post

Tamara Ognjević: Svi imamo svoje “parče” bolje prošlosti

Tamara Ognjević na manifestaciji “Leto na Trgu galerija” 2018. u Novom Sadu, u okviru koje je održala predavanje “Slatko-gorki ukus cveća” iz ciklusa “Poslastičarnica”. Foto: Galerija Matice srpske

Sredinom leta na poziv novosadskog “Dnevnika”, istoričarka umetnosti i pisac, Tamara Ognjević je dala ekskluzivni intervju za novosadski dnevnik. Ovaj razgovor, koji je vodila Marina Jablanov Stojanović, urednica i novinarka najstarijeg i najuglednijeg dnevnog lista u Novom Sadu, “Dnevnik” je publikovao u priređenoj varijanti, u dva nastavka u svom štampanom i onlajn izdanju. Mi intervju donosimo u takozvanoj “prvoj ruci”, odnosno intergralnoj varijanti sa svim elementima koji su zbog ograničenog novinskog prostora opravdano izostali. 

Biljke – čudesna bića bez kojih bi život bio nezamisliv, jer neke su hrana, poneke lek, a deo njih nam ulepšava život svojom bojom, mirisom i oblikom. Svet modernog čoveka je prepun informacija, one su sve dostupnije i mnogo toga je poznato, naučna saznanja o nama samima i svetu koji nas okružuje svakodnevno se se uvećavaju. Sve je manje onoga što je tajanstveno, mistično i što tek treba da se otkrije. Baš zato i kada nam se čini da tako mnogo znamo, pravi pristup je onaj drevni, Sokratovski – da budemo tragaoci na tom putu ka istini. Istoričarka umetnosti, direktorka Artis centra iz Beograda, msr Tamara Ognjević je upravo jedan od takvih tragalaca – specijalnost joj je ikonografija, tj. čitanje slike, a toliko toga znalačko oko sa slika može da otkrije. Autorka transdisciplinarnog projekta „Poslastičarnica“, Ognjevićeva već duže vreme istražuje kompleksne odnose umetnosti, gastronomije, književnosti, filozofije i emancipacije žene u kontekstu složenih društvenih odnosa tokom 19. i početkom 20. veka . Povod da razgovaramo o bilju i cveću koje je prisutno na slikama majstora kičice poznog 19. veka, ali ne kao ukras i kao likovni element koji uspostavlja ravnotežu, nego kao skriveni simboli i poruke koje slika sadrži, bilo je predavanje „Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća”, koje je Tamara Ognjević održala  u okviru manifestacije „Leto na trgu galerija“ u Novom Sadu.

Sandro Botičeli, Proleće, 1470-80, Galerija Ufici, Firenca

Šta se iza dela krije? Koliko je naša percepcija uslovljena svetom koji nas okružuje? Kako mi iz sadašnjeg vremena vidimo ono što pripada prošlosti i što čini temelj ovog vremena?

