post

Artisove umetničke priče: “Đura Jakšić između mita i stvarnosti” i tajne Petrovaradina

Subota, 20. april – jednodnevni izlet, stručno vođenje, degustacija

Novi Sad i Petrovaradin

Galerija Matice srpske i Muzej grada Novog Sada

Prijave do popunjenja mesta!

U ciklusu “Artisove umetničke priče” u subotu 20. aprila putujemo u Novi Sad i Petrovaradin. Naša tema je ovog puta zanimljiva kombinacija romantizma i baroka! A, kako naše umetničke priče pre svega podrazumevaju posetu važnoj, aktuelnoj izložbi put nas prvo vodi u Galeriju Matice srpske, na nedavno otvorenu izložbu “Đura Jakšić – između mita i stvarnosti”, autorke dr Snežane Mišić, muzejske savetnice, istoričarke umetnosti,  koja će biti i naš specijalni vodič-tumač kroz ovu jedinstvenu postavku.

Izložba predstavlja preko 40 umetničkih dela Đure Jakšića iz više kolekcija – Galerije Matice srpske, Narodnog muzeja u Beogradu, Muzeja Jugoslavije, Muzeja grada Beograda, Narodnog muzeja u Zrenjaninu, Narodnog muzeja u Kragujevcu, Narodnog muzeja Crne Gore na Cetinju, Skupštine grada Beograda, manastira Grgetega i Vraćevšnice, Srpske pravoslavne crkvene opštine Srpska Crnja, kao i iz privatnog vlasništva. Sveobuhvatnim pregledom, akcentovane su tri glavne tematske celine slikarevog opusa: portretno, religiozno i istorijsko slikarstvo, uz priču o životnom putu Đure Jakšića, njegovom umetničkom i idejnom formiranju.

Djura Jakšić i njegovo slikarsko i spisateljsko delo na jednom mestu – Galerija Matice srpske

Slikarski opus upotpunjen je delima Jakšićevog književnog rada i određenom arhivskom građom: pismima, fotografijama i rukopisima iz fondova Matice srpske, Muzeja grada Beograda i Biblioteke Matice srpske.

Među izloženim delima je i jedna do sada javnosti nepoznata slika iz privatnog vlasništva, koja čini novinu u poznavanju likovnog stvaralaštva ovog umetnika.

Petrovaradinska tvrđava – Gibraltar na Dunavu krije kilometre laguma sa jednom od najfascinantnijih fortifikacija pod zemljom. Foto@Dragan Bosnić za “Blago Srbije”

Iz Galerije Matice srpske idemo put baroknog Petrovaradina, nastajalog u 18. veku, gde će nas sa graditeljskim nasleđem ove pitoreskne varoši, ali i tajnim lagumima, ključnim delom Petrovaradinske tvrđave i njene stratifikacije, upoznati stručnjaci Muzeja grada Novog Sada.

Petrovaradinsko podgrađe obnovljeno u okviru projekta Novi Sad Evropska prestonica kulture 2021. predstavlja jedinstvenu baroknu celinu nastajalu tokom 18. vek.

Kako je u okviru priprema Novog Sada za Evropsku kulturnu prestonicu 2021. godine barokno podgrađe Petrovaradina obnovljeno, biće ovo jedinstvena prilika da deo ove varoši vidimo u punom sjaju, ali i da se upoznamo sa načinom života Petrovaradinaca u epohi kada je ovim područjem upravljala Austrija.

Poslastastičarnica “Vremeplov” u Novom Sadu, Artisov dugogodišnji partner, specijalista za istorijske poslatice. Foto@Artis Center

Za kraj smo sačuvali i jedno slatko iznenađenje, jer Artisovi studijski izleti ne mogu bez gastronomske dimenzije kao naročite oblasti nematerijalnog kulturnog nasleđa!

Cena programa: 2. 400, 00 RSD

Cena programa obuhvata: prevoz na relaciji Beograd-Novi Sad-Beograd, ulaznice za sve muzeje i lokalitete prema programu, degustaciju u Poslastičarnici “Vremeplov” u Novom Sadu, stručno vođenje celog programa od strane MA istoričara umetnosti i licenciranog vodiča, stručna tumačenja muzejskih postavki od strane kustosa zaposlenih u ovim ustanovama, organizaciju programa.

