post

Prateći programi izložbe “Kneginja Jelisaveta-Dugo putovanje kući” u oktobru

U oktobru u okviru izložbe Kneginja Jelisaveta Karadjordjević – Dugo putovanje kući zanimljiva predavanja, video projekcije i razgovori!

O Demidovima kao kolekcionarima predavanje će održati Aleksandar Tiso Demidov

SUBOTA, 5. OKTOBAR, 11 ČASOVA: ALEKSANDAR TISO DEMIDOV, POSLEDNJA VELIKA AUKCIJA KOLEKCIJE DEMIDOV – PREDAVANJE NA ENGLESKOM JEZIKU UZ KONSEKUTIVNI PREVOD NA SRPSKI

Ugledan bankar, istraživač i filantrop, Aleksandar Tiso Demidov, već decenijama istražuje kolekcionarske aktivnosti svojih predaka, jedne od najbogatijih porodica imperijalne Rusije, nosilaca italijanske titule prinčeva od San Donata – Demidovih. Nekada druga porodica po bogatstvu u carskoj Rusiji, Demidovi su bili izuzetni poznavaoci umetnosti i strasni kolekcionari. Ovu strast nasledio je i sin Aurore Pavlovne Demidove, knez Pavle Karađorđević, osnivač prve Galerije moderne umetnosti na Balkanu i Muzeja kneza Pavla. Njegovi preci – pradeda Anatol Nikolajevič Demidov i deda Pavle Pavlovič Demidov, raspolagali su izuzetnim kolekcijama slika Rembranta, Ticijana, Van Stina, Van Dajka, Delakroa i drugih čuvenih majstora evropskog slikarstva, koje su ovi plemići izlagali u svojim palatama u firentinskom San Donatu i Pratolinu nadomak Firence.

  • * * * * * * * * 

O skupocenoj kolekciji nakita velike vojvotkinje Marije Pavlovne od Rusije, prabake kneginje Jelisavete, i peterburškim zlatarima govoriće msr Tamara Ognjević

SUBOTA, 12. OKTOBAR, 13 ČASOVA: MSR TAMARA OGNJEVIĆ, DRAGULJI VELIKE VOJVOTKINJE MARIJE PAVLOVNE OD RUSIJE I CARSKI ZLATARI PETERSBURGA, PREDAVANJE

Velika vojvotkinja Marija Pavlovna od Rusije, supruga carevog brata velikog vojvode Vladimira, i prababa kneginje Jelisavete, jedna je od najzanimljivijih ličnosti evropske istorije poznog 19. veka. Istovremeno ona je i vlasnica najveće kolekcije nakita u domu Romanovih, kompetitivna, ambiciozna plemkinja rafiniranog ukusa. Za nju rade čuveni zlatari poput Faberžea, Bolina, Bušerona, Kartijea … priča o njenoj kolekciji dragulja, baš kao i sudbine te kolekcije, pruža jedinstven uvid u estetiku jedne epohe i majstore koji su je oblikovali. Istovremeno ona je i metafora uspona i pada monarhija, refleks podjednako i političke i umetničke klime u stoleću velikih promena.

  • * * * * * * * * 
  • Kneginja Jelisaveta i Mira Adanja-Polak. Iz foto-dokumentacije Mire Adanje-Polak.

  • ČETVRTAK, 17. OKTOBAR, 18 ČASOVA: MIRA ADANJA-POLAK, KNEGINJA JELISAVETA-ONO ŠTO NISTE VIDELI, VIDEO PROJEKCIJA I RAZGOVOR
  • Ugledna novinarka i televizijski autor, Mira Adanja-Polak, i kneginja Jelisaveta se poznaju i sarađuju duže od tri decenije. Ako možemo reći da postoji osoba koja je kamerom i reči zabeležila povratak kući Jelisavete Karađorđević, ali i čitav niz nepoznatih ili manje poznatih detalja iz istorije porodice kneza Pavla Karađorđevića, onda je to nesumnjivo Mira Adanja-Polak. U emisijama „Ekskluzivno“ Mire Adanja-Polak veći deo ovog istorijski kapitalno značajnog materijala publika je imala prilike da vidi. Dokumentarne zapise čije ćete najznačajnije delove videti radjeni su u dužim periodima istraživanja i nose zanimljiva sećanja na ono kako su i kada zabeleženi i zato predstavljaju važna svedočanstva koja dopunjavaju sliku o životnom opusu Jelisavete Karađorđevic tokom poslednje tri decenije.Tim povodom imamo izuzetnu čast da najavimo gostovanje Mire Adanje-Polak u okviru pratećih programa izložbe o zaostavštini kneginje Jelisavete, tokom kojeg ćemo kroz razgovor Mire Adanje-Polak i Jelisavete Karađorđevic, kroz njihova sećanja, biti u prilici da o kneginji saznamo više.
  • * * * * * * * * 

O muzeju kneza Pavla će govoriti prof. dr Irina SubotićSUBOTA , 19. OKTOBAR, 13 ČASOVA: PROF. DR IRINA SUBOTIĆ, MUZEJ I KOLEKCIONARSTVO KNEZA PAVLA, PREDAVANJE

Muzej kneza Pavla osnovan je 1934. godine spajanjem Muzeja savremene umetnosti sa Istorijsko-umetničkim muzejom, kako se tada nazivao Narodni muzej. Odmah je postao institucija od najvećeg značaja ne samo u oblasti kulture već i kao zastupnik evropskih ideja i vrednosti za koje se Jugoslavija zalagala u vreme kada je knez Pavle bio jedan od regenata. Knez Pavle je od svojih ranih godina bio zaljubljenik u umetnost, kasnije ju je izučavao i postao prefinjen kolekcionar i velikodušan darodavac, što je doprinelo da i Muzej njegovog imena dođe do izvanrednih umetničkih dela koja su i danas ponos Narodnog muzeja u Beogradu.

  • * * * * * * * * 
  • O pretkinjama kneza Pavla govoriće dr Dušica Bojić

SREDA, 23. OKTOBAR, 17 ČASOVA: DR DUŠICA BOJIĆ, SRPSKI ŽENSKI RODOSLOV KNEZA PAVLA, PREDAVANJE

U senci dominantnih, politički angažovanih muževa i sinova one su često gotovo nepoznate najširoj kulturnoj javnosti. U svakodnevici, kao stub svakog patrijarhalnog doma, one jesu ona dominantna snaga koja taj dom oblikuje i održava, značajno utičući na vaspitanje i ambicije svog potomstva. Otuda povest o ženama doma Petrovića, Milovanovića, Nenadovića i Karadjordjevića – ženskih pretkinja kneza Pavla, predstavlja neispričanu, a izuzetno značajnu priču iz političke i kulturne istorije jedne dinastije i jednog naroda na razmeđi dva burna veka.

