post

Van Gog u Aranđelovcu ili o marketingu umetnosti

Aktuelni događaj sa krađom Van Gogove slike u nizozemskom gradu Larenu, krajem marta ove godine, usred pandemije Koronavirusa i globalne izolacije, ali i onaj od pre tri godine sa aranđelovačkog vašara i navodnom Van Gogovom, dakako ukradenom, slikom (klikni na boldirani tekst za više informacijaprodatom jednom ovdašnjem ljubitelju umetnosti, te pažnja javnosti koju je on, prirodno, odmah privukao, navela me je da se ponovo zapitam o odnosu umetnosti i marketinga. Pretpostavljeni aranđelovački Van Gog je daleko od remek dela, ali budimo realni – nijedan slavni majstor nije stalno stvarao remek-dela. Ipak, nije poenta u samom delu već u imenu nesrećnog Holanđanina koje je po sebi brend. Iz takve postavke prirodno proističe da bi, recimo, nehotična kupovina izgubljenog-ukradenog dela nekog drugog umetnika izazvala mnogo manju halabuku. Dobro je da se upitamo zašto.

Ukradena Van Gogova slika pronadjena u Italiji 2016. godine Foto@ NBC News

Činjenica je da umetnička dela u istoriji civilizacije, tačnije njihove mirnodopske krađe ili ratne otimačine, nikada nisu na sebe skretala tako veliku pažnju javnosti kao što će se to dogoditi početkom 20. veka kada je iz Luvra 1911. ukradena „Mona Liza“. Sve do tog časa umetnost je bila skrajnuta s glavnih tokova medijske pažnje iz jednostavnog razloga jer mediji u modernom smislu reči nisu postojali pre druge polovine 19. veka. Bilo je savršeno prirodno da vladari u osvajačkom pohodu poharaju zbirke poraženog protivnika, te da slavodobitno taj svoj umetnički plen prikažu kako na javnim trijumfima tako i na prigodnim spomenicima koji proslavljaju njihovu pobedu ili čak da, poput Napoleona I, nalože dizajniranje porcelana sa motivima pohare italijanskog umetničkog nasleđa. Kad carevi pljačkaju to je legitimno, a još kad to dokumentuju onda postaje i umetnički oblikovano. Međutim, kad obični smrtnici odluče nešto da ukradu onda ta stvar završi u crnim hronikama, a istovremeno (nesaglediva dimenzija paradoksa!) vrednost umetničkog dela raste, jer ko još rizikuje zatvor kradući nešto bezvredno.

Napoleonove trupe dopremaju pokradeno umetničko blago iz Italije, detalj Sevr porcelana, početak 19. veka.

Napoleonove trupe dopremaju pokradeno umetničko blago iz Italije, detalj Sevr porcelana, početak 19. veka, Luvr, Pariz

Na temelju uverenja da se kradu samo vredne stvari Leonardova „Mona Liza“ je postala najslavnije umetničko delo na svetu čija popularnost ne jenjava ni danas dovodeći u Luvr milione posetilaca godišnje, jer da se ne lažemo, ljudi u ovaj najveći francuski muzej dolaze, pre svega, zbog „Mona Lize“. Ono što je, međutim posebno zanimljivo jeste kakav efekat krađa umetničkih dela ili medijski plasirana „konfliktna“ priroda samog umetnika, te neki incident ili misterija koji prate izabrano delo, utiču na rast popularnosti, pa samim tim i cene svega što je taj umetnik za života stvorio. Ako se tome dodaju i dela popularne literature kakav je „Da Vinčijev kod“ ili „Devojka sa bisernom minđušom“, a usput i mišljenje pojedinih neprikosnovenih (?!) autoriteta, dakako medijski plasiranih u odgovarajućem trenutku, dobijamo marketinški model par ekselans. Rezultat je, s jedne strane, interesovanje najšire javnosti za nekog umetnika ili umetničko delo, a s druge platforma na kojoj će aukcione kuće, galerije i pojedini muzeji, ali i pojedinci u posedu umetničkog dela predmetnog majstora, formirati vrtoglave cene svega za šta se može dokazati da je autentično. Na ovoj sprezi su bogatstvo napravile velike aukcione kuće, pojedini galeristi, ali i pojedini umetnici za života. Da pomenem samo Pikasa, Dalija ili Marinu Abramović. Paradoks je možda utoliko veći što je realna (čitaj: umetnička) vrednost nekog dela izvesno manje bitna u celoj priči od njegove slave koja u pravilu isključivo zavisi od medija, odnosno marketinškog umeća zainteresovanih aktera da plasiraju odgovarajuće zanimljive priče.