Cena programa ne obuhvata: Individualne troškove putnika i druge aktivnosti koje nisu opisane u programu.

Vasina torta u Poslatičarnici “Vremeplov” u Novom Sadu. Foto@Artis Center

Ukoliko ste zainteresovani za ovaj program neophodno je da se prijavite telefonom – 065 864 38 00, ili mejlom – office@artiscenter.com kako biste napravili rezervaciju. Nakon toga, a da biste i definitivno potvrdili svoje mesto, treba uplatiti kotizaciju od 2. 400,00 RSD na naš račun 160-329500-06 kod Banke Intese AD.

U rubrici Primalac pišete: Artis, Braće Jerkovića 145, Beograd; U rubrici Svrha uplate: Studijski program

Okupljanje grupe u 8:20 časova kod Crkve Svetog Marka na Tašmajdanu (autobuski terminal Air Serbia). Povratak najkasnije do 20 časa istog dana.

©Artis Center 2019

post

Duh malih stvari: Umetnička radionica za kraj izložbe

Izložba cteža Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, nastala u saradnji Narodnog muzeja Kruševca i Artis centra, okončana je 30. juna nesvakidašnjom umetničkom radionicom u Kući Simića u Kruševcu u kojoj je učešće uzelo petnaest žena različitih godina, porekla i estetskog shvatanja. Radionica je bila i poslednji korak Artisovog senzorijuma, inspirisanog projektom muzeja Tejt Britanija u Londonu, koji je 2015. godine pokušao da publici putem podražaj svih čula primakne neka od najčuvenijih dela iz svojih kolekcija. Praktično, posle Londona, Kruševljani su prvi okušali draži senzorijuma, kao jedinstvenog postupka u novoj muzeologiji, koji pored čula vida, odnosno neposredne percepcije izložbene postavke, uključuje i čulo sluha, ukusa, mirisa i dodira, a sve utemeljeno na sadržajima koji direkto korespondiraju sa narativom izložbe.

Umetničkom radionicom u Kući Simića (Narodni muzej Kruševac) završena izložba “Duh malih stvari” Jelisavete Karađorđević 30. juna. Kneginja Jelisaveta je lično vodila radionicu i uživala u saradnji sa Kruševljankama. Foto: Tamara Ognjević, Zorana Drašković

Zahvaljujući izuzetnom razumevanju kruševačkih kolega, predvođenih direktorom ovog velikog muzeja, istoričarom Goranom Vasićem, te kustosima Kuće Simića, koja radi u sklopu Narodnog muzeja Kruševac, uspeli smo da realizujemo kompletan senzorijum i ispratimo doživljaj publike, koja je sve vreme aktivno učestvovala u ovom procesu.

Kenginja Jelisaveta i Goran Vasić, direktor NM Kruševac sa učesnicima radionice. Izuzetno uspešna izložba i prateći programi su bili mogući zahvaljujući odličnoj organizaciji Narodnog muzeja Kruševac. Foto: Tamara Ognjević

Pored video zapisa i stručnih tumačenja postavke, koji angažuju vid i sluh, kreiran je u saradnji sa Draganom Vasić kolač “Jelisaveta” (ukus), a publika je bila u prilici da pomiriše parfeme “Jelisaveta” i “E”, koje je kneginja lično dizajnirala. Kao finale ovog procesa, u subotu 30. juna je organizovana umetnička radionica na kojoj su učesnici imali zadatak da neposredno, a prema svojim estetskim shvatanjima, raspoloženju i asocijasijama, intervenišu umetničkim sredstvima na fotografijama koje je kneginja Jelisaveta snimila tokom svojih putovanja. Ova faza senzorijuma je donela čulnu senzaciju neposrednog kontakta sa delima, jer su izabrani predlošci izloženi u okviru stalne postavke. Njen svojevrsni produžetak je kreativna interakcija sa autorom, odnosno samom Jelisavetom Karađorđević koja je ovaj program lično vodila. 