  • * * * * * * * * 

DRUŽENJE SA KNEGINJOM JELISAVETOM SVAKE SREDE OD 17 ČASOVA

STRUČNO TUMAČENJE IZLOŽBE SVAKE NEDELJE OD 12:30 ČASOVA, MSR TAMARA OGNJEVIĆ, AUTOR IZLOŽBE

PRIJAVE OBAVEZNE SAMO ZA GRUPE VEĆE OD 10 OSOBA NA MEJL office@artiscenter.com

Svi programi se odvijaju po ceni redovne muzejske ulaznice od 200 RSD, odnosno 100 RSD za penzionere!

@Artis Center 2019

post

Praznik u Kruševcu ili o putešestviju jedne izložbe

U čuvenom filmu Vilijama Vajlera “Praznik u Rimu” iz 1953. princeza En (Odri Hepbern) bežeći od strogih protokola pod pseudonimom Anja Smit, obilazi večni grad. Kad joj se u toj avanturi pridruži novinar Džo Bredli (Gregori Pek) nastaje jedna od najlepših filmskih priča. Kruševac nije Rim, ali sve ono što se događalo tokom pripreme i otvaranja izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, realizovane u saradnji Artis centra i Narodnog muzeja Kruševac, na trenutke je podsećalo na osnovnu Vajlerovu ideju o plemkinji koja želi da živi kao sav ostali svet. I naša kneginja je na čas pobegla (ili je to barem pokušala) iz uobičajene slike koju javnost ima o njoj, a da bi otkrila gotovo nepoznatu dimenziju svoje ličnosti – onu stvaralačku. U tom kreativnom begu iz svakodnevice okupila je jedan sjajan tim koji je zajedno sa njom uživao u prazniku u Kruševcu. Za razliku od avanture filmske princeze En, koja je kratko trajala, kruševačka priča živi sve do kraja juna ove godine. A, posle… posle ćemo videti.

Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića, kneginja Jelisaveta Karađorđević i Tamara Ognjević, autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”, ispred Kuće Simića u Kruševcu uoči otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja 2018. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Istoričari umetnosti retko pišu autobiografije, a još ređe ispovesti o svojim profesionalnim aktivnostima. U suštini šteta, jer bi, ako ništa, kolegama otkrili sa kakvim su se sve izazovim sretali radeći pojedine projekte, a pre svega – izložbe. Ljudi koji me poznaju, znaju odlično da od svih aktivnost koje podrazumeva moja struka najmanje volim izložbe! Može da zazvuči blasfemično, ali za mene je izložba najsloženija, najzahtevnija disciplina unutar svih aktivnosti koje jedan istoričar umetnosti može da preduzme u svojoj karijeri. To je, primarno, skup sport. Svaka izložba koja nema obezbeđen odgovarajući fond iz kojeg će biti finansirana je unapred osuđena na “poštapalice”, “krpež”, mnogo muka i glavobolja. Kako je u međuvremenu kod nas postala moda da se svaki čas nešto kači po zidovima gde god ko stigne (a prostora je mnogo i zaista su kojekakvi), problem se dodatno usložio. Neselektivnost, nedostatak pažljivo osmišljenog, da ne kažem elaboriranog, koncepta, manjak sredstava, neuslovni prostor bez valjane logistike i eto stresa bez granica. Otuda izuzetno retko posegnem za izložbom kao opcijom, a pogotovu u eri u kojoj mi savremene tehnologije dozvoljavaju da to zapravo ne radim.

Kako se onda uopšte dogodila izložba Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Narodnom muzeju Kruševac?

Skoro pa slučajno!

Kustos i umetnik – Tamara Ognjević i kneginja Jelisaveta u inscenaciji kneginjinog buduara u Kući Simića, koja čini jednu od dve izložbene celine, a u kojoj se našlo 37 predmeta iz kneginjinog beogradskog stana. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Sredinom prošle godine sam dobila poziv od moje dugogodišnje prijateljice kneginje Jelisavete da pomognem u istraživanju i sređivanju njenog legata. Poznajemo se gotovo tridest godina. Kao mlad novinar sam davnih 80-tih godina prošlog veka bila među prvima koji su intervjuisali kneginju nakon njenog povratka u zemlju. Na prvi pogled smo, kako bi to rekla savremena omladina – “kliknule”, i to prijateljstvo u nepromenjenom intenzitetu traje već koju deceniju. Prihvatila sam da pomognem oko popisa i istraživanja pravog mora predmeta, fotografija, knjiga, pisama, slika, tekstila, porcelana, nakita … ukratko, celog jednog vrlo uzbudljivog, izazovnog života osobe koja zna svoje poreklo od 6. veka i po ženskoj i po muškoj liniji, a da ne pričamo šta je sve sama doživela u sopstvenom veku. U tom istraživanju i sitematizaciji vanredno zanimljive građe, naišla sam na kneginjine crteže, fotografije koje snima na svojim putovanjima, te zanimljive umetničke intervencije u kojima beskrajno uživa. Slučaj (u koji ne verujem, sve je vrlo namerno!) je hteo da ona nekoliko reprodukcija tih svojih radova pokaže kolegama u kruševačkoj Kući Simića ovog marta tokom kratke posete u okviru jednog privatnog putovanja. Reč po reč, i eto radosti ovom istoričaru umetnosti!