Krađa Mona Lize. Ilustracija Akile Beltram (1871-1945), Domenica del Corriere, 3-10 Septembar 1911. Reprodukcija @Getty Images 

Ali, pođimo od početka – zašto je sad već gotovo zaboravljena afera s krađom „Mona Lize“ toliko važna?

„Mona Liza“ je te davne 1911. bila samo jedna od slika na zidu Luvra. Niko tog toplog avgusta nije obratio pažnju da slika nedostaje, a kada su primetili da su klinovi na kojima je visila prazni, čuvari i kustosi su spontano pomislili da je neko od majstora, kako je to bila praksa, odneo u radionicu zarad kakve popravke. Tek tri dana kasnije osoblje Luvra je shvatilo da je slika ukradena i izvesno da cela priča ne bi izazvala  takvu buru da su pariske novine tih dana imale neku sočnu političku temu ili veliki zločin kojim bi zabavljale svoje čitaoce i uvećavale tiraž. Medjutim, imali su samo jednu nestalu sliku i od toga je valjalo napraviti priču za naslovnu stranu. Nikada ranije štampa nije tako maestralno „upakovala“ seriju tekstova na temu umetnosti, a da u suštini osim činjenice da je slika nestala nisu znali ništa drugo. Ni ko je ukrao, ni zašto. Naime, parisko podzemlje nije imalo ni najmanji trag o lopovu koji očigledno nije bio iz njihovog miljea, još manje je bilo jasno šta bi kradljivac mogao učiniti sa slikom, jer je posle nekog vremena postalo očigledno da nema nameru da je proda. I priča se zavrtela.

Plen i lopov: Leonardova “Mona Liza” i Vinćenco Peruđa. Foto@Wikimedia

Senzacije gladne novine su pretresle svaki detalj, dovele čak i psihologe kako bi pretpostavili šta lopov možda u svojim opskurnim seksualnim fantazijama radi sa slikom. Javnost je gutala priče o „Mona Lizi“ doslovno čekajući zoru da se dokopa kioska ili kolportera sa najnovijim vestima. Drama je trajala dve godine, sve do časa kada je direktor Galerije Ufici u Firenci pozvao svoje kolege u Luvru da ih obavesti da je slika kod njih.

Povratak “Mona Lize” u Luvr 4. januara 1914. Foto@Roger-Viollet, Getty Images

Novi talas medijske pažnje imao je efekat atomske bombe. Slika nije ukradena iz materijalnih razloga ili pak mračnih erotskih fantazija, već iz patriotskih pobuda sitnog postolara Vićenca Peruđe, koji je smatrao da delo jednog italijanskog majstora treba da se vrati Italiji, a ne da u njemu uživaju samo Francuzi. Peruđa, koji je kao majstor bio zaposlen u Luvru, nije znao da je Leonardo sliku pre koju stotinu godina prodao francuskom kralju Fransoa I, a način na koji je sliku krio usred Pariza gotovo dve godine bio je prava poslastica za štampu. Suđenje temperamentnom patrioti pretvorilo se u prvoklasno pozorište, a kada ga je sud oslobodio kao neuračunljivog okončana je hepiendom prva velika umetnička afera u istoriji štampe, a „Mona Liza“ ustoličena kao jedna vrsta perpetum mobile kada je reč o njenom tajnovitom, misterioznom karakteru i eventualnim skrivenim značenjima. Ni najmanje šanse više nema da ovaj portret iz 16. veka bude samo dobra slika čuvenog majstora na kojoj je predstavljena jedna ne pretrano lepa žena iz firentinske porodice Đirardini.