Kneginja Jelisaveta. ovog puta kao umetnica, vodila je radionicu na kojoj su učesnice imale zadatak da različtim medijima, prema svom izboru, intervenišu na njenim fotografijama. Foto: Tamara Ognjević

Posebnu zanimljivost radionice predstavlja činjenica da se na njoj okupilo 15 žena različitog uzrasta, porekla i obrazovanja, a da se na konkurs za radionicu nije prijavio nijedan muškarac! Već neko vreme zapažamo dominaciju ženske publike u svim vidovima kulturnih sadržaja, ali i kulturnom i kreativnom turizmu u okviru programa koje Artis centar organizuje, što je saznanje po sebi vredno ozbiljnijeg istraživanja. Da li su žene zaista više zainteresovane za ovu vrstu programa ili nas prati sticaj okolnosti kakvo je recimo Svetsko prvenstvo u fubalu, koje se odvijalo u vreme trajanja izložbe, elementi su koji zavređuju analizu svih nas koji se bavimo muzeologijom, kulturom u najširem smislu te reči, i razvojem publike.

Učesnice radionice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka; (gornji red): Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović. Foto: Tamara Ognjević

U radionici u Kući Simića su učestvovale: Radmila Radovanović, Nevena Đaković, Ljiljana Radovanović Buka, Snežana Ćosović Milovanović, Olivera Dunjić, Ana Jovanović, Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović, Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek, Dragana Vasić i kustosi Kuće Simića – Zorana Drašković i Vesna Bogdanović. Među učesnicama je bilo ekonomista, stomatologa, turističkih radnika, profesora, studenata, poreskih inspektora, stručnjaka za IT, nastavnika, istoričara umetnosti, pedagoga … jednom rečju, najrazličitijih zanimanja, a kako smo u spontanom dijalogu shvatili i interesovanja.

Učesnice sa svojim radovima. Sleva na desno (donji red): Gordana Pešić, Nataša Aleksić, Snežana Stefanović Milanović (gornji red): Katarina Kanić, Snežana Stajković, Jasmina Bucek. Foto: Tamara Ognjević

Naoko jednostavan zadatak da se umetničkim medijima, prema sopstvenom izboru, interveniše na temelju ličnih asocijacija, raspoloženja i ukusa, samo je u prvom trenutku delovao pomalo zastrašujuće. Strah je bio dodatno uvećan činjenicom da nisu mogle da odaberu predloške prema sopstvenom ukusu, već su ih nasumično izvlačile iz hrpe printova okrenutih licem prema stolu. Na taj način je simuliran faktor slučaja, koji u pravilu koincidira sa spontanim reakcijama na neočekivane sadržaje. Kneginja je odmah pritekla u pomoć zanimljivom pričom gde je i šta snimila, te zašto su baš ti detalji privukli njenu pažnju.

Vesna Bogdanović, Zorana Drašković i Dragana Vasić su sve vreme aktivno učestvovale u kreiranju i realizaciji ideja Artisovog senzorijuma, pa je njihovo učešće na radionici svojevrsno zaokruženje ovog zanimljivog procesa. Foto: Tamara Ognjević

Učesnicima radionice je posebno naglašeno da se od njih ne očekuju nikakva remek dela, već da intervenišu shodno svom ukusu, utiscima, onome što ih zanima, što vole. Objašnjeno im je da radionica predstavlja deo Artisovog senzorijuma vezanog za čulo dodira, a u ovom konkretnom slučaju utemeljenom na ideji isceljujuće moći umetnosti, njenog holističkog kvaliteta koji ne podrazumeva nužno i znatnu zanatsku veštinu. Onog trenutka kad je rad započeo svi su polagano počeli da se opuštaju. Uz sok i kolač “Jelisaveta”, koji je pripremila Dragana Vasić, te ćaskanje i prijatnu muziku, radionica je tekla besprekorno, a Kuća Simića postajala jedan od onih muzeja iz kojeg se izlazi sa neponovljivim doživljajem.