Timski rad je čudo, a pogotovu kad ekipa funkcioniše kao švajcarski sat. Na fotografijama sleva na desno: 1) Tamara Ognjević i Zorana Drašković oblače lutku u kneginjinu odeću, kreirajući avatara; 2) Dragan Bakić poistavlja kneginjine umetničke radove u centralnoj prostoriji; 3) pažljivo poređani parovi slika i fotografija za postavljanje; 4) Vesna Bogdanović postavlja cveće; 5) Rade Bogdanović namešta banere na prednjoj fasadi Kuće Simića. Foto@Tamara Ognjević i Vesna Bogdanović

Od inicijalne ideje do momenta u kojem shvatam da sedim u kombiju koji izložbu od preko 60 eksponata vozi autoputem ka Kruševcu protekao je, čini mi se, treptaj oka. Dobro, možda dva treptaja. Nas troje stisnuti na prvom sedištu – vozač, tehničar i ja. Nad Šumadijom se valjaju olujni oblaci. Zapara i intenzivni miris lipa, zove i majskih ruža. Skoro pa omamljujuće. Trenutak u kojem s kneginjom pakujem slike, delove Demidof servisa za čaj, fotografije, njenu haljinu i šešir, te veliki pirotski ćilim iz 20-tih godina prošlog veka sa motivom grba Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, izgleda kao da se dogodio pre nekoliko godina, a ne dva dana ranije. Koliko smo samo puta sišli i popeli se od njenog stana na petom spratu do prizemlja i nazad! Zgrada bez lifta, a entuzijazam ne opada.

Najzahtevniji deo postavke – inscenacija kneginjinog buduara. Zamišljena kao mikro isečak iz kneginjine svakodnevice, odnosno simulacija prostora u kakvom ona zaista živi i stvara, ali i svojevrsno mesto koje pruža uvide u prošlost, porodicu, navike jedne složene, javne ličnosti, buduar je nesumnjivo bio najteži poduhvat. Međutim, kad je kneginja stigla u Kruševac i zavirila u ovaj prostor, jednostavno je rekla – Jedino što su zidovi druge boje, ali sve ostalo je kao kod kuće. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Ako pakovanje izložbe izgleda kao da se dogodilo razmerno davno, namensko fotografisanje eksponata i same kneginje, video zapis napravljen za potrebe izložbe na njenoj terasi u času dok cvetaju limun i sitne ruže, a patuljaste jabuke i jagode lagano zre, deluju kao događaj iz nekog prošlog života. Nasmejani Vuk Nenezić i tihi Sloba Polić iz VR Photo Teama su bili savršeni partneri u ovom umetničkom “zločinu”, podjednako koliko i nezamenljivi dizajner Vuk MIlosavljević i njegova supruga Dragana, autori kompletnog vizuelnog identiteta izložbe. Toliko smo dobro komunicirali da je to nemoguće rečima opisati. Ta fina frekvencija uzajamnog razumevanja, podrške, spremnosti da se brzo reaguje bez obzira na doba dana ili noći, pretvorila je standardnu glavobolju timskog rada u poeziju, pa me niko neće pogrešno razumeti kad kažem da su mi svi ti ljudi preko noći postali kao porodica.

Postavka od 27 umetničkih radova u centralnom prostoru Kuće Simića zasnovana je na jedinstvenom narativu koji pripoveda kneginjin put od zadatih okolnosti u kojima je rođena ka ličnom izboru i stvaralaštvu kao refleksu tog izbora. Reč je o radovima izabranim između nekoliko stotina dela nastajalih u periodu 2015-2017. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Kruševački deo tima je takođe funkcionisao kao švajcarski sat. Najfiniji “lonžin”. Dramski preludiji svojstveni koleginici, a pre svega dragoj prijateljici, Zorani Drašković Kovačević, kustosu Kuće Simića, dali su celom procesu onu iskru bez koje ova priča ne bi imala draž. Beskrajno duhovita, na trenutke na ivici nervnog sloma, ali u svakom času brzomisleća, besprekorno stilizovana i spremna na selfi, učinila je da se doslovno tri dana slatko smejem. Izložba je u Kruševac stigla na njen rođendan 14. maja, pa smo zapravo sve vreme radili u svečarskoj atmosferi – na sve strane buketi cveća, mahom fantastičnih ruža, kolačići, čokoladice, čestitke, pokloni … Ipak, sve bi bilo drugačije bez Vesne Bogdanović, te tihe, stamene žene zlatnih ruku za koju kolege ne kažu tek onako da joj je muž vrhunski majstor, ali da je ona bolji majstor od njega. Dok smo Zorana i ja strizale ušima, sevale obrvama, galamile oko toga zašto ovako, a ne onako, Vesna, kustos-pedagog Kuće Simića, je kuvala kafe, sređivala banere, iznosila stolice, raspoređivala cveće i brisala znoj i suze dvema euforičnim kreativkama. Znate ono kad kažu da je neko dobri duh priče, e Vesna je baš to – vila Dobrila!

Kad stigne “inspekcija”: Sleva na desno: Zorana Drašković, Goran Vasić, direktor NM Kruševac, dr Biljana Djordjević, NM u Beogradu, Vesna Bogdanović, dr Dušica Bojić, direktor Istorijskog muzeja Srbije, Dragan Bakić (stoji iza dr Bojić) i Tamara Ognjević. Na ekranu kneginja Jelisaveta. Foto (selfi)@ Zorana Drašković Kovačević

Dolaskom Dragana Bakića, tehničara kruševačkog muzeja, postavka je izbrušena kao najfiniji dijamant. Nije bilo toga što ne može, a Draganovo iskusno oko je zapažalo detalje koje ja ne bih uočila ni posle trosatnog gledanja. Kad je stigao Vesnin suprug Rade da zategne velike banere i omogući njihovo lako postavljanje, ja sam već potpuno relaksirano pila kafu na tremu Kuće Simića iako katalog još nije bio završen, a Zorana je predviđala grad, gromove i smak sveta u popodnevnim časovima uoči otvaranja izložbe.

Negde, tik iza podneva, u Kuću Simića, na svom putu iz Raške i nastupa na tamošnjoj manifestaciji “Muzeji za 10”, ušetale su direktorka Istorijskog muzeja Srbije, dr Dušica Bojić, i naša drugarica, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, dr Biljana Đorđević, pa je izložba u najboljem smislu te reči doživela pretpremijeru. Dve iskusne, stroge i vrlo zahtevne muzealke su pogledale postavku i, bez sentimentalnosti i lažnog dodvoravanja, izjavile – Pa, ovo je sjajno!!!

Kad se s osmehom na licu komplimentima pridružio i Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, bez čijeg blagoslova i pune podrške bi ceo poduhavt bio nemoguć, mogle smo da odahnemo.