Fototipsko izdanje Miroslavljevog jevandjelja u Memorijalnoj sobi u Centru za kulturu “Gradac” u Raški. Foto@ Tamara Ognjević

Sličan proces na lokalnom medijskom mikro planu dogodio se sa Miroslavljevim jevanđeljem, koje je 1903, nakon ubistva Aleksandra I Obrenovića i njegove supruge Drage, nestalo na duži period, a da bi se pojavilo tek 1915. u Raški. Da knjiga nije bila na korak od poprišta atentata u kraljevom privatnom sefu, te da u ondašnjoj srpskoj štampi nije vođena burna polemika oko toga šta se sa njom dogodilo i gde je, odnosno ko je mogao da je otuđi, ali da ista takva medijska pažnja nije usmerena na ovo važno delo srpske srednjovekovne umetnosti i navodno problematično fototipsko izdanje s početka 21. veka, nekih stotinu godina kasnije, malo je verovatno da bi Miroslavljevo jevanđelje dobilo onu, za najširu publiku tako važnu, dimenziju misterije. Nema danas tog starog srpskog rukopisa koji bi mogao da se na polju popularnosti „potrka“ sa jevanđelistarom humskog kneza Miroslava, a da je pri tom poseban fenomen čiji sam neposredni svedok, da većina ljudi zapravo ne zna šta je napisano, a još manje šta naslikano unutar ovog dragocenog manuskripta iz druge polovine 12. veka.

Štampa je u vreme nestanka “Mona Lize” bila preplavljena svakovrsnim karikaturama, ilustracijama i fotografijama koje su u fokusu imale krađu slike.

Medijski ključ u procesu promocije umetničkih dela i umetnika očigledno je po sebi i muzeološko-heritološki i sociološki fenomen. Storiteling ili pripovedanje kao jedan od instrumenata savremene muzeologije i kustoske prakse utemeljen je upravo na sprezi intrigante priče u procesu predstavljanja jednog ili više umetničkih dela, odnosno muzejskih predmeta, kolekcija ili drugih vidova kulturne baštine. Mehanizam koji nije bio poznat pre nešto manje od pola veka, jer činjenica je da su mediji promenili ne samo percepciju već i očekivanje savremene publike, tako da čak i vrhunska umetnička dela bez odgovarajuće priče koja ih kontekstualizuje dajući im značenja sa kojima publika može da se identifikuje, ostaju nezanimljiva široj javnosti. Istovremeno ovaj obrazac nosi sijaset interpretacijskih opasnosti, jer vrednost dela merljivu finansijama pretpostavlja njenoj stvarnoj umetničkoj vrednosti. Otuda je i aranđelovački navodni Van Gog isključivo zasnovan na brendu imena slavnog slikara, koji za života nije bio slavan, a čija nemilosrdna medijska eksploatacija ne samo što preuveličava značaj svega što je on stvorio već i zamagljuje percepciju drugih stvaralaca iste epohe među kojima su neki nesumnjivo bolji slikari od Van Goga.

Fenomenološki, Van Gog u Aranđelovcu oblikovan medijskom informacijom i našom sopstvenom željom za senzacionalističkim sadržajima ima efekat spektakularne pojave letećeg tanjira na ovdašnjem medijskom nebu, jer je Van Gogovo ime toliko slavno, a Aranđelovac je tek neka palanka, tamo negde. Tako je dobijen zapravo dvostruki standard, jer u realnosti Van Gog je vrlo lako za života mogao stići do Aranđelovca. Lakše nego njegov prijatelj Gogen do Haitija. Da se tako nešto desilo, jedan siromašan, duševno bolestan slikar praznog džepa našao bi se u lepom gradiću, koji je pride u toj epohi postajao i  pomodna banja, pa bi zapravo situacija bila utoliko ironičnija što bi ga izvesno banjski posetioci posmatrali kao nekog ubogog, uznemirenog umetnika koji slika stvari poput cveća, zvezda i polja, ali ne takve privlačnosti i kvaliteta da bi jedan ugledan građanin želeo da iste okači na zid svog salona ili primaće sobe. Taj pretpostavljeni utisak imao je zasigurno i neki Parižanin ili stanovnik Arla, pa i brojni umetnikovi zemljaci, jer Van Gog za života nije prodao puno svojih slika. One su dostigle astronomsku cenu tek kada su koju deceniju kasnije umetnika i njegovo delo u „obradu“ uzeli mediji.

