post

Sveti Valentin vs Sveti Trifun – Mitovi i činjenice

Sveti Trifun i Sveti Valentin – dva svetitelja, zaštitnici vina i ljubavi, svakog 14. februara “podignu prašinu” po raznim osnovima. Šta ustvari znamo o ovim svetiteljim osim što ih tradicionalno suprotstavljamo kao katoličkog i pravoslavnog, kao pomodarstvo i tradiciju? Pokušali smo da na ovo pitanje odgovorimo u deset tačaka sve usput misleći kako se ljubav i vino odlično slažu. Dapače, ljubavi treba nazdraviti, a u vino se zaljubiti!

SVETI VALENTIN

Jakopo Basano, Sveti Valentin krsti Svetu Luciju, oko 1575, Gradski Muzej Basana, Basano del Grapa, Veneto, Italija. Foto: Wikimedia

1.
Katolička enciklopedija pominje čak trojicu svetitelja pod imenom Valentin (Valentinus) od kojih su dvojica živela i mučenički umrla u drugoj polovini 3. veka nove ere, dok se o trećem ne zna gotovo ništa osim da je (možda?) stradao u Africi. Nijednog od njih, a shodno njihovim poznatim delima za života, odnosno posthumnim čudima nije moguće dovesti u bilo kakvu vezu sa zaljubljenima.
2.
Godine 496. papa Gelasisu proglasio je 14. februar danom Svetog Valentina, svetitelja zaštitnika ljubavnika i verenih parova. U to vreme je izvesno, a za potrebe crkvenog kulta stvorena legenda o svešteniku Valentinu koji je mimo zabrane rimskog imperatora Klaudija II da se vojnici žene obavljao tajno obred venčanja zaljubljenih soldata i njihovih dragana. Istorijski je nemoguće utvrditi postojanje ove ličnosti.
3.
Praznik Svetog Valentina ustanovljen je kao kult kojim je trebalo nadjačati religiozni paganski ritual Luperkalija – najveći praznik plodnosti u antičkom Rimu. Na samom prelasku Zime u Proleće, kada počinje prvo bujanje zemlje, Rimljani su u slavu plodnosti prinosili krvne žrtve, a da bi zatim ceremonijalne povorke prvo škropile poljane i njive krvlju žrtvenih životinja. Ulicama grada bi potom trčali mladići noseći obredne kože i udarajući njima žene i devojke, da i same postanu plodne. Žene koje nisu imale poroda same su istrčavale pred ove inicijante kako bi ih dotakle svete kože.
4.
Sveti Valentin je u prvo vreme bio zadužen za ljubav i slogu među parovima, a zatim se njegova sveta „prinadležnost“ proširila na epileptičare, pčelare, putnike i mlade ljude uopšte. Pojavom ljubavnih čestitki postao je zaštitnik proizvođača ove vrlo komercijalne robe, koja opstaje i u elektronskoj formi u trećem milenijumu.
5.
Sveti Valentin se često predstavlja kao kardinal sa mačem ili suncem u ruci, ali i kao visokodostojnik pokraj čijih nogu kleči epileptično dete ili devojka sa povezom preko očiju (prema jednom od žitija navodno je iscelio slepu tamničarevu kćer). Ponekad ga slikaju i sa petlom – simbolom plodnosti, iako su njegovi najčešći atributi pčele i ruže.
6.
Iako je nemoguće utvrditi tačan identitet Svetog Valentina, mala Karmelićanska crkva u Dablinu (Irska) tvrdi da u svom posedu ima komadić mošti ovog omiljenog svetitelja. Naime, 1836. papa Grigorije XIV je ovom hramu poklonio raskošno ukrašeni kovčežić sa zemnim ostacima Svetog Valentina, koji su navodno pronađeni na groblju Svetog Ipolita u Rimu.
7.
Smatra se da je dan Svetog Valentina prvi opevao engleski srednjovekovni pesnik Džefri Čoser u svom „Parlamentu budala“ iz 1382. Ovaj poznati spev bio je napisan u slavu godišnjice veridbe Ričarda II od Engleske i Ane od Bohemije.
8. 
Najstarija sačuvana Valentinska karta (ljubavna poruka u stihovima ili književno iskazan ljubavni zanos) je ona koju je 1415. ispisao svojoj supruzi Šarl, vojvoda od Orlena, sedeći zatočen u londonskom Taueru nakon čuvene bitke kod Aženkura.
9.
Moda Valentinskih karti dovela je do serijske proizvodnje tokom 19. veka. Ester Haulend iz Vorčestera (Masečusets, SAD) dosetila se sredinom 19. veka da za one manje pismene ili likovno nadarene osmisli nekoliko vrsta štampanih čestitki za Dan zaljubljenih, i naravo zgrnula bogastvo. Njen primer su sledili mudri cvećari, proizvođaći bombonjera, šampanjca i naravno juveliri.
10.
Ima mnogo gradova u Evropi i Americi, ali i u Japanu koji sebe proglašavaju Centrom proslave Dana zaljubljenih. Među njima jedino Kvebek u Kanadi ima zvaničnu, međunarodnu dozvolu da na svojoj odlazećoj pošti udare jedinstveni pečat u obliku srca kao sertifikat da su samo oni Prestonica ljubavi.

