post

London (2): Vestminister, London Aj, Vajthol, Sent Džejms park i Viktorija memorijal

Putuje i piše: Zorana Drašković Kovačević

Svet će se promeniti. Ne onako neprimetno i podmuklo  kao što se do sada menjao. Ne kako smo navikli, anestezirani  prividom moći, uz nešto para, malo robe, u kratkim autorskim predasima između fizioloških radnji  kojim obezbeđujemo prosto trajanje. Kako su raskrsnice  prevaziđene, stigli smo na kružni tok. Koliko ćemo čekati da se priključimo i na kom ćemo se izlazu isključiti nije do nas. Neko drugi, ovaj put, upravlja vozilom.

I ja sam, koliko onomad, uživala u slobodnom izboru. Ljudi, mesta, događanja. Tako slobodna otputovala u London. Moja višnja na torti, sjajna pena na savršenom kapućinu, moj dragulj u kruni, zasluženi happy end. Ispostavilo se da je poslednji pred Potop.

Zorana ispred Viktorija memorijala u Londonu

Brzi Ričard je zadao rano buđenje, brzi doručak i grupno uskakanje u metro…  kako smo dominantno ženska grupa u metrou odmeravamo mahom momke. Koji su mahom muškarci. Osim onih koji to nisu.  Htela sam da uslikam jedno stasito mladunče duge kose upakovane u muževni repić, ali je  Sidarta u cvetnoj košulji  ukrao kadar. Fotka je u prilogu. Ne pitajte kako znam da je Sidarta, a ne Pokahontas.

U londonskom metrou (sa Sidartom)

Stanica Embankment se nalazi u podnožju Hungerford mosta. Ovaj, nekad pešački a danas železnički most, otvoren je  1845. kada je bio i najduži viseći most u Britaniji. Na kraljičin Zlatni jubilej, tačnije pedesetogodišnjicu krunisanja, 2003. godine, otvaraju se sa obe strane pešačke trake Golden Džubili (Zlatni jubilej) mosta na koji morate bar na tren kročiti taman vas brzi Ričard gledao s neskrivenim prezirom.  Uostalom predamnom je bio trkački dan, zašto ga ne započeti zlatnim jubilejom.

Spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog Zaveta na engleski jezik, u Vajthol vrtovima

Sigurna sam da vam je poznat osećaj osujećenosti dok trčite unazad prateći vodiča po boji glasa, slikajući panoramu grada u kome ste trenutno turista koji bi sve. Odjednom, jer je u pitanju city break, pa je red da se polomite. E ovo je taj slučaj. Vajthol garden se pruža duž Viktorija embankment-a, na severnoj obali Temze.  Od znamenitosti bih izdvojila bokore mirisnog cveća, frizirane travnjake, listopadno drveće pod konac i poneku palmu. Kao i spomenik Vilijamu Tindejlu, prvom prevodiocu Novog zaveta sa grčkog na engleski jezik, davne 1484. Ne iznenađuje da je stradao zadavljen pa spaljen po nalogu Henrija VIII… biće da nije dovoljno cenio En Bolejn.

Preko Temze je London Aj. Ili Milenijumski točak, kako se dogovorimo. Od impresivnih podataka navešću da je najviši konzolni panoramski točak u Evropi. Onaj što se okreće obešen o jednu tačku sa jedne strane. Spooky! I da je te 2000, kad je otvoren, bio najviši na svetu. Slava je kratko trajala, jer već 2006. godine Kinezi prave viši panoramski točak –Star of Nanchang .

