post

Knjige: Istorija italijanske renesansne kuhinje

U izdanju “Službenog glasnika”, objavljena je knjiga Dejva Devita “Da Vinčijeva kuhinja – tajanstvena istorija italijanske kuhinje” (Beograd, 2019). Podeljena u sedam poglavlja, ova zanimljiva studija predstavlja nam različite aspekte ishrane u renesansnim gradovima-državama na Apeninskom poluostrvu. Ličnost Leonarda da Vinčija (1452-1519), navedena u naslovu, uzeta je iz razloga što je ovaj svestrani umetnik bio sinonim renesansne epohe, ali i zbog nekih aspekata kulinarstva koji postoje u njegovim spisima.

Naslovna strana knjige “Da Vinčijeva kuhinja” Dejva Devita, Službeni glasnik, Beograd 2019.

Na teritoriji današnje Italije delovao je veći broj gradova-država, poput Republike Firence, Milanskog vojvodstva, Mletačke republike, Republike Sijene i drugih. Trgovina između italijanskih gradova-država i drugih mediteranskih i severnih luka, intezivirana početkom renesanse, imala je za posledicu priliv luksuzne robe u luke kao što su Piza, Đenova i Venecija. Još jedan faktor uticao je na početak ove epohe. Pošto je dinastija Ming iz Kine prestala da trguje sa strancima, novac koji je planiran za kupovinu investiran je u veliki broj slikarskih, vajarskih i arhitektonskih dela.

Paolo Veroneze, Svadba u Kani, 1563, Luvr, Pariz. Foto@Wikimedia

Preobražaj koji je obuhvatio društvo i kulturu nije mimoišao ni druge segmente života, kao što su promene navika vezanih za ishranu. Mada srednjovekovna kuhinja još nije u potpunosti iščezla, tokom nove epohe ona je proširila mogućnosti i postala obogaćenija i prefinjenija. Pored regionalnih kuhinja koje su održavale svoje specifičnosti, uticaji na italijansku renesansnu ishranu dolazili su sa Srednjeg istoka. Tokom krstaških ratova, Evropljani su otkrili saracensku kuhinju uključujući i brojne začine i namirnice koji su bili malo poznati u zapadnoj Evropi (šećer, bademi, pistaći, urme, pirinač, spanać).

Ni u jednom trenutku italijanske istorije začini nisu igrali tako veliku ulogu, kao što je to bilo u 15. i 16. veku. Osim što su korišćeni u ishrani, začini su davani na poklon, poput nakita, i skupljani kao dragoceni predmeti. Biber, cimet i muskatni oraščić predstavljli su statusne simbole vladajuće klase, i bili su prvo pokazani, a zatim pojedeni. Otkrivanjem pomorskog puta u Indiju, Portugalci, a zatim i Holanđani, preuzeli su monopol na trgovinu začinima koji su do tada imali Mleci. Cene začina su naglo pale i oni su postali pristupačniji većem broju ljudi. Zbog toga su postali manje egzotični i obični.

Vinćenco Kampi, Prodavačica voća, 1560, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

U poglavlju “Prve kuvarske superzvezde” Devit pominje Apicija, kulinarskog klasika koji je ponovo otkriven u Leonardovo vreme. Rukopis ovog rimskog pisca “O veštini kuvanja”, objavljen je kao knjiga 1498. godine. Njegovim izdavanjem otkrivena je jedna sasvim drugačija kuhinja u odnosu na srednjovekovnu, kuhinja visoko sofisticiranog društva koje je negovalo uživanje za trpezom i rado se “predavalo izazovima apetita bez osećanja krivice”. Uticaj Apicija smatran je “humanističkim oživljavanjem hrane antičkog sveta”, koje je preobrazilo renesansnu kuhinju ponovnim zanimanjem za tartufe, rakove, školjke, ribe, kavijar, kotlete.

