post

U Sen Loranovom pariskom “krevetu”

U svakom kretanju postoje fini signali koji posredno sugerišu da se, čak iako lutate kao ja tog 21. novembra u Parizu, zapravo krećete u željenom pravcu. Poljubila sam, da se kolokvijalno izrazim, vrata baroknog zdanja Val de Gras (Val de Gracê) nadomak mog privremenog pariskog stana, tog jutra. U želji da makar zapalim sveću na porodičnu slavu kad me je već put odveo daleko od kuće, a da potom prošetam do Muzeja Iv Sen Loran, smetnuvši s uma da su Francuzi tako temeljno raščistili s religijom u svim revolucijama koje su sproveli od 1789. na ovamo. Naime, najveći broj francuskih crkava je desakralizovan i priveden drugačijoj nameni, a Val de Gras, koji je 1645. podigla Ana Austrijska u znak zahvalnosti što je nakon gotovo dve decenije braka uspela da rodi sina prvenca, prestolonaslednika Luja XIV, pretvoren 1796. u vojnu bolnicu istog imena. Monumentalno zdanje na Port Roajalu, koje su projektovali Mansar i Lemersije, središte nekadašnje benediktinske opatije, danas tek povremeno služi u religiozne svrhe, ali je primarno vojni objekat.

Muzej Iv Sen Loran na Aveniji Marso br. 5 i plakat prve privremene izložbe Snovi o Aziji. Foto@Tamara Ognjević

Dok su mi dvojica osmehnutih stražara ljubazno objašnjavala da za posetu crkvi moram doći nakon 12 časova nisam znala da stojim pred ulazom ustanove u koju je Iv Sen Loran (1936-2008) smešten 1960. godine, nakon samo dvadest dana služenja u Francuskoj vojsci tokom Alžirskog rata za nezavisnost. Regrutovan prema ondašnjem francuskom zakonu o obaveznom služenju vojnog roka, Sen Loran je tih dana prvo doživeo strahovito maltretiranje svojih saboraca, a potom je stigla vest da je dobio otkaz u Kući Dior. Bio je to coup de force koji senzibilna priroda dvadesetčetvorogodišnjeg Sen Lorana nije izdržala. U nameri da ga što pre vrate u borbeni stroj ili mu daju otpusnu listu sa onim zlokobnim natpisom „nesposoban“, vojni psihijatri su primenili sva raspoloživa sredstva – od sedativa do elektro šokova. Tako je u zdanju zahvalnosti za milost Božiju, što u najgrubljem prevodu sa francuskog znači Val de Gras, trajno narušeno mentalno zdravlje budućeg kralja visoke mode.

Dve obale, dva sveta

Nisam znala ništa o ovoj važnoj epizod iz Sen Loranovog života u času kad sam, skrenuvši iz puke radoznalosti sa Bulevara Sen Žermen u jednu od neistraženih uličica, završila u ulici Vavilon ili Babilon (Rue de Babyilone) kako ime mističnog El Dorada drevne mesopotamske civilizacije izgovaraju Parižani.  Prošla sam, uživajući u neobično sunčanom danu i zadovoljnim licima ljudi koji su lagano ispijali kafu u baštama tipično pariskih lokala, ispod table na broju 55 ove duge ulice, koja vodi pravo ka Domu Invalida i Seni, ne znajući da ista obeležava mesto na kome je Sen Loran živeo od 1970.  do smrt 2008. godine. Otkriću tek u muzeju da je Pjer Berže (1930-2017), taj neustrašivi  menadžer i strpljivi ljubavnik, pronašao ovaj dupleks od cirka 600 kvadrata sa malim unutrašnjim vrtom u ulici Babilon. Stan će, blagodareći Sen Loranovom i Beržeovom strastvenom kolekcionarstvu postati pravi umetnički muzej u kome će se naći remek dela Matisa, Vorhola, Žerikoa, Pieta Mondrijana, ali i antički mermer, srednjovekovne tapiserije, renesansne bronze, nameštaj u stilu art dekoa, fantastična kolekcija primenjene umetnosti Dalekog Istoka i Orijenta. Kolekcija-inspiracija revolucionarnog kreatora koji je, nakon velike krize visoke mode po svršetku Drugog svetskog rata, ovom vidu stvaralaštva dao novi identitet.

Iv Sen Loran u svom domu u ulici Babilon br. 55 sa manekenkom Sibil Bak, koja nosi jednu od njegovih kreacija. Foto@Jean-Marie Perier/From Photos12/Polaris za Vanity Fair

Pojedini ljudi menjaju stanove svake tri godine, ja se krećem oko objekata. To im daje novi život, rekao je u jednoj prilici Iv Sen Loran, objašnjavajući na koji način njegova mašta korespondira sa prostorom u kojem živi, sa umetničkim delima koje kolekcionira.

Prešavši preko najkićenijeg mosta na Seni, onog koji nosi ime ruskog imperatora Aleksandar III, za koji je kamen temeljac u oktobru 1896. postavio njegov zlosrećni sin car Nikolaj II, napustila sam  Riv Goš (Rive Gauche) – levu obalu, po kojoj je Sen Loran nazvao svoj prvi pret a porte butik u ulici Turnon br. 21, ali i jedan od svojih najčuvenijih parfema, aludirajući na boemsko-umetnički karakter dela grada u kojem se nalaze Monparnas, Panteon, Latinski kvart, Sorbona… Na prostor umetnika, književnika i filozofa. Bio je to još jedan u nizu finih signala tog dana. Prelazak iz umetničkog u poslovni Pariz, iz urbanog prostora stvaralaštva u kojem je živeo i sam Sen Loran, u poslovni prostor desne obale, zonu izlaganja i trgovine, uspeha ili pada, koja započinje kompleksom Velike i Male palate, podignutih za potrebe Svetske izložbe 1900, a nastavlja se blistavim izlozima Jelisejskih polja, Avenijom Montenj na kojoj svaki modni kreator koji drži do sebe mora imati bar pristojan ćepenak ako već nije dovoljno moćan da zauzme čitavu zgradu, pa sve do Etuala i Trijumfalne kapije kao nedvosmislenog simbola da tu ima mesta samo za pobednike – o kakvoj god vrsti borbe ili takmičenja da je reč. Da, Riv Droat (Rive Droite) – desna obala je mesto za vladare, bankare, vešte trgovce, moćnike svih boja i dezena, a na levoj obali je Pariz koji je naučio da misli.

