post

Umetnost i epidemija: Autoportret Stevana Aleksića

Beograd, 14. mart, 11:35

Taj “Autoportret” Stevana Aleksića iz 1904. godine, nevelik po dimenzijama, a moćan u sugestiji (nije li to smrt što mu na uho gudi?) kao magnet privuče svakog posetioca Galerije Matice srpske u Novom Sadu. Kakav kontrast predstavljaju samo taj, poput onog Halsovog veselog pijanca, nasmejan čovek u najboljim godinama i njegov zastrašujući muzičar!

Šta li svira ta alegorija smrti i čemu se smeje brkati, crnomanjast muškarac podižući punu čašu kao da se sprema da nazdravi tom imaginarnom nekom ko kreira ovu neobičnu sliku?

Kontrast tako veliki, simboli toliko snažni i uznemirujući da posmatrač ne može da se otme makabr magiji ove slike želeći da zna o čemu se tu radi.

Stevan Aleksić, Autoportret, 1904, Galerija Matice srpske, Novi Sad Foto@Galerija Matice srpske, Novi Sad

Samo njeno ime nam jasno stavlja do znanja da je reč o slikarevom autoportretu, a poznavanje života i dela ovog majstora simbolizma, rođenog u Aradu 1876, školovanog u Minhenu pod snažnim uticajem nemačkih simbolista Arnolda Beklina i Lovisa Korinta, nam otkriva jednu kreativnu ličnost koja uživa u samopreispitivanju sebe i sveta, života i njegovih izazova. Aleksić vrlo često slika sebe u različitim ambijentima i raspoloženjima. I ova kafanska atmosfera sa bocom vina i otvorenom kutijom sa duvanom za savijanje, te pomalo apokaliptična lica njegovih modošana birtaša, koja proviruju iza slikarevih leđa, smatraju se u nacionalnoj istoriji umetnosti, autentičnom porukom na temu dobro znanih baroknih memento moris – podsećanja na smrt. Život je prolazan zato uživaj, kao da poručuje nasmejani Aleksić dok mu smrt-vreme svira na uho melodiju koja, ako je suditi po širokom osmehu i zdravici u pripremi, ne ometa to uživanje u trenutku. Uživanje u životu.

Sviđa nam se ta Aleksićeva poruka, iako zaogrnuta u tajnovit i pomalo zastrašujući simbolistički “dekorum”. Zabavlja nas u izvesnom smislu njen moderan, fotografski karakter, a pre svega spoznaja da umetnik zna i živi to nešto što mi možda tek treba da otkrijemo.

U času dok strašni svirač sa Aleksićeve slike prebira po strunama, slikarev osmeh nas inspiriše da i sami podignemo virtuelnu čašu u zdravlje umetnosti i njene neverovatne moći da isceljuje strahove suočavajući nas s njima.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020