Povraćaj umetničkih dela koje su zaplenili nacisti 1945. Foto: AP/National Archives and Records Administration

Kako su u pitanju procesi čiji je tok nemoguće izmeniti, bar kada je reč o medijima i tržištu umetničkih dela, ostaje jedino da se zapitamo šta tu može (ako može) da uradi stručna javnost, a pre svih galerije i muzeji?

Mogu mnogo toga. Pre svega da se, poštujući etički kodeks struke, drže relevantnih činjenica kada je reč o umetnicima i umetničkim delima, te da pravovremeno i valjano obaveštavaju javnost o temama koje su u žiži interesovanja. Možda to deluje malo defetistički ili da upotrebim jezik ljubitelja savremenih serija i filmova, spojlerski, ali bi u celini bilo opravdano bez obzira na moguće kvarenje kolektivne zabave. Istovremeno, dobro je upitati se da li je takav stav u interesu muzeja i galerija? Ako ćemo pošteno – nije. Senzacionalističke priče pune muzeje i prodaju medijske sadržaje, pa zašto bi se bilo ko rešio „viška“ pažnje, a samim tim i prihoda. Nije tajna da u domenu vrednovanja nekog muzeja opšte poznato delo u njegovim zbirkama, a pogotovo delo o kojem se priča, koje raspaljuje maštu, povećava prodaju ulaznica i suvenira. U tom kontekst Luvr 2011. nije hteo da pozajmi „Mona Lizu“ ni na pet minuta Nacionalnoj galeriji u Londonu, koja je prvi put od kad je sveta i veka izlagala isključivo Leonardova umetnička dela, jer bi to značilo ozbiljan finansijski gubitak za pariski muzej. Iako su naveli razloge bezbednosne prirode (kao da slika ne bi u Londonu bila čuvana bolje od engleske kraljice) jasno je da bi došlo do dramatičnog pada posećenosti Luvra, a samim tim i ozbiljnog manjka u kasi.

Zanimljiv sukob „interesa“ između stvarnog i mogućeg tako ostavlja širom otvorena vrata za marketinško-senzacionalistički pristup umetnosti koji najneposrednije utiče i na oblikovanje umetničke „vrednosti“ nekog dela. Iako sam lično ravnodušna prema „Mona Lizi“, a priznajem ni Van Gog baš ne spada u moje favorite, mediji i gospodin Slučaj u liku lopova ili majstora detektivskih romana i popularne književnosti i filma uvek će imati ozbiljnu prednost u odnosu na mišljenje stručnjaka.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Seminar “Muzej i komunikacija”: Muzejska Srbija u malom!

Proteklog vikenda smo imali zadovoljstvo da sa Istorijskim muzejom Srbije realizujemo seminar “Muzeji i komunikacija: Znanja, veštine i alati” u centralnoj muzejskoj zgradi na Trgu Nikole Pašića. Pozivu da uzmu učešće u seminaru doslovno su se odazvale kolege muzealci i predstavnici ustanova kulture iz cele zemlje! Tako je Istorijski muzej Srbije tokom 7. i 8. decembra postao mesto razmene mišljenja i ideja vanredno energične ekipe pristigle iz Beograda, Novog Sada, Vrbasa, Prokuplja, Raške, Kragujevca, Kraljeva, Vršca, Trstenika, Kruševca, Požarevca, Tršića, Sremske Mitrovice, Pančeva, Negotina… Bila je to prava eksplozija pozitivne energije, onaj trenutak u kome se pojavljuju svi potencijali muzeja i kulture u celini!