Deo postavke privremene izložbe Snovi o Aziji u nekadašnjem salonu za privatne revije, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Iako pariske obale povezuje više mostova onaj Aleksandra III je najupadljiviji u vizuelnom smislu, kao pravi plod gizdavog Art Nuvoa, simbol razmetljivog Bel Epoka, ali i kao suverena demonstracija novog inženjerstva, čudo poznog 19. veka gde jedan jedini, 107,5 metara dug, čelični luk premošćuje reku u elegantnom skoku preko njenih često nepredvidljivih talasa. U svoje vreme ovaj most smatran je podjednako velikim inženjerskim postignućem koliko i Ajfelov toranj u blizini. U mojoj uobrazilji, kad jednom napustim Muzej Iv Sen Loran, on će postati metafora skoka između dve mnogo kompleksnije obale na kojima u pravilu nema mostova – skoka sa obale talenta ka obali uspeha, između kojih teče opasna reka javnosti čije osobine variraju u kontrastu od prijatnog brčkanja i romantičnih zalazaka sunca, do mračnih dubina i neočekivanih virova koji znaju da udave i najbolje plivače.

Dva lica prvog muzeja visoke mode

Hodajući kroz zlatom pozne jeseni obojene parkove i bronzom zatočen juriš heroja prošlosti čija imena lagano blede u pamćenju novih generacija, zakoračila sam u nekadašnju Mezon Sen Loran (Maison Saint Laurent), pravo u salon u kome su se ne tako davno odigravale revije za odabranu, bogatu klijentelu. Dočekali su me vencima vinove loze zakićen Bah i dve ljupke menade, natprirodne veličine, pozlaćeni, nasmejani i buržoaski preterani pod žućkastim svetlom kristalnih lustera. Kako u muzej srećom ne može da uđe reka posetilaca, jer nekadašnja Kuća Sen Loran je, nakon povlačenja slavnog kreatora 2002. godine i obimne renovacije koja je usledila, prvo pretvorena u sedište Fondacije Sen Loran-Berže, a 3. oktobra 2017. u Muzej Iv Sen Loran, našla sam se u gotovo svečano tihom zdanju iz doba Drugog carstva (1852-1870). Iako se poseta u pravilu mora zakazati unapred, jer izlagački prostor od svega 450 kvadratnih metara ne prima više od dvadesetak posetilaca u intervalima od sat vremena, privilegija ICOM-ove kartice (Međunarodni savet muzeja) omogućila mi je da bez problema i uz dubok naklon zaposlenih zavirim u kuću u kojoj je Iv Sen Loran u periodu 1974-2002. stvorio nekoliko desetina hiljada kreacija!

Nekadašnji salon za privatne modne revije u Kući Iv Sen Loran, danas izložbeni prostor Muzeja Iv Sen Loran – Bah, menade, belo, kristal i pozlate. Foto@ Tamara Ognjević

Danas oba muzeja koja nose ime ikoničnog kreatora, i onaj u Parizu, kao i onaj u Marakešu (Maroko), baštine oko 150.000 originalnih crteža i 5000 Sen Loranovih kreacija u kategoriji visoke mode što valja posebno naglasiti, jer je upravo on tvorac pret a porte (Prêt-à-Porter) ili ready to wear koncepta industrijske proizvodnje mode, nama znane kao konfekcija. I primarno, iako ne isključivo, ta činjenica ga čini revolucionarnim.

Problem sa Iv Sen Loranom je bio što je on razumeo vreme u kome je živeo bolje nego bilo ko drugi, ali ga nije voleo. Pravi umetnici transformišu svoju epohu živeći sopstveni život, rekao je Pjer Berže u jednom od malobrojnih intervjua koje je dao medijima nakon smrti nespokojnog genija s kojim je proveo dugih pedest godina.

Fondacija Sen Loran-Berže i dva muzeja koji nose ime slavnog kreatora, jedan u Parizu u nekadašnjoj Modnoj kući Sen Loran, drugi u Marakešu u Plavoj kući okruženoj čuvenim vrtovima Mažorel, plod su upravo Beržeovog pregnuća da se delo jednog od najvećih kreatora 20. veka muzealizuje u najkompleksnijem smislu te reči. Sabirajući obimnu dokumentaciju o pola veka stvaralaštva Iv Sen Lorana, preduzetan, vrhunski menadžer sa izuzetnim kontaktima, Berže je poželeo da sačuva i delo i način života koji su vodili Iv Sen Loran i on. Bio je potpuno svestan da muzealizacija Sen Lorana i njegovog dela predstavlja apsolutno novinu, jer nijedan drugi poznati kreator nema sopstveni muzej.

Iv Sen Loran i Pjer Berže, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Iv nije voleo modu kao takvu, njega je fascinirao stil. S druge strane, ja sam do susreta s Ivom smatrao da moda nije umetnost i da se ona nikada ne može izjednačiti sa muzikom, slikarstvom ili književnošću. I, ne može, međutim iako moda nije umetnost, neophodan je umetnik da bi je stvarao. To me je navelo na ambicioznu zamisao da kombinujem Ivove kreacije sa našom umetničkom kolekcijom, a onda sam shvatio koliko bi to bio skup, preskup poduhvat, objasnio je Berže svoju odluku da Aukcionoj kući Kristi 2009. godine poveri prodaju preko 700 umetničkih predmeta koje su Iv i on kolekcionirali pola veka. Bio je to nezapamćeni skandal. I prijatelji i neprijatelji su napali Beržea da rasparčava Sen Loranovu imovinu budzašto. Berže nije ni trepnuo, jer je imao jasan cilj. Gotovo pola milijarde dolara zarađenih prodajom kolekcije Sen Loran-Berže uloženo je u Fond koji upravlja muzejima kako bi obezbedio njihovo funkcionisanje na duže staze.

Uradio sam sve što smo želeli. Sve o čemu smo se dogovarali, zapisao je Pjer Berže u epistolarnoj knjizi „Pisma Ivu“, pre nego što će poći da njegov pepeo raspe u ružičnjaku botaničke bašte Mažorel u Marakešu.

Snovi o Aziji

Iv Sen Loran, sa pedantno vezanim čvorom na kravati, bosonog u skupocenim cipelama boje pačjeg kljuna, pozira Helmutu Njutnu za kampanju „Opijum“. Gledam u spokojnog Budu iza njegovih leđa. Fotografija koja me uvodi u postavku Snovi o Aziji (L’Asie rêvée), prve privremene izložbe u Muzeju Iv Sen Loran u Parizu, snimljena je u Beržeovom i Sen Loranovom domu u ulici Babilon. Crno-bela ona zapravo gori nekom neopisivom unutrašnjom bojom naglašavajući simbolično, upravo svojom monohromnošću, posebno mesto kreatora u ovoj priči.

