post

Izložbe: “Mediteran” na Trgu galerija

“Borovi” Mališe Glišića iz 1912. i Brodelov citat – detalj izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog”, autorke Jasmine Jakšić Subić. Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, Novi Sad 2018. Foto@Tamara Ognjević

Mediteran je “Hiljadu stvari u isti mah…Nije to jedan pejzaž, već bezbroj pejzaža. To nije jedno more, već sled mora […] To je susret sa drevnim stvarima koje su još žive, koje dodiruju ultramoderno ili su u saglasiju sa ultramodernim,” misao je Fernana Brodela zabeležena u njegovoj studiji “Mediteran: Prostor i istorija”. Jednostavna, nepretenciozna, a suštinska, ova  misao je svojevrsna tačka inicijacije istoričarke umetnosti Jasmine Jakšić Subić, kustosa Spomen-zbirke Pavla Beljanskog u Novom Sadu, autorke sinoć otvorene izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog”, kojom je započelo ovogodišnje Leto na Trgu Galerija čiji su organizatori Galerija Matice srpske, Spomen-zbirka Pavla Beljanskog i Galerija Rajka Mamuzića.

U prohledno junsko veče ovim, novim “čitanjem” mediteranske “intervencije” unutar jedne pažljivo sakupljane i ukusom samog Beljanskog, diplomate i kolekcionara, uslovljene zbirke, na neobičan, gotovo opipljiv način, u Spomen-zbirku je stigao Mediteran. I onaj golom oku vidljiv, prožet plavetnilom i zlatom, koliko i mrkim zelenilom i vatrom, ali, pre svega, onaj metafizički, sveprisutan a dostupan samo mislima, egzotičan kao redak začin, zanavek utisnut u arhetipove kojima se čula raduju kao suncu i moru. Toliko slojevit i kompleksan kao dragulj sa hiljadu faseta koje u neshvatljivoj, magijskoj igri, bacaju istovremeno svaka za sebe jedinstveno svetlo, boju, notu, a da opet ta kakofonija čini savršenu harmoniju utkanu u samo jednu reč-roman: Mediteran.

Istoričarka umetnosti Jasmina Jakšić Subić, autorka izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog”. Foto@Tamara Ognjević

Novo “čitanje” Jasmine Jakšić Subić je u ovom kontekstu i jednostavno, jer se može posmatrati kao izolovana epizoda svakog pojedinačnog dela, ali i kompleksno, jer teži da nam u jednom unapred zadatom okviru postojeće kolekcije, pripoveda o sveobuhvatnosti energije Mediterana, te njegove umetničke interpretacije uslovljene najširom paletom faktora – od onih društveno-političkih, preko određenih stvaralačkih meinstrimova unutar neke epohe, do intimnih, ličnih doživljaja stvaralaca. U tom okviru se sreću refleksije pomodnog orijentalizma umetnosti druge polovine 19. veka, upijanje svetla i tišine ratom iznurenih slikara srpske vojske u egzilu, vatrene ekspresije umetnika odraslih u mediteranskom miljeu, simbolizam stvaralaca postimpresionizma koji bi da more i kamen pretvore u misao artikulisanu umetničkim sredstvima, tajnoviti portreti svakidašnjih žena, erotične berbe, modre senke vrelih letnjih popodneva, plave kapije koje vode u našu najskriveniju emociju, mrtve prirode prožete srebrom i suncem …

Milo Milunović “Vetar sa Jadrana”, 1940. i publika kao aktivan učesnik u kreiranju izložbe. Foto@Tamara Ognjević