London Aj

Visok 132m, prečnika  120m, sa 32 kapsule koje okrenu pun krug za pola sata. Svaka kapsula, teška oko 10 tona, predstavlja jednu od 32 četvrti Great London-a.  Izgradnja London Aja je koštala 70 miliona funti, a do pamdemije  Covida 19, privlačio je tri miliona turista godišnje. Kako danas stvari stoje u pogledu bilansa uspeha neću da mislim. Koka kola je bila generalni sponzor do februara 2020. Nakon toga preuzima ga lastminut.com… rekla bih da su im ovo zaista poslednji minuti postojanja…  ali neka ne budem prorok. Velike korporacije mahom nađu izlaz iz nevolja… mi mali se podavimo kao mačići. Ja sam posetu London Aj ostavila za drugi put. I sačuvala kesicu čokoladnih bombona sa kuponom koji će mi obezbediti popust od 50% na ulaznicu (koja košta tričavih 28 funti). Vreme će pokazati da sam je džabe čuvala. Umesto pola sata u kapsuli provela sam 10 minuta na besplatnoj  4D prezentaciji  Točka. U salu staje dvadesetak turista. Stojimo oslonjeni na visoke naslone, a pred nama se, kroz paperjaste oblake otvara panorama Londona. Osećam strujanje vazduha dok kroz salu proleću džinovski galebovi… gledam  se oči u oči sa kamenim Nelsonom sa Trafalgar skvera.  Na kraju desetominutne vožnje pada pravi sneg. Onaj hladan i mokar… po nama, klincima iz predškolskog na prvoj ekskurziji.

Zlatni orao – spomenik Engleskom kraljevskom vazduhoplovstvu (RAF)

Izašavši sa prezentacije vejavice nad Londonom, nastavili smo mrtvu trku sa brzim Ričardom uz obalu Temze. Rojal Eir Fors (RAF) monjument, podignut  1923, posvećen je pilotima – žrtvama u Prvom svetskom ratu, kao i u potonjim ratnim sukobima. Zastavši  na Zemljinoj lopti, zlatni orao upravo poleće ka jugu…  eventualno Francuskoj??  Natpis na zapadnoj strani spomenika  Per ardua ad astra u slobodnom prevodu znači – Kroz borbu do zvezda. Verujem da se savremeni RAF-ovci  prepoznaju u ovom pokliču.  Ja bih, međutim,  do zvezda na krilima ljubavi, eventualno nekog dobrog SF filma holivudske A produkcije.

Spomenik otporu zavojevačima – Keltska kraljica Budika i njene kćeri

Sledeća deonica turističkog maratona vodi nas do ćoška Viktorija embankmenta i mosta Vestminster, gde Budika sa svojim dvema kćerima pobedonosno upravlja dvokolicama. Keltska kraljica Budika je nakon pogibije supruga  vodila pobunu protiv Rimljana, 60-61. godine nove ere. Po neuspehu bune, očekivano će izvršiti samoubistvo trovanjem. Smatra se britanskom ikonom otpora prema zavojevaču. Realno, od Rimljana naovamo češće su se pronalazili u ulozi zavojevača.

Kad se nakratko zadržiš nasred prometne Viktorija embankment uslikaćeš zlatni kadar. Budiku i Big Bena…  ako te štogod pregazi nek’ naslednici naprave posthumnu izložbu tvojih fotki.

Simbol Londona Big Ben pod skelama

Šalu na stranu, Big Ben koji se kraljevski uzdiže kraj zgrade parlamenta, i ukrašava milione suvenira ljubitelja britanske krune i žezla, ne liči na sebe. I ne oglašava se. Jer je rekonstrukcija čuvene sahat kule počela 2017. i trajaće do 2021. Dočim bi siroti građevinci ogluveli na prvo zvono. Kako nisam u Londonu zbog merenja vremena, ne uznemiravam se preterano. Big Ben je inače nadimak kako sata tako i kule. Pravi naziv je Klok Tauer, a od 2012-te postaje Elizabet Tauer, u čast kraljičinog jubileja. Ako ova poživi neće više biti plemenitih metala ili dragog kamenja po kojimaj će nazivati njene buduće jubileje.

Spomenik legendarnom kralju Ričardu Lavlje srce

Klok Tauer je dizajnirao Augustus Pjudžin, autor enterijera engleskog parlamenta. Završen  1859, visok je 96 metara, baze širine 12 metara, sa kazaljkama na satnom mehanizmu od 7 metara. Od 1987. je na Uneskovoj listi svetske kulturne baštine.

Naziv Big Ben po kome je poznat, ovaj simbol engleske demokratije, nosi po najvećem od pet zvona. A ovo opet, po ser Bendžamin Holu koji je nadgledao postavljanje zvona ili po Bendžamin Kauntu, bokserskom šampionu  u teškoj kategoriji. Da se ja pitam bilo bi po ovom teškašu… snaga demokratije se neretko oslanja na snagu pesnice.