Iv Sen Loran – fotografija koju je snimio Helmut Njutn za kampanju parfema “Opijum” 1977. godine u Beržeovom i Sen Loranovom domu u ulici Babilon br. 55, Muzej Iv Sen Loran. Foto@ Tamara Ognjević

Tamna staklena vrata pokreće senzor i ja ulaskom u naročito klimatizovan prostor, u trenutku kada se oči naviknu na pažljivo elaboriranu rasvetu, postajem Ali Baba u času kad je shvatio u kakvoj se pećini zapravo nalazi! Reči izgledaju kao napor razbojnika da na svetlost dana iznese skupocene dragulje koji se, bez obzira na svu veštinu, lukavstvo i znanje, pretvaraju u kamenje. I ja ćutim, ne naprežući se čak ni da mislim kako bi se ono viđeno dalo opisati, jer je to naprosto nemoguće.

Sen Loranove kreacije inspirisane pekinškim Zabranjenim gradom (levo i desno) i pojas u obliku zlatnog zmaja sa rečnim biserima (u sredini), remek delo kineske primenjen umetnosti 18. veka. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Kina, Indija i Japan u Sen Loranovoj interpretaciji onoga što bi dobri etnolozi prepoznali kao inspiraciju kostimom, postaju jedna vrsta modne verzije drevnih putopisa o dalekim, zagonetnim, a bogatim i mističnim predelima. Kao kad Marko Polo u realnost srednjovekovne Kine utka sva ona izmaštana bića, biljke i predele kako bi privlačnost te zemlje iz snova učinio gotovo nepodnošljivom. Poigravanje skupocenim materijalima koji emituju nepatvoreni utisak da ih nije stvorila ljudska ruka, baršunastim krznima, draguljima vrtoglavog sjaja kao droga širi zenice posmatrača. Sedukcija postaje intenzivna kada pažljivim čitanjem pratećih legendi shvatim da tu ni najmanji detalj nije umetnut slučajno, da iza svakog boda, šava i kopče stoji pažljivo istraživanje, duga kontemplacija, strpljivo iščekivanje da se suma utisaka sponatno inicira u kreaciju, a zatim virtuozno materijalizuje.

Sen Loranov modni Istok doslovno emituje muziku! Zabavlja me činjenica da nijednog trenutka nemam potrebu da pružim ruku i dotaknem eksponate, što inače često činim, suprotno svim pravilima lepog ponašanja u muzejima i galerijama. U prvom trenutku me nedostatak tog poriva zbunjuje, ali posle nekog vremena shvatim da me Sen Loranove kreacije zapravo vizuelno miluju, puneći moje oči kao tanane kristalne čaše lagano, znalački. I moji prsti ostaju mirni. Oči mi govore o kakvoći onoga što gledam na način neuporedivo senzualniji od onog taktilnog.

Deo Sen Loranove kolekcije inspirisane Indijom. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Jednom priviknuta na duboki bljesak tekstila i aksesoara počinjem da zapažam genijalnost kroja, momenat koji je Sen Lorana uzdigao nad kreatorima njegovim savremenicima. Dobar modni dizajner je ustvari vajar tekstilom koji odlično razume odnos materijala i tela, a posebno materijala i pokreta. Njegove kreacije inspirisane tradicionalnim indijskim sarijem stvaraju utisak kretanja lutaka na kojima su izložene. Napravljeni od jednog maestralno modelovanog komada tkanine oni obavijaju telo kao druga koža. Lako mi je da pojmim apsolutnu udobnost koju pružaju iako ih nikada nisam probala, jer metafizički prisutan Sen Loran puni pažljivo moje oči njihovom kakvoćom i finim balansom energije utkane u njihovu formu.

Sen Loranov talisman

Manite se proizvoljne upotrebe reči zen! To je u najmanju ruku svetogrđe, oštro je potkačio Pjer Berže novinara Njujork Tajmsa u intervjuu koji je dao ovom američkom nedeljniku u proleće 2011. povodom premijere filma Luda ljubav (L’Amour Fou), koji govori o njegovoj i Sen Loranovoj emotivnoj vezi.

Sen Loranov talisman “Srce” iz 1979. Briljanti, rubini i biseri. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Talisman „Srce“ iz 1979, raskošna ogrlica od rubina, bisera i briljanata, ovaploćenje je Sen Loranovog ličnog zen stanja, njegove duboke povezanosti sa onim što je u suštini bio, sa onim što je osećao praveći haljine od papira za lutke svojih sestara na oranskoj obali Mediterana, u kući u kojoj je rođen 1. avgusta 1936, ili govoreći stidljivo majci da će njegovo ime jednom zlatom biti ispisano na Jelisejskim Poljima, a možda najiskonskije u času dok je, elektro šokovima ispranog mozga, ležeći u Val de Grasu rekao Beržeu – Pa ako za mene nema mesta kod Diora, to znači da mi moramo napraviti sopstvenu modnu kuću.

Berže objašnjava da je „Srce“ gotovo magijski predmet – svaki kamen prošao je kroz Ivove prste, primio njegovu enrgiju, upio njegove emocije, pre nego što je ugrađen u ogrlicu, koja se, suprotno pravilima visoke mode, o ekskluzivnosti često pojavljivala u različtim kolekcijama. Onaj mir, onaj fini spokoj koji je tako nedostajao Sen Loranu rastrzanom između stanja žestoke manije u trenucima dok je bio u blizini božanske vatre stvaranja, i teške depresije u časima kada se ta vatra odmicala od njega, a on nastojao da je stimuliše alkoholom i narkoticima, sve je to transponovano u „Srce“. Zato Berže nije dozvoljavao olako korišćenje pojma zen, kao što nije voleo rasprave o duši – znao je jetko da dobaci da ne veruje u dušu i da je on lično nema – a posebno je prezirao ljudi koji žamore dok neko drži govor. Naročito ako je taj neko on.

Telo u Parizu, duša u Marakešu

Dok se penjem iz prizemlja u kojem je izloženo dvadestak kreacija inspirisanih pekinškim Zabranjenim gradom, raskošnom odećom kineskog plemstva i floralnim motivima, koji su u najboljem maniru baroknih memento mori – podsetnika o prolaznosti, neumorno privlačili Sen Loranovu maštu kao vatra leptira, razmišljam o mom sopstvenom prokletstvu, o stalnoj potrebi da razumem procese kreacije, trenutak u kome je začeta, ono što je potaklo, način na koji je uporedo doživljavaju njen tvorac i ljudi vremena u kojem je nastala. I dok predamnom iskrsava srebrna skulptura maharadže na slonu, a biseri veličine prepeličijeg jajeta kuckaju u čelo od kaučuka figure dvojice dečaka obučenih u raskošne kaputiće boje ružinog pepela, moj periferni vid privlači mnogo intenzivnije svetlo koje dopire kroz velike prozore Sen Loranovog pariskog ateljea.