Osmeh koji govori hiljadu reči: Učesnici seminara “Muzej i komunikacija” nakon dodele sertifikata u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Pilot seminar “Muzej i komunikacija” je prvi put lansiran 2015. godine u saradnji Artis centra i Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja (ICOM Srbija) u Novom Sadu kada su muzejski partneri bili Galerija Matice srpske i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, a medijski partner Color Press grupa. Potrebu za održavanjem jednog ovakvog, edukativnog programa, ICOM Srbija je prepoznao i ovog puta, pružajući mu podršku. Realizaciju programa je omogućilo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije pokazujući na taj način da razume tendencije nove muzeologije, a posebno da prati globalne procese u kojima se neminovno redefiniše i uloga muzeja – od čuvara kulturnog nasleđa do lidera unutar društvene zajednice.

Seminar je počeo stručnim tumačenjem izložbe Istorijskog muzeja Srbije “Kraj Velikog rata 1917-1918”, koji su upriličili dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, i njen tim.

Dr Dušica Bojić, muzejska savetnica, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, provela je sa svojim saradnicima učesnike seminara kroz izložbu “Kraj Velikog rata 1917-1918.” Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Nedavno otvorena, kompleksna izložba “Kraj Velikog rata 1917-1918”, poslednji segment velikog izlagačkog poduhvata, kojim je Istorijski muzej Srbije obeležio jedan vek od Prvog svetskog rata, bila je i najveći komunikacijski izazov za učesnike seminara, koji su u radioničarskom delu dobili zadatak da kreiraju sopstvene prateće programe za ovu izložbu čije se trajanje planira do kraja 2019.

Kompleksna, multimedijalna izložba “Kraj Velikog rata 1917-1918.” kao veliki izazov za učesnike seminara “Muzej i komunikacija”. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Dr Dušica Bojić, kao jedan od autora ove izložbe, predočila je kolegama s kakvim se sve izazovima suočio Istorijski muzej Srbije u procesu realizacije izložbene postavke, skrenula pažnju na činjenicu šta je sve u međuvremenu urađeno u boljoj promociji programa muzeja, koji nažalost još uvek nema svoju sopstvenu zgradu što ga ozbiljno ometa u mogućnosti realizacije stalne postavke koju publika očekuje od jedne muzejske ustanove složenog tipa.

Poželeli smo da se sa dr Dušicom Bojić, direktorkom IMS-a, simbolično slikamo ispod Trijumfalnog luka kojim se završava izložbena postavka “Kraj Velikog rata 1917-1918.” Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Seminar je ovog puta imao tri radna bloka – 1) prezentaciju dobrih komunikacijskih praksi i strategija, kao i uvid u moderne muzejske trendove; 2) praktične radionice i 3) okrugli sto u čijem fokusu je bio muzejski teatar kao naročit “instrument” komuniciranja nasleđa, ali i veće interakcije s publikom.

Dr Snežana Mišić, programski direktor Galerije Matice srpske, govori o komunikacijskoj strategije ove ugledne ustanove, nesumnjivog lidera na muzejskoj sceni Srbije. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Polaznici seminara su tako imali priliku da prvog dana čuju iskustva Galerije Matice srpske i Muzeja naivne i marginalne umetnosti kada je reč o mogućim oblicima muzejske komunikacije. Dr Snežana Mišić, muzejska savetnica, programski direktor Galerije Matice srpske, prezentirala je studiju slučaja “Galerija Matice srpske: Jedan mogući model komunikacijske strategije”, dok je msr Nina Krstić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, govorila o produkciji sopstvenog muzejskog glasila u okviru studije slučaja “Muzejski časopis: kako, zašto i za koga?”.

Msr Nina Krstić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, iznela je iskustva ovog muzeja, dobitnika ICOM-ove nagrade za ustanovu 2017. kada je reč o međunarodnoj saradnji, kada je reč o publikovanju sopstvenog časopisa. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Svojim predavanjem pod naslovom “Muzejske performanse i muzejski performansi: od javnosti do kostvaraoca” dr Nikola Krstović, docent na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ukazao je na važne tendencije nove muzeologije kada je reč o komuniciranju podjednako i muzejskih zbirki, izložbi i programa, koliko i ideja na temelju kojih muzej oblikuje poruke koje želi da pošalje javnosti. Veliko iskustvo dr Krstovića kada je reč o neposrednoj opservaciji muzejskih praksi u svetu, ali i atraktivan način izlaganja bili su posebno stimulativni za učesnike seminara što će se jasno videti sledećeg dana kada oni sami prionu da kreiraju prateće programe izložbe “Kraj Velikog rata 1917-1918.”.

