla savremena omladina – “kliknule”, i to prijateljstvo u nepromenjenom intenzitetu traje već koju deceniju. Prihvatila sam da pomognem oko popisa i istraživanja pravog mora predmeta, fotografija, knjiga, pisama, slika, tekstila, porcelana, nakita … ukratko, celog jednog vrlo uzbudljivog, izazovnog života osobe koja zna svoje poreklo od 6. veka i po ženskoj i po muškoj liniji, a da ne pričamo šta je sve sama doživela u sopstvenom veku. U tom istraživanju i sitematizaciji vanredno zanimljive građe, naišla sam na kneginjine crteže, fotografije koje snima na svojim putovanjima, te zanimljive umetničke intervencije u kojima beskrajno uživa. Slučaj (u koji ne verujem, sve je vrlo namerno!) je hteo da ona nekoliko reprodukcija tih svojih radova pokaže kolegama u kruševačkoj Kući Simića ovog marta tokom kratke posete u okviru jednog privatnog putovanja. Reč po reč, i eto radosti ovom istoričaru umetnosti!

Timski rad je čudo, a pogotovu kad ekipa funkcioniše kao švajcarski sat. Na fotografijama sleva na desno: 1) Tamara Ognjević i Zorana Drašković oblače lutku u kneginjinu odeću, kreirajući avatara; 2) Dragan Bakić poistavlja kneginjine umetničke radove u centralnoj prostoriji; 3) pažljivo poređani parovi slika i fotografija za postavljanje; 4) Vesna Bogdanović postavlja cveće; 5) Rade Bogdanović namešta banere na prednjoj fasadi Kuće Simića. Foto@Tamara Ognjević i Vesna Bogdanović

Od inicijalne ideje do momenta u kojem shvatam da sedim u kombiju koji izložbu od preko 60 eksponata vozi autoputem ka Kruševcu protekao je, čini mi se, treptaj oka. Dobro, možda dva treptaja. Nas troje stisnuti na prvom sedištu – vozač, tehničar i ja. Nad Šumadijom se valjaju olujni oblaci. Zapara i intenzivni miris lipa, zove i majskih ruža. Skoro pa omamljujuće. Trenutak u kojem s kneginjom pakujem slike, delove Demidof servisa za čaj, fotografije, njenu haljinu i šešir, te veliki pirotski ćilim iz 20-tih godina prošlog veka sa motivom grba Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, izgleda kao da se dogodio pre nekoliko godina, a ne dva dana ranije. Koliko smo samo puta sišli i popeli se od njenog stana na petom spratu do prizemlja i nazad! Zgrada bez lifta, a entuzijazam ne opada.

Najzahtevniji deo postavke – inscenacija kneginjinog buduara. Zamišljena kao mikro isečak iz kneginjine svakodnevice, odnosno simulacija prostora u kakvom ona zaista živi i stvara, ali i svojevrsno mesto koje pruža uvide u prošlost, porodicu, navike jedne složene, javne ličnosti, buduar je nesumnjivo bio najteži poduhvat. Međutim, kad je kneginja stigla u Kruševac i zavirila u ovaj prostor, jednostavno je rekla – Jedino što su zidovi druge boje, ali sve ostalo je kao kod kuće. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Ako pakovanje izložbe izgleda kao da se dogodilo razmerno davno, namensko fotografisanje eksponata i same kneginje, video zapis napravljen za potrebe izložbe na njenoj terasi u času dok cvetaju limun i sitne ruže, a patuljaste jabuke i jagode lagano zre, deluju kao događaj iz nekog prošlog života. Nasmejani Vuk Nenezić i tihi Sloba Polić iz VR Photo Teama su bili savršeni partneri u ovom umetničkom “zločinu”, podjednako koliko i nezamenljivi dizajner Vuk MIlosavljević i njegova supruga Dragana, autori kompletnog vizuelnog identiteta izložbe. Toliko smo dobro komunicirali da je to nemoguće rečima opisati. Ta fina frekvencija uzajamnog razumevanja, podrške, spremnosti da se brzo reaguje bez obzira na doba dana ili noći, pretvorila je standardnu glavobolju timskog rada u poeziju, pa me niko neće pogrešno razumeti kad kažem da su mi svi ti ljudi preko noći postali kao porodica.

Postavka od 27 umetničkih radova u centralnom prostoru Kuće Simića zasnovana je na jedinstvenom narativu koji pripoveda kneginjin put od zadatih okolnosti u kojima je rođena ka ličnom izboru i stvaralaštvu kao refleksu tog izbora. Reč je o radovima izabranim između nekoliko stotina dela nastajalih u periodu 2015-2017. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Kruševački deo tima je takođe funkcionisao kao švajcarski sat. Najfiniji “lonžin”. Dramski preludiji svojstveni koleginici, a pre svega dragoj prijateljici, Zorani Drašković Kovačević, kustosu Kuće Simića, dali su celom procesu onu iskru bez koje ova priča ne bi imala draž. Beskrajno duhovita, na trenutke na ivici nervnog sloma, ali u svakom času brzomisleća, besprekorno stilizovana i spremna na selfi, učinila je da se doslovno tri dana slatko smejem. Izložba je u Kruševac stigla na njen rođendan 14. maja, pa smo zapravo sve vreme radili u svečarskoj atmosferi – na sve strane buketi cveća, mahom fantastičnih ruža, kolačići, čokoladice, čestitke, pokloni … Ipak, sve bi bilo drugačije bez Vesne Bogdanović, te tihe, stamene žene zlatnih ruku za koju kolege ne kažu tek onako da joj je muž vrhunski majstor, ali da je ona bolji majstor od njega. Dok smo Zorana i ja strizale ušima, sevale obrvama, galamile oko toga zašto ovako, a ne onako, Vesna, kustos-pedagog Kuće Simića, je kuvala kafe, sređivala banere, iznosila stolice, raspoređivala cveće i brisala znoj i suze dvema euforičnim kreativkama. Znate ono kad kažu da je neko dobri duh priče, e Vesna je baš to – vila Dobrila!

Kad stigne “inspekcija”: Sleva na desno: Zorana Drašković, Goran Vasić, direktor NM Kruševac, dr Biljana Djordjević, NM u Beogradu, Vesna Bogdanović, dr Dušica Bojić, direktor Istorijskog muzeja Srbije, Dragan Bakić (stoji iza dr Bojić) i Tamara Ognjević. Na ekranu kneginja Jelisaveta. Foto (selfi)@ Zorana Drašković Kovačević

Dolaskom Dragana Bakića, tehničara kruševačkog muzeja, postavka je izbrušena kao najfiniji dijamant. Nije bilo toga što ne može, a Draganovo iskusno oko je zapažalo detalje koje ja ne bih uočila ni posle trosatnog gledanja. Kad je stigao Vesnin suprug Rade da zategne velike banere i omogući njihovo lako postavljanje, ja sam već potpuno relaksirano pila kafu na tremu Kuće Simića iako katalog još nije bio završen, a Zorana je predviđala grad, gromove i smak sveta u popodnevnim časovima uoči otvaranja izložbe.