Sveti Trifun, 14. vek, priprata Vaznesenjske crkve u Manastiru Ravanica, Srbija. Foto: Blago Fund Org.

SVETI TRIFUN
1. 
Sveti Trifun pouzdano nikada nije imao nikakve veze sa zaljubljenima, ali zato nema ni najmanje sumnje u njegov istorijski identitet, svetiteljsku delatnost i lokacije njegovih moštiju. Jedan njihov deo se još od 10. veka nalazi u Katedrali u Kotoru, koja je posvećena ovom svetitelju.
2.
Guščar Trifun, Bogomdani isceljitelj životinja, živeo je sredinom 3. veka nove ere u selu Kampasadi u Frigiji (danas Lampsakon kod Helesponta u Turskoj). Ovaj zlatokosi mladić, koga pravoslavni smatraju jednim od Svetih besrebrenika (iscelitelj-lekar) svojevrsni je preteča savremenoj veterini. Za života su ga često pozivali da leči domaću stoku.
3.
Pojedina žitija imaju romantični dodatak o tome kako je Trifun navodno iscelio zlim dusima zaposednutu Gordijanu, kćer rimskog imperatora Gordijana. Ova priča međutim nije istorijski utemeljena.
4.
Trifun je stradao za vreme cara Decijana, oko 250. godine. Posle užasnih mučenja, pogubljen je mačem u maloazijskom gradu Nikeji. 
5.
U Trifunovu čast pisani su isključivo religiozni tekstovi, žitija mučenika, molitve, himne i ekloge (najpoznatija je ona iz 912. godine, koju je sastavio lično vizantijski imperator Lav IV Mudri), međutim ni slovca o ljubavi ili vinu.
6.
Sveti Trifun se isprva proslavljao 10. novembra po obredu Rimokatoličke crkve, a da bi se zatim u obe crkve (i pravoslavnoj i katoličkoj počeo proslavljati 14. februara). U obe crkve je dobio atribute zaštitnika ratara i vinogradara, što je očigledno posledica potrebe da se nadjačaju stariji, paganski kultovi vezani za obrede plodnosti koji su padali u ovo doba godine.
7.
Dok Srbi, Makedonci i Grci slikaju Trifuna kao plavokosog i izrazito svetle puti sa grančicom vinove loze u rukama ili pak kalemarskom alatkom-srpastim nožićem u desnoj ruci, ruski ikonopisci ga predstavljaju kao crnomanjastog mladića sa sokolom. Naime, istorijski podaci navode da je čudom koje je sproveo svetitelj spasen sokolar cara Ivana Groznog u 14. veku. U znak zahvalnosti sokolar je Svetom Trifunu podigao crkvu u Moskvi.
8.
Sveti Trifun je, kao zaštitnik vinogradarstva i vina u srednjem veku, bio neuporedivo značajniji svetitelj od mnogih drugih u njegovom rangu. Naime, u ovim vremenima vino (mnogo blaže nego ovo današnje) bilo je važnije piće od vode, koju su mnogi izbegavali jer je često bila zagađena. Osobito u gradskim središtima.
9.
Na Svetog Trifuna valja obrezati bar jedan čokot vinove loze. Ovaj ritual je više simboličan akt hrišćanske vere, kojom se aludira na samog Hrista kao vrednog vinogradara. Rađaće samo onaj vinograd (i stvarni i metaforični u smislu ljudske duše) koga njegov mudri vinogradar čuva i neguje.
10.
Opšte je verovanje da na dan Svetog Trifuna snegovi počinju da se tope, i da sa buđenjem prirode počinju da se bude i strasti. Otuda običaj u pojedinim delovima Srbije da se 14. februara rade ljubavna vračanja i gatanja.
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i književnica