Često upotrebljavamo tu lepu frazu da prošlost čini temelj budućnosti, a da to u suštini nije tačno. Mi u pravilu malo znamo o prošlosti, a i kada se osvrnemo unazad najčešće poimamo i interpretiramo događaje i pojave iz prošlosti na temelju ličnog iskustva, a još češće na temelju onoga što želimo da vidimo. Percepcija prošlosti je u pravilu diktirana, pre svega, našim sopstvenim iskustvom, a ponekad i željama. Kako živimo u epohi filma i elektronskih medija, digitalne animacije i specifične estetike spektakla, prošlost nam stiže „upakovana“ u dinamici i formi koja je zapravo refleks našeg vremena. I mi je shvatamo kao nešto bolje, sadržajnije, lepše… Vudi Alen je u svom čuvenom filmu „Ponoć u Parizu“ na efektan način, filmskim sredstvima, ispričao kako svaki čovek ima svoje „parče“ prošlosti koja je bila bolja, i svoj žal zašto nije živeo baš u tom trenutku. Da bi se zaista zavirilo u prošlost neophodno je sagledati realni kontekst svakodnevice neke epohe. U tom smislu umetnička dela jesu jedna vrsta karte za taj vremeplov, a funkcionalna su samo ako razumemo „jezik“ kojim ona govore. To znači mnogo istraživanja i jedan pragmatičan, naučni pristup. Ilustracije radi, sve nas fascinira epoha renesanse i kada o njoj razmišljamo mi imamo tu romasiranu predstavu o jednom vremenu genija poput Dantea, Leonarda, Fićina, Bruneleskija … darovitih vizionara koji su osvetlili mrak srednjeg veka i uveli svet u eru prosvećenosti. Niko ne razmišlja o tome da je to istovremeno i epoha velikih epidemija kuge, inkvizicije, javnih mučenja i pogubljenja … Dakle, jedno nimalo udobno vreme za život! Umetnost tog vremena nam to pokazuje kroz teme i simbole. Ona je nesumnjivo lepa u svojoj pojavnosti, ali kada se uđe dublje u suštinu onoga što „poručuje“ posmatraču, a ne treba zaboraviti da je stvarana za ljude te epohe, tek onda smo zaista u vremeplovu i samo je pitanje naše spremnosti kako ćemo reagovati na ono što vidimo. Ako mene pitate, ja svakako ne bih volela da živim u Firenci početkom 15. veka. Više mi odgovara da se tim događajima divim sa sigurne distance svog vremena. Da im se divim ili da budem prestravljena onim što mi renesansa „poručuje“. Ne treba zaboraviti da na trgu Sinjorije u jednom trenutku gore Botičelijeve slike kao suviše frivolne, a u drugom Savonarola, koji je pozvao na paljenje tih istih slika i brojnih knjiga koje svojim sadržajem direktno udaraju na autoritet hrišćanske dogme.

Variranje motiva akantusa na portalu crkve Svetog Nikole, Kastelmola, Sicilija. Foto:Tamara Ognjević

Smatralo se u prošlosti da biljke imaju magijske moći… Koje su to biljke koje se pojavljuju na slikama i kakva im je simbolika? 

Čovek od praiskona ima, da tako kažem, iskustvo biljnog sveta. Postoji jedna zanimljiva teorija prema kojoj praistorijski čovek počinje da konzumira meso na temelju percepcije da životinje koje jedu mesu nemaju simptome trovanja hranom, koji se mogu javiti usled konzumacije biljaka. Ovo je, naravno, samo teorija, ne znamo još uvek dovoljno na tu temu. Ono što, ipak, sasvim sigurno znamo je nesporna činjenica da čovek kroz vreme, a u cilju preživljavanja, posmatra svet oko sebe vrlo pažljivo i uočava osobine tog sveta. U tom procesu uočava i osobine biljaka, a budući da sve što ne razume povezuje sa božanskim ili demonskim principima, i biljkama daje te “osobine”. Nauka nam jasno pokazuje da se praistorijski čovek zarana upoznaje sa halucinogenim biljkama i da su one često magijski “ključ” na put u više sfere. Otuda marihuana nije novina koja stiže s decom sveća i hipi pokretom. Da pomenem tek jednu biljku sa ovim osobinama. Međutim, halucinogene biljke su u prošlosti mnogo manje zanimljive čoveku od onih koje hrane, leče ili sugerišu prisustvo elemenata od krucijalne važnost za njegov život i preživljavanje. Ilustracije radi, akant ili akantus čiji karakteristični, dekorativni list srećemo kao fini, pre svega skulpturalni, ukras u hramovima – od onih egipatskih, preko korintskih kapitela antičke Grčke i Rima, pa sve do hrišćanskih crkava širom Evrope – vidimo ga i u našoj Studenici, i ne samo u njoj, jedna je od tih čarobnih biljaka, koja nas manje interesuje od recimo mitske mandragore (valjda je u čovekovoj prirodi da je radoznaliji kada je u pitanju tamna strana sveta J). Zašto akantus? Stari vek poznaje niz fantastičnih, prekrasnih biljaka koje bi divno izgledale u dekoraciji hramova i palata? Akantus je svojevrsni simbol života za čoveka prošlih vremena. Naime, ova tipično mediteranska  biljka u pravilu raste na mestima na kojima postoje izvori slatke, pijaće vode. Nama koji o kvalitetu vode danas ne brinemo previše to ne deluje kao fascinantan razlog za tolikog klanjanje akantusu. Međutim, kada bismo videli kako je ispravna voda za piće bila veliki problem u prošlosti i koliko je važan “signal” svojim postojanjem slao akantus ondašnjem čoveku, poklonili bismo mu se i mi. Sa tim svojim osobinama akantus je u očima ljudi onog vremena bio božanski dar, poruka da se tu nalazi voda koja život znači. I to ispravna voda za piće. Da ne podsećam da je voda jedan od ključnih faktora preživljavanja, te da su joj kroz vreme pridavana božanska svojstva što takođe vidim u literature i umetnosti. Da pomenem samo predstave “Izvora života” ili one epizode u bajkama i epovima kada pokojnika umiju “živom” vodom, a on vaskrsne. Primera ima mnogo, a kao i u svakom mitu, kriju neku situaciju iz realnog života, iz svakodnevice u kojoj se čovek prošlosti suočavao sa svojim strahovima, a pre svega sa pitanjem ličnog opstanka. Koliko su se shvatanja pojedinih pojmova promenila u međuvremenu pokazuje i samo korišćenje glagola “preživeti” u prošlosti i sadašnjosti. U prošlosti su ljudi doslovno mislili na fizičko preživljavanje, odnosno ostanak u životu, mi danas pod ovim pojmom najčešće podrazumevamo finansijsko “preživljavanje” najčešće uslovljeno malim prihodima ili nedostatkom posla.