Negde, tik iza podneva, u Kuću Simića, na svom putu iz Raške i nastupa na tamošnjoj manifestaciji “Muzeji za 10”, ušetale su direktorka Istorijskog muzeja Srbije, dr Dušica Bojić, i naša drugarica, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, dr Biljana Đorđević, pa je izložba u najboljem smislu te reči doživela pretpremijeru. Dve iskusne, stroge i vrlo zahtevne muzealke su pogledale postavku i, bez sentimentalnosti i lažnog dodvoravanja, izjavile – Pa, ovo je sjajno!!!

Kad se s osmehom na licu komplimentima pridružio i Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, bez čijeg blagoslova i pune podrške bi ceo poduhavt bio nemoguć, mogle smo da odahnemo.

Kuća Simića dupke pune na otvaranju, a prvi kustos izložbe – kneginja lično. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Duša me boli što neka kamera nije snimila izraz naših lica u tom času, a naročito što kneginja ne beše još uvek stigla u Kruševac, jer to je onaj poslednji i najteži test koji je trebalo proći. To nas, naravno, nije sprečilo da popijemo još jednu Vesninu kafu, te okrenemo šolje iz kojih saznadosmo o budućim udajama (neki, nećemo ih imenovati), putovanjima, dobicima na lutriji, i, što je najvažnije, da oluje svakako neće biti u vreme otvaranja izložbe. Zorana, veliki diplomata i nepopravljivo spadalo, će negde oko ponoći istog dana šarmantno izjaviti:“Ja naivna sve vreme očekujem provalu oblaka, a ustvari ne shvatam da je oluja stigla u drugačijem obliku koji se zove tajfun Tamara!”

Kad je kneginja kročila u Kuću Simića u popodnevnim časovima iz kruševačke štamparije “Sigraf” je stigao katalog – besprekorno odštampan i bigovan, sa svim “pogođenim” bojama. Višenedeljni rad našeg prevodilačkog (Stela Spasić, Svetlana Janković), fotografskog (Vuk Nenezić) i dizajnerskog (Vuk i Dragana Milosavljević) tima je dobio svoju opipljivu formu. I to vrhunsku!

U međuvremenu je sve u Kući Simića ispolirano do visokog sjaja, postavljene stolice za konferenciju za medije, prvu takvu u istoriji kruševačkog muzeja, gosti nahranjeni i napojeni, pa čak ostalo i sat vremena za predah i promenu garderobe.

Konferencija za medije, prva takve vrste u iskustvu kruševačkih kolega, protekla je kao savršeno koordiniran ples. Već u prvim večernjim časovima su se pojavili prvi tekstovi i emisije. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team

Kada je u 18 časova počela konferencija za medije temperatura u Kući Simića je naglo krenula da raste. Nemalu nervozu je unela spoznaja da prvi put jedna izložba u našoj zemlji ima live streaming, odnosno da će publika širom sveta posredstvom interneta i naših partnera iz VR Photo Team-a biti u prilici da svaki pokret i ceo nastup prati u realnom vremenu. Dakle, kao pozorište – ne sme biti greški, sve mora da bude dobro koordinirano, jer nema prilike za reprizu. Vazdan nasmejana i spontana kneginja je novinarima priredila ekskluzivno vođenje kroz postavku, lično im pokazala svaki predmet, strpljivo odgovorila na sva pitanja. Naravno, ona koja se tiču umetnosti. Kao iskusan PR menadžer i dugogodišnji novinar bila sam svesna rizika zasnovanog na činjenici da će novinare interesovati aktuelna priča o kneginjinoj unuci i sudskom procesu koji već neko vreme potresa čak i velike medije u Americi (pa kud neće interesovati domaće žurnaliste, bilo bi neprirodno), međutim svi su bili na takvoj visini zadatka – večeras razgovaramo samo i isključivo o umetnosti. Veliko poštovanje za kruševačke novinare, iako Artis centar jako dobro sarađuje s brojnim novinarima i medijskim kućama u zemlji, novinari Kruševca su pokazali izuzetan profesionalizam, a pre svega poštovanje prema svemu što je u Kući Simića s velim trudom rađeno i urađeno.

Kuća Simića 15. maja uveče pretesna za sve posetioce. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

I zaista, udarna i najvažnija vest te večeri je bila da je ovo kruševačka izložba, a ne neki gostujući program, da se stvaralaštvo kneginje Jelisavete, prvi put stručno obrađeno i prezentirano, pojavljuje baš u Kruševcu u prostoru kojim upravlja Narodni muzej Kruševac.

Kneginja Jelisaveta je, posmatrajući brojne posetioce te večeri u Kući Simića, izrekla jednu zanimljivu misao: “Ja ustvari nisam iznenađen što smo počeli prezentaciju izložbom u Kruševcu. Ovo je grad vrlo moćnih žena u prošlosti, a ne promiče mi interesantna analogija da je kneginja Milica, supruga kneza Lazara, imala 7 kćeri dok ja imam 7 unuka.” E, sad ne verujem da je kneginja Milica potpisivala bilo šta drugo osim državnih dokumenata i pisama, ali naša kneginja je te večeri potpisala na desetine kataloga, slikala se i ćaskala sa Kruševljanima ne skidajući osmeh s lica. Ono što publika pak ne zna, a ja eto mislim da treba da zna, jeste da je kneginja posebno izabrala haljinu koju će te večeri nositi, te da je kao esteta i osoba izuzetnog ukusa, veoma vodila računa da i njena toaleta bude harmonična sa vizuelnim identitetom izložbe. Zorana i ja, s druge strane, nismo ugovarale sinhronu crno-belu odevnu kombinaciju, ali smo valjda toliko bile na istoj frekvenciji usled zajedničkog rada da se taj spontani odabir odigrao kao da je dogovoren. Kako god, izložba je otvorena, a živi prenos je rezultirao morem poruka na sve naše mobilne telefone i moram da kažem da sam te večeri otišla na spavanje umorna i užasno ponosna.

Otvaranje se moglo pratiti preko live streaminga na internetu širom sveta zahvaljujući našim partnerima iz VR Photo Teama. Sleva na desno: Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, kneginja Jelisaveta, Tamara Ognjević i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team.

Otvaranjem se, međutim, život jedne izložbe ne završava. Razlog više zašto se retko odlučujem za izložbu kao kraljicu svih istoričarsko-umetničkih i generalno kustoskih formi. Izložba, jednom otvorena, traži stalni nadzor, vođenje, kreiranje pratećih programa. Prezirem izložbe koje služe zato da bi na njih padala prašina, a publika ako naiđe naišla je. Otuda i potreba (sad to možete nazvati i kontrol frik karakteristikom) da budem u blizini izložbe ili da bar imam tu sreću, kao što je slučaj u Kruševcu, da sarađujem sa vrhunskim timom koji razume da izložba zahteva konstantni napor kustosa i muzejskog ili galerijskog osoblja za sve vreme dok je pred očima javnosti. Posebno ako je otvorite koji dan uoči Evropske noći muzeja, koja pada svake prve subote nakon Međunarodnog dana muzeja fiksno vezanog za 18. maj. Ne treba reći da je to onaj čas kad ljudi širom sveta pohrle u muzeje na temelju implusa iz kolektivno nesvesnog da je noć uvek uzbudljivija od dana, te da je noću muzej neuporedivo interesantniji. U suštini nije, ali hajde da ne kvarim zadovoljstvo tolikom svetu.