 

© Artis Center 2021

 

post

Hrana i ljubav: Afroditini zalogaji

Uvodna duplerica editorijala o afrodizijacima časopisa “Lepota i zdravlje”, mart 2015. Prema ideji Tamare Ognjević. Manekeni: Anja Stamenković i Vladan Miljković. Stajling: Tijana Jovanović Foto@Sever Zolak

Poželeli smo pre neku godinu da u saradnji sa časopisom “Lepota i zdravlje”, proverimo moć afrodizijaka. Da „otputujemo“ u carstvo hrane kojoj se pripisuju čarobna svojstva. Ovo je priča o zavirivanju u meni boginje ljubavi uz pomoć maestralnih delicija šefova kuhinje i poslastičarnice čuvenog beogradskog hotela “Moskva”, te modnu, filmsku i umetničku “intervenciju”.

Distanca između hrane i ljubavi,  jedenja i seksa je toliko tanana da često zapravo i ne postoji.  Od čuvene krilatice – kakav na jelu takav na delu, preko činjenice da hranom i jedenjem nesvesno definišemo privlačnost nekog atraktivnog ljudskog bića (kakva riba, sladak je kao šećer, prava je puslica, i sl.) do neposrednog iskazivanja namere – poješću te koliko te volim – hrana i ljubav plešu najvatreniji tango svih vremena.

Nije potrebno imati vrcavi, lucidni um jednog Kazanove pa povezati obilje trpeze ispunjene delikatnim jelima i retkim namirnicama sa posteljom kojom gospodare ništa manje zavodljivi majstori ljubavne umetnosti. Naposletku, najuzbudljivije priče ljudske civilizacije dolaze upravo iz kuhinje i spavaće sobe za koje molim da u ovom slučaju budu shvaćene pre kao metafore nego kao realni prostor, jer jesti i voditi ljubav možemo na različitim mestima.

Majstor Antonije Burgundski, Javno kupatilo, From Facta et dicta memorabilia Valerius Maximusa, oko 1470, minijatura temperom i zlatom na pergamentu, Državna biblioteka, Berlin

Naši preci su u antici, srednjem veku i renesansi obožavali da isto čine u kupatilu. Ljubav i hrana su poticali silna uzbuđenja kad se povežu sa vodom, masažom i finim mirisima, pa nas Bokačo u svom lascivnom „Dekameronu“ iscrpno obaveštava o intimnom susretu izvesnog Salabeta i jedne nesumnjivo otmene dame, koji su pre nego umotani u bele plahte poprskane mirisnom vodom od ruža, jasmina i narandži, uživali u zajedničkom kupanju. Kruna ovog spa & love koncepta bilo je jedenje finih kolača i ispijanje slatkog vina iz srebrnih pehara. Tako je boginja Afrodita svim sredstvima svog očaravjućeg arsenala zanosila ovo dvoje knjiških ljubavnika na način koji i danas raspaljuje našu maštu. Da njeno ime i delo nisu nestali sa evropske pozornice i nežnih, ali i bludnih misli ovdašnje civilizacije, čak ni u času kada su svi ostali antički bogovi završili u Danteovom “Paklu”, govori pre svega delikatan pojam afrodizijaka – tvari čija oralna konzumacija najdirektnije utiče na naš libido. Namerno naglašavam tvari, jer afrodizijaci ne moraju biti isključivo hrana, odnosno namirnice koje manje ili više konzumiramo u našoj redovnoj ishrani. U priči o afrodizijacima postoji i ona njihova tamna, magijska strana koja zahteva izvesna tajna znanja, hladnokrvnost i sastojke do kojih se u moderno doba teško dolazi (mandragora, oči daždevnjaka, urin device, lobanja osuđenika na smrt i sl.). Ali o tome nekom drugom zgodom.

Jakob fon Varte, Dame kupaju viteza, Codex Manesse, minijatura u zborniku ljubavne poezije, prva polovina 14. veka, Univerzitetska biblioteka, Hajdelberg

Kad je definitivno ugovoren editorijal koji je pred vama bila sam svesna da moramo ukazati na njegova tri ključna sastojka – hranu, ljubav i priču.