Čudesno je kako jednom prožeti Mediteranom umetnici zauvek nose sećanje na njegovo svetlo, ali i tamu. Podjednako oni rođeni u tamošnjim kamenim kolevkama što mirišu na so i ribarske mreže, kao i oni što su, kao leptiri privučeni mediteranskim nedokučivim, sveobuhvatnim svetlom, na trenutak uronili u taj zavodljivi, paralelni univerzum. Maestralno nam to pokazuje Jasmina Jakšić Subić uparujući kontinentalce poput Mališe Glišića, Marka Čelebonovića ili Peđe Milosavljevića sa mediterancima kakavi su Ignjat Job i Petar Lubarda. Istovremeno, ona nam sugeriše i revolucionarne promene koje donosi kraj jednog veka bremenitog salonskim akademizmom, zasićenog buržuaskim preterivanjem i dekorativizmom koji tako uspešno koketira s kičem. Pobunjeni umetnik beži iz svog zagušljivog gradskog ateljea u plener, njegov kist žudi za pokretom svetla i vode, platno se smanjuje, patentirana je prva tuba za boje, zrikavci i raspevani berači maslina ispunjavaju trenutke u kojima se rađaju slike okupane morem, zavodljive od pokreta nesavršenih, a opet tako zamamnih žena, rađa se jedna umetnost napojena suncem, toliko opipljivo lepa čak i kada znamo da ti borovi u toj mirnoj harmonij boja i formi, kakve vidimo na slici Mališe Glišića “Borovi” iz 1912, slute rat i smrt. No, ova slika, jedno od najreprezentativnijih dela srpskog impresionizma, odabrana kao vizuleni identitet izložbe, integriše sve one osobine Mediterana na kome i smrt ima kvalitet koji implicira transcedenciju u višu ravan iskustva, pre nego puko nestajanje.

Milan Milovanović, Crvena terasa, 1920. i citat Predraga Peđe Milosavljeviča – Mediteran kao neiscrpna inspiracija. Foto@Tamara Ognjević

“Na delima iz kolekcije Beljanskog  i u komparaciji s fazama u stvaralačkim opusima, možemo dodatno da primetimo u kojoj meri su ti boravci na moru, na obali, doprineli razvoju kolorizma u nacionalnoj umetnosti. Inspirisane Sredozemljem, različite umetničke ideje su se slile u sklad zajedničkog osećanja istog večitog i neprolaznog, istog sunca, kamena, hladno-toplih prepletaja u kojima forma biva sve manje važna, a sve više osećaj, trenutak,” zapisala je Jasmina Jakšić Subić u katalogu ove izuzetne izložbe koju će publika moći da vidi sve do 2. septembra tekuće godine.

Ignjat Job, Posle berbe, 1932. Foto@Tamara Ognjević

Postavkom koju čini 31 delo čak 13 autora (Stojan Aralica, Jovan Bijelić, Mališa Glišić, Petar Dobrović, Ignjat Job, Petar Lubarda, Milan Milovanović, Kosta Miličević, Predrag Peđa Milosavljević, Milo Milunović, Ivan Radović, Živko Stojsavljević i Marko Čelebonović) otvorena je prva etapa jedne izložbe koja ima za cilj da pokaže kontinuitet Mediterana kao umetniče inspiracije, njegovu drevnost koja neumorno potiče modernost – moć energije zasnovane na sintezi kulturnog predela i nasleđa kao autentični genius loci. U drugoj fazi publika će biti u prilici da vidi prateću izložbu “Mediteran nekada i sad” čiji su autori studenti slikarstva Akademije umetnosti u Novom Sadu, a koordinator profesor Goran Despotovski. Istovremeno za sve vreme trajanja izložbe svi zainteresovani će moći neposredno da učestvuje u sopstvenoj postavci “Pozdrav s mora”, slanjem fotografija i razglednica sa Mediterana na adresu Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (Trg Galerija 2, 21 000 Novi Sad) ili postovanjem ovih materijala na FB stranicu galerije uz obavezni haštag #szpbmediteran.