U Sen Loranovom ateljeu. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Jednostavan, beo nameštaj postojano se opire ideji kako bi morao da izgleda atelje polubožanskog mogula visoke mode. Ogromno zidno ogledalo stvara podjednako i osećaj veće dubine prostora, ali i utisak još jednog velikog prozora. U ovom prostoru, ne većem od 50-60 kvadratnih metara, u pojedinim trenucima, uoči velikih revija, znala je da se nađe omanja četa asistenata, krojačica, manekena. LCD ekran, umetnut u veliko ogledalo, neprekidno emituje upravo takve dokumentarne video zapise. Bez svog tog užurbanog sveta neki neobičan, razmerno uređen horor vakui vlada Sen Loranovim ateljeom. Sve je naoko organizovano, ali puno kao kutija šibica. Pedantno sređeni uzorci i crteži u velikim mapama, kutije pune svetlucavih dugmića, more brižljivo poređanih knjiga, nebrojene olovke i krede. Legendarne Sen Loranove naočare sa debelim okvirom ležerno spuštene na njegov radni sto stvaraju utisak da je on samo na trenutak izašao iz ateljea.

Indija kao Sen Loranova inspiracija, Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Tamara Ognjević

Ipak, prokletstvo ranijih saznanja pomalo kvari radost sugestivne inscenacije, jer u realnosti Iv Sen Loran je najmanje kreirao u ovom prostoru. Njegov duh je bio najživlji u Marakešu, u plavoj kući koju je u art deko stilu projektovao 1931. godine arhitekta Pol Sinoar za slikara Žaka Mažorela (1886-1962), koji je skrajnuto imanje na marokanskim dinama pretvorio u svoj stvaralački raj. Sagradio je kuću u boji koja će po njemu biti nazvana Mažorel plava i stvorio neopisiv, egzotičan vrt u kojem je obožavao da slika. Nažalost, u svoj toj ultramarinsko plavoj lepoti sred čudesne oaze, Mažorel je doživeo saobraćajnu nesreću zbog koje je morao nazad u Pariz u kome će 1962. preminuti. Kada 1980. Sen Loran i Berže kupe ovo imanje biće potrebna znatna ulaganja da se ono obnovi, a vrtovi ponovo ožive. Sen Loranova duša je tamo. Na mestu za koje sam kaže da ga je naučilo vrednosti i moći boje. Marakeš je bio mesto za stvaranje, a Pariz za pokazivanje. Još jedan fenomen gorepomenutih obala koje valja premostiti.

Najglamuroznija pobuna duha

Inspiracija kod Sen Loran nija bila „instant“ proizvod, ona famozna „iskra“ za koju zamišljamo da verno prati darovite ljude. Nekada, kao kada je reč o Japanu, bilo je potrebno da prođu decenije pre nego što se jednom upijeni utisci pretvore u onaj tako važan narativ, u priču koju stvaralac želi da ispriča sredstvima svoje umetnosti. Koliko je to u Sen Loranovom slučaju bio kompleksan proces možda najbolje pokazuje dokumentarna građa o nastanaku parfema „Opijum“, koja je izložena u okviru prve privremene izložbe u Muzeju Iv Sen Loran.

Nastajanje “Opijuma”. Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@ Muzej Iv Sen Loran,Tamara Ognjević

Sen Loran, pripoveda Berže u video zapisu o nastanku „Opijuma“ – najtraženijeg i najprodavanijeg parfema pored čuvenog „Šanela 5“, nije mogao da razvije kreaciju pre nego što za nju stvori ime. Ime je u Sen Loranovom slučaju onaj omen, ona tačka inicijacije iz koje nastaje tkanje svake njegove tvorevine. Iako su ga rokovi pritiskali, jer je za kolekciju inspirisanu Kinom trebalo oblikovati odgovarajući miris, on je satima ćutao, čitao, pisao, skicirao i pušio. Uzaludni su bili vapaji čitavog jednog kreativnog tima da kaže šta je to što želi. Znao je samo da miris mora biti opojan, taman i senzualan, ali nije dozvoljavao da njegovom nosu prinesu nijedan od desetine pripremljenih uzoraka nastalih pažljivim kombinovanjem mirisnih esencija. Reč omamljujući mu se sve češće vraćala, a onda je naišao na japanski inro-finu drvenu kutiju, koja se najčešće nosila oko pojasa, budući da tradicionalna japanska odeća nema džepove. Samuraji su je koristili za neophodne lekove, a visokodostojnici da u njoj nose pečate. Kao objekat je neprekidno usvaršavana najfinijom zanatskom obradom, lakiranjem, intarzijama, duborezom …. Genijalni um je konačno „kliknuo“ i pojavio se pojam-opijum. Lek, droga, omamljivač, izazivač snova i halucinacija. Tako je japanska „intervencija“ pomogla u procesu kreiranja mirisa za kolekciju inspirisanu Kinom, a manekenka Džeri Hol odmenila Iv Sen Lorana ispred nasmejanog Bude, među raskošnim jastucima, u ulici Babilon broj 55.

Iv Sen Loran okružen manekenkama u haljinama iz kineske kolekcije na “Opijum” partiju 1978. godine u Njujorku. Foto@Muzej Iv Sen Loran, Pariz

Iako su kampanje za sve Sen Loranove parfeme uvek sadržale izvesnu dozu provokacije, ona za „Opijum“ se pretvorila u skandal koji je naročito zatresao puritansku Ameriku, Australiju i Kinu. Na kreatora poznatog po izletima u svet narkotika sručila se lavina. Prozvan je da poziva najširu publiku da uživa opijate, da promoviše nastranosti. Sen Loran, taj u suštini stidljiv čovek koji je znao da dobije napade panike u sitaucijama kada treba da se sretne s velikim brojem ljudi, glasno je izgovorio da onim što radi, a posebno imenom i kvalitetom svog novog parfema, želi da stvori samo jedan oblik zavisnosti – zavisnost od stila Iv Sen Loran. Reči je pretočio u ekstravagantnu „Opijum“ žurku održanu 1978. godine u Njujorškoj luci na piratskom brodu „Peking“. Okupio je 800 svetski poznatih ličnosti i naručio 2000 orhideja sa Havaja. Ludovalo se do sitnih sati, a da bi društvo završilo na afterpartiju u čuvenom Studiju 54. Endi Vorhol, inače blizak Sen Loranov i Beržeov prijatelj, zapisao je u svom dnevniku da nikada sebi neće oprostiti što ga je posao u Los Anđelesu omeo da prisustvuje najglamuroznijoj pobuni duha svoje epohe. „Opijum“ je samo u prvoj godini prodaje privredio Kući Sen Loran 30 miliona dolara!

