post

Artisova Poslastičarnica: Kolač “Jelisaveta” ili o sudbini i šećeru

Kolač “Jelisaveta”, koji je Dragana Vasić personalizovala za potrebe Artisove izložbe “Duh malih stvari” prema receptu iz 1912. Foto@Tamara Ognjević

Da život piše romane, i to najbolje, dobro je znano. Međutim kakve romane piše Artisova “Poslastičarnica” tek će se čuti, a verujemo i čitati. Kada smo promišljali Artisov senzorijum za potrebe izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Kruševcu, trudili smo se da svaki element koji unesemo u program sugeriše kneginjino prisustvo na temelju činjenica, odnosno onih ukusa, miris i dodira koji se i u realnosti vezuju za njenu ličnost. Jednostavnije rečeno nismo izmišljali već koristili postojeće. Od parfema “Jelisaveta”, koji je Jelisaveta Karađorđević lično kreirala, preko njene haljine, koja jeste kneginjin dizajn, sašiven u jednoj maloj njujorškoj krojačnici, šešira oblikovanog prema njenoj ideji … Kada je o ukusu reč odlučili smo se za kolač koji nosi njeno ime, ali i taj izbor nije nasumičan, a priča koja stoji iza kolača “Jelisaveta” jedna je od onih zbog kojih život s pravom nosi titulu najboljeg romansijera.

Kabinet slatkih retkosti Marine Cvetić

Sve je počelo u rano proleće ove godine u Muzeju slatka-Kuća Cvetića u Kraljevu. Kneginja je odlučila da pokaže Srbiju svom bratu i sestri od tetke, Heleni nadvojvotkinji od Habzburga i Hansvajtu grofu od Tiringena, deci kneginje Jelisavete, rođene sestre kneginje Olge. Kada smo našoj drugarici i jednoj od najdražih saradnica, istoričarki umetnosti Marini Cvetić, najavili kakve goste dovodimo u njen porodični Muzej slatka, kreativna i ekspeditivna Marina je odlučila da će spremiti nešto posebno za kneginju. Prevrnula je svoje brojne kuvare i sveske sa receptima među kojima su neke stare i više od jednog veka, i u jednom starom, zaboravljenom kuvaru pronašla recept za tortu “Jelisaveta”.

U Muzeju slatka-Kuća Cvetića u Kraljevu kneginja Jelisaveta je prvi put 7. marta ove godine probala tortu “Jelisaveta”, koju je Marina Cvetić pripremila za nju prema receptu iz 1923. Foto@Tamara Ognjević

Kada je kneginji poslužena torta njenog imena – zanosni kremasti kolač sa ukusom vanile, limuna i badema, želeli smo da znamo sve o ovoj poslastici. Marina nam je otkrila da je recept pronašla u “Velikom srpskom kuvaru” Zorke J. Babić, koji je 1923. godine u Mostaru štampala knjižnica Trifka Dudića. Kako je izgovorila poreklo recepta gospodin Dragan Babić, dugogodišnji kneginjin pratilac i sekretar iznenađeno je podigao glavu uz reči: “Zorka J. Babić je moja baba, majka mog oca.” U prekrasnom salonu Cvetića u Kraljevu, oblikovanom u stilu lokalne secesije davne 1908, zavladao je tajac. Obrt kao na filmu, a sve preko zalogaja jedne izvrsne torte koja je rešila da tog 7. marta poveže najneverovatnije niti jedne slatke i uzbudljive priče.

Hercegovačka Pata Marković

Potraga za Zorkinim kuvarom i receptom za tortu “Jelisaveta” nije dugo trajala, jer njen unuk Dragan Babić poseduje primerak iz 1923, a i babu je dobro upamtio. Šta više, raspolaže i njenim nikada publikovanim sveskama sa receptima, pa smo proveli jedno popodne prebirajući po uspomenama, fotografijama i dokumentaciji. Tortu “Jelisaveta”, jedinu takvog imena u poznatim domaćim kuvarima našli smo na strani 587, pod rednim brojem 140. Zorka je skupila impresivan broj torti i sladoleda za ono vreme, gotovo 250 recepata! Bila je žena uglednog trgovca Jove Babića iz Bosanskog Šamca i potpisivala se na zanimljiv način – Zorka J. Babić rođena Mitrović, pri čemu ono slovo “J” predstavlja početno slovo imena njenog muža Jova, a ne oca. Bila je vrlo mlada i očigledno obrazovana kada je sastavila svoj znameniti kuvar u kome nalazimo oko 2500 recepata! Naime, izdanje mostarske knjižnice Dudić iz 1923. je drugo, dopunjeno izdanje “Velikog srpskog kuvara” u kojem autorka pokazuje suvereno poznavanje hercegovačke, dalmatinske, ali i centralno evropskih i orijentalnih kuhinja i kulinarstva. Prvo izdanje ovog kulinarskog bisera, okićenog finim arhaizmima i starim merama, štampano je u Trebinju u Narodnoj štampariji Jevte Dučića i druga 1912!

Izdanje “Velikog srpskog kuvara” Zorke J. Babić iz 1923, vlasništvo njenog unuka Dragana Babića, Zorkina fotografija u tradicionalnom srpskom gradskom odelu, Dragan Babić i kneginja Jelisaveta sa Zorkinim kuvarom, recept torte “Jelisaveta. Foto@Tamara Ognjević

Ako imamo u vidu da se “Kuvar i savetnik” Spasenije Pate Marković, najčuvenije spisateljice kuvara i gastronoma svetskog ranga, pojavio u Beogradu 1907, jasno je da je Zorka J. Babić jedna od tih dragocenih predstavnica prvih emancipovanih žena onog vremena, koje shvataju važnost kvalitetne, zdrave ishrane, ali i razumeju prirodu gastronomskog nasleđa. Posebno je zanimljiv detalj prvog izdanja Zorkinog kuvara na kojem piše da je reč o “izdanju piščevom”, te da je kuvar sastavljen nakon “duge upotrebe i kušanja recepata”, iako Zorka nije mogla imati više od 20 godina života kad je ova knjiga nastala. Primerak iz 1912. se čuva u domu porodice Škundrić u Trebinju kao relikvija, jer je reč o najstarijoj knjizi ove vrste u Hercegovini i jednom od prvih srpskih kuvara nastajalih u periodu od pola veka (prvi kuvar koji potpisuje neki srpski autor jeste onaj Jeroteja Draganovića štampan 1855. godne) na širem području na kome živi srpsko stanovništvo.