Bilo je i nekoliko gastronoma tokom renesanse, posvećenih radostima kuvanja i konzumiranja, čija su dela postala neka vrsta kulinarskih bestselera. Tu se, pre svih, misli na Majstora Martina, autora “Knjige o veštini kuvanja” (1460), koji je radio na dvoru Sforce u Milanu. On je, takođe, bio i lični kuvar pape Pavla II i njegovog naslednika, pape Siksta IV. Druga renesansna kulinarska “zvezda” bio je vatikanski bibliotekar Bartolomeo Saki, poznat kao Platina. Njegova knjiga “O iskrenom zadovoljstvu i dobrom zdravlju”, izašla je 1472. godine. Osim što je objavio 250 recepata, Platina govori i o praktičnim stvarima kao što je, na primer, čist stolnjak.

Sandro Botičeli, Venčanje Nastađa delji Orestija, 1483, Palata Puči, Firenca. Foto @ Wikimedia

Činjenica da je Leonardo da Vinči imao primerak Platininog dela u svoj biblioteci, povezuje ga sa kulinarskom scenom rane renesanse. Autor je ovom knjigom učinio da kuvanje i obedovanje postanu “prihvatljive teme za razgovor među obrazovanom elitom”. Ovaj priručnik uključuje citate Katona, Vergilija i Apicija, pa on, pored svoje modernosti, predstavlja i oživljavanje klasične kuhinje starog Rima. Osim toga, Platina upoznaje čitaoce sa različitim mestima na kojima se može doći do ukusne hrane – od ribarenja na nekoj italijanskoj reci, do egzotične postojbine bibera i kanabisa na Srednjem istoku.

U najznačajnija dela italijanske renesansne gastronomije, spada i knjiga Bartolomea Skapija “Opera”. Ovaj priručnik se izdvaja i po tome jer sadrži prve ilustracije i opise moderne kuhinje. U knjizi se nalaze detaljno urađene gravire sudova, alata, oruđa. S obzirom da je Skapi bio zadužen za vatikanske kuhinje, on u svom delu otkriva i kako je hrana pripremana tokom izbora novog pape. Zbog mogućnosti trovanja, detalji o pripremanju obroka bili su strogo čuvana operacija. Skapi pominje da je, iz navedenih razloga, za svakog kardinala hranu pripremao njegov lični kuvar.

Vinćenco Kampi, Kuhinja, oko 1580, Pinakoteka Brera, Milano. Foto@Pinacoteca di Brera, Milano

Pored kulinarskih zvezda, Devit ističe značaj i način pripreme pojedinih jela u renesansnoj Italiji. Tako u vezi sa pirinčem pominje milanski “rižoto”, kao i venecijanski “rizi e bizi” (pirinač i grašak), nastale u tadašnjim regionalnim kuhinjama na Apeninskom poluostrvu. Autor govori i o nastanku i velikoj popularnosti jela od testenine, kao što su makarone, raviole, lazanje i špagete, koje se pominju u izvorima od 12. do 15. veka. Bokačo opisuje makarone i raviole u svom “Dekameronu”, a hronike iz 14. veka pominju cehove proizvođača lazanja u Firenci. Slična udruženja osnivaju se i u Đenovi, Peruđi i Milanu.

Leonardo Da Vinči, Tajna večera, 1495-1498, Crkva Santa Marija dele Gracije, Milano. Foto@Wikimedia

Posebno poglavlje, Devit posvećuje renesansnim banketima. Oni su se odvijali prema striktnom protokolu. O priboru koji su koristili gosti, rasporedu sedenja, kao i izgledu pojedinih jela, pored pisanih izvora svedoče i čuvena dela Botičelija (“Svadbena gozba”) i Paola Veronezea. Za realizaciju banketa bili su potrebni planovi, kostimi, oprema i scenska režija. Spektakl ove vrste, koji je 1490. priredio Ludoviko Sforca, režirao je Leonardo da Vinči. Ironijom sudbine zabeleženo je da je zahvaljujući ovoj ekstravagantnoj gozbi, a ne svojim slikama, Leonardo postao čuven u celoj Italiji.