Kuća Simića dupke pune na otvaranju, a prvi kustos izložbe – kneginja lično. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Duša me boli što neka kamera nije snimila izraz naših lica u tom času, a naročito što kneginja ne beše još uvek stigla u Kruševac, jer to je onaj poslednji i najteži test koji je trebalo proći. To nas, naravno, nije sprečilo da popijemo još jednu Vesninu kafu, te okrenemo šolje iz kojih saznadosmo o budućim udajama (neki, nećemo ih imenovati), putovanjima, dobicima na lutriji, i, što je najvažnije, da oluje svakako neće biti u vreme otvaranja izložbe. Zorana, veliki diplomata i nepopravljivo spadalo, će negde oko ponoći istog dana šarmantno izjaviti:“Ja naivna sve vreme očekujem provalu oblaka, a ustvari ne shvatam da je oluja stigla u drugačijem obliku koji se zove tajfun Tamara!”

Kad je kneginja kročila u Kuću Simića u popodnevnim časovima iz kruševačke štamparije “Sigraf” je stigao katalog – besprekorno odštampan i bigovan, sa svim “pogođenim” bojama. Višenedeljni rad našeg prevodilačkog (Stela Spasić, Svetlana Janković), fotografskog (Vuk Nenezić) i dizajnerskog (Vuk i Dragana Milosavljević) tima je dobio svoju opipljivu formu. I to vrhunsku!

U međuvremenu je sve u Kući Simića ispolirano do visokog sjaja, postavljene stolice za konferenciju za medije, prvu takvu u istoriji kruševačkog muzeja, gosti nahranjeni i napojeni, pa čak ostalo i sat vremena za predah i promenu garderobe.

Konferencija za medije, prva takve vrste u iskustvu kruševačkih kolega, protekla je kao savršeno koordiniran ples. Već u prvim večernjim časovima su se pojavili prvi tekstovi i emisije. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team

Kada je u 18 časova počela konferencija za medije temperatura u Kući Simića je naglo krenula da raste. Nemalu nervozu je unela spoznaja da prvi put jedna izložba u našoj zemlji ima live streaming, odnosno da će publika širom sveta posredstvom interneta i naših partnera iz VR Photo Team-a biti u prilici da svaki pokret i ceo nastup prati u realnom vremenu. Dakle, kao pozorište – ne sme biti greški, sve mora da bude dobro koordinirano, jer nema prilike za reprizu. Vazdan nasmejana i spontana kneginja je novinarima priredila ekskluzivno vođenje kroz postavku, lično im pokazala svaki predmet, strpljivo odgovorila na sva pitanja. Naravno, ona koja se tiču umetnosti. Kao iskusan PR menadžer i dugogodišnji novinar bila sam svesna rizika zasnovanog na činjenici da će novinare interesovati aktuelna priča o kneginjinoj unuci i sudskom procesu koji već neko vreme potresa čak i velike medije u Americi (pa kud neće interesovati domaće žurnaliste, bilo bi neprirodno), međutim svi su bili na takvoj visini zadatka – večeras razgovaramo samo i isključivo o umetnosti. Veliko poštovanje za kruševačke novinare, iako Artis centar jako dobro sarađuje s brojnim novinarima i medijskim kućama u zemlji, novinari Kruševca su pokazali izuzetan profesionalizam, a pre svega poštovanje prema svemu što je u Kući Simića s velim trudom rađeno i urađeno.

Kuća Simića 15. maja uveče pretesna za sve posetioce. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

I zaista, udarna i najvažnija vest te večeri je bila da je ovo kruševačka izložba, a ne neki gostujući program, da se stvaralaštvo kneginje Jelisavete, prvi put stručno obrađeno i prezentirano, pojavljuje baš u Kruševcu u prostoru kojim upravlja Narodni muzej Kruševac.

Kneginja Jelisaveta je, posmatrajući brojne posetioce te večeri u Kući Simića, izrekla jednu zanimljivu misao: “Ja ustvari nisam iznenađen što smo počeli prezentaciju izložbom u Kruševcu. Ovo je grad vrlo moćnih žena u prošlosti, a ne promiče mi interesantna analogija da je kneginja Milica, supruga kneza Lazara, imala 7 kćeri dok ja imam 7 unuka.” E, sad ne verujem da je kneginja Milica potpisivala bilo šta drugo osim državnih dokumenata i pisama, ali naša kneginja je te večeri potpisala na desetine kataloga, slikala se i ćaskala sa Kruševljanima ne skidajući osmeh s lica. Ono što publika pak ne zna, a ja eto mislim da treba da zna, jeste da je kneginja posebno izabrala haljinu koju će te večeri nositi, te da je kao esteta i osoba izuzetnog ukusa, veoma vodila računa da i njena toaleta bude harmonična sa vizuelnim identitetom izložbe. Zorana i ja, s druge strane, nismo ugovarale sinhronu crno-belu odevnu kombinaciju, ali smo valjda toliko bile na istoj frekvenciji usled zajedničkog rada da se taj spontani odabir odigrao kao da je dogovoren. Kako god, izložba je otvorena, a živi prenos je rezultirao morem poruka na sve naše mobilne telefone i moram da kažem da sam te večeri otišla na spavanje umorna i užasno ponosna.

Otvaranje se moglo pratiti preko live streaminga na internetu širom sveta zahvaljujući našim partnerima iz VR Photo Teama. Sleva na desno: Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, kneginja Jelisaveta, Tamara Ognjević i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team.

Otvaranjem se, međutim, život jedne izložbe ne završava. Razlog više zašto se retko odlučujem za izložbu kao kraljicu svih istoričarsko-umetničkih i generalno kustoskih formi. Izložba, jednom otvorena, traži stalni nadzor, vođenje, kreiranje pratećih programa. Prezirem izložbe koje služe zato da bi na njih padala prašina, a publika ako naiđe naišla je. Otuda i potreba (sad to možete nazvati i kontrol frik karakteristikom) da budem u blizini izložbe ili da bar imam tu sreću, kao što je slučaj u Kruševcu, da sarađujem sa vrhunskim timom koji razume da izložba zahteva konstantni napor kustosa i muzejskog ili galerijskog osoblja za sve vreme dok je pred očima javnosti. Posebno ako je otvorite koji dan uoči Evropske noći muzeja, koja pada svake prve subote nakon Međunarodnog dana muzeja fiksno vezanog za 18. maj. Ne treba reći da je to onaj čas kad ljudi širom sveta pohrle u muzeje na temelju implusa iz kolektivno nesvesnog da je noć uvek uzbudljivija od dana, te da je noću muzej neuporedivo interesantniji. U suštini nije, ali hajde da ne kvarim zadovoljstvo tolikom svetu.