Dr Nikola Krstović, docent na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, o muzejskim performansama i performansima – izuzetno inspirativno predavanje. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Predavanje dr Nikole Krstovića bilo je i svojevrsna “kopča” ka Okruglom stolu “I ja volim pozorište”, koji je u dijalogu o muzejskom teatru okupio: mr Elianu Gavrilović (Muzej Vuka i Dositeja/Narodni muzej u Beogradu), msr Dragana Kiurskog (Narodni muzej Kikinda), Branku Conić (Dom Jevrema Grujića), dr Nikolu Krstovića (Seminar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu), dr Dušicu Bojić i msr Nenada Beljinca (Istorijski muzej Srbije), te msr Tamaru Ognjević (Artis centar) u svojstvu moderatora. 

Okrugli sto o muzejskom teatru “I ja volim pozorište!” – Sleva na desno: Branka Conić (Dom Jevrema Grujića), msr Nenad Beljinac (Istorijski muzej Srbije), msr Tamara Ognjević (Artis centar), dr Nikola Krstović (Seminar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu), mr Eliana Gavrilović (Muzej Vuka i Dositeja/Narodni muzej u Beogradu), msr Dragan Kiurski (Narodni muzej Kikinda). Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Kako su muzeji u Srbiji praktično lideri u regionu kada je reč o korišćenju muzejskog pozorišta u interpretacijsko-komunikacijske svrhe, bilo je izuzetno zanimljivo čuti iskustva o kojima su govorili učesnici okruglog stola, dolazeći iz ustanova koje već praktikuju različite forme muzejskog pozorišta. Ništa manje nije bila zanimljiva diskusija koja je usledila sa učesnicima seminara, a Artis centar se potrudio da u saradnji sa VR Photo Timom, našim medijskim partnerom, omogući publici da preko društvenih mreža isprati seminar putem živog uključivanja, odnosno odloženog gledanja. Otuda smo u prilici da umesto prevelikih komentar i ovde pustimo link ka video zapisu okruglog stola održanog u Istorijskom muzeju Srbije u petak 7. decembra u popodnevnim časovima.

Slået op af Galerije i Muzeji i Fredag den 7. december 2018

Drugi dan seminara “Muzej i komunikacija” imao je radioničarski karakter kojem su prethodila uvodna izlaganja dugogodišnjeg novinskog urednika i novinara Ljubomira Toškovića (Artis centar) na temu “Kako se “rukuje” medijima”, i msr Tamare Ognjević, direktorke Artis centra, “Muzej i PR: Od projekta do javnosti-ključni koraci u oblikovanju medijske kampanje”.

Ljubomir Tošković, dugogodišnji novinski urednik i novinar, govorio je o tome kako funkcionišu mediji i objasnio na koji način medijsku pažnju mogu da privuku i održe sadržaji iz kulture. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Polaznici seminara su bili u prilici da od Ljubomira Toškovića čuju kako mediji funkcionišu, zašto su i novinari – samo ljudi, kako trenutno izgleda medijska scena Srbije, zbog čega ne treba odustajati od objava čak i u glasilima koja ne deluju preterano zainteresovana za kulturu, na koji način se plasiraju informacije, a kako održava pažnja medija.

O tome kako kreirati PR nekog muzejskog programa-projekta, govorila je msr Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, iskusan PR u oblasti umetnosti i kulturnog nasleđa. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Tamara Ognjević je svojim izlaganjem o najvažnijim koracima PR kampanje praktično uvela učesnike seminara u njihov projektni zadatak – oblikovanje pratećih sadržaja za izložbu “Kraj Velikog rata 1917-1918.” I upravo ovaj deo seminara “Muzej i komunikacija” predstavlja onaj najzanimljiviji sadržaj, plod intenzivne dvodnevne komunikacije. Zasnovan na ideji timskog rada, jer su učesnici podeljeni u pet timova, ali i na svojevrsnom žrebu koji je odlučivao ko će se u kom timu naći, te na treningu javnog nastupa koji su zabeležile kamere našeg medijskog partnera VR Photo tima, ovaj deo seminara je najdirektnije pokazao koliko kreativnosti, energije, ali i slobode imaju muzejski profesionalci Srbije. Rezultati su bili iznad svih očekivanja, a improvizovana konferencija za štampu i kritička razmena mišljenja i utisaka više nego interesantni.