Kneginja Jelisaveta, učesnice radionice i kustosi na zajedničkoj fotografiji sa radovima – Kuća Simića kao mesto ženske kreativne energije. Foto: Živojin Manojlović

Nekih sat vremena kasnije, u trenutku dok smo učesnice radionice slikali s njihovim radovima, shvatili smo da pred nama pored izuzetne galerije psiholoških profila, stoji neverovatna slika – svaki rad pojedinačno se u estetskom, kolorističkom i stilskom smislu besprekorno uklapa u lični stil i odevnu kombinaciju svoje autorke!!!  Povrh svega, umetnost i rad u grupi su dali onaj fini efekat art terapije – od prvobitne nesigurnosti, straha i male nelagode u prisustvu javne ličnosti znatnog pedigrea, nije ostalo ni traga. Svi su bili nasmejani, vidno zadovoljni, zaintersovani da svoje misli i utiske podele sa drugima. Radionica je u punom smislu te reči – zasvetlela! Za sve nas jedinstveno, dragoceno i vrlo verovatno neponovljivo iskustvo.

Poslednjeg dana izložbe je bilo vrlo živo u Kući Simića – od razgovora sa medijima, preko degustacije kolača, postavljanja izložbe u izložbi nakon umetničke radionice, pa do kneginje Jelisavete u ulozi kustosa. Foto: Tamara Ognjević

Nakon radionice je usledilo poslednje stručno tumačenje izložbe koju je činilo 29 originalnih kneginjinih crteža i 37 predmeta iz njenog legata, a Kruševljani, okupljeni u impresivnom broju, su dobili jedinstvenu mogućnost da ih kneginja vodi kroz svoj izložbeni buduar. Tako su iz prve ruke mogli da saznanaju zanimljive detalje o njenim precima, odnosno ko su ljudi sa fotografija u buduaru, kako je nabavila veliki ćilim sa grbom Kraljevine SHS, zašto je kreirala parfeme, odakle dolazi njen servis za čaj, kako je pisala knjige za decu.

Demontiranje izložbe u veseloj atmosferi – Tamara Ognjević, autor koncepta, i Zorana Drašković, kustos Kuće Simića. Foto: Ivan Popović

Činjenica da smo izložbu završili postavkom radova učesnica izložbe, odnosno stvaranjem izložbe u izložbi, na simboličan, ali i egzaktan način pokazuje da je kraj zapravo samo prostor za neki novi početak. Iako je izložba “Duh malih stvari” kreirana ekskluzivno za Kruševac, a u saradnji sa Narodnim muzejom Kruševac, te neće biti na ovakav način ponovljena ni u jednom drugom gradu u zemlji i inostranstvu, svima nam je jasno da je stvorena plodna platforma za neke nove projekte. Ono što je bio svojevrsni muzeološki test sa ciljem decentralizacije kulturnih sadržaja, otkrivanjem novih prostora, postavljanjem jednog narativa u okviru muzejskog objekta koji s tim narativom korespondira, obogatilo je naša iskustva, proširilo vidike i donelo nove ideje.

Zahvaljujemo se kolegama iz Narodnog muzeja Kruševac, koji su prepoznali i partnerski podržali jednu kompleksnu ideju na tragu nove muzeologije, pokazujući na taj način da polje eksperimenta i ispitivanja nove uloge redefinisanog muzeja nije rezervisano samo za muzejske ustanove u prestonici. 

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i književnica,

autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”

© Artis Center 2018

 

post

Praznik u Kruševcu ili o putešestviju jedne izložbe

U čuvenom filmu Vilijama Vajlera “Praznik u Rimu” iz 1953. princeza En (Odri Hepbern) bežeći od strogih protokola pod pseudonimom Anja Smit, obilazi večni grad. Kad joj se u toj avanturi pridruži novinar Džo Bredli (Gregori Pek) nastaje jedna od najlepših filmskih priča. Kruševac nije Rim, ali sve ono što se događalo tokom pripreme i otvaranja izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”, realizovane u saradnji Artis centra i Narodnog muzeja Kruševac, na trenutke je podsećalo na osnovnu Vajlerovu ideju o plemkinji koja želi da živi kao sav ostali svet. I naša kneginja je na čas pobegla (ili je to barem pokušala) iz uobičajene slike koju javnost ima o njoj, a da bi otkrila gotovo nepoznatu dimenziju svoje ličnosti – onu stvaralačku. U tom kreativnom begu iz svakodnevice okupila je jedan sjajan tim koji je zajedno sa njom uživao u prazniku u Kruševcu. Za razliku od avanture filmske princeze En, koja je kratko trajala, kruševačka priča živi sve do kraja juna ove godine. A, posle… posle ćemo videti.

Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića, kneginja Jelisaveta Karađorđević i Tamara Ognjević, autor koncepta izložbe “Duh malih stvari”, ispred Kuće Simića u Kruševcu uoči otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja 2018. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Istoričari umetnosti retko pišu autobiografije, a još ređe ispovesti o svojim profesionalnim aktivnostima. U suštini šteta, jer bi, ako ništa, kolegama otkrili sa kakvim su se sve izazovim sretali radeći pojedine projekte, a pre svega – izložbe. Ljudi koji me poznaju, znaju odlično da od svih aktivnost koje podrazumeva moja struka najmanje volim izložbe! Može da zazvuči blasfemično, ali za mene je izložba najsloženija, najzahtevnija disciplina unutar svih aktivnosti koje jedan istoričar umetnosti može da preduzme u svojoj karijeri. To je, primarno, skup sport. Svaka izložba koja nema obezbeđen odgovarajući fond iz kojeg će biti finansirana je unapred osuđena na “poštapalice”, “krpež”, mnogo muka i glavobolja. Kako je u međuvremenu kod nas postala moda da se svaki čas nešto kači po zidovima gde god ko stigne (a prostora je mnogo i zaista su kojekakvi), problem se dodatno usložio. Neselektivnost, nedostatak pažljivo osmišljenog, da ne kažem elaboriranog, koncepta, manjak sredstava, neuslovni prostor bez valjane logistike i eto stresa bez granica. Otuda izuzetno retko posegnem za izložbom kao opcijom, a pogotovu u eri u kojoj mi savremene tehnologije dozvoljavaju da to zapravo ne radim.

Kako se onda uopšte dogodila izložba Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Narodnom muzeju Kruševac?

Skoro pa slučajno!

Kustos i umetnik – Tamara Ognjević i kneginja Jelisaveta u inscenaciji kneginjinog buduara u Kući Simića, koja čini jednu od dve izložbene celine, a u kojoj se našlo 37 predmeta iz kneginjinog beogradskog stana. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

Sredinom prošle godine sam dobila poziv od moje dugogodišnje prijateljice kneginje Jelisavete da pomognem u istraživanju i sređivanju njenog legata. Poznajemo se gotovo tridest godina. Kao mlad novinar sam davnih 80-tih godina prošlog veka bila među prvima koji su intervjuisali kneginju nakon njenog povratka u zemlju. Na prvi pogled smo, kako bi to rekla savremena omladina – “kliknule”, i to prijateljstvo u nepromenjenom intenzitetu traje već koju deceniju. Prihvatila sam da pomognem oko popisa i istraživanja pravog mora predmeta, fotografija, knjiga, pisama, slika, tekstila, porcelana, nakita … ukratko, celog jednog vrlo uzbudljivog, izazovnog života osobe koja zna svoje poreklo od 6. veka i po ženskoj i po muškoj liniji, a da ne pričamo šta je sve sama doživela u sopstvenom veku. U tom istraživanju i sitematizaciji vanredno zanimljive građe, naišla sam na kneginjine crteže, fotografije koje snima na svojim putovanjima, te zanimljive umetničke intervencije u kojima beskrajno uživa. Slučaj (u koji ne verujem, sve je vrlo namerno!) je hteo da ona nekoliko reprodukcija tih svojih radova pokaže kolegama u kruševačkoj Kući Simića ovog marta tokom kratke posete u okviru jednog privatnog putovanja. Reč po reč, i eto radosti ovom istoričaru umetnosti!