Evropska noć muzeja u Kući Simića 19. maja, projekcija kustoskog dokumentarca, premijerna degustacija kolača “Jelisaveta” Dragane Vasić i divna kruševačka publika u Artisovom senzorijumu. Foto@ Zorana Drašković Kovačević i Vesna Bogdanović

U osnovnoj zamisli projekta “Duh malih stvari” od početka leži jasna spoznaja da je kneginja ipak kneginja, te da će ljudi pre svega želeti neposredni kontakt s njom. Otuda smo kreirala avatara – odnosno lutku u kneginjinoj originalnoj odeći i sa njenim sopstvenim aksesoarom (šešir, ogrlica, sandale). Na taj način sublimiramo prisustvo Jelisavete Karađorđević u prostoru Kuće Simića za sve vreme trajanja izložbe. Uporedo je snimljen video zapis na njenoj terasi u Beogradu, među biljkama koje nežno gaji već godinama, u kome priča zašto voli stripove, kako je počela da stvara, gde je studirala umetnost, šta je od svog oca, velikog kolekcionara, osnivača Muzeja kneza Pavla, naučila o umetnosti. Taj video, titlovan na engleski jezik (kompletan štampani materijal, od kataloga do potpisa ispod slika je dvojezičan – srpski i engleski), se stalno vrti na velikom lcd ekranu u Kući Simića. Uporedo smo kreirali svojevrsni senzorijum – odnosno koncept koji kroz priču, ukus i miris stalno, na autentičan način, simulira prisustvo kneginje. Prostor buduara i odeća na avataru su namirisani parfemom “Jelisaveta”, jednim od dva miris koji je kneginja kreirala u svojoj produkciji. Oba ova parfema, zajedno sa delikatnim mirisom kolonjske vode “Hammam Bouquet”, koji je koristio knez regent Pavle Karađorđević, kneginjin otac, mogu se videti i pomirisati u buduaru.

Kneginjin avatar u njenoj originalnoj odeći kao deo postavke. Foto@Tamara Ognjević

Već 16. maja u prostoru Kuće Simića je napravljen video zapis kustoskog vođenja kroz postavku u okviru kojeg smo kneginja i ja zajedno ispričale osnovne ideje izložbe i šta ona tačno sadrži. Taj materijal je specijalno snimljen i montiran za premijeru u Evropskoj noći muzeja u subotu 19. maja. Poseban dodatak video zapisu predstavlja jedan daleko veći poduhvat u okviru Artisovog senzorijuma, a to je kreiranje kolača “Jelisaveta”, izazov kojeg se prihvatla Kruševljanka Dragana Vasić sa kojom smo izuzetno uspešno sarađivali na projektu “Srećna slava, domaćice! – Srpska žena i Krsna slava”, koju su zajedničkim snagama kreirali Narodni muzej Kruševac i Artis centar krajem 2017, takođe u Kući Simića.

Dragana Vasić u kneginjinom buduaru u Kući Simića i kolač “Jelisaveta”. Foto@ Zorana Drašković Kovačević

Za kratko vreme ova lepa i talentovana žena je napravila pravi podvig! Na osnovu originalnog recepta za tortu “Jelisaveta” iz kuvara Zorke J. Babić, štampanog prvi put davne 1912. u Trebinju, koji smo otkrili zahvaljujući našoj koleginici i drugarici, istoričarki umetnosti, Marini Lukić Cvetić, koja je prvi put ovu poslasticu poslužila upravo kneginji Jelisaveti u svom Muzeju slatka-Kuća Cvetića u Kraljevu 7. marta ove godine, Dragana Vasić je na temelju osnovnih sastojaka (jaja, vanila, limun, badem) kreirala kolač takvog ukus, ali i estetike, da su svi koji su bili u prilici da ga probaja potpuno oduševljeni. Genijalno ga je personalizovala dodajući mu pločicu od bele čokolade sa ručno naslikanim inicijalom “J”, pa je Artisov senzorijum u Evropskoj noći muzeja publici ponudio i dimenziju gastronomske kreacije koja nastaje unutar same izložbe. Kolač sam probala i ja zahvaljujući Dragani, koja je jedan paketić poslala brzom poštom u Beograda. Da li treba reći koliko sam duboko dirnuta i zahvalna?

Kolač “Jelisaveta” Dragane Vasić i detalj iz kataloga izložbe “Duh malih stvari” u kućnom, dakle beogradskom, aranžmanu autora izložbe. Foto@Tamara Ognjević

Evropska noć muzeja u Kući Simića ostaće tako zapamćena kao prostor jedinstvenog doživljaja koji se deli sa publikom, ali njom se ne završava sve ono što prati ovu izložbu. “Duh malih stvari” je u međuvremenu “spakovan” u 3D format, virtuelizovan i postavljen na sajtu “Muzeji i galerije”, koji koordiniraju naši partneri iz VR Photo Team-a, pa je na taj način postao dostupan najširoj publici u formi virtuelne šetnje kroz izložbu.

Na sajtu “Galerije i muzeji” od 22. maja virtuelna šeznja kroz izložbu Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Kruševcu.

Virtuelna šetnja kroz izložbu “Duh malih stvari”

Planiramo u nedelju 24. juna specijalnu radionicu u okviru koje će publika slikati sa kneginjom, a na temelju njenih fotografija i postupkom kojim ona interveniše na predlošcima. Svi smo više nego radoznali šta će učesnici radionice videti svojim unutrašnjim okom, a na principu čuvenog Roršahovog testa. Biće to i svojevrsna art terapija u okviru koje spremamo još po neko malo iznenađenje. Artis centar svakako do kraja izložbe – 30. juna ove godine organizuje jednodnevni izlet u Kruševac, kojom prilikom će naši saputnici moći da vide čitav niz zanimljivosti u ovoj srednjovekovnoj prestonici Srbije, ali i da posete izložbu “Duh malih stvari”, koja je obeležila ovo Artisovo proleće.

U prilogu možete pogledat snimke otvaranje i konferencije za štampu, a uskoro će biti dostupan i video kustoskog vođenja, koji je kruševačka publika imala priliku da vidi u Evropskoj noći muzeja 19. maja. Na Kaymak Fun Clubu Artisovog magazina stiže tekst o tome kako je nastajao kolač “Jelisaveta” i jednoj od najintrigantnijih priča o hercegovačkoj Pati Marković – Zorki J. Babić, te kako je njen kuvar putovao kroz vreme, odnosno zašto je ona toliko važna i jedan vek kasnije u privatnom životu kneginje Jelisavate. Verujte, niko i dalje ne piše bolje priče od života 🙂

Live stream otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja u Kući Simića_VR Photo Team i Muzeji i Galerije i muzeji

Artis Center_Konferencija za medije_Duh malih stvari_Krusevac

Roze sa jagodama i katalog izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”. Foto@Tamara Ognjević

Uzgred budi rečeno, roze i jagode posluženi na otvaranju su funkcionisale podjednako dobro kao i šampanjac i jagode. Možda čak i zanimljivije 😉

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018

post

Crteži Jelisavete Karađorđević u Kući Simića u Kruševcu

U utorak 15. maja u 19 časova u Kući Simića (Majke Jugovića br. 4) u Kruševcu biće otvorena izložba crteža Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, a u organizaciji Narodnog muzeja Kruševac i Artis centra.