Evropska noć muzeja u Kući Simića 19. maja, projekcija kustoskog dokumentarca, premijerna degustacija kolača “Jelisaveta” Dragane Vasić i divna kruševačka publika u Artisovom senzorijumu. Foto@ Zorana Drašković Kovačević i Vesna Bogdanović

U osnovnoj zamisli projekta “Duh malih stvari” od početka leži jasna spoznaja da je kneginja ipak kneginja, te da će ljudi pre svega želeti neposredni kontakt s njom. Otuda smo kreirala avatara – odnosno lutku u kneginjinoj originalnoj odeći i sa njenim sopstvenim aksesoarom (šešir, ogrlica, sandale). Na taj način sublimiramo prisustvo Jelisavete Karađorđević u prostoru Kuće Simića za sve vreme trajanja izložbe. Uporedo je snimljen video zapis na njenoj terasi u Beogradu, među biljkama koje nežno gaji već godinama, u kome priča zašto voli stripove, kako je počela da stvara, gde je studirala umetnost, šta je od svog oca, velikog kolekcionara, osnivača Muzeja kneza Pavla, naučila o umetnosti. Taj video, titlovan na engleski jezik (kompletan štampani materijal, od kataloga do potpisa ispod slika je dvojezičan – srpski i engleski), se stalno vrti na velikom lcd ekranu u Kući Simića. Uporedo smo kreirali svojevrsni senzorijum – odnosno koncept koji kroz priču, ukus i miris stalno, na autentičan način, simulira prisustvo kneginje. Prostor buduara i odeća na avataru su namirisani parfemom “Jelisaveta”, jednim od dva miris koji je kneginja kreirala u svojoj produkciji. Oba ova parfema, zajedno sa delikatnim mirisom kolonjske vode “Hammam Bouquet”, koji je koristio knez regent Pavle Karađorđević, kneginjin otac, mogu se videti i pomirisati u buduaru.

Kneginjin avatar u njenoj originalnoj odeći kao deo postavke. Foto@Tamara Ognjević

Već 16. maja u prostoru Kuće Simića je napravljen video zapis kustoskog vođenja kroz postavku u okviru kojeg smo kneginja i ja zajedno ispričale osnovne ideje izložbe i šta ona tačno sadrži. Taj materijal je specijalno snimljen i montiran za premijeru u Evropskoj noći muzeja u subotu 19. maja. Poseban dodatak video zapisu predstavlja jedan daleko veći poduhvat u okviru Artisovog senzorijuma, a to je kreiranje kolača “Jelisaveta”, izazov kojeg se prihvatla Kruševljanka Dragana Vasić sa kojom smo izuzetno uspešno sarađivali na projektu “Srećna slava, domaćice! – Srpska žena i Krsna slava”, koju su zajedničkim snagama kreirali Narodni muzej Kruševac i Artis centar krajem 2017, takođe u Kući Simića.

Dragana Vasić u kneginjinom buduaru u Kući Simića i kolač “Jelisaveta”. Foto@ Zorana Drašković Kovačević

Za kratko vreme ova lepa i talentovana žena je napravila pravi podvig! Na osnovu originalnog recepta za tortu “Jelisaveta” iz kuvara Zorke J. Babić, štampanog prvi put davne 1912. u Trebinju, koji smo otkrili zahvaljujući našoj koleginici i drugarici, istoričarki umetnosti, Marini Lukić Cvetić, koja je prvi put ovu poslasticu poslužila upravo kneginji Jelisaveti u svom Muzeju slatka-Kuća Cvetića u Kraljevu 7. marta ove godine, Dragana Vasić je na temelju osnovnih sastojaka (jaja, vanila, limun, badem) kreirala kolač takvog ukus, ali i estetike, da su svi koji su bili u prilici da ga probaja potpuno oduševljeni. Genijalno ga je personalizovala dodajući mu pločicu od bele čokolade sa ručno naslikanim inicijalom “J”, pa je Artisov senzorijum u Evropskoj noći muzeja publici ponudio i dimenziju gastronomske kreacije koja nastaje unutar same izložbe. Kolač sam probala i ja zahvaljujući Dragani, koja je jedan paketić poslala brzom poštom u Beograda. Da li treba reći koliko sam duboko dirnuta i zahvalna?

Kolač “Jelisaveta” Dragane Vasić i detalj iz kataloga izložbe “Duh malih stvari” u kućnom, dakle beogradskom, aranžmanu autora izložbe. Foto@Tamara Ognjević

Evropska noć muzeja u Kući Simića ostaće tako zapamćena kao prostor jedinstvenog doživljaja koji se deli sa publikom, ali njom se ne završava sve ono što prati ovu izložbu. “Duh malih stvari” je u međuvremenu “spakovan” u 3D format, virtuelizovan i postavljen na sajtu “Muzeji i galerije”, koji koordiniraju naši partneri iz VR Photo Team-a, pa je na taj način postao dostupan najširoj publici u formi virtuelne šetnje kroz izložbu.

Na sajtu “Galerije i muzeji” od 22. maja virtuelna šeznja kroz izložbu Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Kruševcu.

Virtuelna šetnja kroz izložbu “Duh malih stvari”

Planiramo u nedelju 24. juna specijalnu radionicu u okviru koje će publika slikati sa kneginjom, a na temelju njenih fotografija i postupkom kojim ona interveniše na predlošcima. Svi smo više nego radoznali šta će učesnici radionice videti svojim unutrašnjim okom, a na principu čuvenog Roršahovog testa. Biće to i svojevrsna art terapija u okviru koje spremamo još po neko malo iznenađenje. Artis centar svakako do kraja izložbe – 30. juna ove godine organizuje jednodnevni izlet u Kruševac, kojom prilikom će naši saputnici moći da vide čitav niz zanimljivosti u ovoj srednjovekovnoj prestonici Srbije, ali i da posete izložbu “Duh malih stvari”, koja je obeležila ovo Artisovo proleće.