Slatka kreacija Dragane Vasić

Kada smo krenuli da kreiramo Artisov senzorijum u okviru izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” dileme oko kolača nije bilo. Jedino što nas je mučilo jeste kako oblikovati kolač u formi posluženja za brojne posetioce na njegovoj premijernoj degustaciji u Evropskoj noći muzeja 19. maja ove godine, jer torte nisu zgodne za takvu vrstu prezentacije u muzejskom prostoru. Tu je uskočila naša najslađa kruševačka saradnica, majstor za fine kolače i ketering, Dragana Vasić, s kojom smo imali zadovoljstvo da sarađujemo u više navrata. Dragana se latila teškog zadatka da tortu pretvori u kolač i da taj novi proizvod personalizuje. Tako je nastao fantastičan minjon sa dekorativnom pločicom od bele čokolade na kojoj je kaligrafisano, pozlaćeno, ćirilično slovo “J”. Publika je bila oduševljena, a jedan mali paketić je Dragana poslala i nama na degustaciju.

Dragana Vasić u kneginjinom buduaru u Kući Simića i kolač “Jelisaveta”. Foto@ Zorana Drašković Kovačević

Iako još uvek nismo otkrili ko je Jelisaveta kojoj je posvećen kolač u Zorkinom kuvaru (lepeza mogućnosti je široka – od Elizabete Austrijske do ruske carice Jelisavete), uspeli smo da kreiramo personalizovanu poslasticu koja je na zanimljiv način, onako kako to mogu da zamese samo sudbina i šećer, dospela na fini Demidof porcelan naše kneginje Jelisavete u Kući Simića u Kruševcu u Evropskoj noći muzeja 2018.

Uz obećanje da ćemo još pisati o Zorki J. Babić, fascinantnoj autorki jednog dragocenog srpskog kuvara, poklanjamo i njen originalni recept u varijaciji Dragane Vasić.

KOLAČ “JELISAVETA”

(U obradi Dragane Vasić, prvi put spravljen i poslužen 19. maja 2018. u Kući Simića, Narodni muzej Kruševac, u okviru Artisovog senzorijuma kao pratećeg programa izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvarI”)

Potrebno je:

za korice: 7 jaja, 250g šećera, 140g gustina, sok i kora od 1 limuna

za krem: 6 žumanaca, 6 kašika šećera, pola šipke vanile ili dve kašičice esencije vanile, 300ml slatke pavlake, 1 kašika oštrog brašna

za ukrašavanje:

200ml slatke pavlake, 2 kašike šećera. 2 žumanca, 200g listića ili mlevenih badema, oraha ili lešnika, 100g bele čokolade, 30g crne čokolade

Izrada tankih korica za kolač “Jelisaveta”. Foto@Dragana Vasić

Postupak: Umutiti čvrst šam od 7 belanaca i 250g šećera. Tome dodati 7 žumanaca i izmešati. Lagano u prethodnu masu dodavati i mešati 140g gustina, vodeći računa da masa ostane vazdušasta. Na kraju dodati sok i koru od jednog limuna. Masu peći u 4 tanke korice u plehovima za Doboš tortu ili na obrnutoj strani pleha dimenzija 30cm x 24cm oko 12 minuta na 1800C.

Priprema fila, filovanje i sečenje na minjone. Foto@Dragana Vasić

Ugrejati slatku pavlaku sa pola šipke vanile na ringli skoro do ključanja. Za to vreme umutiti penasto 6 žumanaca sa 6 kašika šećera i 1 kašikom oštrog brašna. Vrelu slatku pavlaku procediti u tu masu, promešati i nastaviti kuvanje na pari još oko 15 minuta, sve dok krem ne počne da se zgušnjava. Ukoliko se koristi esencija vanile umesto šipke, dodati je u krem nakon kuvanja. Prohlađenim kremom filovati korice u tankom sloju(sl.6),sačuvati malo krema za preko torte i ostaviti preko noći na sobnoj temperaturi da korice upiju krem i omekšaju. Odozgo možete staviti šerpu s vodom ili drugi teži predmet, da poravnate tortu. Na kraju tortu premazati preostalim kremom i posuti je listićima badema ili mlevenim bademima, lešnicima ili orasima.

Dekorisanje blanširanim bademima. Foto@Dragana Vasić

Torta se može seći i u formi minjona, ali u tom slučaju je potrebno skuvati još malo krema kako bi se svaki minjon premazivao sa svih strana. Za minjone skuvati još 4 žumanca sa 4 kašike šećera (10-15 min) na pari i ohlađeno izmešati sa 200ml slatke pavlake. Dobiće se tečnija pena. Seći minjone i premazivati ih dobijenom masom.

Blanširane bademe iseći na listiće i propržiti ih na cistom tiganju bez ikakve masnoće (sl.10). Valjati svaki minjone u listiće badema.