Siniša Kovačević,

istoričar umetnosti i novinar

Knjigu možete nabaviti online porudžbinom kod izdavača Službeni glasnik

© Artis Center 2020

post

Vinsent van Gog (1): Slikarstvo po cenu života

Ekskluzivno iz Pariza: Slavica Batos

Vinsent van Gog, Umetnikova soba u Arlu, 1889, Umetnički institut, Čikago

Van Gog je, uz Pikasa, najpopularniji slikar na planeti. Za njega znaju čak i oni koji misle da je Leonardo da Vinči poznati holivudski glumac, a Rembrant marka frižidera. Njegove slike prepoznatljive su na prvi pogled. Opšte je prihvaćeno da je bio lud i da je zato sebi odsekao uvo. Zna se, takođe, da je živeo bedno, da se ubio relativno mlad i da je slavu stekao tek nekoliko decenija nakon smrti. To bi bilo sve. To bi moglo biti i dovoljno, da se, eto, ne dogode povremeno neke izložbe i nateraju nas da u, koherentnu, zaokruženu sliku unesemo malo nereda.

Vinsent van Gog, Autoportret sa sivim šeširom, 1886-87, Rijksmuzeum, Amsterdam

Vinsent Van Gog bio je, na primer, obrazovan čovek. Govorio je četiri jezika, čitao je klasike i pisce svog vremena, boravio je u nekoliko evropskih prestonica i odlično je poznavao teoriju slikarstva. Da je sledio životni put svojih predaka ili stričeva, mogao je da postane sveštenik, admiral, galerista… Ali, nije mu bilo pisano. Praktično od samog rođenja, zid nesporazuma počeo je da se diže između Vinsenta i ostatka ljudskog roda. Od momenta kad su mu roditelji nadenuli ime deteta koje im je umrlo tačno godinu dana ranije, smisao njegove egzistencije, njegov identitet, njegova vitalnost… sve to kao da je bilo dovedeno u sumnju. Vinsent je bio nedruželjubivo i prgavo dete, robustne građe, čudnih zeleno-plavih očiju, iz kojih je sevao izazivački pogled uplašene zveri. Vremenom je od njega počelo da zazire i njegovo petoro mlađih braće i sestara. Provodio je dane lunjajući po močvarnim pustarama i šumarcima, posmatrao bube i vodeno bilje, ponešto precrtavao. Vuk samotnjak, u školi je patio pa su psovke i uvrede bile uobičajen odgovor na najmanju frustraciju. Iza te rogobatne ljušture krila se, zapravo, već tad, ona strašna, beskompromisna, iskrenost, koja će na Vinsenta najpre navući jad i nevolje da bi mu jednog dana, naravno prekasno, donela razumevanje i priznanja.

Sa šesnaest godina Vinsent Van Gog je kako-tako završio svoje školovanje. Ono što ga je interesovalo – književnost, filozofiju i teologiju, na primer – savladao je ne obazirući se na školski program. Čitao je žudno, nezajažljivo, sa istom melanholičnom strašću sa kojom je posmatrao i prirodu, ako se prirodom može nazvati sumorna, inertna holandska ravnica. Imao je, očigledno, i kvalitete i bogat unutrašnji život, ali kad se postavilo pitanje kojom profesijom bi mogao da se bavi, na to pitanje niko nije umeo da odgovori. Otac mu je bio sveštenik, a tri strica uživala su vrlo visoki ugled u oblasti trgovine umetničkim delima. Posebno najstariji od njih, po imenu takođe Vinsent Van  Gog. On je godinama uspešno poslovao u Hagu i upravo je prodao svoju galeriju poznatoj francuskoj firmi Gupil & Comp., koja je imala filijale u svim značajnim umetničkim centrima u svetu. Mladi Vinsent je, svaki put kad bi bio u poseti kod strica, kriomice i sa divljenjem posmatrao slike na zidovima. Osećao je pritom da ga nešto sudbonosno, ali tajnovito i neartikulisano, vuče ka tom univerzumu, u kojem realnost nije više realnost, u kojem stvari imaju sopstveni red i zakon, zasnovan na bojama, ritmovima, treptajima… Mučaljiv i nezgrapan, kakav je bio, to nikome nije rekao, pa čak ni samom sebi. Ne pitajući ga za mišljenje – jer, smatralo se da on mišljenje i nema – porodični savet se sastao i zaključio da je došlo vreme da se Vinsentu nađe posao. Stric je imao ideju, ostali su se složili i odluka je pala: Vinsent će biti trgovac slikama.