Timovi formirani žrebom u okviru radionica, a pokazalo se kao da su jedni za druge stvoreni. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Uskoro ćemo biti u prilici da vam u video formatu prikažemo ovaj deo seminara, a da bi se stekla jasna slika koliko je zahtevan zadatak stavljen pred muzealce i kuturne radnike, dovoljno je reći da su imali samo sat i po vremena da svoje ideje uobliče, snime odgovarajući prilog u okviru predmetne izložbe (ne duži od 3 minuta! – naime pričali smo o nespornom poremećaju pažnje savremene publike iscrpno, te zašto je važno da saopštenja ne budu preduga, a video i audio najave beskonačne), te da pripreme obrazloženje za ono što su uradili, odnosno saopštenje za medije za program koji su kreirali.

Nimalo lak zadatak – oblikovati prateći program, izabrati lokaciju za snimanje unutar izložbe, osmisliti odgovarajući medijski nastup … ukratko-komunicirati kako na spolja tako još više međusobno. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Bilo je beskrajno zanimljivo, a Istorijski muzej Srbije je dobio nekoliko izvanrednih sugestija o mogućim pratećim programima izložbe koja ima težak zadatak da animira publiku čitave godine!

Oficijelni deo seminara “Muzej i komunikacija” završen je dodelom sertifikata. Sleva na desno: Tamara Ognjević, Ivica Trajković, direktor Muzeja Krajine u Negotinu, i dr Dušica Bojić.  Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Oficijelni deo seminara je završen podelom sertifikata i malim koktelom na kojem je poslužen čuveni “Zmajeviti”, prokupac koji kreira Artisov stalni partner i pokrovitelj Vinarija “Despotika”, u kombinaciji sa kuglicama od crne čokolade i višnje, malom remek delu naše saradnice Dragane Vasić iz Kruševca. Za sve vreme trajanja seminara uživali smo u kafama i grickalicama koje nam je darovao “Soko Štark”, dok je fantastični ketering omogućio pančevački “Poco Loco”.

Seminar je završen koktelom koji je omogućio Artisov dugogodišnji partner i pokrovitelj – Vinarija “Despotika”, koja i sama poseduje muzej vina u prostoru moderno oblikovane vinarije u Vlaškom Dolu nadomak Smedereva. Uz “Despotikin” prokupac “Zmajeviti”, inspirisan likom despota Stefana Lazarevića, poslužene su kuglice od crne čokolade i višanja Artisove stalne saradnice Dragane Vasić iz Kruševca. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Posebnu poslasticu nam je za kraj priredio naš novi muzejski partner “Dom Jevrema Grujića”, gde je za učesnike seminara “Muzej i komunikacija” upriličeno ekskluzivno vođenje kroz trenutnu izložbu o Mileni Pavlović Barili – “Čarobna Milena” uz obaveznu degustaciju Torte kraljice Natalije, prema originalnom receptu kreiranom u drugoj polovini 19. veka kad je Natalija Obrenović bila čest gost u Domu Jevrema Grujića.

Branka Conić nam je za kraj seminara upriličila ekskluzivnu posetu Domu Jevrema Grujića uz sjajno vođenje kroz izložbu o Mileni Pavlović Barili i Tortu kraljice Natalije. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Od srca se zahvaljujemo svim našim partnerima, saradnicima i pokroviteljima na ovom projektu! A, pre svega sjajnoj ekipi učesnika – njih 26, koji su bili deo Artisove muzejske čarolije.

Više o našim partnerima- pokroviteljima možete videti na linkovima u prilogu. Najtoplija preporuka!