U Sen Loranovom „krevetu“

Zamnom su se bešumno zatvorila vrata od tamnog stakla. U trenu je utihnulo meko blagoglaljanje mlade kustoskinje, koja je vodila grupu studenata mode. Čudesno je kako gotovo svi romanski jezici imaju tu finu, zavodljivu vibraciju kada se na njima govori polušapatom. Muzejska radnja je bila zatrpana knjigama. Ni najmanji suvenir na tragu kreatorove estetike, nijedna bočica „Opijuma“. Makar onaj minijaturni tester kakvim se razbacuju bolje parfimerije. Ostala sam uskraćena za miris. Ili je bar tako izgledalo u prvom trenutku. Sve do ulaska u Aveniju Montenj, nekih pedesetak metara dalje, dok su tirkiz i ledeno ružičasta na krovovima najavljivale noć u dolasku. Onu svetlu, lazurnu parisku noć protkanu električnom polucijom i vlagom sa Sene. Urbani džin se spremao na počinak sa upaljenim svetlom.

I onda sam shvatila da mi je i „Opijum“ serviran neortodoksnom metodom finog kapanja u oči. Predimenzionirane antičke biste sa likom Hadrijanovog ljubavnika Antinoja kod „Maks Mare“ izrađene u lošoj imitaciji mermera, „Gučijev“ psihodelični izlog ispunjen “babama i žabama”, luksuzni hotel Atena Plaza prekriven jeftinim žutim sijalicama i ogromna, groteskna jelka prilepljena na susretu dve fasade Kuće Dior!

Nije nikakvo čudo što se Iv Sen Loran najbolje osećao u svom krevetu!

Iv Sen Loran u svojoj spavaćoj sobi u ulici Babilon 55 u Parizu 1974. Foto@Reginald Gray za Condé Nast

Duboko svestan da je svako pojavljivanje u javnosti, svaka izjava zapravo marketing, retko je stajao pred kamere. Onda kada je to činio voleo je da pomalo provocira. Njegov eterični, androgini izgled, tihi glas i neprekidno oblizivanje usana davali su svemu što je govorio izvesni erotizam. Kada u dokumentarcu Luda ljubav odgovara na seriju pitanja tipa „šta biste najviše voleli da imate, čega se plašite, šta vas čini srećnim …“, u jednom momentu uz gotovo detinjski stidljiv osmeh kaže da ga čini najsrećnijim pun krevet. I dok erotska aluzija još lebdi u vazduhu već na sledeće pitanje kako bi voleo da umre odgovara – u punom krevetu. Pažljivom slušaocu, bez obzira na kikot koji se čuje iz pozadine, ne promiče jedna fina nijansa – Iv Sen Loranov krevet je zapravo utočište, onaj brod koji često kao metaforu koriste ljudi koji se ne osećaju udobno ploveći nepredvidljivom rekom stvarnosti. Bežanje u krevet i san svojstveno je ljudima sklonim depresiji. Introvertnim, osetljivim osobama, koje često krasi izuzetna mašta. U takav „krevet“ se obično nosi samo ono što prepoznajemo kao svoje, što nas čini srećnim, što nam stvara osećaj spokoja i sigurnosti. Daleko od opasnih talasa i razuzdane gomile.

Efekat „Opijum“

On nikada nije znao koliko zarađuje, koliko ima. To ga nije interesovalo, rećiće Berže. Ono što je Sen Loran stvorio u svojoj pola veka dugoj kreativnoj produkciji nedvosmisleno potvrđuje Beržeove reči. Mogao je sebi da dozvoli ovakav luksuz, jer mu je sudbina poslala Beržea, bez kojeg bi sagoreo u strelovitom letu ka varljivom suncu svetske slave. Preduzetnog Beržea, talentovanog menadžera, lojalnog do neshvatljivosti – čoveka kojeg su savremenici s punim pravoma nazivali „Sen Loranova sila iz senke“. Zahvaljujući Beržeu Sen Loran nije bio opterećen razmišljanjem da li će njegove kreacije praviti veliki novac, što ga je sačuvalo od povlađivanja ukusu potencijalnih kupaca.

Iv Sen Loran na jednoj od fotografija Žanlup Siefa za kampanju parfema “Riv Goš” (Rive Gauche) 1071. (levo) i ikonična crna haljina sa aplikacijom maka, koju je Sen Loranova prijateljica, saradnica i muza, Lulu de la Falez, nosila na “Opijum” žurci u Njujorku 1978. (desno). Muzej Iv Sen Loran, Pariz. Foto@Tamara Ognjević

Smoking pretočen u žensko odelo, safari jakna, visoke čizme preko kolena, trapezoidna haljina, sofisticirani balans između dobrog, mirnog kroja i originalnog detalja najčešće u obliku egzotičnog komada nakita, gotovo nadrealno osećanje za materijal i umeće da se umetničko delo pretoči u modu bez preigravanja… Sen Loran je tačno znao gde treba stati, intuitivno je osećao finu granicu između stila i preterivanja, rafiniranog i neukusa. Nešto što često izmiče njegovom velikom, večnom rivalu Karlu Lagerfeldu.

Hodajući prema Konkordu na kojem se okupljaju „žuti prsluci“ u predvečerje još jedne francuske revolucije gotovo fizički osećam efekat „Opijum“. Sen Loran je visoko podigao moj sopstveni prag osetljivosti kao što je to pre više godina u galeriji Ufici u Firenci učinio Leonardo svojom nedovršenom slikom Poklonjenje mudraca. Iz Uficija sam izašla ne pogledavši stalnu postavku do kraja. Sve je posle tog pokreta glave Leonardove Bogorodice delovalo u najmanju ruku trivijalno. Nakon Sen Loranovog sarija i inra sve izgleda senzacionalistički preigrano, sačinjeno da emituje utisak skupe statusne drangulije koja svog imaoca predstavlja kao imućnog, ne i kao osobu od stila.

Biram manje osvetljene ulice. Bez izloga i ljudi. Želim da efekat „Opijum“ traje još malo. U mom uhu pevuši Bodler: Stižeš li s nebesa il’ iz večnih tama, Lepoto?

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018

 

post

Seminar “Muzej i komunikacija”: Muzejska Srbija u malom!