Dekorisanje i personalizacija kolača dodavanjem kneginjinog inicijala. Foto@Dragana Vasić

Dekoracija: na svaki minjon se može staviti po jedna pločica od bele čokolade sa ispisanim slovom „J“. Oko 100g bele čokolade isitniti i otopiti na pari 1/3 od toga. Skloniti sa pare, druge 2/3 postepeno dodavati uz neprestano mešanje, dok se celokupna čokolada ne otopi i postane glatka.Čokoladu premazati preko papira za pečenje ili acetatne folije, pustiti da se stegne na sobnoj temperaturi, pa nakon toga staviti u frizider da se potpuno stvrdne. Iz tako spremljene čokolade vaditi pločice u ovalnog oblika metalnom modlom koju ćete grejati na ringli s vremena na vreme. Od papira za pečenje napraviti fišek i u njega sipati 30g istopljene crne čokolade. Ispisivati slovo „J“ na svaku pločicu. Nakon toga slovo obojite zlatnim prahom za ukrašavanje kolača. Svaku pločicu lepiti na po jedan minjon.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2018

 

post

Praznik u Kruševcu ili o putešestviju jedne izložbe

U čuvenom filmu Vilijama Vajlera “Praznik u Rimu” iz 1953. princeza En (Odri Hepbern) bežeći od strogih protokola pod pseudonimom Anja Smit, obilazi večni grad. Kad joj se u toj avanturi pridruži novinar Džo Bredli (Gregori Pek) nastaje jedna od najlepših filmskih priča. Kruševac nije Rim, ali sve ono što se događalo tokom pripreme i otvaranja izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, realizovane u saradnji Artis centra i Narodnog muzeja Kruševac, na trenutke je podsećalo na osnovnu Vajlerovu ideju o plemkinji koja želi da živi kao sav ostali svet. I naša kneginja je na čas pobegla (ili je to barem pokušala) iz uobičajene slike koju javnost ima o njoj, a da bi otkrila gotovo nepoznatu dimenziju svoje ličnosti – onu stvaralačku. U tom kreativnom begu iz svakodnevice okupila je jedan sjajan tim koji je zajedno sa njom uživao u prazniku u Kruševcu. Za razliku od avanture filmske princeze En, koja je kratko trajala, kruševačka priča živi sve do kraja juna ove godine. A, posle… posle ćemo videti.

Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića, kneginja Jelisaveta Karađorđević i Tamara Ognjević, autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”, ispred Kuće Simića u Kruševcu uoči otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja 2018. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Istoričari umetnosti retko pišu autobiografije, a još ređe ispovesti o svojim profesionalnim aktivnostima. U suštini šteta, jer bi, ako ništa, kolegama otkrili sa kakvim su se sve izazovim sretali radeći pojedine projekte, a pre svega – izložbe. Ljudi koji me poznaju, znaju odlično da od svih aktivnost koje podrazumeva moja struka najmanje volim izložbe! Može da zazvuči blasfemično, ali za mene je izložba najsloženija, najzahtevnija disciplina unutar svih aktivnosti koje jedan istoričar umetnosti može da preduzme u svojoj karijeri. To je, primarno, skup sport. Svaka izložba koja nema obezbeđen odgovarajući fond iz kojeg će biti finansirana je unapred osuđena na “poštapalice”, “krpež”, mnogo muka i glavobolja. Kako je u međuvremenu kod nas postala moda da se svaki čas nešto kači po zidovima gde god ko stigne (a prostora je mnogo i zaista su kojekakvi), problem se dodatno usložio. Neselektivnost, nedostatak pažljivo osmišljenog, da ne kažem elaboriranog, koncepta, manjak sredstava, neuslovni prostor bez valjane logistike i eto stresa bez granica. Otuda izuzetno retko posegnem za izložbom kao opcijom, a pogotovu u eri u kojoj mi savremene tehnologije dozvoljavaju da to zapravo ne radim.

Kako se onda uopšte dogodila izložba Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Narodnom muzeju Kruševac?

Skoro pa slučajno!

Kustos i umetnik – Tamara Ognjević i kneginja Jelisaveta u inscenaciji kneginjinog buduara u Kući Simića, koja čini jednu od dve izložbene celine, a u kojoj se našlo 37 predmeta iz kneginjinog beogradskog stana. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Sredinom prošle godine sam dobila poziv od moje dugogodišnje prijateljice kneginje Jelisavete da pomognem u istraživanju i sređivanju njenog legata. Poznajemo se gotovo tridest godina. Kao mlad novinar sam davnih 80-tih godina prošlog veka bila među prvima koji su intervjuisali kneginju nakon njenog povratka u zemlju. Na prvi pogled smo, kako bi to rekla savremena omladina – “kliknule”, i to prijateljstvo u nepromenjenom intenzitetu traje već koju deceniju. Prihvatila sam da pomognem oko popisa i istraživanja pravog mora predmeta, fotografija, knjiga, pisama, slika, tekstila, porcelana, nakita … ukratko, celog jednog vrlo uzbudljivog, izazovnog života osobe koja zna svoje poreklo od 6. veka i po ženskoj i po muškoj liniji, a da ne pričamo šta je sve sama doživela u sopstvenom veku. U tom istraživanju i sitematizaciji vanredno zanimljive građe, naišla sam na kneginjine crteže, fotografije koje snima na svojim putovanjima, te zanimljive umetničke intervencije u kojima beskrajno uživa. Slučaj (u koji ne verujem, sve je vrlo namerno!) je hteo da ona nekoliko reprodukcija tih svojih radova pokaže kolegama u kruševačkoj Kući Simića ovog marta tokom kratke posete u okviru jednog privatnog putovanja. Reč po reč, i eto radosti ovom istoričaru umetnosti!