ViINARIJA DESPOTIKA

 

 

SOKO ŠTARK

© Artis Center 2018

post

Seminar: Muzej i komunikacija 7-8. decembar 2018.

Artis centar i Istorijski muzej Srbije u periodu 7-8. decembar 2018. organizuju seminar “Muzej i komunikacija: Znanja, veštine i alati” u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu (Trg Nikole Pašića 11). Intenzivni, sertifikovani seminar namenjen je grupi od svega 20 polaznika, a u cilju sticanja znanja i praktičnih veština kada je reč o muzejskom i PR-u kulturnog nasleđa.

Ovogodišnji seminar imao je svojevrsnu premijeru 2015. u Novom Sadu, kada je Artis u saradnji sa Nacionalnim komitetom Međunarodnog saveta muzeja (NK ICOM Srbija) organizovao prvu edukaciju ovog tipa u Galeriji Matice srpske i Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Ovog puta je naš partner Istorijski muzej Srbije, a predavači neki od najuglednijih muzejskih, univerzitetskih, medijskih i stručnjaka iz civilnog sektora.

Predavači na ovogodišnjem seminaru: dr Nikola Krstović, dr Dušica Bojić, msr Nina Krstić, dr Snežana Mišić, Ljubomir Tošković i msr Tamara Ognjević

Biće to prilika da se čuju primeri dobre prakse u komunikaciji prema medijima, ali i drugim javnostima, kada je reč o muzejima i srodnim ustanovama u zemlji i inostranstvu, ali i novina u okviru kojih ćemo razgovarati o iskustvu muzejskog teatra, kao jednoj od mogućih formi interpretiranja nasleđa, te proći čitav niz treninga vezanih za direktnu komunikaciju sa medijima.

Poseban deo ovogodišnjeg seminara čini Okrugli sto “I ja volim pozorište” u okviru kojeg ćemo diskutovati sa eminentnim stručnjacima o potencijalima muzejskog teatra, dosadašnjim iskustivama, prednostima i manama ovog izuzetno zanimljivog oblika muzejske komunikacije. Učeće na okruglom stolu će uzeti: Elijana Gavrilović (Narodni Muzej u Beogradu), Dragan Kiurski (Muzej Kikinda), Aleksandar Conić (Dom Jevrema Grujića), dr Dušica Bojić (Istorijski muzej Srbije) i dr Nikola Krstović (Filozofski fakultet u Beogradu).

Pokrovitelj seminara “Muzej i komunikacija” je Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije, stručnu podršku nam je pružio Nacionalni komitet ICOM Srbija, a partner seminara je VR Photo Team. 

Seminar će biti održan u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu

GRUPA ZA SEMINAR 7-8. DECEMBRA JE POPUNJENA!!!

Ukoliko ste zainteresovani za učešće na seminaru neophodno je da imate u vidu sledeće:

1) Seminar je primarno namenjen muzejskim profesionalcima koji su zaduženi za komunikaciju, rad sa medijima i publikom, ali i svim onim licima koja u ovoj oblasti rade u kulturi;

2) Seminar ne podrazumeva kotizaciju, a za učesnike izvan Beograda je obezbeđeno noćenje u dvokrevetnim sobama sa doručkom – oni koji žele smeštaj u jednokrevetnim sobama vrše doplatu razlike iz sopstvenog budžeta;

3) Svi učesnici seminara koji dolaze izvan Beograda snose trošak sopstvenog prevoza na relaciji mesto boravka-Beograd-mesto boravka;

4) Organizatori obezbeđuju sredstva i uslove za rad, ručak (ketering) tokom trajanja seminara, kafu i kolače;

5) Prijave će se prihvatati po redosledu prijavljivanja, a rok za prijave je do popunjenja predviđene kvote od 20 osoba;

Opširnije o projektu Muzej i komunikacija možete pročitati OVDE . Kompletan program seminara možete preuzeti OVDE . Formular za prijavljivanje možete preuzeti OVDE .

Prijave treba slati na adresu office@artiscenter.com

Kordinator seminara je Andrijana Peković

Telefon: +381 (0) 64 48 46 476

andrijana.pekovic@artiscenter.com

© Artis Center 2018