Jedna čajanka, koja se odigrala početkom marta u Kući Simića u Kruševcu, dobila je zanimljiv epilog. Oduševljena prostorom doma političara i trgovca s početka 19. veka, Stojana Simića, koja se danas nalazi u sklopu Narodnog muzeja Kruševac, kneginja Jelisaveta Karađorđević je u spontanom razgovoru sa kolegama muzealcima iz Kruševca pokazala nekoliko svojih crteža. Dok smo sabrali dva i dva pao je predlog da se jedan izbor ovih radova izloži. Mi smo dobili zadatak da tu izložbu osmislimo i postavili jedan mali “uslov” da ona, pre svega, bude umetnička. Znamo da ljudi žele više da znaju o kneginji, ali nam je i dobro poznato da je Jelisaveta Karađorđević diplomirala umetnost u Francuskoj, te da pasionirano fotografiše i slika. “Uslov” je prihvaćen i za manje od dva meseca je napravljena izložba njenih crteža nastajalih u periodu 2015-2017.

Naslovna strana kataloga izložbe. Dizajn@Vuk Milosavljević za Artis centar

Izložba Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” nastala je na temelju originalnog autorskog koncepta istoričarke umetnosti i pisca, Tamare Ognjević. Spajajući priču o kneginji Jelisaveti, kćeri kneza regenta Pavla i kneginje Olge, jedinoj devojčici rođenoj u beogradskom Belom dvoru u sumrak Kraljevine Jugoslavije, i umetnici i piscu, Jelisaveti Karađorđević, Tamara Ognjević nam otvara nesvakidašnji, paralelni univerzum u kojem koegzistiraju hrabra plemkinja, neumorni borac za rehabilitaciju svog oca, i duhovita, darovita umetnica neobične moći zapažanja. Otuda i izložbu čine dve celine – mali salon ~ buduar kneginje uzbudljivog životopisa, kao prostor u kojem ona stvara svoja umetnička dela, i postavka od dvadeset sedam radova putnice, umetnice i maštarke osobenog senzibiliteta. Na ovaj način se i simbolično i realno prepliću dve dimenzije života Jelisavete Karađorđević – okruženje u kojem je rođena, odrasla i obrazovana, i stil života koji je sama oblikovala. Osnovna zamisao ove postavke je da ukaže na odnos između okolnosti na koje ne možemo da utičemo (mesto rođenja, preci, društveni status, itd.), i slobode izbora koji uvek imamo, na temelju iskustva jedne autentične ličnosti čiji život na jedinstven način reflektuje vreme velikih društvenih promena.

Jelisaveta uživa da slika u svom malom beogradskom vrtu, među biljkama koje je sama posadila. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Izuzetno smo zahvalni sjajnom timu koji je pomogao realizaciju ovog programa. Pre svih, kolegama Goranu Vasiću i Zorani Drašković Kovačević iz Narodnog muzeja u Kruševcu. Zatim izvanrednom timu fotografa, snimatelja, prevodilaca i dizajnera – Vuku Neneziću i ekipi VR Photo Team, Vuku Milosavljeviću, Steli Spasić i Svetlani Janković, kao i kompletnoj tehničkoj službi muzeja u Kruševcu.

Jelisaveta Karađorđević, Isijavanje, kombinovana tehnika, 2017.

Izložba će biti otvorena do kraja juna tekuće godine, pa izvolite.

© Artis Center 2018

 

post

Sedam dana kroz Srbiju slikom i kašikom (1)

Početkom marta ove godine putovala sam po Srbiji sa vrlo uglednim gostima, koji su želeli da vide i čuvene spomenike kulture, manastire, freske i prirodne lepote, ali i da kušaju hranu tipičnu za predele kojima se krećemo, sretnu ljude, upoznaju običaje. U pomoć sam pozvala pre svega kolege muzealce, istoričare umetnosti, istoričare, arheologe, etnologe, srpsko pravoslavno monaštvo, majstore zanatlije, kafedžije i kreativce svih vrsta. Zajednički smo stvorili jedan atipičan program koji sam u šali nazvala “Srbija slikom i kašikom”, a koji može poslužiti kao svojevrsni bedeker putnicima-namernicima, ali i turističkim organizacijama u lokalu i šire. Ideja je bila stvoriti jedan zanimljiv, drugačiji program zasnovan na kulturnom nasleđu u svim njegovim vidovima, i materijalnom i nematerijalnom, i to tako da saputnici steknu utisak da se druže sa svojim domaćinima, a ne da sa njima komuniciraju sa one tipične turističke distance. Ovo je priča o toj avanturi, napisana iz dva dela, jer sedam dana se hodilo Srbijom. Od Kraljeva preko Studenice i Gradca do Raške, od Raške preko Sopoćana, Đurđevih Stupova i Končula do Kruševca. Iz Kruševca do Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Zaječara i Kladova. Onda Đerdapom uzvodno ka Kapetan Mišinom bregu, Lepenskom viru, Golupcu i Srebrnom jezeru. Naposletku smo posetili Viminacijum i Smederevo, a veliko finale našeg putovanja zalili u jednoj od najboljih vinarija u Srbiji – “Despotici” u Vlaškom Dolu.

Početak marta, zima još traje, a na put se mora! Ipak, već sama misao na Muzej slatka u kraljevačkoj Kući Cvetića iz 1908. godine i tradicionalnu dobrodošlicu uz građansko posluženje, te čuvene Marinine tegle na karneriće i miris dunja sa starinskog ormara … Muzej slatka-Kuća Cvetića, mart 2018. Foto © Tamara Ognjević

Često sebe uhvatim u razmišljanju tokom putovanja kako ću kad se vratim pisati o svemu onome što sam videla, čula, probala … onda, kada jednom ta putna groznica mine, a ja prebacim sijaset snimljenih fotografija sa telefona ili foto-aparata na hard disk, nastupi neko raspoloženje sebičnog uživanja u minulim događajima. Mislim kako je lepo sećati se bez napora beleženja, uljuljkujem se razmišljanjem o tome kako „nikad nije kasno“ za dobre priče. Negde, podsvesno, kljuca onaj novinarski „gen“ gunđajući o činjenici da je sve, ipak, vremenki oročeno. I jeste. Nekad u mikro razmerama iskustva koje postaje nemoguće prizvati u sećanje, češće diktirano novim događajima, jer sviđalo nam se to ili ne, mi smo doslovno zatrpani sadržajima i senzacijama koje, pošteno govoreći, ne postižemo da „procesuiramo“, jer negde svojevremeno pročitah da naš um, koji  dramatično zaostaje u evolutivnom procesu u odnosu na realni napredak modernih tehnologija, uspešno postiže da „prežvaće“ (čitaj: proguta u zadatom tempu) nekih osam informacija dnevno! Sve ostalo mislimo da smo čuli, videli i shvatili, a ustvari smo samo projurili kroz informativni „nanos“ udobno zavaljeni u fotelju dok nam se globalna reka vesti ( s lokalnim “akcentima”) sliva unutar nevelike „delte“ svetlucavog ekrana telefona, tableta, laptopa …