Vinsent Van Gog, Grupa starih kuća i nova crkva u Hagu, 1882. Privatna kolekcija

Na poslu, u Gupilovoj filijali u Hagu, Vinsent postaje primer vrednog i savesnog službenika. Niko ne ume da raspakuje ili upakuje slike tako vešto kao on, niko kao on nema u glavi celokupan inventar umetničkih slika, grafika, crteža i reprodukcija koje su prošle kroz galeriju. Ako se izuzme ono prvo iskustvo sa slikama u stričevoj kući, Vinsent o umetnosti ne zna ništa. Najedamput, čitav jedan novi svet se ukazuje pred njegovim očima i on mu hrli u susret sa strašću i instinktima svojih mladih godina. U galeriji stiče uvid u slikarstvo, akademskim titulama ovenčanih, savremenika. Kada ima slobodnog vremena, posećuje muzeje ili čita do obnevidelosti. Njegovo neznanje je ogromno, ali je isto tako neizmerna želja da nekako prodre u to tkivo misterioznih odnosa i značenja, u kome, čini mu se, ima mesta i za njega.

Prvi put u životu oseća se zaista dobro i sa nadom gleda u budućnost. Svoj entuzijazam preneće i na, četiri godine mlađeg, brata Tea – jedino biće na svetu kome je Vinsent istinski privržen i, verovatno, jedino biće na svetu koje će mu sličnim osećanjima uzvratiti. Teo će se, sa nepunih šesnaest godina zaposliti kao pripravnik u briselskoj filijali firme Gupil, a Vinsent, nakon što je dobro ispekao zanat u Hagu, dobiće preporuku za ispostavu u Londonu.

Vinsent van Gog, Seljaci jedu krompir, 1885, Kroler-Miler muzej, Oterlo, Holandija

Vinsent Van Gog u londonskom izdanju se gotovo ni po čemu ne izdvaja od mnogobrojnih mladih, elegantnih džentlmena engleske prestonice. Trodelni kostim, cilindar, pa čak i izvesni maniri u ophođenju, uspešno prikrivaju njegova ratarska pleća i srditu narav. Posao obavlja sa bezbrižnom rutinom, vremena ima dovoljno i za posete muzejima, i za čitanje, i za šetnje londonskim predgrađima. Englesko slikarstvo ga ispočetka malo zbunjuje, ali, malo po malo, njegova slikarska optika se proširuje i obogaćuje vizijom sveta koju nude Konstejbl, Rejnolds ili Tarner. Posebno snažan utisak na njega ostavljaju grafike koje viđa u izlogu čuvenog ilustrovanog časopisa The Illustrated London News. Vrlo brzo će početi i sam da crta, tačnije da ilustracijama dopunjuje opise svog života u Londonu, koje redovno šalje roditeljima i bratu Teu.

Odgajen u protestantskoj sredini, Vinsent od života ne traži mnogo: posao, skromni dom, porodicu. Sve to mu je na dohvat ruke, pa čak i buduća verenica. Gazdarica kod koje stanuje ima ćerku, što da ne, Vinsent se u nju zaljubljuje iskreno i silovito, zadivljen i sām snagom lavine koju je u njemu pokrenula vragolasta devojka. Čedan na svoj primitivan i sirov način, Vinsent ne zna da, kolika god da je snaga naših osećanja, ona ne podrazumeva nužno i naklonost odabrane osobe. U trenutku kad je devojka sa podsmehom odbila svog nezgrapnog prosioca, on nije u stanju ni da pojmi ni da prihvati tragikomiku svog položaja. Jer, to što on nudi čini mu se ogromno, nesamerljivo, neviđeno, a sve što zauzvrat traži je – samo da dar bude prihvaćen. Uzalud. Devojka će ostati neumoljiva, a Vinsentovim žilama poteći će jad i nespokoj, koji ga više nikad neće napustiti.