Timski rad je čudo, a pogotovu kad ekipa funkcioniše kao švajcarski sat. Na fotografijama sleva na desno: 1) Tamara Ognjević i Zorana Drašković oblače lutku u kneginjinu odeću, kreirajući avatara; 2) Dragan Bakić poistavlja kneginjine umetničke radove u centralnoj prostoriji; 3) pažljivo poređani parovi slika i fotografija za postavljanje; 4) Vesna Bogdanović postavlja cveće; 5) Rade Bogdanović namešta banere na prednjoj fasadi Kuće Simića. Foto@Tamara Ognjević i Vesna Bogdanović

Od inicijalne ideje do momenta u kojem shvatam da sedim u kombiju koji izložbu od preko 60 eksponata vozi autoputem ka Kruševcu protekao je, čini mi se, treptaj oka. Dobro, možda dva treptaja. Nas troje stisnuti na prvom sedištu – vozač, tehničar i ja. Nad Šumadijom se valjaju olujni oblaci. Zapara i intenzivni miris lipa, zove i majskih ruža. Skoro pa omamljujuće. Trenutak u kojem s kneginjom pakujem slike, delove Demidof servisa za čaj, fotografije, njenu haljinu i šešir, te veliki pirotski ćilim iz 20-tih godina prošlog veka sa motivom grba Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, izgleda kao da se dogodio pre nekoliko godina, a ne dva dana ranije. Koliko smo samo puta sišli i popeli se od njenog stana na petom spratu do prizemlja i nazad! Zgrada bez lifta, a entuzijazam ne opada.

Najzahtevniji deo postavke – inscenacija kneginjinog buduara. Zamišljena kao mikro isečak iz kneginjine svakodnevice, odnosno simulacija prostora u kakvom ona zaista živi i stvara, ali i svojevrsno mesto koje pruža uvide u prošlost, porodicu, navike jedne složene, javne ličnosti, buduar je nesumnjivo bio najteži poduhvat. Međutim, kad je kneginja stigla u Kruševac i zavirila u ovaj prostor, jednostavno je rekla – Jedino što su zidovi druge boje, ali sve ostalo je kao kod kuće. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Ako pakovanje izložbe izgleda kao da se dogodilo razmerno davno, namensko fotografisanje eksponata i same kneginje, video zapis napravljen za potrebe izložbe na njenoj terasi u času dok cvetaju limun i sitne ruže, a patuljaste jabuke i jagode lagano zre, deluju kao događaj iz nekog prošlog života. Nasmejani Vuk Nenezić i tihi Sloba Polić iz VR Photo Teama su bili savršeni partneri u ovom umetničkom “zločinu”, podjednako koliko i nezamenljivi dizajner Vuk MIlosavljević i njegova supruga Dragana, autori kompletnog vizuelnog identiteta izložbe. Toliko smo dobro komunicirali da je to nemoguće rečima opisati. Ta fina frekvencija uzajamnog razumevanja, podrške, spremnosti da se brzo reaguje bez obzira na doba dana ili noći, pretvorila je standardnu glavobolju timskog rada u poeziju, pa me niko neće pogrešno razumeti kad kažem da su mi svi ti ljudi preko noći postali kao porodica.

Postavka od 27 umetničkih radova u centralnom prostoru Kuće Simića zasnovana je na jedinstvenom narativu koji pripoveda kneginjin put od zadatih okolnosti u kojima je rođena ka ličnom izboru i stvaralaštvu kao refleksu tog izbora. Reč je o radovima izabranim između nekoliko stotina dela nastajalih u periodu 2015-2017. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Kruševački deo tima je takođe funkcionisao kao švajcarski sat. Najfiniji “lonžin”. Dramski preludiji svojstveni koleginici, a pre svega dragoj prijateljici, Zorani Drašković Kovačević, kustosu Kuće Simića, dali su celom procesu onu iskru bez koje ova priča ne bi imala draž. Beskrajno duhovita, na trenutke na ivici nervnog sloma, ali u svakom času brzomisleća, besprekorno stilizovana i spremna na selfi, učinila je da se doslovno tri dana slatko smejem. Izložba je u Kruševac stigla na njen rođendan 14. maja, pa smo zapravo sve vreme radili u svečarskoj atmosferi – na sve strane buketi cveća, mahom fantastičnih ruža, kolačići, čokoladice, čestitke, pokloni … Ipak, sve bi bilo drugačije bez Vesne Bogdanović, te tihe, stamene žene zlatnih ruku za koju kolege ne kažu tek onako da joj je muž vrhunski majstor, ali da je ona bolji majstor od njega. Dok smo Zorana i ja strizale ušima, sevale obrvama, galamile oko toga zašto ovako, a ne onako, Vesna, kustos-pedagog Kuće Simića, je kuvala kafe, sređivala banere, iznosila stolice, raspoređivala cveće i brisala znoj i suze dvema euforičnim kreativkama. Znate ono kad kažu da je neko dobri duh priče, e Vesna je baš to – vila Dobrila!

Kad stigne “inspekcija”: Sleva na desno: Zorana Drašković, Goran Vasić, direktor NM Kruševac, dr Biljana Djordjević, NM u Beogradu, Vesna Bogdanović, dr Dušica Bojić, direktor Istorijskog muzeja Srbije, Dragan Bakić (stoji iza dr Bojić) i Tamara Ognjević. Na ekranu kneginja Jelisaveta. Foto (selfi)@ Zorana Drašković Kovačević

Dolaskom Dragana Bakića, tehničara kruševačkog muzeja, postavka je izbrušena kao najfiniji dijamant. Nije bilo toga što ne može, a Draganovo iskusno oko je zapažalo detalje koje ja ne bih uočila ni posle trosatnog gledanja. Kad je stigao Vesnin suprug Rade da zategne velike banere i omogući njihovo lako postavljanje, ja sam već potpuno relaksirano pila kafu na tremu Kuće Simića iako katalog još nije bio završen, a Zorana je predviđala grad, gromove i smak sveta u popodnevnim časovima uoči otvaranja izložbe.

Negde, tik iza podneva, u Kuću Simića, na svom putu iz Raške i nastupa na tamošnjoj manifestaciji “Muzeji za 10”, ušetale su direktorka Istorijskog muzeja Srbije, dr Dušica Bojić, i naša drugarica, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, dr Biljana Đorđević, pa je izložba u najboljem smislu te reči doživela pretpremijeru. Dve iskusne, stroge i vrlo zahtevne muzealke su pogledale postavku i, bez sentimentalnosti i lažnog dodvoravanja, izjavile – Pa, ovo je sjajno!!!

Kad se s osmehom na licu komplimentima pridružio i Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, bez čijeg blagoslova i pune podrške bi ceo poduhavt bio nemoguć, mogle smo da odahnemo.