Dve nesumnjivo najveće vitalne energije najdirektnije vezane za preživljavanje i produženje vrste su hrana i seks. Da bismo jeli dovoljna je glad, a da bismo vodili ljubav takođe nije potrebna velika filozofija. Naravno, u svemu postoji izvesna gradacija. I ždranje je jedenje, kao što je bludničenje takođe dobar put da se stigne do izvesnih rezultata. Međutim, i u jednom i u drugom slučaju odsustvo finese, želje za igrom čiji je krajnji cilj zavođenje, odsustvo mašte i emocije svode i hranu i seks na čin bez lepote i užitka. Ili, kako to dobro opaža Anais Nin, obraćajući se anonimnom naručiocu ljubavnih priča koji bi da izbaci sve predradnje, a posebno književni ukras u smislu opisa, i pređe na seks – Samo jednodušno pulsiranje seksa i srca može da izazove ekstazu.

Plavi patlidžan i njegov trenutni afrodizijački efekat, Tacuinum Sanitatis, minijatura, 14. vek, Nacionalna biblioteka, Pariz

Ipak, afrodizajak nad afrodizijacima, uz dužno poštovanje prema svim kulinarskim kreacijama koje su koristile legendarne ljubavnice poput Kleopatre i madam Pompadur, jeste – priča. Stoga sam, ušavši na vrata luksuznog apartmana 319 u beogradskom hotelu „Moskva“, gde je snimljen editorijal o afrodizijacima, počela da pričam. O Evinoj jabuci i Kleopatrinim biserima, o Anjinoj (naša manekenka) kosi koja neodoljivo podseća na onu božanstvenu grivu Botičelijeve Venere (Afrodite) koja izranja iz mora na velikoj školjci, o činjenici da Vlada (naš manken) pomalo liči na Džejmija Dornana alijas gospodina Greja, junaka filma „50 nijansi sive“, o tome da su se španske plemkinje krile kako bi pile vruću čokoladu, taj moćni afrodizijak Novog sveta, koji je Inkvizicija najstrože branila otmenim gospođama i deci, o celeru koji je Luj XV strastveno gutao verujući u njegove čudesne moć,i i ostrigama i šampanjcu koje je sa svojim ljubavnicima tamne kože tamanila kraljica noći – Paolina Bonaparta, nama mnogo poznatija kao Napoleonova sestra i osoba koju je slavni vajar Antonio Kanova obesmrtio vajajući po njenom liku glavnu junakinju ove priče Veneru (Afroditu).

Dama se kupa, tapiserija, oko 1500, Nizozemska umetnost, Muzej Klini, Pariz

I dok je priča tekla, a ljubazno hotelsko osoblje kao na nekoj briselskoj tapiseriji sa predstavama života otmenog sveta u renesansi, prinosilo poslužavnike, ovale, čaše, tacne i dozne za kolače ispunjene tako lepo aranžiranom hranom, zanosnih oblika i intenzivnih boja, editorijal se naprosto snimao sam. Iniciran dobrom unutrašnjom energijom tako da je sve, da upotrebim reči našeg majstora fotografije Severa Zolaka – kliknulo. Odjednom su svi bili opušteni, nasmejani i razgovorljivi, a ljudi koji su se praktično prvi put tog dana sreli (tu mislim pre svega na naše mankene) razvili su neverovatnu hemiju, ušetali u moju priču i nastavili da je pripovedaju sami.

Zamisao da kroz pet fotografija ispričamo jedan ljubavni sastanak praćen odgovarajućom hranom za koju se kroz vreme veruje da stimuliše libido i pozitivno utiče na ukupno erotsko raspoloženje i seksualnost, još jednom je dokazala istinitost duhovite i mudre tvrdnje briljantne Izabele Aljende, autorke „Afrodite“, da sam pomen da je nešto afrodizijak najdirektnije stimuliše ljudsku maštu u odgovarajućem smeru.