Drvo moringe spada među najcenjenije i najskupocenije biljke starog sveta.

Egzotične biljke iz dalekih krajeva koje mi u ovom vremenu tek upoznajemo su bile poznate, cenjene i upotrebljavane još u starom veku. Koje priče nam one otkrivaju?

One nam, pre svega, govore o potrazi za zdravljem i ukusima, jer čovek prošlosti ne zna za medicinu i farmakologiju u onom obliku u kojima ih mi poznajemo danas, a biljke – pogotovu one začinske, ali i egzotično voće i povrće, znače poboljšanje kvaliteta ishrane, poboljšanje ukusa onoga što se jede. Naše nepce je vremenom preživelo ozbiljnu evoluciju upravo zahvaljujući začinskim biljkama u prvom redu, i malo je verovatno da bi nas neko lako resetovao, da upotrebim jedan moderan izraz, na ishranu naših predaka. Ne moramo tu da idemo mnogo daleko u prošlost. Dovoljno je da se “vratimo” do ishrane Srba seljaka sredine 19. veka. Do jedne trpeze uglavnom zasnovane na brašnu, masti, mleku, krompiru i luku. Istovremeno, moć da se pribave egzotične biljke, bez obzira da li će se koristiti u ishrani ili kozmetici – moringa je bila najskuplji sastojak kozmetičkih proizvoda Starog veka. Egipćanske, Etrurščanke, Feničanke su davale čitavo bogatstvo za kutijicu pomade od moringe – predstavlja je svojevrsni statusni simbol, dokaz ekonomske moć i važnog položaja u društvu. Konačno, dovoljno je reći da iza velikih geografskih otkrića stoji potraga za skupocenim začinima i plemenitim metalima. Veliko je pitanje ko bi se iz puke radoznalosti otisnuo u nepoznato, u času dok se veruje da je zamlja ravna ploča, da nije trebalo pronaći mitsku “Indiju” i dokopati se svih tih “rajskih vrtova” u kojima izdašno raste biber, karanfilić, muskatni oraščić. Podsetiću samo da su Holanđani u borbi sa Englezima oko Novog Amsterdama, današnjeg Njujorka, u 17. veku između Menhetna i istično indijskog ostrva Banda prednost dali ovom ostrvu-carstvu muskatnog oraščića, jer je ono značilo profit na temelju trgovine jednom egzotičnom, začinskom biljkom bez koje mi danas ne možemo da zamislimo slavsko žito, a Englezi egnog-tradicionalno božićno piće. Ovo su samo neki od brojnih načina korišćenja ove dragocene biljke.