Proteklog vikenda smo imali zadovoljstvo da sa Istorijskim muzejom Srbije realizujemo seminar “Muzeji i komunikacija: Znanja, veštine i alati” u centralnoj muzejskoj zgradi na Trgu Nikole Pašića. Pozivu da uzmu učešće u seminaru doslovno su se odazvale kolege muzealci i predstavnici ustanova kulture iz cele zemlje! Tako je Istorijski muzej Srbije tokom 7. i 8. decembra postao mesto razmene mišljenja i ideja vanredno energične ekipe pristigle iz Beograda, Novog Sada, Vrbasa, Prokuplja, Raške, Kragujevca, Kraljeva, Vršca, Trstenika, Kruševca, Požarevca, Tršića, Sremske Mitrovice, Pančeva, Negotina… Bila je to prava eksplozija pozitivne energije, onaj trenutak u kome se pojavljuju svi potencijali muzeja i kulture u celini!

Osmeh koji govori hiljadu reči: Učesnici seminara “Muzej i komunikacija” nakon dodele sertifikata u Istorijskom muzeju Srbije u Beogradu. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Pilot seminar “Muzej i komunikacija” je prvi put lansiran 2015. godine u saradnji Artis centra i Nacionalnog komiteta Međunarodnog saveta muzeja (ICOM Srbija) u Novom Sadu kada su muzejski partneri bili Galerija Matice srpske i Spomen-zbirka Pavla Beljanskog, a medijski partner Color Press grupa. Potrebu za održavanjem jednog ovakvog, edukativnog programa, ICOM Srbija je prepoznao i ovog puta, pružajući mu podršku. Realizaciju programa je omogućilo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije pokazujući na taj način da razume tendencije nove muzeologije, a posebno da prati globalne procese u kojima se neminovno redefiniše i uloga muzeja – od čuvara kulturnog nasleđa do lidera unutar društvene zajednice.

Seminar je počeo stručnim tumačenjem izložbe Istorijskog muzeja Srbije “Kraj Velikog rata 1917-1918”, koji su upriličili dr Dušica Bojić, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, i njen tim.

Dr Dušica Bojić, muzejska savetnica, direktorka Istorijskog muzeja Srbije, provela je sa svojim saradnicima učesnike seminara kroz izložbu “Kraj Velikog rata 1917-1918.” Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Nedavno otvorena, kompleksna izložba “Kraj Velikog rata 1917-1918”, poslednji segment velikog izlagačkog poduhvata, kojim je Istorijski muzej Srbije obeležio jedan vek od Prvog svetskog rata, bila je i najveći komunikacijski izazov za učesnike seminara, koji su u radioničarskom delu dobili zadatak da kreiraju sopstvene prateće programe za ovu izložbu čije se trajanje planira do kraja 2019.

Kompleksna, multimedijalna izložba “Kraj Velikog rata 1917-1918.” kao veliki izazov za učesnike seminara “Muzej i komunikacija”. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Dr Dušica Bojić, kao jedan od autora ove izložbe, predočila je kolegama s kakvim se sve izazovima suočio Istorijski muzej Srbije u procesu realizacije izložbene postavke, skrenula pažnju na činjenicu šta je sve u međuvremenu urađeno u boljoj promociji programa muzeja, koji nažalost još uvek nema svoju sopstvenu zgradu što ga ozbiljno ometa u mogućnosti realizacije stalne postavke koju publika očekuje od jedne muzejske ustanove složenog tipa.

Poželeli smo da se sa dr Dušicom Bojić, direktorkom IMS-a, simbolično slikamo ispod Trijumfalnog luka kojim se završava izložbena postavka “Kraj Velikog rata 1917-1918.” Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Seminar je ovog puta imao tri radna bloka – 1) prezentaciju dobrih komunikacijskih praksi i strategija, kao i uvid u moderne muzejske trendove; 2) praktične radionice i 3) okrugli sto u čijem fokusu je bio muzejski teatar kao naročit “instrument” komuniciranja nasleđa, ali i veće interakcije s publikom.

Dr Snežana Mišić, programski direktor Galerije Matice srpske, govori o komunikacijskoj strategije ove ugledne ustanove, nesumnjivog lidera na muzejskoj sceni Srbije. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Polaznici seminara su tako imali priliku da prvog dana čuju iskustva Galerije Matice srpske i Muzeja naivne i marginalne umetnosti kada je reč o mogućim oblicima muzejske komunikacije. Dr Snežana Mišić, muzejska savetnica, programski direktor Galerije Matice srpske, prezentirala je studiju slučaja “Galerija Matice srpske: Jedan mogući model komunikacijske strategije”, dok je msr Nina Krstić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, govorila o produkciji sopstvenog muzejskog glasila u okviru studije slučaja “Muzejski časopis: kako, zašto i za koga?”.

Msr Nina Krstić, direktorka Muzeja naivne i marginalne umetnosti u Jagodini, iznela je iskustva ovog muzeja, dobitnika ICOM-ove nagrade za ustanovu 2017. kada je reč o međunarodnoj saradnji, kada je reč o publikovanju sopstvenog časopisa. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Svojim predavanjem pod naslovom “Muzejske performanse i muzejski performansi: od javnosti do kostvaraoca” dr Nikola Krstović, docent na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, ukazao je na važne tendencije nove muzeologije kada je reč o komuniciranju podjednako i muzejskih zbirki, izložbi i programa, koliko i ideja na temelju kojih muzej oblikuje poruke koje želi da pošalje javnosti. Veliko iskustvo dr Krstovića kada je reč o neposrednoj opservaciji muzejskih praksi u svetu, ali i atraktivan način izlaganja bili su posebno stimulativni za učesnike seminara što će se jasno videti sledećeg dana kada oni sami prionu da kreiraju prateće programe izložbe “Kraj Velikog rata 1917-1918.”.

Dr Nikola Krstović, docent na Seminaru za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, o muzejskim performansama i performansima – izuzetno inspirativno predavanje. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Predavanje dr Nikole Krstovića bilo je i svojevrsna “kopča” ka Okruglom stolu “I ja volim pozorište”, koji je u dijalogu o muzejskom teatru okupio: mr Elianu Gavrilović (Muzej Vuka i Dositeja/Narodni muzej u Beogradu), msr Dragana Kiurskog (Narodni muzej Kikinda), Branku Conić (Dom Jevrema Grujića), dr Nikolu Krstovića (Seminar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu), dr Dušicu Bojić i msr Nenada Beljinca (Istorijski muzej Srbije), te msr Tamaru Ognjević (Artis centar) u svojstvu moderatora. 