Timski rad je čudo, a pogotovu kad ekipa funkcioniše kao švajcarski sat. Na fotografijama sleva na desno: 1) Tamara Ognjević i Zorana Drašković oblače lutku u kneginjinu odeću, kreirajući avatara; 2) Dragan Bakić poistavlja kneginjine umetničke radove u centralnoj prostoriji; 3) pažljivo poređani parovi slika i fotografija za postavljanje; 4) Vesna Bogdanović postavlja cveće; 5) Rade Bogdanović namešta banere na prednjoj fasadi Kuće Simića. Foto@Tamara Ognjević i Vesna Bogdanović

Od inicijalne ideje do momenta u kojem shvatam da sedim u kombiju koji izložbu od preko 60 eksponata vozi autoputem ka Kruševcu protekao je, čini mi se, treptaj oka. Dobro, možda dva treptaja. Nas troje stisnuti na prvom sedištu – vozač, tehničar i ja. Nad Šumadijom se valjaju olujni oblaci. Zapara i intenzivni miris lipa, zove i majskih ruža. Skoro pa omamljujuće. Trenutak u kojem s kneginjom pakujem slike, delove Demidof servisa za čaj, fotografije, njenu haljinu i šešir, te veliki pirotski ćilim iz 20-tih godina prošlog veka sa motivom grba Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, izgleda kao da se dogodio pre nekoliko godina, a ne dva dana ranije. Koliko smo samo puta sišli i popeli se od njenog stana na petom spratu do prizemlja i nazad! Zgrada bez lifta, a entuzijazam ne opada.

Najzahtevniji deo postavke – inscenacija kneginjinog buduara. Zamišljena kao mikro isečak iz kneginjine svakodnevice, odnosno simulacija prostora u kakvom ona zaista živi i stvara, ali i svojevrsno mesto koje pruža uvide u prošlost, porodicu, navike jedne složene, javne ličnosti, buduar je nesumnjivo bio najteži poduhvat. Međutim, kad je kneginja stigla u Kruševac i zavirila u ovaj prostor, jednostavno je rekla – Jedino što su zidovi druge boje, ali sve ostalo je kao kod kuće. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Ako pakovanje izložbe izgleda kao da se dogodilo razmerno davno, namensko fotografisanje eksponata i same kneginje, video zapis napravljen za potrebe izložbe na njenoj terasi u času dok cvetaju limun i sitne ruže, a patuljaste jabuke i jagode lagano zre, deluju kao događaj iz nekog prošlog života. Nasmejani Vuk Nenezić i tihi Sloba Polić iz VR Photo Teama su bili savršeni partneri u ovom umetničkom “zločinu”, podjednako koliko i nezamenljivi dizajner Vuk MIlosavljević i njegova supruga Dragana, autori kompletnog vizuelnog identiteta izložbe. Toliko smo dobro komunicirali da je to nemoguće rečima opisati. Ta fina frekvencija uzajamnog razumevanja, podrške, spremnosti da se brzo reaguje bez obzira na doba dana ili noći, pretvorila je standardnu glavobolju timskog rada u poeziju, pa me niko neće pogrešno razumeti kad kažem da su mi svi ti ljudi preko noći postali kao porodica.

Postavka od 27 umetničkih radova u centralnom prostoru Kuće Simića zasnovana je na jedinstvenom narativu koji pripoveda kneginjin put od zadatih okolnosti u kojima je rođena ka ličnom izboru i stvaralaštvu kao refleksu tog izbora. Reč je o radovima izabranim između nekoliko stotina dela nastajalih u periodu 2015-2017. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Kruševački deo tima je takođe funkcionisao kao švajcarski sat. Najfiniji “lonžin”. Dramski preludiji svojstveni koleginici, a pre svega dragoj prijateljici, Zorani Drašković Kovačević, kustosu Kuće Simića, dali su celom procesu onu iskru bez koje ova priča ne bi imala draž. Beskrajno duhovita, na trenutke na ivici nervnog sloma, ali u svakom času brzomisleća, besprekorno stilizovana i spremna na selfi, učinila je da se doslovno tri dana slatko smejem. Izložba je u Kruševac stigla na njen rođendan 14. maja, pa smo zapravo sve vreme radili u svečarskoj atmosferi – na sve strane buketi cveća, mahom fantastičnih ruža, kolačići, čokoladice, čestitke, pokloni … Ipak, sve bi bilo drugačije bez Vesne Bogdanović, te tihe, stamene žene zlatnih ruku za koju kolege ne kažu tek onako da joj je muž vrhunski majstor, ali da je ona bolji majstor od njega. Dok smo Zorana i ja strizale ušima, sevale obrvama, galamile oko toga zašto ovako, a ne onako, Vesna, kustos-pedagog Kuće Simića, je kuvala kafe, sređivala banere, iznosila stolice, raspoređivala cveće i brisala znoj i suze dvema euforičnim kreativkama. Znate ono kad kažu da je neko dobri duh priče, e Vesna je baš to – vila Dobrila!