Frank Diksi, Lejla, 1892.

Govor cveća. Koliko je bilo cenjeno, dragoceno i skupoceno? Naši preci nisu imali mobilne telefone i nisu mogli da šalju sms poruke nego su poruke slali cvećem. Šta je poručivala ruža, a šta pasulj?

Govor cveća je u onom kontekstu u kojem ga Vi pominjete “izum” novijeg datuma. Naime, “patentirale” su ga žene u zenanima-haremlucima Carigrada, dakle u ambijentu u kojem je sloboda klasične komunikacije bila maksimalno limitirana, a u određenim situacijama i po život opasna. Tako su one, osuđene na izolaciju i tišinu, pronašle svoj “jezik”, koristeći cveće po kojem su vrtovi na Bosforu poznati, da bi rekle ono što misle ili osećaju. Lejdi Meri Vortli Montegju, supruga britanskog ambasadora u Turskoj u prvoj polovini 19. veka, bila je opčinjena ovim vidom komunikacije cvećem i trend je prenela u Englesku u kojoj će on tokom Viktorijanske ere doživeti pravi bum. Od ruže, koja shodno boji i broju, može predstavljati izjavu ljubavi (crvena), poštovanja (bela) ili ljubomore (žuta), pa do čitavih kompleksnih buketa pažljivo biranih vrsta cveća, njihove boje i broja, koji u jeziku cveća ili florografiji, kako ovaj fenomen naziva nauka, predstavljaju čitava “pisma”, reč je o zanimljivom, romantičnom vidu komunikacije koji je obeležio 19. vek širom Evrope. Kod nas jednu takvu, svakako romansiranu, epizodu opisuje naš slavni komediograf Branislav Nušić u obliku dijaloga cvećem između jedne mlade, udate Turkinje sa beogradskog Zereka (Dorćol) i jednog Karađorđevog ustanika, rodom iz Makedonije. Razmenjeno je tu cveća, ali i drugih predmeta, posredovanjem kučenceta ove zerečke lepotice, sve dok jednog dana kunčence, stalno podmićivano šećerom da poštu prenosi, ne stiže sa zrnom pasulja u maramici. Za onoga ko zna “šifru”, a junak ove priče je tu bio nesumnjivo stručan, pasulj znači: “Izvol’te k meni noćas!”

Svadbena torta vojvotkinje od Saseksa načinjena u kombinaciji zove i limuna. Foto: People

Bez obzira što živimo u 21. veku i dalje imamo snažnu potrebu da važne događaje u životu obeležimo raznim ritualima. Jedan takav događaj je venčanje – mlada nosi specijalnu haljinu – venčanicu, koja ne može da se nosi u drugim prilikama. U rukama drži buket, pravi se torta… Da li biste nam to objasnili na primeru skorašnjeg kraljevskog venčanja Megan Markl i Princa Harija?