Za petama brzom Ričardu: Zorana i ekipa ispred Vestminsterske opatije

Trenutno je, kako rekoh, upakovan u skele kao i dobar deo britanskog parlamenta. Skele je, pak, izbegao Ričard Lavlje srce. Njegov spomenik  se nalazi u dvorištu Stare palate, a gleda na ulaz u Dom Lordova. Postavljen je 1860, nakon što je prvobitna  glinena verzija izložena na prvoj Svetskoj izložbi u Londonu. Zanimljivo je da je glinenom modelu odmah nakon postavljanja otpao rep. Pa su se kod izlivanja bronzanog modela  potrudili da se slično ne desi… Toliko o Ričardu Lavlje srce i konjskom repu.

Malo ukošena, ali ipak znamenita Vestminsterska opatija – mauzolej velikana, ali i omiljeno mesto za venčavanje persona iz britanskog visokog društva

Ovaj moj brzi Ričard je za to vreme grabio ka Vestminsterskoj opatiji. Znala sam da ćemo samo protrčati, pa sam i ovo mesto zabeležila za neku sledeću opsadu Londona. Ovde ću reći da se zvanični sajt Opatije može pretraživati po sledećim ključnim rečima: ukopi, krunisanja, memorijali i venčanja. Dogodine se, bože zdravlja, fokusiram na venčanja.

Crvene telefonske govornice bez kojih je nemoguće zamisliti London i Zorana na direktnoj vezi sa … pa neka ipak nešto ostane tajna

Brzi Ričard i preostala trećina grupe su posle pretrčavanja na polucrveno na svim usputnim semaforima ostavili za sobom Parlament skver, Vinstona Čerčila, Abrahama Linkolna,  i uredno se slikaju kod crvenih telefonskih govornica, koje u vreme mobilnih telefona imaju još samo ulogu rekvizita za potrebe instafotki. Duž ulice Vajthol se smenjuju policajci na konjima i grupe kineskih turista koji im skaču pod kopita. Realno, nismo ni mi pažljiviji.

Sedište premijera u čuvenoj Dauning Strit br. 10 više nije dostupno publici

Dauning Strit br. 10 više nije na izvol’ te. Iza visoke metalne ograde vide se naoružani specijalci i zatvorena vrata premijerove kancelarije. Nema ni Hjua Granta. Potražiću ga na Noting Hilu. Ili kod kuće. Njegove.

Sent Džejms park i jezero usred Londona, levo Bakingamska palata, desno London Aj

Nakon razočarenja u Dauning Stritu približavamo se Sent Džejms parku, koji se davne 1532. vešto  pozicionirao na isušenom močvarnom zemljištu kao lovište na jelene Henrija VIII. Kraljica Elizabeta I, te njeni naslednici, Džejms I i Čarls II, doteruju park, pretvarajući ga u raj za kraljevske piknike, kasnije za posmatrače ptica i ostali plebs. Isušivanjem dela kanala nastaje današnje prostrano dvorište gde se održavaju  konjičke parade kraljevske garde, a Džon Neš mu početkom 19. veka daje konačni, u mnogome romantičniji, izgled. Od nekadašnjeg kanala nastaje jezero  koje nastanjuju razne patke, labudovi, kormorani i ostali pernati čovekovi ljubimci.  Na ovom mestu se događa još jedna instagram čarolija. Na sredini mostića preko jezera imate win win poziciju za slikanje. Na jednoj strani se lagano okreće London Aj, a na drugoj kraljevski dominira Bakingamska palata… fotke u prilogu.

Kao i ostali Kraljevski parkovi Sent Džejms park je neprepričljiv. Gde god da pogledate  sve je zeleno, lisnato i blago zatalasano. Boje su providne i mirišljave, ljudi su zadovoljni ili odlično glume. Burke su hit sezone, a ligeštuli brojni i besplatni. Nisam videla kormorane… ali i ovde ću doći dogodine.