Izložba sa tendencijom kreativne nadgradenje će biti otvorena do 2. septembra ove godine. Foto@Tamara Ognjević

U realizaciji izložbe “Mediteran u delima iz kolekcije Pavla Beljanskog” su pored autorke, Jasmine Jakšić Subić, učestvovali: Milica Orlović-Čobanov, Marta Đarmati, Julijana Stojsavljević, Dragana Bošković i Aksinja Kostić. Otvaranjem ove izložbe započelo je tradicionalno Leto na Trgu galerija, koje će ove godine u prvom redu biti inspirisano mediteranskim temama.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018

 

Program manifestacije Leto na Trgu galerija 2018.

post

Klimt (2): Put u modernizam

Gustav Klimt, Stokle friz, 1909, Palata Stokle, Brisel. Foto @ Wiki Art

Klimt je ponudio odgovor na konačna pitanja o smislu ljudskog postojanja u grandioznoj viziji koja je bila zajednička i drugim secesionistima: spasenje čovečanstva kroz jedinstvenu snagu umetnosti i ljubavi. Od čežnje za srećom, preko borbe sa neprijateljskim silama nagona i mraka, do umetnosti koja nas uvodi u sferu idealnog, jedinog mesta gde možemo pronaći čistu radost i ispunjenje. Vidna je i naglašena nezavisnost linije i ornamenta gde forma razvija sopstvenu autonomiju. Klimt je učinio krupan korak ka modernizmu.

Klimt i njegovi prijatelji secesionisti umetnost su videli kao snagu koja donosi spasenje. U tom duhu, kroz ideju totalne umetnosti, zamišljena je i njihova 14. izložba – kao sveukupno umetničko delo. Izložba je postavljena 1902. godine u čast Maksa Klingera (Klinger) i njegove skulpture Betovena (Beethoven) koja je zauzimala centralno mesto. Svoje zdanje su za potrebe izložbe preobrazili u hram za posvećenje ove statue, a Klimt je doprineo trodelnim frizom, zamišljenim kao alegorija koja ilustruje moć umetnosti. Unutrašnjost Doma secesije je za izložbu uredio Jozef Hofman, a da bi enterijer izgledao što neutralnije, upotrebio je goli beton. Izložba kao totalni umetnički doživljaj je podrazumevala i muziku: izveden je četvrti stav Betovenove Devete simfonije adaptiran za duvačke instrumente, pod dirigentskom palicom Gustava Malera (Mahler), tadašnjeg muzičkog direktora Bečke opere. Klimt je za izložbu uradio Betovenov friz, naslikavši ga direktno na zidu, lakim bojama, kako bi posle izložbe mogao da bude uklonjen. Međutim, friz je sačuvan, iako je tek od 1986. ponovo bio dostupan publici, postavši Klimtovo najpoznatije, ali ujedno i najviše mistifikovano delo. Sam Klimt ga je smatrao simboličkom vizualizacijom Betovenove poslednje simfonije. Tri priče na tri zida čine jednu celinu; vode nas od čežnje za srećom, preko borbe sa neprijateljskim silama nagona i mraka, do umetnosti koja nas uvodi u sferu idealnog, jedinog mesta gde možemo pronaći čistu radost i ispunjenje.

Gustav Klimt, Betovenov friz, Čežnja za srećom, detalj kompozicije na desnom zidu, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto @ Wiki Art

Klimt je ponudio odgovor na konačna pitanja o smislu ljudskog postojanja u grandioznoj viziji koja je bila zajednička i drugim secesionistima: spasenje čovečanstva kroz jedinstvenu snagu umetnosti i ljubavi. Ali, ponovo na svoj način – ostaje otvoreno pitanje da li tako postavljenoj i razotkrivenoj ljudskoj prirodi ima oslobođenja? Pobednik umetnosti koji okreće leđa furijama života je nag, bez oklopa, nezaštićen u predstavi zagrljaja ili poljupca. To je beg pobednika u majčinu utrobu, označava povratak izvoru života u kome je žena istinski pobednik. Muškarac je odsutan u većini Klimtovih dela, ili ima sasvim sporednu ulogu – njegovo pojavljivanje služi da naglasi prisustvo žene. Vidna je i naglašena nezavisnost linije i ornamenta gde forma razvija sopstvenu autonomiju. Klimt je učinio krupan korak ka modernizmu.

Ali, Betovenov friz nije dobro primljen. Većina posetilaca je bila zgađena, smatrala je da su likovi na slikama odvratni! Publici je bilo teško da shvati utopijsku ili bilo kakvu poruku friza, zadržala se na onome što je na prvi pogled vidljivo, kao što je naglašena seksualnost i ružnoća pojedinih ženskih likova – izložba je doživela finansijski krah.