U prilogu možete pogledat snimke otvaranje i konferencije za štampu, a uskoro će biti dostupan i video kustoskog vođenja, koji je kruševačka publika imala priliku da vidi u Evropskoj noći muzeja 19. maja. Na Kaymak Fun Clubu Artisovog magazina stiže tekst o tome kako je nastajao kolač “Jelisaveta” i jednoj od najintrigantnijih priča o hercegovačkoj Pati Marković – Zorki J. Babić, te kako je njen kuvar putovao kroz vreme, odnosno zašto je ona toliko važna i jedan vek kasnije u privatnom životu kneginje Jelisavate. Verujte, niko i dalje ne piše bolje priče od života 🙂

Live stream otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja u Kući Simića_VR Photo Team i Muzeji i Galerije i muzeji

Artis Center_Konferencija za medije_Duh malih stvari_Krusevac

Roze sa jagodama i katalog izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”. Foto@Tamara Ognjević

Uzgred budi rečeno, roze i jagode posluženi na otvaranju su funkcionisale podjednako dobro kao i šampanjac i jagode. Možda čak i zanimljivije 😉

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018

post

Istoričari umetnosti pišu: Fantastična povest Dušanovog zakonika

Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika, 16. vek. Foto @ Artis Center

Ovih se dana na izložbi dugačkog naslova Srpsko umetničko nasleđe na Kosovu i Metohiji. Identitet, značaj, ugroženost u Galeriji Srpske akademija nauka i umetnosti između ostalih eksponata, može videti i Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika. Ovaj rukopis ispisan na 165 papirnih listova nastao u 16. veku, u godinama između 1515. i 1525, ima poseban status u izučavanju najznačajnijeg srpskog srednjovekovnog pravnog dokumenta. Naime, veruje se da reč o najpotpunijem među starijim prepisima Dušanovog zakonika i da je stoga upravo Prizrenski rukopis najpogodniji za osnovu pri rekonstruisanju originalnog teksta zakonika.

Međutim, značaj i važnost sadržaja Prizrenskog rukopisa nisu tema kojoj želimo da posvetimo redove koji slede. Naprotiv. Knjige, jednako kao i ljudi, imaju svoje sudbine i neretko se mimo njihovih korica kriju priče daleko uzbudljivije i od samog sadržaja kojim se bave. Malo je rukopisa imalo tako dramatičnu i uzbudljivu prošlost kao kodeks kojim se bavi ovaj tekst. Danas se ovaj rukopis čuva u Narodnoj biblioteci Srbije, i vrlo je retko izložen očima javnosti. Nekada je, međutim, činio deo stalne postavke Muzeja kneza Pavla, u koju je dospeo nakon niza peripetija dostojnih najboljih kriminalističkih romana.

Sveti Arhandjeli u Prizrenu. Ostaci zadužbine cara Dušana. Foto: Radoslav Grujić @Muzej SPC

Izmedju anateme i diplomatskog skandala

Činjenica da je ovaj prepis Dušanovog zakonika poznat pod imenom Prizrenski govori o mestu na kojem je nadjen, a verovatno i napisan. No, za nas je njegova istorija, od trenutka kada je anonimni pisar ispisivao pravilna slova na listovima papira u prvolj polovini 16. i sredine 19. stoleća, još uvek potpuna nepoznanica. Možemo samo da naslućujemo da je čuvan tako što je prenošen sa kolena na koleno kao najvrednija porodična i nacionalna relikvija. Naime, godine 1859. ovaj kodeks je, zajedno sa Prizrenskom poveljom manastiru Svetih arhanđela, zadužbini i mauzoleju cara Dušana Nemanjića (1332-1355), čuvala porodica sveštenika Sime Popovića iz sela Dvorana, nedaleko od Prizrena. Tu ga je pronašao Nikola Musulin, ondašnji prizrenski učitelj. Shvativši značaj knjige Musulin je rukopis pozajmio na revers kako bi isti prepisao. On je, u najboljoj nameri, taj rukopis, zajedno sa drugim dokumentima i knjigama koje je je prikupio, doneo u Beograd u proleće 1859. godine i ne sluteći da će tim aktom izazvati kako vanrednog interesovanja naučne javnosti tako i niz konfliktnih situacija. Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina 19. veka vođene su brojne prepiske, ali i sudski procesi, oko vlasništva nad ovim dokumentima. U ceo proces su bile uključene državne institucije Srbije, Rusije, Austrije i Crne Gore, pa je situacija bila napeta, na ivici diplomatskog incidenta. Koliko je situacija bila složena pokazuje i činjenica da je učitelj Musulin, kojem dugujemo otkriće tako značajnog kodeksa, čak u jednom trenutku završio u zatvoru. Istoriografija nije posvetila mnogo pažnje ovoj po mnogo čemu vanrednoj ličnosti. Štaviše, Nikola Radojčić u kritičkom izdanju Dušanovog zakonika donosi o Musulinu neke podatke koji su u suprotnosti sa onima koje su izneli njegovi savremenici. Naime, Radojčić piše da je Musulin bio pod zaštitom austrijskih vlasti koje su se zalagale za njega u Beogradu. S druge strane, postoje podaci o tome da su ga upravo autrijske vlasti zatvorile. Rodjen u selu Musulini u Gomirskoj parohiji (Hrvatska), Nikola Musulin bio je podanik austrijskog cara. No, nošen mladalačkim idealima otišao je u Skadar, tada pod turskom vlašću, gde je za neveliku platu radio kao učitelj, starajući se istovremeno o dobrobiti pravoslavnog stanovništa i neposredno se zalažući za otvaranje ruskog konzulata u ovom gradu. Svoju odluku opisuje sledećim rečima:

Bejah mlad i bujan, pun ideala i volje da svojim radom pomognem braći onde, gde je najpotrebnije. Tada se upoznah sa pok. H. Serafimom, Dečanskim arhmandritom, koji mi živo opisa stanje našeg naroda u Turskoj i svetinje, koje se samo u Dečanima nalaze. I to dovoljno za mene bejaše da tamo krenem.

Prizren početkom 20. veka

Austrijski državljanin sa srpskim knjigama na turskoj teritoriji

U Prizren, u kojem ustanovljuje osnovnu školu, Musulin je stigao avgusta meseca 1856. Jednovremeno se borio za osnivanje pravoslavne bogoslovske škole u ovom gradu, kao i za uvedjenje pojanja na srpskom namesto na grčkom jeziku u tamošnjim pravsolavnim crkvama. Knjige je za svoje đake nabavljao iz Beograda koji se u to vreme nalazio u drugoj državi, jer da podsetimo, Prizren Musulinovog vremena pripada još uvek Otomanskoj imperiji. Zbog insistiranja na srpskom pojanju Musulin došao u konflikt sa mitropolitom raško-prizrenskim Melentijem, izaslanikom carigradskog patrijarha, koji je na njega bacio anatemu. Ovakav sled okolnosti ga je naveo da spise koje je pronašao u okolini Prizrena prenese u Beograd, uprkos opasnosti od turskog zarobljavanja. Sasvim neočekivano u Beogradu ga je, medjutim, po prijavi prizrenskog  katoličkog biskupa, ljutog zbog Musuilinove prosrpske delatnosti, uprava grada kao austrijskog državljanina sprovela u konzulat Austro-Ugarske, odakle je deportovan u rodno mesto gde će provesti mesec dana u zatvoru. Iz pritvora je ovaj smeli čovek pobegao u Crnu Goru, gde se zaposlio kao učitelj na Cetinju.