Okrugli sto o muzejskom teatru “I ja volim pozorište!” – Sleva na desno: Branka Conić (Dom Jevrema Grujića), msr Nenad Beljinac (Istorijski muzej Srbije), msr Tamara Ognjević (Artis centar), dr Nikola Krstović (Seminar za muzeologiju i heritologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu), mr Eliana Gavrilović (Muzej Vuka i Dositeja/Narodni muzej u Beogradu), msr Dragan Kiurski (Narodni muzej Kikinda). Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Kako su muzeji u Srbiji praktično lideri u regionu kada je reč o korišćenju muzejskog pozorišta u interpretacijsko-komunikacijske svrhe, bilo je izuzetno zanimljivo čuti iskustva o kojima su govorili učesnici okruglog stola, dolazeći iz ustanova koje već praktikuju različite forme muzejskog pozorišta. Ništa manje nije bila zanimljiva diskusija koja je usledila sa učesnicima seminara, a Artis centar se potrudio da u saradnji sa VR Photo Timom, našim medijskim partnerom, omogući publici da preko društvenih mreža isprati seminar putem živog uključivanja, odnosno odloženog gledanja. Otuda smo u prilici da umesto prevelikih komentar i ovde pustimo link ka video zapisu okruglog stola održanog u Istorijskom muzeju Srbije u petak 7. decembra u popodnevnim časovima.

Slået op af Galerije i Muzeji i Fredag den 7. december 2018

Drugi dan seminara “Muzej i komunikacija” imao je radioničarski karakter kojem su prethodila uvodna izlaganja dugogodišnjeg novinskog urednika i novinara Ljubomira Toškovića (Artis centar) na temu “Kako se “rukuje” medijima”, i msr Tamare Ognjević, direktorke Artis centra, “Muzej i PR: Od projekta do javnosti-ključni koraci u oblikovanju medijske kampanje”.

Ljubomir Tošković, dugogodišnji novinski urednik i novinar, govorio je o tome kako funkcionišu mediji i objasnio na koji način medijsku pažnju mogu da privuku i održe sadržaji iz kulture. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Polaznici seminara su bili u prilici da od Ljubomira Toškovića čuju kako mediji funkcionišu, zašto su i novinari – samo ljudi, kako trenutno izgleda medijska scena Srbije, zbog čega ne treba odustajati od objava čak i u glasilima koja ne deluju preterano zainteresovana za kulturu, na koji način se plasiraju informacije, a kako održava pažnja medija.

O tome kako kreirati PR nekog muzejskog programa-projekta, govorila je msr Tamara Ognjević, direktorka Artis centra, iskusan PR u oblasti umetnosti i kulturnog nasleđa. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Tamara Ognjević je svojim izlaganjem o najvažnijim koracima PR kampanje praktično uvela učesnike seminara u njihov projektni zadatak – oblikovanje pratećih sadržaja za izložbu “Kraj Velikog rata 1917-1918.” I upravo ovaj deo seminara “Muzej i komunikacija” predstavlja onaj najzanimljiviji sadržaj, plod intenzivne dvodnevne komunikacije. Zasnovan na ideji timskog rada, jer su učesnici podeljeni u pet timova, ali i na svojevrsnom žrebu koji je odlučivao ko će se u kom timu naći, te na treningu javnog nastupa koji su zabeležile kamere našeg medijskog partnera VR Photo tima, ovaj deo seminara je najdirektnije pokazao koliko kreativnosti, energije, ali i slobode imaju muzejski profesionalci Srbije. Rezultati su bili iznad svih očekivanja, a improvizovana konferencija za štampu i kritička razmena mišljenja i utisaka više nego interesantni.

Timovi formirani žrebom u okviru radionica, a pokazalo se kao da su jedni za druge stvoreni. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Uskoro ćemo biti u prilici da vam u video formatu prikažemo ovaj deo seminara, a da bi se stekla jasna slika koliko je zahtevan zadatak stavljen pred muzealce i kuturne radnike, dovoljno je reći da su imali samo sat i po vremena da svoje ideje uobliče, snime odgovarajući prilog u okviru predmetne izložbe (ne duži od 3 minuta! – naime pričali smo o nespornom poremećaju pažnje savremene publike iscrpno, te zašto je važno da saopštenja ne budu preduga, a video i audio najave beskonačne), te da pripreme obrazloženje za ono što su uradili, odnosno saopštenje za medije za program koji su kreirali.

Nimalo lak zadatak – oblikovati prateći program, izabrati lokaciju za snimanje unutar izložbe, osmisliti odgovarajući medijski nastup … ukratko-komunicirati kako na spolja tako još više međusobno. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Bilo je beskrajno zanimljivo, a Istorijski muzej Srbije je dobio nekoliko izvanrednih sugestija o mogućim pratećim programima izložbe koja ima težak zadatak da animira publiku čitave godine!

Oficijelni deo seminara “Muzej i komunikacija” završen je dodelom sertifikata. Sleva na desno: Tamara Ognjević, Ivica Trajković, direktor Muzeja Krajine u Negotinu, i dr Dušica Bojić.  Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Oficijelni deo seminara je završen podelom sertifikata i malim koktelom na kojem je poslužen čuveni “Zmajeviti”, prokupac koji kreira Artisov stalni partner i pokrovitelj Vinarija “Despotika”, u kombinaciji sa kuglicama od crne čokolade i višnje, malom remek delu naše saradnice Dragane Vasić iz Kruševca. Za sve vreme trajanja seminara uživali smo u kafama i grickalicama koje nam je darovao “Soko Štark”, dok je fantastični ketering omogućio pančevački “Poco Loco”.

Seminar je završen koktelom koji je omogućio Artisov dugogodišnji partner i pokrovitelj – Vinarija “Despotika”, koja i sama poseduje muzej vina u prostoru moderno oblikovane vinarije u Vlaškom Dolu nadomak Smedereva. Uz “Despotikin” prokupac “Zmajeviti”, inspirisan likom despota Stefana Lazarevića, poslužene su kuglice od crne čokolade i višanja Artisove stalne saradnice Dragane Vasić iz Kruševca. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Posebnu poslasticu nam je za kraj priredio naš novi muzejski partner “Dom Jevrema Grujića”, gde je za učesnike seminara “Muzej i komunikacija” upriličeno ekskluzivno vođenje kroz trenutnu izložbu o Mileni Pavlović Barili – “Čarobna Milena” uz obaveznu degustaciju Torte kraljice Natalije, prema originalnom receptu kreiranom u drugoj polovini 19. veka kad je Natalija Obrenović bila čest gost u Domu Jevrema Grujića.

Branka Conić nam je za kraj seminara upriličila ekskluzivnu posetu Domu Jevrema Grujića uz sjajno vođenje kroz izložbu o Mileni Pavlović Barili i Tortu kraljice Natalije. Foto: Vuk Nenezić, VR Photo Team

Od srca se zahvaljujemo svim našim partnerima, saradnicima i pokroviteljima na ovom projektu! A, pre svega sjajnoj ekipi učesnika – njih 26, koji su bili deo Artisove muzejske čarolije.

Više o našim partnerima- pokroviteljima možete videti na linkovima u prilogu. Najtoplija preporuka!