 Naše vreme karakteriše održavanje tradicije bez poznavanja i razumevanja suštine. Venčanja su možda najbolji primer. U prošlosti je venčanje jedan kompleksni ritual krcat simbolima, ali i postupcima među kojima brojni imaju magijski karakter zaštite. Pre svega mlade, koja u okviru ovog ritual menja identitet preuzimanjem novog imena. Naravno, da sve neveste kroz vreme teže da na taj – svoj dan, budu lepe, da imaju posebnu odeću, da sve bude vrlo svečano. Danas, međutim ceremonija venčanja ostaje samo na “površini” u tom estetskom momentu u kojem se prezentira ukus, bogatstvo, originalnost. U tom kontekstu je nedavno venčanje Amerikanke, mulatkinje, Megan Markel i princa Harija, predstavnika najdugovečnije i najuticajnije evropske monarhije,  višestruko zanimljivo. Pre svega, zato što je reč o obredu opterećenom brojnim protokolima koji imaju za cilj da održe tradiciju, i to ne samo u njenom pojavnom smislu. Takav kontekst u doslovnom smislu vezuje ruke nevesti, koja se itekako pita kako će izgledati njeno venčanje. Međutim, meni lično je bio zanimljiv način sa kojim se Megan, sada vojvotkinja od Saseksa, izborila sa zadatim okvirom i uspela da dâ sopstveni “pečat” celoj priči. Posebno je zanimljiv odabir zove kao cveta, koji će simbolizovati samu nevestu, a da podsetimo – cvet zove jr, zajedno sa limunom, činio osnovni sastojak njene vrlo neprotokolarne svadbene torte, uobičajeno je naime da svadbena torta u domu Vindzora bude voćni kolač. Zova je u tradiciji Britanije izuzetno važna biljka, jer je zaštitnik doma i porodice. Od davnina se veruje da prisustvo zove štiti od udara groma. Ona je biljka paganske boginje vegetacije i plodnosti, ali i zaštitnica bračne ljubavi. Iako je crkva pokušala, a u cilju hristijanizacije Ostrva, da zovu pretvori u zloglasno drvo oko kojeg se veštice okupljaju na crni Šabat, verovanje u moć ove biljke koja daje prekrasan, mirišljavi cvet i simbolizuje ženski princip ljubavi i plodnosti,  ne bledi. Otuda je izbor nove neveste u domu jedne stare monarhije vrlo zanimljiv i duboko simboličan.

Marina Jablanov Stojanović,

urednik i novinar novosadskog “Dnevnika”

©Artis Center 2018

 

 

 

post

Poslastičarnica: Slatko-gorki ukus cveća

Leto na Trgu galerija  

Galerija Matice srpske | Spomen-zbirka Pavla Beljanskog | Galerija Rajka Mamuzića

5. juli 2018 | 21 čas

Ser Lorens Alma-Tadema, Heliogabulusove ruže, 1888, Kolekcija Huana Antonija Pereza Simona, Španija

Msr Tamara Ognjević

istoričarka umetnosti, književnica i gastroheritolog

Poslastičarnica | Slatko-gorki ukus cveća

O hedonizmu je napisano na hiljade stranica. O cveću, posebno onom krhkom, egzotičnom, još više. O ženama – čitav jedan univerzum reči. Uzajamno prepleteno čini najfinije tkanje od oblika, boje, ukus i zvuka. Tajnovito, a neodoljivo. Privlačno, a opet zagonetno, mistično. Ovo je priča o tome. Najdelikatniji recept Artisove “Poslastičarnice” – povest o simbolizmu cveća u umetnosti i njegovoj jestivoj, magičnoj dimenziji. Vodi nas od skupocene moringe kraljice od Sabe i Semelinih bulki boje mediteranskog sutona do ratova ruža na nepcu haremskih odaliski. Od provansalskih ušećerenih ljubičica do Lisbetinog bosiljka zalivenog suzama. Od opojno-otrovnog valerijana iz firentinske, manastirske apoteke Santa Marija Novele do bužura i dalija iz buketa obnažene, prkosne Maneove “Olimpije”. Između Alma Tademine Heliogabulusove smrtonosne kiše latica do Radonićeve “Devojke s kanarincem” čije uvojke tako nežno krasi venac najlepših pupoljaka. Otkrićemo čitav jedan kosmos pojava, značenja i ukusa s posebnim osvrtom na kulturnu istoriju, književnost, umetnost i gastronomiju, ali i aktuelnu svakodnevicu – razmatrajući zašto je nova vojvotkinja od Saseksa, svetu poznatija kao Megan Markl, odlučila da svoju svadbenu tortu prožme aromom zove, istog onog cveća koje se našlo u njenom tananom bidermajeru.

Kao i sva predavanja Tamare Ognjević iz Artisovog projekta “Poslastičarnica” i ovo će pratiti poslastica – iznenađenje u celini usklađena sa temom.