Rukopise i dokumente koje je 1859. godine Musulin doneo u Beograd zadržalo je Ministarstvo inostranih poslova ondašnje Kneževine Srbije. On je, naime, bio optužen i da je neke rukopise izneo iz manastira Svete Trojice, što međutim nije dokazano. S druge strane, sveštenik Jovan Popović potvrdio je da su dva od spornih dokumenta vlasništvo njegove porodice, te da su Musulinu pozajmljeni zarad proučavanja i prepisa. Svesne značaja rukopisa koji su se našli u Beogradu vlasti su po svaku cenu želele da ih tu i zadrže. Porodici Popović su u zamenu za ove važne istorijske dokumente ponudjene crkvene i školske knjige kao i njihov otkup po razumnoj ceni. U medjuvremenu su Dušanova povelja i Zakonik predati na čuvanje Narodnom muzeju i biblioteci čiji se tadašnji čuvar Janko Šafarik, januara 1861. obavezao da se o njima stara, a septembra iste godine vlasnicima je izdat revers. Šafarik je već naredne godine objavio u Glasniku Srpskog učenog društva sadržaj ovog vanrednog dokumenta, koji je izgubljen tokom Prvog svetskog rata. Njegov naslednik na mestu čuvara Narodnog muzeja i biblioteke znameniti Stojan Novaković je 1870. godine priredio i objavio kritičko izdanje Dušanovog zakonika i od tada je rukopis o kojem je ovde reč naučnoj i široj javnosti poznat pod imenom „Prizrenski“.

Stojan Novaković @Wikipedia

U burnim godinama koje su usledile pitanje vlasništa nad spornim dokumentima ostalo je po strani sve do 1879. kada je sveštenik Stojan Popović ponovo pokrenuo ovo pitanje kod ruskog konzula u Prizrenu. Tada je Ministarstvo prosvete odlučilo da se porodici Popović u narednoj godini isplati nadoknada za rukopise. Po svemu sudeći do navedene isplate nije došlo, s obzirom na to da je na dve decenije dugu prepisku i raspravu oko vlasništva nad rukopisima tačku stavio upravo Stojan Popović. On je pismom od 15. decembra 1879. godine Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika koji se generacijama čuvao u njegovoj porodici poklonio Narodnoj biblioteci i muzeju u spomen sebi i svojim precima. Godine 1881. ove dve institucije su se razdvojile i Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika zaveden je u Inventarnu knjigu Narodne biblioteke u Beogradu 1885. godine pod brojem 399.

Nemac koji je spasavao zapaljene srpske knjige

Ovaj prepis Dušanovog zakonika se u Narodnoj biblioteci nalazio do početka Velikog rata, u čijem mu se vihoru gubi svaki trag. Godine 1933. rukopis se, medjutim, pojavio na nemačkom antikvarnom tržištu i o njegovom pronalasku je dnevna štampa detaljno obavestila javnost. Naime, dana 12. novembra „Politika“ na petoj strani objavljuje dugački tekst Lazara Lilića pod naslovom: „U Lajpcigu se prodaje ukradeni rukopis Dušanovog zakonika“. Znamenitog istoričar prava, Aleksandr Solovjev, u Lilićevom tekstu iznosi pretpostavku da je rukopis ponudjen na prodaju po ceni od 3 500 maraka uistinu Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika. Ova dramatično saopštena vest je uzburkala ondašnju javnost. Stoga je dva dana kasnije, 14. novembra, u Politici objavljen novi tekst u kojem su okolnosti oko pronalaska i prodaje spornog rukopisa detaljno izložene. Zahvaljujući informacijama iz ovog novinskog napisa moguće je rekonstruisati uzbudljivi put ovog kodeksa od Narodne biblioteke u Beogradu do uglednee lajpciške knjizare „Gustav Foka. Dr Leo Jolovic, upravitelj pomenute knjižare, pronašao je Prizrenski rukopis u knjizari Jozefa Bera u Frankfurtu na Majnu i smatrajući da bi mogao biti od interesa za Srbiju ponudio ga je na prodaju Univerzitetskoj biblioteci u Beogradu. Uroš Džonić, tadašnji upravnik Univezitetske biblioteke o tom je otkriću odmah obavestio profesora Solovjeva. Nakon sumnje da je reč o nestalom rukopisu iz Narodne biblioteke Srbije, dr Jolovic se založio da čitav slučaj prijavi jugoslovenskom počasnom konzolu u Lajpcigu. Jednako brzo reagovala je i Berova knjižara koja je sporni rukopis predala na čuvanje krivičnoj policiji u Frankfurtu na Majni.

Lilićev tekst u “Politici” od 12. novembra 1933. @ Narodna biblioteka Srbije

Neka tri meseca kasnije, februara 1934. godine, rukopis je u metalnoj kutiji, po svemu sudeći istoj onoj u koju je bio zapakovan 1914. godine prilikom evakuacije Narodne biblioteke, stigao u Nemačko poslanstvo u Beogradu. Tada su otkriveni  putevi kojima je dospeo u ruke Jozefa Bera. Naime, rukopis je tokom Prvog svetskog rata završio u rukama izvesnog fon Vilkensa, nemačkog oficira koji ga je spasio iz vagona u plamena. Zakonik, evakuisan sa drugom vrednom bibliotečkom i arhivskom građom iz Beograda, se našao u kompoziciji voza koji je upućen za Kragujevac gde se početkom rata nalazila Vrhovna komanda. Pojedine indicije navode na misao da je vagon sa delom fonda Narodne biblioteke bio upućen u Kruševac. Kako god, usled nepoznatih okolnosti taj je vagon natovaren arhivskim dokumentima i rukopisnim knjigama zavšio na sporednom koloseku gde se u jednom trenutku i zapalio. Odgovorni nemački oficir, pomenuti fon Vilkens, naredio je da se njegov sadržaj spase. Za taj svoj čin nagradjen je starim, nikome interesantim rukopisom, koji je kao uspomenu na ratne godine odneo na svoje imanje, koje se u Versajskoj podeli teritorija našlo u Poljskoj.