Negativna reakcija na Betovenov friz je zaoštrila podele unutar same secesije. Praćen vernim prijateljima kao što su Karl Mol (Moll), Jozef Hofman (Hoffman), Koloman Mozer (Moser) i Oto Vagner, Gustav Klimt je odlučio da napusti secesiju. Ona se od tog gubitka nikada nije oporavila, a Ver Sacrum je prestao da izlazi 1903. godine.

Gustav Klimt, Betovenov friz, Neprijateljske sile, centralni zid, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto @ Wiki Art

Klimt se povukao iz javnosti. Njegovi prijatelji su se okrenuli primenjenoj umetnosti, unutrašnjem dizajnu i rukotvorinama; još od 1899. eksperimentišu sa mozaikom i zlatnim listićima. Osnovana je Bečka radionica, uspešna secesionistička zanatska radionica, a od 1903. godine se najbolji umetnici, kao što je Jozef Hofman, ogledaju u formama u metalu i kristalu. I Klimt se okrenuo upotrebi metala, i to srebra i zlata, u svom tzv. zlatnom periodu, i to kao dobar poznavalac tehnike; njegov otac i brat Georg su bili graveri u zlatu. On nije mnogo putovao, ali je 1903. u dva navrata bio u Raveni gde je razgledao mozaike u San Vitalu i susreo se sa stilizovanom i ikoničnom kulturom Vizantije. Bio je zadivljen lepotom ovih vizantijskih mozaika iz 6. veka. Vizantijski motivi su mu otvorili nov likovni jezik kojim će uspešno odenuti i još jednom preobraziti eros i tanatos.

Jozef Hofman, Stokleova palata u Briselu, 1905-1911. Foto @ Jean-Pol Grandmont

Klimt je ponovo prikazao ciklus života na svom poslednjem velikom zidnom radu, Stokle frizu, pridruživši se 1904. godine Hofmanu i ostalim umetnicima iz Bečke radionice na izradi nacrta za dekoraciju Stokleove palate.

Gustav Klimt, Stokle friz, detalj, 1909, trpezarija Stokle palate u Briselu. Foto@Stoclet Palace Pinterest

Belgijski industrijalac Adolf Stokle (Stoclet) i njegova žena Suzan Stivens (Stevens) naručili su od Bečke radionice i umetnika Jozefa Hofmana i Gustava Klimta projekat za svoju novu kuću u Briselu. Po mišljenju Hofmana, koje je delila i Bečka radionica, ukrašavanje palate je moralo da bude sprovedeno kroz simbiozu sa arhitekturom. Hofmanova palata Stokle je konstruisana od velikih ,,kocki za stanovanje“ i obložena belim mermerom, a Klimt je za nju uradio trodelni mozaički friz od mermera sa inkrustacijama od zlata, emalja i poludragog kamena. Stokleovi su bili veliki kolekcionari, pre svega indijske i budističke umetnosti. Klimt je to imao u vidu, kako bi za naručioce i njihovu zbirku stvorio odgovarajući ambijent.

Gustav Klimt, Stokle friz, Drvo života, detalj, 1909, Palata Stokle, Brisel. Foto@Wiki Art