Viktorija memorijal

Na izlazu iz parka, prigodno zakasnivši za brzim Ričardom, zaglavila sam se na kružnom toku. Vidim Bakingamsku palatu, vidim Viktorija memorijal, sa sve Hrabrošću, Postojanošću, te Materinstvom, Pravdom, Istinom i Milosrđem (figure u mermeru i pozlaćenoj bronzi koje se ređeju ispod krilate Pobede na vrhu, oko kraljice Viktorije koja gleda ka gradu), ali nikako da pronađem prolaz ka spomeniku. Preskočivši dve, tri prepone, izbegavši nekoliko desetina automobila, iskobeljala sam se iz kružnog toka i napravila par (stotina) fotografija.

A onda jedan dobar engleski pljusak. Šta je London bez kiše?

Spomenik je visok 25 metara i za njegovu izradu je korišćeno 2500 tona kararskog mermera. Autor je ser Tomas Brok, a kompletan projekat, uključujući spomen bašte, australijsku, kanadsku, zapadnofričku i južnoafričku kapiju dovršio je ser Aston Veb. Kapije su diskretno podsećanje na carstvo u kome sunce ne zalazi… ili nije zalazilo do onomad. Otkrio ga je 1911. godine kralj Džordž V.

Zorana sa admiralom Nelsonom na Trafalgar skveru

I dok sam preskakala novi niz metalnih prepona pala je prva i jedina kiša tog, miljama udaljenog, avgusta, plaha i topla, moćna i obećavajuća. Ne znam ko je više uživao, ja, koja sam konačno doživela londonsku kišu sa spremnim Desigual kišobranom, jer stil košta, ili olovni vojnik sa čupavim kapom zaklonjen u stražarskoj kućici. Kraljica je odsutna, Bakingamska palata je otvorena, ali ovaj biser ostaje za 2021… ili kasnije.

Nacionalna galerija na Trafalgar skveru

Sunce je za nekoliko minuta smenilo oblake. Hitajući duž  Mol ulice uskoro smo se našli na Trafalgar skveru.  Bokori cveća su se slivali niz raskošne ulaze fancy kafića i restorana. U sjajnim izlozima blistali su odrazi Nelsonovog stuba i razigranih fontana okupanih difuznim zracima sunca. Iza vodene zavese je stepenište, iza stepeništa moćni stubovi i kupola elegantnog zdanja Nacionalne galerije. I što bi onomad Hju Grant rekao Džuliji Roberts u kultnom “Noting Hilu”, moje neiskusno srce to neće izdržati… Stoga nastavak u sledećem broju.

Nastaviće se …

Fotografije: Zorana Drašković Kovačević i Radica Mićić 

©Artis Center 2020

post

Visoke strasti visoke mode: Devica Marija kao modna ikona

Početkom decenije, tačnije 2011. godine, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina u Lionu organizovao je izložbu intrigantnog naziva, Devica Marija: Modna ikona. Izložba je predstavila kostime nastale od 12. pa do 19. veka za statue Bogorodice i novorođenog Hrista. Kostime su neretko naručivali imućni katolici kao vid obožavanja Device, često donirajući sopstvenu skupocenu odeću, a naročito venčanice, krojačima i krojačicama koji su potom krojili odeću za Bogorodicu. Tako su se vernici,  oblačeći Bogorodicu u sopstevnu odeću, približavali božanskom, skidajući taštinu ukrašavanja sa sebe i darujući je Devici. Direktor Muzeja, Maksimilijan Duran, obraćajući posebnu pažnju na perike, šminku pa čak i pravu kosu kojom su se statue Device Marije ukrašavale akcentuje da su vernice Mariju upravo doživljavale kao modnu ikonu, odnosno kao nedostižni ideal psihofizičke lepote.

Vizual izložbe Devica Marija: Modna  ikona, Muzej tekstilnih umetnosti i tkanina Lion, 2011.

Tri boje koje dominiraju modnom paletom Bogorodice su uglavnom bela, plava i crvena, iako su vremenom, prevashodno u Španiji i Latinskoj Americi, u ukrašavanje statua ušle i crna, zlatna, zelena i ljubičasta, a potom i različiti predmeti, poput školjki i cveća.