Čarobne Cvetićke, Marina i Lidija, u svom salonu u kući Cvetića, koja je u međuvremenu počela da prerasta u Muzej slatka. Kraljevo, marta 2018. Foto©Tamara Ognjević

E, sad, mogu ja ovako da filozofiram nekoliko dana sve usput ugađajući svojoj lenjosti da ne pređem na temu, a kako znam da je pre svega priča bitna, a osećam iskrenu potrebu da vam opričam jedno zanimljivo putovanje slikom i kašikom po Srbiji početkom marta ove godine, vredi početi upravo svim onim razlozima zašto ovo putovanje nije trebalo da se odigra!

Kiša i sneg su se smenjivali danima. Baba Marta u svom najboljem izdanju, a na ime onog „računa“ koji je napravio topli januar i prolećni Božić. Vreme od one vrste kada najviše volim da se zavučem pod jorgan “planinu”, jedem vanilice i gledam filmove za devojčice (od onih sam što preferiraju kostimiranu dramu, biće neki zaostatak iz prethodnog života). Međutim, moja draga, višedecenijska prijateljica Jelisaveta Karađorđević (obožava inače da naglasi da sam ja njena najstarija drugarica u Srbiji, misleći na vreme proteklo od jednog dana u sad već davno prošlom veku, kad smo jedna drugoj prvi put stisle ruku u apartmanu hotela „Moskva“, koji je tih dana zagonetno bio osvetljen natpisom „Balkan“ s druge strane ulice), odlučila je da baš po takvom vremenu prvi put pokaže zemlju svojih predaka bratu i sestri od tetke, a duboko veruje da samo ja mogu da napravim taj program za „pokazivanje“ na način koji više liči na druženje ljudi sličnih interesovanja nego na klasično turističko putovanje. I šta ću? Pozdravih se sa filmovima za devojčice, odnesoh zimske cipele na popravku i sedoh da osmislim kretanje po Srbiji kroz varljivi mart 2018.

Srebrni poslužavnici, rukom heklani stolnjaci, kristalne čaše, izvorska voda i slatko, sve kako red nalaže. Muzej slatka – Kuća Cvetića, Kraljevo, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Torta za kneginju i hobotnice Svetog Save 

Nema tog polunamrgođenog jutra nad Šumadijom koje nasmejane Cvetićke, Marina i Lidija, neće razvedriti prvoklasnom kafom i domaćim slatkom u salonu svog doma u Kraljevu, nastajalom 1908. godine u šarmantnoj varijanti lokalne secesije. Stoga mi je najprirodnije, kad krenem put Doline jorgovana, da prvo svratim u ovj romantični, prvi takve vrste na Balkanu, Muzej slatka-Kuća Cvetića. Ono što genijalne domaćine u svakoj, a naročito muzejskoj kući, razlikuje od standardno dobrih domaćina, jeste ta sposobnost da gostu „uzmu meru“ i da spram iste „skroje“ neponovljivi doživljaj. Tako se vrednica Marina, istoričarka umetnosti, doskorašnja direktorka Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, i jedna od onih osoba koju bezrezervno volim i još više poštujem, dosetila da za specijalnu gošću, kći kneza regenta Pavla i kneginje Olge, pripremi tortu njenog imena, i to po receptu iz predratnog kuvara Zorke Babić, čije prvo izdanje je štampano u Mostaru 1912. godine.

Kreativno profilisanje gostiju, pa princezu Jelisavetu sačekaš sa čudesno lepom tortom njenog imena po receptu iz predratnog kuvara u čarobnom ambijentu Muzeja slatka u Kući Cvetića, dok prva jagorčevina proviruje u dvorištu. Kraljevo, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Ta Marinina torta „Jelisaveta“, sva od finog patišpanja, vanila krema, badema i lagane note rendane korice limuna, potpuno je osvojila srca i nepca gostiju, a želja gospodina Hansvajta, gorfa od Tiringena, brata od tetke naše princeze,  da poseti postavku posvećenu žrtvama Kraljevačkog strašnog oktobra 1941. u Narodnom muzeju Kraljeva, dodala je celoj priči onu dimeziju od koje se dobije knedla u grlu. Valja baš na ovom mestu reći da su oboje dece kneginje Jelisavete, rođene sestre kneginje Olge po kojoj je i naša princeza dobila ime, stigli na ovo putovanje izuzetno zainteresovani, radoznali i jako dobro obavešetni. Retko i kod ovdašnjih ljudi vidim takvo razumevanje i poštovanje kulturnog nasleđa Srbije kakvo su sedam dana bez poze i preterivanja pokazivali nadvojvotkinja Helena Habzburg i njen rođeni brat grof od Tiringena. Meni, koja se inače uvek i svuda osećam dobro u svojoj srpskoj koži, prosto su rasla krila od ponosa.

Dragulj srpskog srednjovekovnog nasleđa Bogorodičina crkva u Studenici, zadužbina velikog župana Srbije Stefana Nemanje s kraja 12. veka. Detalj sa minucioznom triforom, koju su u stilu zrele romanike klesali majstori iz primorja. Studenica pripada onom delu nasleđa ljudske civilizacije koji se nalazi pod zaštirom Uneska. Foto©Tamara Ognjević

Iz Kraljeva smo se uputili ka ovdašnjem dragulju nad draguljima – Manastiru Studenici. Imajući u vidu da je uveliko počeo preduskršnji post, a u čvrstoj želji da ni na koji način ne narušimo uobičajeni red velikog svetilišta, bili smo posebno dirnuti odlukom igumana Tihona da na temelju Studeničkog tipika Svetog Save, nastalog početkom 13. veka, da blagoslov za razrešenje od strogog posta (stigosmo u sredu, a to znači sve na vodi!), te da naloži pripremu obroka kakav Sava Nemanjić propisuje kad se u Studenici nađu dragi gosti. Tako su se otac Siluan i sjajni šef Goran Mihailović, inače zadužen za manastirski konak namenjen putnicima i hodočasnicima, pobrinuli da se pred nama nađu pravi posni gurmanluci, koji podrazumevaju i hobotnicu na žaru, punjene lignje, račiće, slatku pitu sa suvim šljivama.