Kuća Simića dupke pune na otvaranju, a prvi kustos izložbe – kneginja lično. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Duša me boli što neka kamera nije snimila izraz naših lica u tom času, a naročito što kneginja ne beše još uvek stigla u Kruševac, jer to je onaj poslednji i najteži test koji je trebalo proći. To nas, naravno, nije sprečilo da popijemo još jednu Vesninu kafu, te okrenemo šolje iz kojih saznadosmo o budućim udajama (neki, nećemo ih imenovati), putovanjima, dobicima na lutriji, i, što je najvažnije, da oluje svakako neće biti u vreme otvaranja izložbe. Zorana, veliki diplomata i nepopravljivo spadalo, će negde oko ponoći istog dana šarmantno izjaviti:“Ja naivna sve vreme očekujem provalu oblaka, a ustvari ne shvatam da je oluja stigla u drugačijem obliku koji se zove tajfun Tamara!”

Kad je kneginja kročila u Kuću Simića u popodnevnim časovima iz kruševačke štamparije “Sigraf” je stigao katalog – besprekorno odštampan i bigovan, sa svim “pogođenim” bojama. Višenedeljni rad našeg prevodilačkog (Stela Spasić, Svetlana Janković), fotografskog (Vuk Nenezić) i dizajnerskog (Vuk i Dragana Milosavljević) tima je dobio svoju opipljivu formu. I to vrhunsku!

U međuvremenu je sve u Kući Simića ispolirano do visokog sjaja, postavljene stolice za konferenciju za medije, prvu takvu u istoriji kruševačkog muzeja, gosti nahranjeni i napojeni, pa čak ostalo i sat vremena za predah i promenu garderobe.

Konferencija za medije, prva takve vrste u iskustvu kruševačkih kolega, protekla je kao savršeno koordiniran ples. Već u prvim večernjim časovima su se pojavili prvi tekstovi i emisije. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team

Kada je u 18 časova počela konferencija za medije temperatura u Kući Simića je naglo krenula da raste. Nemalu nervozu je unela spoznaja da prvi put jedna izložba u našoj zemlji ima live streaming, odnosno da će publika širom sveta posredstvom interneta i naših partnera iz VR Photo Team-a biti u prilici da svaki pokret i ceo nastup prati u realnom vremenu. Dakle, kao pozorište – ne sme biti greški, sve mora da bude dobro koordinirano, jer nema prilike za reprizu. Vazdan nasmejana i spontana kneginja je novinarima priredila ekskluzivno vođenje kroz postavku, lično im pokazala svaki predmet, strpljivo odgovorila na sva pitanja. Naravno, ona koja se tiču umetnosti. Kao iskusan PR menadžer i dugogodišnji novinar bila sam svesna rizika zasnovanog na činjenici da će novinare interesovati aktuelna priča o kneginjinoj unuci i sudskom procesu koji već neko vreme potresa čak i velike medije u Americi (pa kud neće interesovati domaće žurnaliste, bilo bi neprirodno), međutim svi su bili na takvoj visini zadatka – večeras razgovaramo samo i isključivo o umetnosti. Veliko poštovanje za kruševačke novinare, iako Artis centar jako dobro sarađuje s brojnim novinarima i medijskim kućama u zemlji, novinari Kruševca su pokazali izuzetan profesionalizam, a pre svega poštovanje prema svemu što je u Kući Simića s velim trudom rađeno i urađeno.

Kuća Simića 15. maja uveče pretesna za sve posetioce. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

I zaista, udarna i najvažnija vest te večeri je bila da je ovo kruševačka izložba, a ne neki gostujući program, da se stvaralaštvo kneginje Jelisavete, prvi put stručno obrađeno i prezentirano, pojavljuje baš u Kruševcu u prostoru kojim upravlja Narodni muzej Kruševac.

Kneginja Jelisaveta je, posmatrajući brojne posetioce te večeri u Kući Simića, izrekla jednu zanimljivu misao: “Ja ustvari nisam iznenađen što smo počeli prezentaciju izložbom u Kruševcu. Ovo je grad vrlo moćnih žena u prošlosti, a ne promiče mi interesantna analogija da je kneginja Milica, supruga kneza Lazara, imala 7 kćeri dok ja imam 7 unuka.” E, sad ne verujem da je kneginja Milica potpisivala bilo šta drugo osim državnih dokumenata i pisama, ali naša kneginja je te večeri potpisala na desetine kataloga, slikala se i ćaskala sa Kruševljanima ne skidajući osmeh s lica. Ono što publika pak ne zna, a ja eto mislim da treba da zna, jeste da je kneginja posebno izabrala haljinu koju će te večeri nositi, te da je kao esteta i osoba izuzetnog ukusa, veoma vodila računa da i njena toaleta bude harmonična sa vizuelnim identitetom izložbe. Zorana i ja, s druge strane, nismo ugovarale sinhronu crno-belu odevnu kombinaciju, ali smo valjda toliko bile na istoj frekvenciji usled zajedničkog rada da se taj spontani odabir odigrao kao da je dogovoren. Kako god, izložba je otvorena, a živi prenos je rezultirao morem poruka na sve naše mobilne telefone i moram da kažem da sam te večeri otišla na spavanje umorna i užasno ponosna.

Otvaranje se moglo pratiti preko live streaminga na internetu širom sveta zahvaljujući našim partnerima iz VR Photo Teama. Sleva na desno: Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, kneginja Jelisaveta, Tamara Ognjević i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team.