Sve što je zeleno podstiče životnu energiju ~ kažu drevni evropski i azijski tekstovi. Madam Pompadur je iz tog razloga svog ljubavnika Luja XV neumorno hranila salatama. Kombinacija nekoliko vrsta zelenih salata, začinskog bilja i piletine sa dodatkom paradajza, koga su Španci u Evropu doneli kao vrhunski afrodizijak poznat pod imenom „ljubavna jabuka“, idealan je lagani obrok za one pred kojima je noć puna nesanice. Foto@Sever Zolak

Tako je ova priča počela otmenom distancom u kojoj dvoje privlačnih ljudi, naročito doteranih za prvi sastanak, dele u restoranu hotela „Moskva“ raskošnu salatu sa komadićima pilećeg mesa i začinskim biljem. Sam akt zajedničkog jedenja, potaknut zagrevajućim efektom eteričnih ulja koje nalazimo u ruzmarinu, nani, majčinoj dušici, dobro je doziran stimulans  i metaforični začin u jednoj igri koja otvara dovoljno prostora da se opustimo i upoznamo svog potencijalnog partnera.

Danas toliko anatemisan šećer smatran je kroz vreme eliksirom života. Bio je skuplji od zlata, a u srednjem veku su ga stavljali i u supe i čorbe. Kombinovan u formi kolača sa čokoladom koju su Asteci konzumirali kao hranu snage i plodnosti, vanilom i voćem, postaje moćno sredstvo zavođenja. Čokoladne kuglice s pomorandžom i bademima, i mini korpice s malinama, mandarinom i kivijem, pravi su Afroditini zalogaji. Foto@Sever Zolak

U svakom ljudskom odnosu se ispituje granica poverenja. U emotivnom odnosu naročito. Otuda je legendarna scena iz filma „Devet ipo nedelja“ u kojoj Miki Rurk hrani Kim Bejsindžer najrazličitijim namirnicama u času dok ona ima povez preko očiju, bila inspiracija za našu drugu fotografiju. Istovremeno, istraživali smo fenomen šećera, čokolade i sitnih kolača koji se najdirektnije povezuju sa afrodizijačkim svojstvima. Skupoceni šećer je kroz vekove smatran samom esencijom koja potiče životnu energiju, pa dame i gospodu koja jedu bombone od marcipana vidimo i na srpskim freskama u Manasiji (Parabola o carskoj svadbi) i na flamanskim tapiserijama u Muzeju Klini (Dama s jednorogom – Personifikacija ukusa).

Kada je reč o afrodizijacima morski plodovi su na samom vrhu liste. Među njima ostrige predstavljaju pravi hit zahvaljujući pre svega svojoj istorijskoj reputaciji – bile su omiljena hrana najvećeg ljubavnika svih vremena, Đakoma Kazanove. Foto@Sever Zolak

Kako se ljubavni susret kretao ka planiranom vrhuncu bilo je samo pitanje trenutka kad ćemo se sresti sa morskim plodovima, a pre svega ostrigama za koje je čak i naučno dokazano da poseduju onu količinu kalijuma koja presudno utiče na porizvodnju muškog hormona testosterona. Iako opravdano sumnjam da je Kazanova zbog kalijuma gutao ostrige, nema razloga da se ne poveruje da je najdirektinije osećao pozitivne efekte te materije prozaičnog imena, koja ga je manje interesovala od samog rituala koji je sprovodio sa damama koje je planirao da zavede. Kao i velikog venecijanskog ljubavnika i nas je više interesovao ritual nego kalijum. Može li nam to iko zameriti?

Zahvaljujući mehurićima šampanjac mnogo brže „ulazi“ u krv nego bilo koje drugo vino, a kada mu se dodaju jagode ili maline, prema erotskom protokolu postaje pravi poziv na ljubav. Rimljani su na orgijama punili čitave bazene penušavim vinom kako bi se u njemu kupali pre ljubavnog čina. Foto@Sever Zolak

Ostrige su nas prirodno odvele do šampanjca i jagoda, a ovi opet u čarobni spa svet hotela „Moskve“ koji se ugnezdio na ključnom, terazijskom „pršljenu“ velikog grebena koji dominira prestonicom. Para, voda, talasi, svetlucanje leda i piće za koji je jedan od najpoznatijih tvoraca istog, čuveni Dom Perinjon, upitan kakav je ukus šampanjca odgovorio – To je kao da pijem zvezde – po sebi su emitovali neopisivu magiju. To se prosto mora probati. I to udvoje.