Studenički tipik, pisan rukom Save Nemanjića početkom 13. veka, nedvosmisleno kaže da se od posta može razrešiti ako u manastir stignu dragi i/ili važni gosti. Tako su nam uz blagoslov arhimandrita Tihona, otac Siluan i Goran Mihailović, u salonu Studeničkog konaka priredili izvanrednu posnu gozbu: čorbica od celera, palačinke od heljde nadevene račićima, punjene lignje, hobotnicu na žaru i pitu sa suvim šljivama. Uz sve se pila odlična domaća rakija i studeničko vino. Tako uživo doživeh hobotnice Svetog Save o kojima sam pre koji mesec pisala u specijalnom editorijalu “Blic žene”. Studenica, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Da bi slika bila kompletna, treba reći da se nebo razvedrilo, a oblaci kao veliki, beli zmajevi jurnuli niz obode Golije, da se ogledaju na studeničkom mramoru. Kneginja je nežno dodirnula stari kivot Prvovenčanog kralja, koji je pre gotovo dva veka naručila njena pretkinja, kneginja Persida Karađorđević. Opčinjeni studeničkim Raspećem i majstorstvom dvorskih slikara kralja Milutina u Kraljevoj crkvi, nastavili smo niz dolinu nikad većeg i blatnjavijeg Ibra ka zadužbini kraljice Jelene u Gradcu.

Čuveno Raspeće na zapadnom zidu naosa Bogorodičine crkve u Studenici naslikano pod budnim okom Svetog Save početkom 13. veka. Studenica, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Plavičasti suton još ne beše obavio crkvu kao skupocenom maramom, pa smo uspeli da pre prvog mraka zavirimo u ovo čudo srednjovekovne arhitekture na našem tlu pre nego što će nas mati Nina i gradačko sestrinstvo ponuditi čajem i kolačima. Gradačka čarolija leži u činjenici da kraljičina crkva, blagodareći svojoj zanimljivoj romano-gotičkoj konstrukciji, a za razliku od drugih građevina iz iste epohe, biva tako prostrana i svetla da se čini da je neuporediov veća nego što to sugerišu njene fasade. Istovremeno, lik i delo ove odive koju Karlo Anžujski, kralj dve Sicilije, naziva rođakom, tako moćno zrače kroz vreme da moji saputnici žele da znaju o Jeleni sve što se zna, baš kao i ono što se tek pretpostavlja.

U manastiru kraljice Jelene sa mati Ninom i gradačkim sestrinstvom dok martovsko sunce beži na zapad. Gradac, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Veče završavamo u gostoljubivoj “Čakmari”, etno kreaciji dvoje divnih, vrednih ljudi – Slađane i Gorana Petrovića, koji su jedan od onih dragocenih primera kako se iz ničega pravi nešto. Naime, najveći deo ovog jedinstvenog prostora primer je kreativne reciklaže starih i odbačenih predmeta iz seoskih domaćinstava, ali i nestalih fabrika, kancelarija … O kvalitetu hrane u ovom restoranu za koji se bez zadrške može reći da je jedan od najboljih u regiji, napisaću samo jedan detalj – 95% onoga što Petrovići iznose pred goste je njihova proizvodnja, a 100% ponude je lokalnog karaktera. Pametnom dovoljno, a za sladokusce raj!

Jagnjetina ispod sača, žuti krompir s domaćim kajmakom sa Golije, hlebčići od brašna mlevenog na vodenici, gazda Goranov čuveni kiseli kupus i Slađine tanane tufahije ~ “Čakmara” u Baljevcima kod Raške je pravi raj za ljubitelje tradicionalne, lokalne hrane, koji pored dobrog jela vole i autentičan ambijent, koji su Petrovići svojim rukama napravili reciklirajući sve ono što su njihove komšije smatrale starim, propalim i prevaziđenim. Foto©Tamara Ognjević

Šapat monaha i kraljeva

Posle noći provedene u Raški, u skromnom, ali čistom prostoru malog hotel “Karavan”, koji preferiram u odnosu na urbanistički haos Novog Pazara, i zbog samog gradića, ispunjenog zanimljivim primerima međuratne arhitekture, ali i zbog preljubaznog Milinka, koji sa svojom porodicom vodi ovaj ugostiteljski objekat, posetili smo Galeriju “Gradac” i memorijal “Raška-Ratna prestonica Kraljevine Srbije 1915” u Kući Kursulića.

U memorijalu “Raška – Ratna prestonica Kraljevine Srbije 1915”, koji je smešten u Kuću Kursulića u kojoj je 13 dana novembra 1915. zasedala vlada Kraljevine Srbije i gde je donesena odluka o povlačenju preko Albanije. Sjajni domaćini Centra za kulturu “Gradac” pokazali su nam izuzetnu kolekciju slika i predmeta, ali i fototipsko izdanje Miroslavljevog jevanđelja, koje je upravo ovde Avram Lević dobio u ruke da ga zajedno s kraljevskom blagajnom prenese preko albanskih planina. Raška, mart 2018. Foto©Tamara Ognjević

Kako sam ja poznata po tome što volim da ukrstim muzeje, galerije i kulturno nasleđe svih profila sa nematerijalnim nasleđem, a pre svega gastronomijom, pravo je blago kada u takvim naporima imate punu saradnju ljudi kakvi su Miki i Sonja Milićević, i cele sjajne ekipe KC „Gradac“.

Jedinstveni Sopoćani, zadužbina kralja Uroša I iz sredine 13. veka i čuveno Uspenje Bogorodice, koje brojni istoričari umetnosti smatraju svojevrsnom protorenesansom. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Iz Raške pravac – Sopoćani, na ugodno druženje s igumanom Teoktistom i bratstvom u prostoru jedne od najlepših srednjovekovnih građevina Srbije, zadužbini kralja Uroša I. Od neponovljivog Uspenja Bogorodičnog do lepog Apostola Filipa, te srpske Mona Lize, kako vodiči popularno vole da zovu ovu fresku u severnoj pevnici Trojičke crkve u Sopoćanima, a posebno do čuvene kompozicije Smrt kraljice Ane, te ode majci koju oplakuju i nebo i zemlja, naslikane u spomen Ane Dandolo, venecijanske plemkinje koja je svom mužu Stefanu Prvovenčanom donela krunu, i nesumnjivo imala izuzetan značaj u odrastanju i vaspitanju svog sina, kralja Uroša I.

Nemanjini Stupovi u Rasu iz sedamdesetih godina 12. veka još jedan biser srpskog srednjovekovnog nasleđa pod zaštitom Uneska. Foto-kolaž ©Tamara Ognjević

Nema ničeg prirodnijeg nego iz Sopoćana nastaviti put Đurđevih Stupova, među one nedovršene kule – tipično romanički vestverk, koji je veliki župan Nemanja podigao u slavu Svetom Đorđu, sedamdesetih godina 12. veka. To je i tačka sa koje se pruža fantastična panorama Deževe, prostora na kojem su Nemanjići nekada imali svoje dvorove, a i rado išli u lov, ali i srednjovekovna celina u kojoj se može videti jedna od retkih originalnih manastirskih trpezarija s kraja 13. veka, koju je podigao kralj Dragutin Nemanjić, sin Uroša I i Jelene za koju još uvek verujem da je Anžujska, iako neka nova istorijska istraživanja pokazuju u drugom smeru.