©Artis Center 2018

post

Izložbe: “Mediteran” na Trgu galerija

“Borovi” Mališe Glišića iz 1912. i Brodelov citat – detalj izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog”, autorke Jasmine Jakšić Subić. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 2018. Foto@Tamara Ognjević

Mediteran je “Hiljadu stvari u isti mah…Nije to jedan pejzaž, već bezbroj pejzaža. To nije jedno more, već sled mora […] To je susret sa drevnim stvarima koje su još žive, koje dodiruju ultramoderno ili su u saglasiju sa ultramodernim,” misao je Fernana Brodela zabeležena u njegovoj studiji “Mediteran: Prostor i istorija”. Jednostavna, nepretenciozna, a suštinska, ova  misao je svojevrsna tačka inicijacije istoričarke umetnosti Jasmine Jakšić Subić, kustosa Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, autorke sinoć otvorene izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog”, kojom je započelo ovogodišnje Leto na Trgu Galerija čiji su organizatori Galerija Matice srpske, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog i Galerija Rajka Mamuzića.

U prohledno junsko veče ovim, novim “čitanjem” mediteranske “intervencije” unutar jedne pažljivo sakupljane i ukusom samog Beljanskog, diplomate i kolekcionara, uslovljene zbirke, na neobičan, gotovo opipljiv način, u Spomen-zbirku je stigao Mediteran. I onaj golom oku vidljiv, prožet plavetnilom i zlatom, koliko i mrkim zelenilom i vatrom, ali, pre svega, onaj metafizički, sveprisutan a dostupan samo mislima, egzotičan kao redak začin, zanavek utisnut u arhetipove kojima se čula raduju kao suncu i moru. Toliko slojevit i kompleksan kao dragulj sa hiljadu faseta koje u neshvatljivoj, magijskoj igri, bacaju istovremeno svaka za sebe jedinstveno svetlo, boju, notu, a da opet ta kakofonija čini savršenu harmoniju utkanu u samo jednu reč-roman: Mediteran.

Istoričarka umetnosti Jasmina Jakšić Subić, autorka izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog”. Foto@Tamara Ognjević

Novo “čitanje” Jasmine Jakšić Subić je u ovom kontekstu i jednostavno, jer se može posmatrati kao izolovana epizoda svakog pojedinačnog dela, ali i kompleksno, jer teži da nam u jednom unapred zadatom okviru postojeće kolekcije, pripoveda o sveobuhvatnosti energije Mediterana, te njegove umetničke interpretacije uslovljene najširom paletom faktora – od onih društveno-političkih, preko određenih stvaralačkih meinstrimova unutar neke epohe, do intimnih, ličnih doživljaja stvaralaca. U tom okviru se sreću refleksije pomodnog orijentalizma umetnosti druge polovine 19. veka, upijanje svetla i tišine ratom iznurenih slikara srpske vojske u egzilu, vatrene ekspresije umetnika odraslih u mediteranskom miljeu, simbolizam stvaralaca postimpresionizma koji bi da more i kamen pretvore u misao artikulisanu umetničkim sredstvima, tajnoviti portreti svakidašnjih žena, erotične berbe, modre senke vrelih letnjih popodneva, plave kapije koje vode u našu najskriveniju emociju, mrtve prirode prožete srebrom i suncem …

Milo Milunović “Vetar sa Jadrana”, 1940. i publika kao aktivan učesnik u kreiranju izložbe. Foto@Tamara Ognjević