Žan Pol Gotje, detalj oreola sa školjkama i koralima, kolekcija Device, 2007, Vog

Bela boja simbolizuje nevinost, čistotu, svetost; plava Božju milost i nadu, a crvena, boja krvi, moć, pokajanje, poniznost, i samog Svetog Duha pa su tako odora, ogrtač i veo Bogorodice često u ove tri ili dve boje, obično u kombinaciji plave i bele ili plave i crvene, što se vidi i iz načina na koju su Bogorodicu predstavljali Dolće i Gabana u svom dizajnu.

Dolće i Gabana, Haljina sa printom Device Marije, kolekcija proleće leto 2016, Moda Operandi

U tom smislu, odeća koja je krasila Bogorodicu često je i sama postajala predmet obožavanja, jer ona više nije krasila ljudsko. Ukrašavanje ljudskog po Svetom pismu smatralo se taštinom, čak i đavoljom rabotom. Ta odeća je sada krasila božansko, naglašavajući njegove potencijale i lepotu. Dajući sopstvenu odeću pa čak i kosu kao deo sopstvenog tela Bogorodici, Hristovoj roditeljki, vernici su se prepuštali milosti i spasenju. Uzimajući u obzir važnost Device Marije, naročito za katoličanstvo, ne iznenađuje činjenica da su mnogi dizajneri pretežno iz zemalja sa dominantnom katoličkom veroispovesti aproprirali figuru Bogorodice u svom modnom dizajnu.

Žan Pol Gotje, detalj kreacije inspirisane vitražom, kolekcija Device, 2007, Vog

Proslavljajući desetogišnjicu svoje karijere 1984. godine, Tjeri Mugler je svoju reviju zatvorio Bogorodicom koja se spušta sa neba. U prozirno beloj lepršavoj haljini optočenoj plavim cirkonima koju je Mugler nazvao Madona, manekenka Pat Klivlend se, predstavljajući bezgrešno začeće, spustila sa neba i prošetala modnom pistom. Ista haljina je kasnije stavljena na arkadu lučnog ulaza u prostor izložbe Nebeska tela Instituta za kostim Met muzeja u Njujorku 2018. godine.

Tjeri Mugler, Pat Klivlend kao Bogorodica u Madona haljini, 1984, Pinterest

Naročito kontraverzna je bila revija čuvenog poljskog modnog dizajnera Arkadiusa  Veremčuka sa Londonske nedelje mode 2002. godine naslovljena Devica Marija u pantalonama. Celokupan mizanscen bio je ukrašen printom sa novorođenim bebama u stilu kultnog omota Nirvaninog albuma, kako bi se naglasilo ono devičansko, nevino i čisto u svakom ljudskom biću, koje, po rečima samog dizajnera, religija potom preoblikuje i “iskvari”. Dok je londonska publika bila oduševljena, konzervativno katoličanstvo Varšave osudilo je reviju i tužilo umetnika, nazivajući ga teroristom. Ipak, dizajner se odbranio nazivajući svoja “vulgarna” ostvarenja metafizički lepim, a modnu reviju je zatvorio lično, noseći krunu od trnja i simbole različitih svetskih religija, kako se revija održala u jeku terorističkih napada u Njujorku i Londonu. Devica Marija je tako Arkadiusu poslužila kao simbol pomirenja među nacijama i religijama, a na reviji se pojavila kao ikona. Tačnije, gornji deo kreacije koju je manekenka nosila bio je deokrativni panel sa ikona Bogorodice kroz koji je manekenka mogla da proturi ruke i lice, dok se donji deo kreacije sastojao od pantalona, čime se Poljak poigrao i sa religijski uslovljenim rodnim strukturama.

Arkadius, Devica Marija u Pantalonama, Londonska nedelja mode 2002, Arkadius

Pored Arkadiusa, možemo reći da je kolekcija Les Vierges odnosno Device iz 2007. godine Francuza Žan Pol Gotjea do sada možda najuspelija aproprijacija Device Marije u visokoj modi, pa čak i jedan od najlepših umetničkih omaža ovoj religijskoj figuri.