Putem nizbrdo nazad u Novi Pazar gde se ceo grad uzvrteo na 8. mart, Međunarodni praznik žena, a neviđeni cvetni aranžmani mame razgaljene muževe, koji bogami kupuju li kupuju. Mi smo u Pazar, istini za volju, sišli “Kod Jonuza” na ćevape, ali teško je proći jedan tako uzavreo grad, a ne primetiti njegov ritam, pojedine gotovo orijentalne izloge, mlade muslimanke koje teraju zanimljivu modu egzotičnog pokrivanja glave, koje je pre atraktivno nego verski „komprimirano“. Zanimljiv je, ali i haotičan Novi Pazar. Manjka za jednog dobrog i hrabrog urbanistu, a kao i čitava regija i veći deo Srbije, ima problem sa odlaganjem smeća. Tužno je kad se čovek tako nađe u predelu punom prirodne lepote i spomeničkog nasleđa, a ljutita baba Marta nakolo „kiti“ pejzaž plastičnim kesama i flašama, te svakovrsnim đubrem, dovoljno laganim da ga vetar i kiša razvuku na sve strane. Teško će turistička promocija države da prođe sa ovim “efektnim dekorumom“, a ruku na srce razrezala bih masne kazne po lokalu za isti, sve da sam u nekoj moći da to učinim. Činjenica je da čoveka ništa tako ne zaboli kao kad ga „udare“ po novčaniku.

U Novi Pazar “Kod Jonuza” na ćevape i osmomartovsku egzotiku na pazarski način. Novi Pazar, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Iz centra Pazara do drevne crkve Svetog Petra u Rasu nije daleko. Vreme se meškolji, ali kad krenemo put velikih svetinja sunce zablista. Laskam sebi da je to odgovor na onu moju šaljivu tvrdnju da sam u prethodnim životima bila udata za dva veličanstvena čoveka – velikog župana Nemanju i despota Stefana Lazarevića, pa kad im krenem na poklonjenje nebo se nasmeši.

Petrova crkva u Rasu, saborni hram velikih župana Raške, mesto gde je krunisan prvi kralj iz dinastije Nemanjića, Stefan Prvovenčani, 1217, ali i gde je njegov unuk kralj Dragutin predao vlast mlađem bratu Milutinu 1282. Pretpostavlja se da je sagrađena u 9. veku, a nesumnjivo je jedna od najinteresantnijih crkava na tlu Srbije, građena u stilu rane romanike. Zaštićena od strane Uneska kao nasleđe vredno pamćenja ukupne civilzacije. Mart, 2018. Foto©Tamara Ognjević

Velikožupanski saborni hram u Rasu, često datiran u 9. vek kao jedna od najstarijih, a još uvek aktivnih hrišćanskih crkva na tlu Srbije, fascinira moje spautnike. Rečit je protojerej stavrofor Tomislav Milenković, koji nam je domaćin u ovom nestvarnom ambijentu svom od istorije i zagonetki. Sunce miluje impresivne nadgrobnike pred crkvom, a put dalje vodi ka Manastiru Svetog Nikole u Končulu gde nas očekuju mati Minodora i jedno neponovljivo sestrinstvo s kojim sam imala zadovoljstvo da sarađujem na projektu „Živeti prošlost“ i “Gurmanskim pričama Srbije 2” u ranu jesen 2015.

Crkva Svetog Nikole u Končulu nesigurno se datira u 1175. godinu, odnosno vreme kada je veliki župan Stefan Nemanja izvesno obnovio ovu zanimljivu bogomolju smeštenu u podnožje Kopaonika. Končul, marta 2018. Foto©Tamara Ognjević

Pravoslavno monaštvo je specifično i način njihovog života je bitno drugačiji od onog kako to čine kaluđeri i kaluđerice hrišćanskog zapada Evrope. Otuda mogućnost da se u vreme posta sedne za monaški sto predstavlja dragocenu privilegiju. Skromna, jednostavna, a preukusna posna jela oduševljavaju moje saputnike. Od jedne varijante crvenog boršča, preko posne sarme i fine turšije, uz prethodnu molitvu sa monahinjama, sve je u Končulu kao istrgnuto iz neke drevne knjige gostoljublja i smernosti. Osećamo da smo dobrodošli dok se ružičasti sumrak spušta na obronke Kopaonika, koji kao neka snegom posuta poslastica viri kroz prozore manastirske trpezarije. Ja sam posebno dirnuta činjenicom da su sestre iznele vizantijsko vino po recepturi iz 9. veka, koje smo pre nekog vremena zajedno rekonstruisale u okviru gastroheritoloških eksperimenata, koji čine deo projekta „Živeti prošlost“.

Za monaškom trpezom u Končulu. Privilegija u najlepšem smislu te reči. Foto©Tamara Ognjević

Dok noć polako pada, obilazimo radionice u kojima nastaju ikone i vezene odežde, zavirujemo u zimsku kapelu, razgovaramo sa raspoloženim monahinjama i mazimo kućne ljubimce, među kojima je zeka Ljubica apsolutna zvezda male manastirske menažerije. Teško je rastati se sa sestrinstvom. Ne beži se tako lako od tolike ljubavi i pažnje, ali svi mi znamo šta je red, a i da nas očekuje još mnogo kilometara.

Majstorstvo je spremiti izuzetno ukusnu hrani sa jako malo sastojaka, praktično na vodi, usred posta. Svi smo bili oduševljeni ovom veselom, šarenom, monaškom trpezom na kojoj se našao crveni boršč sa cveklom i drugim povrćem, posna sarma, salata od krompira, svež paradajz, krastavci iz turšije, lignje spremljene u jednoj vrsti paprikaša i izvanredni sitni kolači, tačnije praline savršenog ukusa, a potpuno posne. Ipak, najveći začin večeri u Končulu dale su monahinje svojim neuporedivim, srdačnim gostoljubljem. Končul, mart 2018. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Kod čestitog knjaza na kruševačkoj čajanci

Noć u Raški je tiha, a jutro gotovo nestvarno. Prelazimo Ibar i skrećemo ka Staroj i Novoj Pavlici na putu kroz podkopaničku regiju kojom planiramo da kao nekad trgovci i osvajači, jednom prošavši ispod Koznika, tog čuvara srednjovekovnih puteva, stignemo do stare Lazareve prestonice u Kruševcu.

Nabujali Ibar i neverovatna Stara Pavlica kako ih je u jutro 9. marta 2018. zabeležio Hansvajt fon Tiringen.

Stara Pavlica kao himera lebdi nad prugom uskog koloseka, a iz njenog naosa bez zidova puca pogled na Ibar i ostatke grada Koprijana, koji kao pandan Magliču u gornjem delu klisure, zatvara Dolinu jorgovana. Nova Pavlica, nadomak Stare, zadužbina Lazarevih sestrića braće Musića, leži kao nehajno skinuta bela rukavica u mrkom predelu. Ovde je, kažu, pogubljeni knez prenoćio na svom putu s Kosova ka Ravanici u kojoj i danas počiva.