Otvaranjem se, međutim, život jedne izložbe ne završava. Razlog više zašto se retko odlučujem za izložbu kao kraljicu svih istoričarsko-umetničkih i generalno kustoskih formi. Izložba, jednom otvorena, traži stalni nadzor, vođenje, kreiranje pratećih programa. Prezirem izložbe koje služe zato da bi na njih padala prašina, a publika ako naiđe naišla je. Otuda i potreba (sad to možete nazvati i kontrol frik karakteristikom) da budem u blizini izložbe ili da bar imam tu sreću, kao što je slučaj u Kruševcu, da sarađujem sa vrhunskim timom koji razume da izložba zahteva konstantni napor kustosa i muzejskog ili galerijskog osoblja za sve vreme dok je pred očima javnosti. Posebno ako je otvorite koji dan uoči Evropske noći muzeja, koja pada svake prve subote nakon Međunarodnog dana muzeja fiksno vezanog za 18. maj. Ne treba reći da je to onaj čas kad ljudi širom sveta pohrle u muzeje na temelju implusa iz kolektivno nesvesnog da je noć uvek uzbudljivija od dana, te da je noću muzej neuporedivo interesantniji. U suštini nije, ali hajde da ne kvarim zadovoljstvo tolikom svetu.

Evropska noć muzeja u Kući Simića 19. maja, projekcija kustoskog dokumentarca, premijerna degustacija kolača “Jelisaveta” Dragane Vasić i divna kruševačka publika u Artisovom senzorijumu. Foto@ Zorana Drašković Kovačević i Vesna Bogdanović

U osnovnoj zamisli projekta “Duh malih stvari” od početka leži jasna spoznaja da je kneginja ipak kneginja, te da će ljudi pre svega želeti neposredni kontakt s njom. Otuda smo kreirala avatara – odnosno lutku u kneginjinoj originalnoj odeći i sa njenim sopstvenim aksesoarom (šešir, ogrlica, sandale). Na taj način sublimiramo prisustvo Jelisavete Karađorđević u prostoru Kuće Simića za sve vreme trajanja izložbe. Uporedo je snimljen video zapis na njenoj terasi u Beogradu, među biljkama koje nežno gaji već godinama, u kome priča zašto voli stripove, kako je počela da stvara, gde je studirala umetnost, šta je od svog oca, velikog kolekcionara, osnivača Muzeja kneza Pavla, naučila o umetnosti. Taj video, titlovan na engleski jezik (kompletan štampani materijal, od kataloga do potpisa ispod slika je dvojezičan – srpski i engleski), se stalno vrti na velikom lcd ekranu u Kući Simića. Uporedo smo kreirali svojevrsni senzorijum – odnosno koncept koji kroz priču, ukus i miris stalno, na autentičan način, simulira prisustvo kneginje. Prostor buduara i odeća na avataru su namirisani parfemom “Jelisaveta”, jednim od dva miris koji je kneginja kreirala u svojoj produkciji. Oba ova parfema, zajedno sa delikatnim mirisom kolonjske vode “Hammam Bouquet”, koji je koristio knez regent Pavle Karađorđević, kneginjin otac, mogu se videti i pomirisati u buduaru.

Kneginjin avatar u njenoj originalnoj odeći kao deo postavke. Foto@Tamara Ognjević

Već 16. maja u prostoru Kuće Simića je napravljen video zapis kustoskog vođenja kroz postavku u okviru kojeg smo kneginja i ja zajedno ispričale osnovne ideje izložbe i šta ona tačno sadrži. Taj materijal je specijalno snimljen i montiran za premijeru u Evropskoj noći muzeja u subotu 19. maja. Poseban dodatak video zapisu predstavlja jedan daleko veći poduhvat u okviru Artisovog senzorijuma, a to je kreiranje kolača “Jelisaveta”, izazov kojeg se prihvatla Kruševljanka Dragana Vasić sa kojom smo izuzetno uspešno sarađivali na projektu “Srećna slava, domaćice! – Srpska žena i Krsna slava”, koju su zajedničkim snagama kreirali Narodni muzej Kruševac i Artis centar krajem 2017, takođe u Kući Simića.

Dragana Vasić u kneginjinom buduaru u Kući Simića i kolač “Jelisaveta”. Foto@ Zorana Drašković Kovačević

Za kratko vreme ova lepa i talentovana žena je napravila pravi podvig! Na osnovu originalnog recepta za tortu “Jelisaveta” iz kuvara Zorke J. Babić, štampanog prvi put davne 1912. u Trebinju, koji smo otkrili zahvaljujući našoj koleginici i drugarici, istoričarki umetnosti, Marini Lukić Cvetić, koja je prvi put ovu poslasticu poslužila upravo kneginji Jelisaveti u svom Muzeju slatka-Kuća Cvetića u Kraljevu 7. marta ove godine, Dragana Vasić je na temelju osnovnih sastojaka (jaja, vanila, limun, badem) kreirala kolač takvog ukus, ali i estetike, da su svi koji su bili u prilici da ga probaja potpuno oduševljeni. Genijalno ga je personalizovala dodajući mu pločicu od bele čokolade sa ručno naslikanim inicijalom “J”, pa je Artisov senzorijum u Evropskoj noći muzeja publici ponudio i dimenziju gastronomske kreacije koja nastaje unutar same izložbe. Kolač sam probala i ja zahvaljujući Dragani, koja je jedan paketić poslala brzom poštom u Beograda. Da li treba reći koliko sam duboko dirnuta i zahvalna?

Kolač “Jelisaveta” Dragane Vasić i detalj iz kataloga izložbe “Duh malih stvari” u kućnom, dakle beogradskom, aranžmanu autora izložbe. Foto@Tamara Ognjević

Evropska noć muzeja u Kući Simića ostaće tako zapamćena kao prostor jedinstvenog doživljaja koji se deli sa publikom, ali njom se ne završava sve ono što prati ovu izložbu. “Duh malih stvari” je u međuvremenu “spakovan” u 3D format, virtuelizovan i postavljen na sajtu “Muzeji i galerije”, koji koordiniraju naši partneri iz VR Photo Team-a, pa je na taj način postao dostupan najširoj publici u formi virtuelne šetnje kroz izložbu.

Na sajtu “Galerije i muzeji” od 22. maja virtuelna šeznja kroz izložbu Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Kruševcu.