Dušanov zakonik zaboravljen na tavanu

Poratne godine su donele veliku ekonomsku krizu i fon Vilkens je bio prinudjen da rasprodaje svoju imovinu kako bi preživeo. Prodao je prvo porodične dragocenosti, a potom i manje vredne stvari sve dok nije stigao do zaboravljenog srpskog rukopisa na tavanu. Boreći se da sačuva minum dostojanstva ili, možda, krajnje nezaiteresovan za ishod prodaje, Vilkens je rukopis predao u ruke izvesnoj dami koja ga je ponudila knižari Jozefa Bera čije je vlasnike poznavala od ranije. Gospodin Ber se prilikom predaje rukopisa frankfurtskoj policiji poneo krajnje profesionalno i džentlmenski ne otkrivši identitet misteriozne dame, koja je za srpsku istoriju tako važan i dragocen spis iznela na svetlo dana sa tavana kuće osiromašenog plemića. Rukopis od policije preuzima nemačko Ministrastvo spoljnih poslova i preko Berlina ga šalje svom poslanstvu u Beogradu.

U prostorijama nemačkog poslanstva je izvršena stručna ekspertiza rukopisa. Komisija koju su činili prof. Solovjev, Svetozar Matić, pomoćnik upravnika Narodne biblioteke Srbije i kustos starih rukopisa, i gospodin Janaon, savetnik poslanstva utvrdili su da nema sumnje da je reč o nestalom Prizrenskom prepisu Dušanovog zakonika. Činilo se da je samo pitanje dana kada će se ovaj rukopis vratiti u ustanovu iz koje je nestao. To, medjutim, nije bio slučaj. Dok je rukopis za manje od tri meseca od pojave na nemačkom antikvarnom tržištu stigao u Beograd, stvari su se u lokalu mnogo sporije rešavale, i bile su potrebne gotovo dve godine da se odluči njegova dalja sudbina.

“Politika@ je 9. februara 1934. obavestila da je Dušanov zakonik stigao u Beograd @ Narodna biblioteka Srbije

Borba muzeja i biblioteke

Fon Heren, nemački poslanik u Beogradu, predao je rukopis ministru inostranih poslova, a ministar prosvete doneo je odluku da se rukopis ustupi Muzeju kneza Pavla, što nikako nije bilo po volji upravi Narodne biblioteke. Naime, kada je marta 1935. godine spajanjem Istorijsko-umetničkog muzeja, kako se tada nazivao Narodni muzej, i Muzeja savremene umetnosti, formiran Muzej kneza Pavla njegov direktor Milan Kašanin započeo je prepisku sa nadležnim organima kako bi se u stalnoj postavci našli najvažnija i najskupocenija dokumenta naše kulturne istorije. Kašanin se uz pomoć kneza namesnika izborio da se Miroslavljevo jevanđelje iz Narodne banke u čijem se sefu čuvalo prenese u Muzej kneza Pavla. Garantovao je da će taj vredni rukopis biti izložen u zasebnoj i specijalno za ovaj rukopis napravljenoj vitrini. Jednovremeno je uprava Muzeja kneza Pavla uputila pismo Narodnoj biblioteci uz molbu da im se daju na pozajmicu rukopis četvorojevanđelja br. 297 iz 13. veka, tj. čuveno bogato ilustrovano Prizrensko jevanđelje i roman o Aleksandru Velikom, iz 14. veka, odnosno znamenitu, vanrednim minijaturama ilustrovanu Beogradsku Aleksandridu. Nažalost, odgovor je bio negativan i oba su ova rukopisa izgubljena u plamenu u kojem je stradala Narodna biblioteka Srbije na Kosančićevom vencu prilikom šestoaprilskog bombardovanja Beograda.

Knez Pavle sa gostima na otvaranju izložbe “Italijanski portreti kroz vekove” u Muzeju kneza Pavla 1938. godine @ Narodni muzej u Beogradu

Takav usud nije zadesio Prizrenski prepis Dušanovog zakonika. Uprkos protivljenju i žalbi Narodne biblioteke uprava Muzeja kneza Pavla bila je rešena da na se na stalnoj postavci pored Miroslavljevog jevanđelja, najstarijeg ćiriličkog rukopisa srpske redakcije staroslovenskog jezika, nađe i Dušanov zakonik, najznačajniji srpski srednjovekovni pravni dokument. U jednom od dopisa upućenih ministru prosvete rečeno je da je za rukopis bolje da se čuva u Muzeju, gde bi stajao u zasebnoj vitrini, nego u Narodnoj biblioteci, bar dok Narodna biblioteka ne dobije novu, modernu zgradu. Naime, u dopisu Muzeja kneza Pavla Ministarstvu provete od 12. novembra 1935. godine stoji „da je čuvanje rukopisa Dušanovg zakona obezbeđeno u specijalnoj mesinganoj vitrini sa neprobojnim staklom, u njoj je ležište za rukopis presvučeno specijalnim materijalom koji ne prima prašinu; vitrina je osigurana od moljaca i knjiških parazita, udešena za povremenu ventilaciju po svim modernim propisima po kojima se danas čuvaju rukopisne knjige“. Teško da je Narodna biblioteka mogla da se nosi sa tako dobrim uslovima čuvanja i izlaganja koje je garantovao Muzej kneza Pavla. Ne iznenadjuje stoga što je početkom decembra meseca iste godine ministar prosvete odlučio da se do daljnjeg Prizrenski rukopis Dušanovog zakonika čuva u Muzeju kneza Pavla, s tim da za njega izda revers Narodnoj biblioteci. Takvim je raspletom situacije ovaj po mnogo čemu dragoceni rukopis spasen sudbine knjiga stradalih u bombama razrušenoj zgradi Narodne biblioteke. Rukopis Dušanovog zakonika ostao je u Muzeju kneza Pavla, odnosno Narodnom muzeju do 6. aprila 1973. godine kada je vraćen u fond Narodne bibliotke, budući da su se u novosagrađenoj zgradi biblioteke na Vračarskom platou konačno stekli uslovi za njegovo adekvatno čuvanje.

Dr Dubravka Preradović, istoričarka umetnosti

Lion, Francuska

© Artis Center 2017