Kopaonik pod snegom i lagana vožnja pitoresknim predelom od Jošaničke Banje ka Kozniku. Foto©Tamara Ognjević

Put nas vodi kraj Jošaničke Banje, rodnog mesta najveće heroine Velikog rata, Milunke Savić, i sa zadovoljstvom vidim da je u jeku obnova starog turskog kupatila. Nad Banjom lebdi oblak pare koja se diže iz njenih vrelih, termalnih izvora koji nedvosmisleno sugerišu blizinu vulkanske aktivnosti. Kako je čarobno bilo okupati se u zvezdanoj septembarskoj noći pre koju godinu na ovdašnjem bazenu sa gošćama iz Japana dok je pun mesec namigivao kroz crne šume kopaoničke kao da se i sam kupa u velikom nebeskom jezeru.

Ako u Srbiji nisi jeo u kafani to je isto kao da u Srbiji nisi ni bio. A, “Novo Prerovo” u Kruševcu je više od kafane, pravi doživljaj čak i za najprobirljivije gurmane. Foto©Ivan Popović

U Kruševcu nas očekuje draga Zorana Drašković, kustos Kuća Simića i sjajna ekipa Narodnog muzeja Kruševac. Kako putnike-namernike prvo treba ukrepiti dobrim jelom na moje traženje, a na temelju jako lepog iskustva, odlazimo u kafanu “Novo Prerovo” nadomak glavnog kruševačkog trga. Ovo carstvo tradicionalne hrane nadaleko je poznato po onim gotovo zaboravljenim kafanskim jelima kakva je džigerica u maramici, jagnjeće sarmice, škembići i slični krkanluci.

Goveđi repovi a la “Novo Prerovo” kafanski delikates za gurmane. Foto©Tamara Ognjević

U času kad mi sednemo za sto na meniju su i juneći repovi u saftu, pa celo društvo koje samo iz njima znanih razloga jede sve vreme isto što i ja jedem, odlučuje da se upusti u moravsku gastronomsku avanturu, jer sve su ovo jaka, kafanska jela u kojima su nekada uživale kiradžije i tgrovci, mahom podrumari-vinari, zanatlije i kalfe, te pijačari, kad postignu da nešto prezalogaje između dva naporna posla. Problem s kafanskom, tradicionalnom hranom danas jeste upravo u tome što mi više ne trošimo taj broj kalorija u svakodnevnoj aktivnosti, a stomaci su nam postali malčice svileni u međuvremenu, pa valja od svega naručiti pola porcije, osim ako nemate takav metabolizam da „sagorite“ ovu vrstu klope pre nego što vas ona pošalje u horizontalu. Moji saputnici su u svakom pogledu kapacitet, a posebno fascinira njihovo oduševljenje ovdašnjim kiselim mlekom, pa praktično uz sve što jedu naručuju kiselo mleko i bez zadrške mu se dive od Raške do Srebrnog jezera. Čini se da je reč o proizvodu koji treba malo bolje marketinški elaborirati, a pogotovu kada se ima u vidu da mi više trošimo grčki jogurt – elem, opšte je poznato da Srbin uvek više ceni uvoz od domaće produkcije. Čak i onda kad je to objektivno lošiji izbor.

Kad profesionalc uzme da napravi selfi na Lazarevom gradu onda sve stane u kadar. I gosti, i domaćini, i donžon kula. Kruševac, mart 2018. Foto ©Zorana Drašković

Iz „Novog Prerova“ laganim korakom nastavljamo ka Lazarevom gradu, crkvi Lazarici i centralnoj zgradi muzeja. Treba potrošiti sve te kalorije! Dočekani domaćinski uživamo u stručnom vođenju kroz novu muzejsku postavku, otkrivamo zanimljiv kivot sa delom moštiju u prekrasnoj pridvornoj crkvi kneza Lazara, pijemo odličnu kafu sa direktorom muzeja Goranom Vasićem i sa velikim zanimanjem razgledamo dobro opremljenu muzejsku suvenirnicu. Vreme leti, pa smo već na pola puta ka Kući Simića gde su drage koleginice i drugarice, Zorana Drašković i Vesna Bogdanović, a u saradnji sa čarobnicom keteringa i divnih kolača, Draganom Vasić, organizovale čajanku na kruševački način u zavodljivom ambijentu kuće s početka 19. veka, koja je nekada pripadala čuvenom političaru i trgovcu Stojanu Simiću, a danas predstavlja moderni muzejski centar nadaleko poznat po izuzetnoj saradnji s lokalnom zajednicom. Da podsetim, to je ono mesto na kome sam početkom decembra 2017. sa najvećim uživanjem sprovela radionicu “Posno, a slasno” u okviru izložbe „Srećna slava, domaćica!“, koju autorski potpisuje Zorana Drašković.

Čajanka u Kući Simića – Narodni muzej Kruševac sa gastronomskim potpisom Dragane Vasić na neverovatan način je oživela muzejski ambijent, nekada dom čuvenog političara i trgovca iz doba kneza Miloša, Stojana Simića. Fantastičan primer kako muzej gastronomiju, kao poseban vid nematerijalnog nasleđa može da pretvori u instrument animacije. Foto-kolaž©Tamara Ognjević

Društvo je oduševljeno muzejskom čajankom! Sve servirano u duhu muzejske postavke u finim tanjirićima, porcelanskim šoljama i kristalu. Iz Aleksandrovca dobavljen neopisiv šeri brendi, maturski rad budućeg tehnologa vina. U savršenoj boci od fino brušenog kristala domaća dunjevača, a na tacnama salat od povrća, Milina salata s piletinom, pogačice sa čvarcima, kupusnik, pitice s mesom, solenke, štanglice kraljice Marije, reform torta sečena kao petit fourre, išleri, ledene kiflice, grancle … Društvo uzdiše i tamani kao da su se oni repovi u „Novom Prerovu“ dogodili u prošlom veku! Zlatne ruke Dragane Vasić, ali i smisao za lepo Zorane Drašković, neuporedivo, materinsko gostoljublje Vesne Bogdanović, a sve to zajedno u muzejskom ambijentu – doživljaj koji se pamti na duge staze!

Kad sam saputnike smestila u besprekorni hotel “Biser”, nekih par desetina metara od Kuće Simića, vratila sam se na celovečernju žurku u muzeju sa Zoranom i Vesnom, ali o tome neki drugi put 🙂

Vizantijsko vino od ruža po recepturi iz 9. veka, koje sam rekonstruisala sa monahinjama iz Končula u okviru projekta “Živeti prošlost” 2015, postaje pravi manastirski brend. Foto©Tamara Ognjević

U sledećem nastavku čitajte o tome šta smo sve videli i, naravno, jeli putujući od Ljubostinje, Kalenića, Vrnjačke Banje, Gamzigrada, Kladova, Đerdapa, Golupca, Srebrnog jezera, Viminacijuma, pa sve do Smederava!

(Nastaviće se)

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018