Virtuelna šetnja kroz izložbu “Duh malih stvari”

Planiramo u nedelju 24. juna specijalnu radionicu u okviru koje će publika slikati sa kneginjom, a na temelju njenih fotografija i postupkom kojim ona interveniše na predlošcima. Svi smo više nego radoznali šta će učesnici radionice videti svojim unutrašnjim okom, a na principu čuvenog Roršahovog testa. Biće to i svojevrsna art terapija u okviru koje spremamo još po neko malo iznenađenje. Artis centar svakako do kraja izložbe – 30. juna ove godine organizuje jednodnevni izlet u Kruševac, kojom prilikom će naši saputnici moći da vide čitav niz zanimljivosti u ovoj srednjovekovnoj prestonici Srbije, ali i da posete izložbu “Duh malih stvari”, koja je obeležila ovo Artisovo proleće.

U prilogu možete pogledat snimke otvaranje i konferencije za štampu, a uskoro će biti dostupan i video kustoskog vođenja, koji je kruševačka publika imala priliku da vidi u Evropskoj noći muzeja 19. maja. Na Kaymak Fun Clubu Artisovog magazina stiže tekst o tome kako je nastajao kolač “Jelisaveta” i jednoj od najintrigantnijih priča o hercegovačkoj Pati Marković – Zorki J. Babić, te kako je njen kuvar putovao kroz vreme, odnosno zašto je ona toliko važna i jedan vek kasnije u privatnom životu kneginje Jelisavate. Verujte, niko i dalje ne piše bolje priče od života 🙂

Live stream otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja u Kući Simića_VR Photo Team i Muzeji i Galerije i muzeji

Artis Center_Konferencija za medije_Duh malih stvari_Krusevac

Roze sa jagodama i katalog izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”. Foto@Tamara Ognjević

Uzgred budi rečeno, roze i jagode posluženi na otvaranju su funkcionisale podjednako dobro kao i šampanjac i jagode. Možda čak i zanimljivije 😉

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018

post

Poslastičarnica u Kruševcu ~ Radionica “Posno, a slasno”

Artisova Poslastičarnica u Kruševcu ~ detalj postavke posnih kolača nastalih na radionici Posno, a slasno u Kući Simića. Foto@Tamara Ognjević

Kada je u zimu prošle godine uz kafu i kolače, te duge večernje razgovore i dopisivanje preko mejla, mesindžera i svih dostupnih sredstava brze komunikacije, započeo svojevrsni slatki pakt između Narodnog muzeja u Kruševcu i Artis centra, odnosno između Zorane Drašković Kovačević, kustoskinje Kuće Simića, i moje malenkosti, bilo je moguće pretpostaviti, ali ne i u celini pojmiti šta će sa sobom doneti projekat Srećna slava, domaćice, te gostovanje Poslastičarnice u realizaciji istog. Naučena pragmatičnoj skepsi, priznajem nisam verovala da jedan razmerno mali reprezentativni uzorak od “svega” devet učesnica eksperimentalne radionice Posno, a slasno može da dâ neke značajnije uvide u proces koji se može pratiti najmanje 200 godina. Kako je u međuvremenu nastao i tekst u katalogu izložbe, a moja budna radoznalost uočila ključni odnos na relaciji srpska žena-krsna slava, aspekt kojim se retko i nedovoljno bavi etnologija, antropologija, sociologija, pa i heritologija, pomeren je i fokus same izložbe koja je dobila baš takav podnaslov – Krsna slava i srpska žena. Posebno svetlo na ovu problematiku je svojim tekstom u istom katalogu, a kada je reč o Kruševcu, dodala etnolog Zorica Simić, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Kruševcu, koautor izložbe.

Spremnost dr Biljane Đorđević iz Narodnog muzeja u Beogradu, iskusnog etno-arheologa, člana Nacionalnog komiteta za nematerijalno kulturno nasleđe, da se uključi u projekat u svojstvu recenzenta mog teksta, ali i svojevrsnog monitora eksperimentalne radionice održane u Kući Simića u sredu 6. decembra, bila je od neprocenjive važnosti. Savremena nauka zahteva multidisciplinarnost, a rezultati su neuporedivi kada stručnjaci različitih profila ukrste znanje, mišljenja i ideje. Iskustvo kruševačke radionice to nesporno dokazuje!

Kad stručnjaci ukrste znanje, ideje i iskustvo: (sleva nadesno) dr Biljana Đorđević (Narodni muzej u Beogradu), Tamara Ognjević (Artis centar) i Zorana Drašković Kovačević (Kuća Simića, Narodni muzej Kruševac). Foto@Vesna Bogdanović

Gastronomsko nasleđe kao poseban vid nematerijalne kulturne baštine, dobija svoj puni smisao tek kada se nakon sveobuhvatnih istraživanja svih dostupnih izvora pristupi takozvanoj četvrtoj dimenziji – ukusu. To je ključni razloz zašto Artis centar od prvih istraživanja na polju istorije gastronomije i kulture obedovanja, započetih sada već davne 2009, insistira na eksperimentalnim rekonstrukcijama, koje se u pravilu odvijaju u saradnji sa lokalnom zajednicom ili profesionalnim kulinarima. Izložba Srećna slava, domaćice Narodnog muzeja u Kruševcu je u tom smislu partnerski kreirana od inicijalne ideje do realizacije, a činjenica da Kuća Simića u sastavu kruševačkog muzeja, već nekoliko godina razvija naročitu komunikaciju sa publikom na talasu vodećih trendova nove muzeologije, učinila je da planirana radionica u čijem fokusu su bili posni slavski kolači, bude više od pratećeg programa. Dugogodišnji trud kruševačkih kolega da publika muzej u svom gradu doživljava kao sopstvenu kuću, odnosno ono mesto na kojem ravnopravno učestvuje u prikupljanju i čuvanju kulturnog nasleđa, dao je Artisovoj radionici Posno, a slasno važnu dimenziju studije slučaja i jedan vedri, radni skup kruševačkih domaćica starije i srednje  generacije i muzealaca pretvorio u platformu naučnog eksperimenta.