Kad stigne “inspekcija”: Sleva na desno: Zorana Drašković, Goran Vasić, direktor NM Kruševac, dr Biljana Djordjević, NM u Beogradu, Vesna Bogdanović, dr Dušica Bojić, direktor Istorijskog muzeja Srbije, Dragan Bakić (stoji iza dr Bojić) i Tamara Ognjević. Na ekranu kneginja Jelisaveta. Foto (selfi)@ Zorana Drašković Kovačević

Dolaskom Dragana Bakića, tehničara kruševačkog muzeja, postavka je izbrušena kao najfiniji dijamant. Nije bilo toga što ne može, a Draganovo iskusno oko je zapažalo detalje koje ja ne bih uočila ni posle trosatnog gledanja. Kad je stigao Vesnin suprug Rade da zategne velike banere i omogući njihovo lako postavljanje, ja sam već potpuno relaksirano pila kafu na tremu Kuće Simića iako katalog još nije bio završen, a Zorana je predviđala grad, gromove i smak sveta u popodnevnim časovima uoči otvaranja izložbe.

Negde, tik iza podneva, u Kuću Simića, na svom putu iz Raške i nastupa na tamošnjoj manifestaciji “Muzeji za 10”, ušetale su direktorka Istorijskog muzeja Srbije, dr Dušica Bojić, i naša drugarica, muzejska savetnica Narodnog muzeja u Beogradu, dr Biljana Đorđević, pa je izložba u najboljem smislu te reči doživela pretpremijeru. Dve iskusne, stroge i vrlo zahtevne muzealke su pogledale postavku i, bez sentimentalnosti i lažnog dodvoravanja, izjavile – Pa, ovo je sjajno!!!

Kad se s osmehom na licu komplimentima pridružio i Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, bez čijeg blagoslova i pune podrške bi ceo poduhavt bio nemoguć, mogle smo da odahnemo.

Kuća Simića dupke pune na otvaranju, a prvi kustos izložbe – kneginja lično. Foto kolaž@Tamara Ognjević

Duša me boli što neka kamera nije snimila izraz naših lica u tom času, a naročito što kneginja ne beše još uvek stigla u Kruševac, jer to je onaj poslednji i najteži test koji je trebalo proći. To nas, naravno, nije sprečilo da popijemo još jednu Vesninu kafu, te okrenemo šolje iz kojih saznadosmo o budućim udajama (neki, nećemo ih imenovati), putovanjima, dobicima na lutriji, i, što je najvažnije, da oluje svakako neće biti u vreme otvaranja izložbe. Zorana, veliki diplomata i nepopravljivo spadalo, će negde oko ponoći istog dana šarmantno izjaviti:“Ja naivna sve vreme očekujem provalu oblaka, a ustvari ne shvatam da je oluja stigla u drugačijem obliku koji se zove tajfun Tamara!”

Kad je kneginja kročila u Kuću Simića u popodnevnim časovima iz kruševačke štamparije “Sigraf” je stigao katalog – besprekorno odštampan i bigovan, sa svim “pogođenim” bojama. Višenedeljni rad našeg prevodilačkog (Stela Spasić, Svetlana Janković), fotografskog (Vuk Nenezić) i dizajnerskog (Vuk i Dragana Milosavljević) tima je dobio svoju opipljivu formu. I to vrhunsku!

U međuvremenu je sve u Kući Simića ispolirano do visokog sjaja, postavljene stolice za konferenciju za medije, prvu takvu u istoriji kruševačkog muzeja, gosti nahranjeni i napojeni, pa čak ostalo i sat vremena za predah i promenu garderobe.