Med i orasi su afrodizijaci bogova. Moćna supstanca koja okrepljuje i pokreće. Pojam medenog meseca nastao još u antici utemeljen je na praksi da se tek venčani bračni par stalno hrani medom kako bi mogao da se nosi sa erotskim prohtevima tela. Kada se tome doda i voće, a posebno jabuka taj simbol najvećeg iskušenja – uživanje može da počne. Foto@Sever Zolak

Zatvarajući krug zavođenja na način kako bi se on izvesno odigrao i u svakodnevici, veče puno varnica i noć prožetu vatrom završili smo doručkom u krevetu. A za doručak – med, orasi, lešnici, voće, slatki kroasani … dakle, ponovo afrodizijaci, okrepljivači, sredstvo da se obnovi izgubljena energija i povrati polna želja. Još jedna priča u priči, ali i trenutak u kome ćemo simbolično zatvoriti vrata apartmana u kome je tokom poseta Beogradu boravio slavni Lućano Pavaroti, i ostaviti naše ljubavnike da dalje pletu niti svoje sage koja može imati najrazličitije svršetke. Odnosno, dozvoliti vašoj mašti da priču dovrši prema sopstvenom nahođenju.

Svesna da ljudi najčešće ne kuvaju prema receptima, iako ih mnogi strasno sakupljaju, baš kao što sasvim sigurno ne vode ljubav prema priručniku, čak i kad je on spiritualno testiran i s nebesa preporučen kao što je to slučaj sa „Kama sutrom“, smatrala sam da na kraju ovog uzbudljivog editorijala, koji je doneo tako mnogo zadovoljstva svima nama koji smo u njemu učestvovali, treba dodati – pričajte sa svojim partnerima, pravite male, egzotične gozbe za dvoje, ispunite neke ideje zbog kojih crvenite, osetite unutrašnji impuls svog bića i predajte se s vremena na vreme Afroditi. Nećete se kajati. Naprotiv. I da – seks troši neuporedivo više kalorija od bilo kog sporta, a o prijatnosti valjda ne treba govoriti.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i gastroheritolog

Tim koji je realizovao L&Z editorijal u Pavarotijevom apartmanu Hotela “Moskva” u Beogradu (sleva na desno): Sever Zolak, fotografija, Tijana Jovanović, stajling, Tamara Mihajlović, frizura, Anja Stamenković, model, Vlada Miljković, model, Nina Radovanović, šminka i Tamara Ognjević, ideja i tekst.

(Ovaj tekst je prvi put publikovan u martovskom broju časopisa “Lepota i zdravlje” 2015. godine, kompletan editorijal možete pogledati OVDE 

© Artis Center 2018

post

Poslastičarnica ~ Slatke izjave ljubavi

POPUNJENO!!!

Subota, 10. februar, 11 časova – Share Square, Koče Popovića br. 4, Savamala

Prijavljivanje obavezno – ograničen broj mesta!

Artisova “Poslastičarnica” premijerno u Beogradu! Posle Subotice, Novog Sada i Kruševca, naš slatki projekat će imati svoju predavačko-degustatorsku premijeru i u prestonici! Fokus je kao i uvek na umetnosti, poslasticama i kulturnoj istoriji, a ovog puta uokviren ljubavnim temama i sledujućim afrodizijacima. Da li je čokolada više od slatkog ukusa? U kakvoj relaciji stoje Eros i šećer? Zašto je medeni mesec baš meden? Ko je sve i kako zadavao glavobolje poslastičarima naručujući kolače dragim bićima? Može li se ljubav izjaviti bombonjerama? Da li je tačno da slatko posebno kod žena izaziva naročite senzacije? Šta su filozofi pisali o kolačima i zašto najveća srpska “profesorka ljubavi” – Mir Jam – nije mogla da misli bez čokoladnih bombona?

Ovo su samo neka od pitanja na koja ćemo pokušati da damo odgovor na predavanju koje se bavi ljubavnom istorijom kolača, sve usput zavirujući u čuvena umetnička dela, romane i filmove.

I ovog puta naš partner na projektu “Poslastičarnica”, najstarija slatka kuća u Beogradu – “Pelivan”, priprema prave slatke poljupce, pa izvolite. 

Cena programa: 900 RSD

(Cena obuhvata i posluženje – jedno piće i kolače)

Prijavljivanje mejlom ili telefonom:

office@artiscenter.com

065 864 38 00

© Artis Center 2018