Bilo je inspirativno praviti posne slavske kolače u muzeju, unutar postavke izložbe Srećna slava, domaćice!. Foto@Tamara Ognjević

Utemeljena na saznanju da najčešće slavljene krsne slave padaju u zimskom periodu, u pravilu u vreme predbožićnog posta, ali i činjenici da su slavski kolači nepromenjiva konstanta na svečarskoj trpezi koja stalno trpi gastronomske inovacije, radionica je okupila devet Kruševljanki sa zadatkom da izaberu po dva kolača koja se tradicionalno, generacijama spremaju u njihovim porodicama. Poseban izazov radionice, koja čini sastavni deo Artisovog projekta Poslastičarnica, čija realizacija je započela 2015. godine, predstavlja činjenica da posni kolači podrazumevaju redukciju svih onih namirnica koje u poslastičarstvu i kolačarstvu čine okosnicu kvaliteta i ukusa – puter, jaja, mlečna čokolada, mleko, slatka pavlaka i slično. Istovremeno, posni kolači predstavljaju izazov za svaku ozbiljnu domaćicu, krunu slavske trpeze i prostor dokazivanja znanja, veštine i kreativnosti pod devizom – kako manje pretvoriti u više. Tako su nam Sanja Gajić, Aleksandra Gogić, Vidosava Narančić, Ljiljana Plašić, Gordana Simić, Vesna Stefanović, Ljilja Stojanović, Dragana Vasić i Gordana Zlatanović suvereno demonstrirale šta sve može da se uradi sa malo oraha, šećera, suvog voća, crne čokolade, posnog keksa i mnogo mašte.

Devet veličanstvenih učesnica radionice Posno, a slasno (sleva nadesno, odozgo naniže): Vesna Stefanović, Gordana Simić, Dragana Vasić, Aleksandra Gogić, Ljiljana Plašić, Sanja Gajić, Ljilja Stojanović, Vidosava Narančić i Gordana Zlatanović. Foto@Tamara Ognjević i Živojin Manojlović

Čarolija koja se odigravala u popodnevnim časovima 6. decembra u ambijentu kuće čuvenog trgovca i političara iz epohe kneza Miloša, Stojana Simića, podsećala je na one bajke u kojima dobre vile pretvaraju bundeve u raskošne kočije. U širokoj lepezi od starinskih Oraščića izrađenih u drvenoj modli starijoj od jednog veka, koju je Aleksandra Gogić nasledila od svojih prabaka, do minucioznog crtanja kolačarskom bojom na površini Belih bajadera Dragane Vasić, odigravala se jedna od onih kompleksnih priča koje otkrivaju složene i uzbudljive puteve gastronomskog nasleđa.

Radionica koja je daleko nadmašila moja očekivanja, kao autora i rukovodioca ovog programa, predstavlja naročit događaj kada je reč o delikatnom odnosu muzeja i gastronomskog nasleđa. Naime, ovo je pionirski poduhvat u smislu pripreme hrane iz korpusa nematerijalnog kulturnog nasleđa unutar muzeja, a u svrhu naučnog istraživanja. U pravilu se ovakvi eksperimenti prave izvan muzejske zgrade, a da bi bili prikazani, a često i posluženi u muzejskom prostoru tek kao finalni proizvod. Naposletku, kolači sa ove radionice su posluženi na otvaranju izložbe sledećeg dana u krcatoj Kući Simića, muzejskom prostoru koji Kruševljani zahvaljujući višegodišnjem angažmanu kustoskinja Zorane Drašković Kovačević, autorke projekta Sretna slava, domaćice, i Vesne Bogdanović, doživljavaju kao svoju kuću.

Kao za izložbu~Posni slavski kolači nastali u okviru Artisove Poslastičarnice, odnosno radionice Posno i slasno. Foto@Tamara Ognjević

Šta smo sve mesile i kakvi su bili kolači?

Kolači, nekih 18 vrsta, su, kaže publika koja ih je degustirala na otvaranju izložbe 7. decembra, bili izvanredni. Probale smo kolače i mi, ali da ne bude kako hvalimo sopstveni proizvod bez pokrića. Ukusu je doprinelo i to što su “odmorili” preko noći, na idealnoj temperaturi od cc 4-5 stepeni, na doksatu kuće Simića, sagrađene u balkanskom stilu početkom 19. veka. Iskusne domaćice odlično znaju da su kolači, a naročito oni posni, najbolji kad “predahnu” i to na vazduhu, ne u frižideru.

Otvaranje izložbe Srećna slava, domaćice! u Kući Simića u Kruševcu 7. decembra 2017. Gužva, slatko, inspirativno. Foto@Živojin Manojlović

Mogu li se dobiti recepti?

Naravno! Smatramo da je idealno da dobijete spisak dela kolača i recepte onako kako ih je “upakovala” Zorana Drašković Kovačević u katalogu izložbe Srećna slava, domaćice! Sve čega nema naći će se uskoro u stručnoj analizi radionice, jer mi smo tamo, verovali ili ne, bili pre svega zbog nauke.

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić

Recepti za posne kolače sa radionice Posno, a slasno. Katalog izložbe Srećna slava, domaćice! Dizajn@Jasmina Vasić 

Uvek smo otvoreni za razmenu utisaka, pa kad i ako isprobate recepte, ne ustručavajte se da ih sa nama podelite!

O krsnoj slavi i gastronomskim obrascima koji je prate pisaćemo još. Saradnjom sa Narodnim muzejom Kruševac za Artis centar je otvoreno istraživačko poglavlje u čijem fokusu je naročit odnos gastronomije i kulture obedovanja u kontekstu običaja, praznika i sličnih društvenih praksi. Široko, kompleksno polje, vredno pažnje jednog multidisciplinarnog istraživačkog tima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

© Artis Center 2017