Devet panela Klimtovog friza sadrže apstraktne, stilizovane i figurativne motive. U ovom frizu dolazi do izražaja Klimtovo majstorstvo rada u mozaiku – primenio je znanje koje je stekao u Školi primenjenih umetnosti i ponovo otkrio u Raveni. Drvo života je centralni motiv friza, ono je simbol u kome se ujedinjuju njemu najvažniji motivi: od cveta do žene, od života do smrti organskog i njegovog ponovnog rađanja. Devojka koja pleše ispod jednog drveta predstavlja Iščekivanje, dok zagrljeni par ispod drugog predstavlja Ispunjenje. Prisutna je i smrt, prikazana kao ptica na Drvetu života. Klimt je u Stokle frizu jasno naglasio da je devičanstvo, u stvari, Iščekivanje ispunjenja ženskosti. Do Ispunjenja dolazi poljupcem koji delikatno nagoveštava čemu to ispunjenje dalje vodi. Ovaj sled događaja je prikazan kao prirodni zakon, podvučen stilizovanom, organolikom pozadinom u vidu drveta života i pticom kao simbolom smrti i protoka vremena – konačnosti života. U ovom ličnom umetnikovom doživljaju, devica je pretvorena u ženu muškim poljupcem. Ovim delom koje je uradio za Stokleovu trpezariju dovršio je raskid sa prostornim iluzionizmom svojih prethodnih arhitektonskih dekoracija, otpočet sa Betovenovim frizom. Zid je sada zaista zid, i nadalje zid, naglašava ga dvodimenzionalnom ornamentikom. Ogromno drvo života u vizantijskom maniru i stilizovana istočnjačka odežda za ljubavnike dati su u estetizovanoj, prefinjenoj verziji erotske utopije kao dekor buržoaske palate. Zagrljeni ljubavnici sada su oličenje porodične sreće, ispunjenja i radosti življenja.

Gustav Klimt, Stokle friz, Iščekivanje, detalj, 1909, Stokle palata, Brisel. Foto@Klimt Foundation

Klimt od 1903. do 1908. nije izlagao u Beču, a onda se vratio u javnost kao osvedočeni slikar elite na izložbi koja je održana iste godine kad i jubilej cara Franca Jozefa, jednostavno naslovljenoj sa ,,Umetnička izložba 1908.“ Izložba je predstavila i dela keramike, pejzažne arhitekture, dizajn knjiga, odeće i nameštaja, i po Klimtovim rečima koji je izložbu otvorio govorom, težila je ,,umetničkom zajedništvu“. Međutim, nisu samo osvedočeni umetnici izložili svoja dela već i mladi Egon Šile, i Oskar Kokoška kao divlje dete u naručju estetizma poemom Usnuli dečaci. Umetnost deteta dobila je istaknuto mesto na izložbi zauzimajući zasebnu sobu izložbenog prostora. Bečki umetnici delili su sa drugim evropskim umetnicima ubeđenje da dete može da prikaže elemente stvaralačke snage, jer ono ponavlja detinjstvo naroda i detinjstvo umetnosti. Ovi mladi umetnici su predstavljali novu generaciju bečkog modernizma čije su ekspresionističke tendencije bile potpuno suprotne estetizmu starijih umetnika. Njihovo prisustvo je pokazalo otvorenost starije generacije za nove puteve umetnosti.

Grupna slika predstavnika bečke secesije uoči otvaranja 14. izložbe u Kući secesije. Sleva nadesno: Anton Stark, Gustav Klimt (sedi), Koloman Mozer (čuči ispred Klimta), Adolf Bohm, Maksimilijan Lenc (leži), Ernst Stor (prvi do Lenca sa šeširom), Vilhelm List, Emil Orlik (sedi), Maksimilija Kurcvel (s kapom, stoji iznad Orlika),Leopold Stolba, Karl Mol (poslednji desno u ležećem stavu) i Rudolf Baher. Beč, 1902. Foto@Moriz Mähr

Umetnici su Klimta na izložbi proslavili retrospektivom njegovih dela u zasebnoj prostoriji, gotovo u centru paviljona. Prikazao je svoje nove radove, ukupno 16, među njima portrete i slike Poljubac, Nada II i Danaja I. Klimtova poruka je bila blaža nego ranije. Višebojni ornamentalni motivi ukrašavali su aktove i činili ih prihvatljivijima, a Poljubac, vrhunac njegovog zlatnog perioda, postao je amblem Secesije. Sa ovim Klimtovim remek-delom, izložba je bila završna reč bečkog estetizma. Tradicija i moderno bili su tesno povezani, a posmatrač zaveden Klimtovom glavnom temom – erosom i ženskom lepotom.

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2017

U sledećem nastavku:

Klimt (3): Poljubac