Žan Pol Gotje, kolekcija Device, 2007, Vog

Uplakane Device sa suzama od cirkona, oreoli ukrašeni cvećem, perjem, zvezdama, koralima, i probodena sveta srca jedrili su modnom pistom na manekenkama u grandioznim a opet jednostavnim kreacijama i suptilnom ali efektnom šminkom, evocirajući bogatu tradiciju predstave Bogorodice u katoličkoj imaginaciji. Posebnu pažnju izazvalo je pojavljivanje burleskne umetnice Dite von Tiz kao Device Marije, a Gotje je, u svom stilu, u potonjem foto editorijalu u Madonu pretvorio “australijsku Afroditu” Kajli Minog, afirmativno pokazujući da svaka žena može da bude ne samo odraz božanskog, već boginja lično. A da Bogorodica ne mora nužno da bude i bela, pokazala nam je niko drugi nego Bijonse, pozirajući kao crna Madona sa novorođenim blizancima fotografu Mejsonu Pulu 2017. godine.

Žan Pol Gotje, Dita von Tiz kao Devica Marija, kolekcija Device, 2007, Vog

Mejson Pul, Bijonse, 2017, Instagram

 

Stefan Žarić,

istoričar umetnosti i mode

Artis Center

© Artis Center 2020

 

post

Tribina: Da li je hrana kultura?

Svetski dan hrane – Sreda, 16. oktobar u 19 časova, Beogradski Market (Žorža Klemansoa 19)

U okviru međunarodnog projekta Food is Culture i izložbe Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta, Nova Iskra vas poziva na zanimljivu panel diskusiju!

Sa našim gošćama – Tamarom Ognjević, direktorkom Artis centra i istraživačem pri Evropskom institutu za gastronomiju, i Milicom Mrvić, umetnicom, razgovaraćemo o tome kako hrana može postati kulturno nasleđe i obeležje zajednice iz koje dolazi, koje institucije baštine hranu, kao i da li hrana može biti umetnička inspiracija.

Tamara Ognjević, jedan od učesnika tribine “Da li je hrana kultura?”

Cilj tribine je da saznamo šta svako od nas može da uradi kako bismo očuvali stare, tradicionalne recepte i načine pripremanja namirnica, čime štitimo ovo kulturno nasleđe, kao i da ukažemo na drugačiji pristup razumevanju hrane koju konzumiramo, kako bismo je učinili održivom.

Posetioci tribine će imati priliku da isprobaju hranu koja će biti spremljena korišćenjem tradicionalnih namirnica i recepata od strane kuvara Beogradskog marketa.

“Prijateljice” je samo jedna u nizu fotografija iz ciklusa “Kulinarske mrvice” inspirisanih hranom i kulturom obedovanja čiji je autor umetnica Milica Mrvić, učesnica tribine “Da li je hrana kultura?”

Izložba Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta je otvorena u Beogradskom marketu do 25. oktobra. Izložba ima za cilj da naglasi važnost gastronomskog nasleđa i raznolikosti i da skrene pažnju na rizik od nestanka pojedinih biljnih i životinjskih vrsta kao sastavnih segmenata ishrane. Svaki posetilac izložbe će moći da odštampa posebno kreirane recepte nastalih na bazi nekih od sastojaka zapisanih u Ark of Taste biblioteci. Izložba Ono što niste znali da postoji. Ugrožena hrana iz celog sveta je deo međunarodnog projekta Food is Culture i dizajnirana od strane Slow Food organizacije u saradnji s dizajnerkom i kustoskinjom Žozefin Vargo. Izložba će biti održana i u Briselu (proleće 2020.) i Polencu (leto 2020.), uz mogućnost dodatnih izlaganja u onim institucijama koje pokažu interesovanje.

Milica Mrvić, Doboš torta, ciklus “Kulinarske mrvice”

Food is Culture je projekat finansiran od strane evropskog programa Kreativna Evropa, uz doprinos Fondazione CRC di Cuneo, predvođen od strane organizacije Slow Food sa svojim partnerima Kinookus, Europa Nostra, Nova Iskra Creative Hub, Transpond AB. Izložbu u Beogradu je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije.

Ulaz je slobodan!

@Artis Center 2019