ViINARIJA DESPOTIKA

 

 

SOKO ŠTARK

© Artis Center 2018

post

Kolumna: 6. septembar – dan neobičnih “znamenja”

Veliko interesovanje publike za izložbu “Maison Barilli” u Spomen-zbirci Pavla Beljanskog. Foto: SZPB

Neobičan dan je bio taj četvrtak 6. septembar. Astrolozi bi možda imali “odgovarajuće” objašnjenje. Neka retrogradna planeta u konjukciji s nečim? Ipak, određeni društveni procesi već dugo traju, a u prirodi svih stvari je da imaju protivtežu. Bez obzira na zvezde i planete nad nama. Duboko verujem da kosmos na taj način “niveliše” i uspešno “balansira” sve aktivnosti unutar jednog kompleksnog sistema koji se krije iza njegovog imena. U tom “nivelisanju”, s jedne strane, imali smo opštu medijsku halabuku i sledstvene reakcije (mahom na društvenim mrežama) povodom lansiranja “vivo eksperimenta” Mitrovićeve “ružičaste laboratorije” u njegovom ličnom Potemkinovom selu u Šimanovcima, a s druge, talas muzejskih događaja koji je okupio gotovo fantastično brojnu publiku. Pogotovu kada se ima u vidu da muzeji u Srbiji ne dobijaju onaj medijski prostor kojim dominiraju u najmanju ruku sumnjivi sadržaji. Što je u dobroj meri i njihova sopstvena greška, ali o tome opširnije u nastavku teksta.

Brajan Feri u Narodnom muzeju u Beogradu u četvrtak 6. septembra. Foto: NMBgd

Kako god, u času kad su merači gledanosti skakali do neba na otvaranju “Zadruge 2”, a nevoljna Happy TV bila spremna da organizuje direktan prenos “kidnapovanja” jednog od učesnika ništa manje besmislenih “Parova”, još jedne ne tako egzotične “biljke” u hibridnoj bašti ovdašnjih rialitija, ne bi li otela dve sekunde gledanosti konkurentskom Pinku, na Trgu galerija u Novom Sadu se tražila karta više za “Maison Barilli” i “Odgovorno u kulturi”, a Narodnim muzejom u Beogradu je šetala svetska rok zvezda Brajan Feri. Kažu, požurio je da ostavi prtljag, i praktično pravo s aerodroma pohitao u najveću muzejsku ustanovu u zemlji. Iako kamere nisu tako pedantno pokrivale ove događaje koji su se praktično odvijali u isto vreme kada i slavodobitno otvaranje famozne “protorenesansne” “Zadruge”, jasno nam je da u ovoj zemlji postoji itekakav odgovor na problem prizemnih sadržaja u koje tabloidizirani, populistički mediji uteruju “život” vaskolikom galamom, kao onomad doktor Frankenštajn u svoju “tvorevinu”.
Šta je u ovoj priči možda najzanimljivije?
Muzeji nemaju potrebu da izmišljaju, niti da “krpe” nespojivo i stvaraju nezamislivo, jer raspolažu sadržajima koji su po sebi, a interpretirani i prezentirani u skladu sa standardima moderne muzeologije, toliko zanimljivi za najšru publiku da sa tim zaista ne može da se takmiči nijedan medijski mogul ili neki ambiciozni političar. Prema pokazateljima sveobuhvatne studije koju su holandski stručnjaci sproveli prošle godine nijedna velika multinacionalna kompanija na planeti ne uživa ugled muzeja, niti ima njegovu edukativnu i potencijalno lidersku moć. Tendenciju da se ta moć usmeri na pravi način, a sa polazišta unapređenja društva, prepoznao je i Međunarodni savet muzeja tražeći od svih članova ove najveće zaštitarske asocijacije na svetu da razmotri novu definiciju uloge muzeja. Događaji od 6. septembra kod nas nam jasno pokazuju da naši muzeji takođe imaju tu vrstu moći, čak i kada nisu “ispraćeni” posredstvom medija onako i onoliko koliko bi to bilo i moguće i primereno.

Galerija Matice srpske 6. septembra i “Odgovorno u kulturi: 100 odabranih dela iz umetničke kolekcije Vojvođanske banke”. Foto: GMS

Ako 6. septembar 2018. u Srbiji posmatramo kao svojevrsni kulturni omen, neku vrstu metaforične poruke iz komunikacijske džungle u kojoj se čini “da su divlji isterali pitome”, jasno je da muzeji naše zemlje u svojim rukama drže autentični “ključ” čijim se “okretanjem” lako prelazi u dimenziju trajnih kulturnih vrednosti. Ono što ih sprečava da taj razmerno jednostavan potez naprave jeste njihova sopstvena inertnost (čast blistavim izuzecima!). Naime, razmera te inertnosti se da lako “izmeriti”. Ako u moj inbox na muzejskoj mreži svakog dana stigne na destine mejlova o izložbama, predavanjima, različitim programima koje organizuju muzeji u Srbiji (kakvih tu fantastičnih sadržaja ima!!!), a uporedo dobar deo istih tih muzeja nema naloge na društvenim mrežama, koji su besplatni, zadovolji se da tu i tamo obavesti medije o tome što radi, nema bazu podataka svojih posetilaca kojima bi direktno uputili poziv (ljudi se strašno lepo osećaju kada na njihovo ime stigne mejl iz muzeja!), često se ne sete ili se sete u poslednjem trenutku da obaveste kolege i poslovne partnere o otvaranjima i programima koje planiraju ….Šta hoću da kažem? Nedovoljna vidljivost muzeja u medijima je pre svega propust muzeja!
Za mene lično 6. septembar 2018. je dan koji ću pamtiti. Žao mi je što sistemi za praćenje gledanosti televizijskih programa nemaju opciju da pokažu koliko je dugo trajala višemilionska “zainteresovanost” nacije za kojekakve “zadruge”, kao što mi je žao što makar na godišnjem nivou nemamo izveštaj koliko je posetilaca videlo pojedine muzejske programe. Istovremeno, kao nepopravljivi optimista i strastveni muzealac, verujem da kolege iz Galerije Matice srpske i Spomen-zbirke Pavla Beljanskog (i ne samo oni!) nisu “izuzeci”, već vesnici jednog talas promena na polju muzejske komunikacije i liderstva u kulturi, koja će kao “virus” dobre prakse zahvatiti i ostale muzejske ustanove u zemlji. Konačno, kultura je na njihovoj strani. Ne moraju ništa da izmišljaju, jer barataju proverenim vrednostima. Publika, balgovremeno obaveštena, to odlično prepoznaje!
Tamara Ognjević,
istoričarka umetnosti i pisac
©Artis Center 2018