Vinsent van Gog, Vijadukt u Parizu, 1887,Muzej Gugenhajm, Njujork

Posao ga više ne interesuje. Sa klijentima je osoran i netrpeljiv, pa je poslodavac već najavio otkaz. Kad je sam sa sobom, oblak turobnih misli tako je tegoban i gust da se nikakav izlaz ne vidi. U pomoć mu opet priskače stric, sređujući preko svojih veza da dobije posao u Parizu. Stric je ubeđen da za boljke srca nema boljeg leka od uzavrele i, taman koliko treba – frivolne, prestonice umetnosti. Odista, te 1874. godine, Pariz je poprište zabavnih i sudbonosnih događaja. Grupa mladih umetnika, odbačenih i ismejanih od strane umetničkog establišmenta, odlučuje da sama sebi sebi organizuje izložbu, u ateljeu jednog fotografa. Zvanična kritika im izdeva pogrdno ime “impresionisti”, ne sluteći da će, ubuduće, biti pominjana u istoriji samo zahvaljujući tom glupom ispadu. Vinsent Van Gog, međutim, ništa od toga ne primećuje, ni u čemu ne učestvuje. Zatočenik sopstvene teskobe, izbavljenje traži u knjigama, pre svega u Bibliji. Nekad je voleo prirodu i slikarstvo, potom je voleo jednu ženu, sada će svu svoju ljubav usmeriti ka Bogu.

Vinsent van Gog, Teo van Gog, 1887, Van Gog muzej, Amsterdam

Sledećih nekoliko godina biće ispunjene pokušajima da postane sveštenik ili propovednik – makar i neplaćen. Posao kod Gupila će zauvek izgubiti jer je i gazdi i klijentima govorio da umetnost ne može da se tretira kao roba. Neko vreme će raditi kao učitelj u školi za siromašnu decu, pri anglikanskoj crkvi, u jednom od londonskih predgrađa. I odatle će biti izbačen, jer je bio protiv naplaćivanju školarine. Godinu dana će spremati prijemni ispit za teološki fakultet, ali će pre ispita odustati jer nema ni snage ni volje da se nosi sa preobimnim gradivom. Na kraju će završiti kao propovednik – laik, među rudarima, u industrijskoj zoni Belgije. Spavaće na slami, silaziće u okna, hraniće se bedno… da bi i odatle bio isteran, sa obrazloženjem da podstiče rudare na štrajk. Bolesnog i ruiniranog u svakom pogledu, roditelji ga, pod pretnjom smeštanja u azil za umobolne, vraćaju u Holandiju. U tom trenutku, Vinsent Van Gog ima dvadeset pet godina i, više nego ikad do tad, oseća se promašen, izgubljen, nepotreban. Nastaje period teške apatije i konflikata sa ocem, koji i dalje misli da je neko prihvatilište za psihopate najbolje rešenje. Za to vreme, brat Teo postaje uvažen trgovac slikama, u firmi Gupil, u Parizu.

(Nastaviće se)

 

Reprodukcije© Google Art Project

Ovaj tekst je ustupljen ekskluzivno za onlajn objavljivanje Artis Centru i može se preuzeti samo uz obavezno postavljanje linka sa naznakom © Artis Center u neizmenjenoj formi sa identičnim ilustracijama i opremom.

 

post

Dušica Bojić: Srpski ženski rodoslov kneza Pavla

Istorijski muzej Srbije, sreda, 23. oktobar u 17 časova – prateći programi izložbe Kneginja Jelisaveta-Dugo putovanje kući

U sredu, u redovnom terminu kada se kneginja Jelisaveta druži sa publikom, bićemo u prilici da organizujemo još jedan nesvakidašnji program. Ovog puta istoričarka, dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, u zanimljivoj kombinaciji predavanja i razgovora sa kneginjom Jelisavetom otkriva srpske pretkinje kneginjinog oca kneza Pavla, njihove ličnosti i sudbine.

O pretkinjama kneza Pavla govoriće dr Dušica Bojić

U senci dominantnih, politički angažovanih muževa i sinova one su često gotovo nepoznate najširoj kulturnoj javnosti. U svakodnevici, kao stub svakog patrijarhalnog doma, one jesu ona dominantna snaga koja taj dom oblikuje i održava, značajno utičući na vaspitanje i ambicije svog potomstva. Otuda povest o ženama doma Petrovića, Milovanovića, Nenadovića i Karadjordjevića – ženskih pretkinja kneza Pavla, predstavlja neispričanu, a izuzetno značajnu priču iz političke i kulturne istorije jedne dinastije i jednog naroda na razmeđi dva burna veka.

@Artis Center 2019