Čudesno je kako jednom prožeti Mediteranom umetnici zauvek nose sećanje na njegovo svetlo, ali i tamu. Podjednako oni rođeni u tamošnjim kamenim kolevkama što mirišu na so i ribarske mreže, kao i oni što su, kao leptiri privučeni mediteranskim nedokučivim, sveobuhvatnim svetlom, na trenutak uronili u taj zavodljivi, paralelni univerzum. Maestralno nam to pokazuje Jasmina Jakšić Subić uparujući kontinentalce poput Mališe Glišića, Marka Čelebonovića ili Peđe Milosavljevića sa mediterancima kakavi su Ignjat Job i Petar Lubarda. Istovremeno, ona nam sugeriše i revolucionarne promene koje donosi kraj jednog veka bremenitog salonskim akademizmom, zasićenog buržuaskim preterivanjem i dekorativizmom koji tako uspešno koketira s kičem. Pobunjeni umetnik beži iz svog zagušljivog gradskog ateljea u plener, njegov kist žudi za pokretom svetla i vode, platno se smanjuje, patentirana je prva tuba za boje, zrikavci i raspevani berači maslina ispunjavaju trenutke u kojima se rađaju slike okupane morem, zavodljive od pokreta nesavršenih, a opet tako zamamnih žena, rađa se jedna umetnost napojena suncem, toliko opipljivo lepa čak i kada znamo da ti borovi u toj mirnoj harmonij boja i formi, kakve vidimo na slici Mališe Glišića “Borovi” iz 1912, slute rat i smrt. No, ova slika, jedno od najreprezentativnijih dela srpskog impresionizma, odabrana kao vizuleni identitet izložbe, integriše sve one osobine Mediterana na kome i smrt ima kvalitet koji implicira transcedenciju u višu ravan iskustva, pre nego puko nestajanje.

Milan Milovanović, Crvena terasa, 1920. i citat Predraga Peđe Milosavljeviča – Mediteran kao neiscrpna inspiracija. Foto@Tamara Ognjević

“Na delima iz kolekcije Beljanskog  i u komparaciji s fazama u stvaralačkim opusima, možemo dodatno da primetimo u kojoj meri su ti boravci na moru, na obali, doprineli razvoju kolorizma u nacionalnoj umetnosti. Inspirisane Sredozemljem, različite umetničke ideje su se slile u sklad zajedničkog osećanja istog večitog i neprolaznog, istog sunca, kamena, hladno-toplih prepletaja u kojima forma biva sve manje važna, a sve više osećaj, trenutak,” zapisala je Jasmina Jakšić Subić u katalogu ove izuzetne izložbe koju će publika moći da vidi sve do 2. septembra tekuće godine.

Ignjat Job, Posle berbe, 1932. Foto@Tamara Ognjević

Postavkom koju čini 31 delo čak 13 autora (Stojan Aralica, Jovan Bijelić, Mališa Glišić, Petar Dobrović, Ignjat Job, Petar Lubarda, Milan Milovanović, Kosta Miličević, Predrag Peđa Milosavljević, Milo Milunović, Ivan Radović, Živko Stojsavljević i Marko Čelebonović) otvorena je prva etapa jedne izložbe koja ima za cilj da pokaže kontinuitet Mediterana kao umetniče inspiracije, njegovu drevnost koja neumorno potiče modernost – moć energije zasnovane na sintezi kulturnog predela i nasleđa kao autentični genius loci. U drugoj fazi publika će biti u prilici da vidi prateću izložbu “Mediteran nekada i sad” čiji su autori studenti slikarstva Akademije umetnosti u Novom Sadu, a koordinator profesor Goran Despotovski. Istovremeno za sve vreme trajanja izložbe svi zainteresovani će moći neposredno da učestvuje u sopstvenoj postavci “Pozdrav s mora”, slanjem fotografija i razglednica sa Mediterana na adresu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (Trg Galerija 2, 21 000 Novi Sad) ili postovanjem ovih materijala na FB stranicu galerije uz obavezni haštag #szpbmediteran.

Izložba sa tendencijom kreativne nadgradenje će biti otvorena do 2. septembra ove godine. Foto@Tamara Ognjević

U realizaciji izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog” su pored autorke, Jasmine Jakšić Subić, učestvovali: Milica Orlović-Čobanov, Marta Đarmati, Julijana Stojsavljević, Dragana Bošković i Aksinja Kostić. Otvaranjem ove izložbe započelo je tradicionalno Leto na Trgu galerija, koje će ove godine u prvom redu biti inspirisano mediteranskim temama.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018

 

Program manifestacije Leto na Trgu galerija 2018.