Konferencija za medije, prva takve vrste u iskustvu kruševačkih kolega, protekla je kao savršeno koordiniran ples. Već u prvim večernjim časovima su se pojavili prvi tekstovi i emisije. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team

Kada je u 18 časova počela konferencija za medije temperatura u Kući Simića je naglo krenula da raste. Nemalu nervozu je unela spoznaja da prvi put jedna izložba u našoj zemlji ima live streaming, odnosno da će publika širom sveta posredstvom interneta i naših partnera iz VR Photo Team-a biti u prilici da svaki pokret i ceo nastup prati u realnom vremenu. Dakle, kao pozorište – ne sme biti greški, sve mora da bude dobro koordinirano, jer nema prilike za reprizu. Vazdan nasmejana i spontana kneginja je novinarima priredila ekskluzivno vođenje kroz postavku, lično im pokazala svaki predmet, strpljivo odgovorila na sva pitanja. Naravno, ona koja se tiču umetnosti. Kao iskusan PR menadžer i dugogodišnji novinar bila sam svesna rizika zasnovanog na činjenici da će novinare interesovati aktuelna priča o kneginjinoj unuci i sudskom procesu koji već neko vreme potresa čak i velike medije u Americi (pa kud neće interesovati domaće žurnaliste, bilo bi neprirodno), međutim svi su bili na takvoj visini zadatka – večeras razgovaramo samo i isključivo o umetnosti. Veliko poštovanje za kruševačke novinare, iako Artis centar jako dobro sarađuje s brojnim novinarima i medijskim kućama u zemlji, novinari Kruševca su pokazali izuzetan profesionalizam, a pre svega poštovanje prema svemu što je u Kući Simića s velim trudom rađeno i urađeno.

Kuća Simića 15. maja uveče pretesna za sve posetioce. Foto@Vuk Nenezić VR Photo Team

I zaista, udarna i najvažnija vest te večeri je bila da je ovo kruševačka izložba, a ne neki gostujući program, da se stvaralaštvo kneginje Jelisavete, prvi put stručno obrađeno i prezentirano, pojavljuje baš u Kruševcu u prostoru kojim upravlja Narodni muzej Kruševac.

Kneginja Jelisaveta je, posmatrajući brojne posetioce te večeri u Kući Simića, izrekla jednu zanimljivu misao: “Ja ustvari nisam iznenađen što smo počeli prezentaciju izložbom u Kruševcu. Ovo je grad vrlo moćnih žena u prošlosti, a ne promiče mi interesantna analogija da je kneginja Milica, supruga kneza Lazara, imala 7 kćeri dok ja imam 7 unuka.” E, sad ne verujem da je kneginja Milica potpisivala bilo šta drugo osim državnih dokumenata i pisama, ali naša kneginja je te večeri potpisala na desetine kataloga, slikala se i ćaskala sa Kruševljanima ne skidajući osmeh s lica. Ono što publika pak ne zna, a ja eto mislim da treba da zna, jeste da je kneginja posebno izabrala haljinu koju će te večeri nositi, te da je kao esteta i osoba izuzetnog ukusa, veoma vodila računa da i njena toaleta bude harmonična sa vizuelnim identitetom izložbe. Zorana i ja, s druge strane, nismo ugovarale sinhronu crno-belu odevnu kombinaciju, ali smo valjda toliko bile na istoj frekvenciji usled zajedničkog rada da se taj spontani odabir odigrao kao da je dogovoren. Kako god, izložba je otvorena, a živi prenos je rezultirao morem poruka na sve naše mobilne telefone i moram da kažem da sam te večeri otišla na spavanje umorna i užasno ponosna.

Otvaranje se moglo pratiti preko live streaminga na internetu širom sveta zahvaljujući našim partnerima iz VR Photo Teama. Sleva na desno: Goran Vasić, direktor Narodnog muzeja Kruševac, kneginja Jelisaveta, Tamara Ognjević i Zorana Drašković Kovačević, kustos Kuće Simića. Foto@Vuk Nenezić VR Photo team.

Otvaranjem se, međutim, život jedne izložbe ne završava. Razlog više zašto se retko odlučujem za izložbu kao kraljicu svih istoričarsko-umetničkih i generalno kustoskih formi. Izložba, jednom otvorena, traži stalni nadzor, vođenje, kreiranje pratećih programa. Prezirem izložbe koje služe zato da bi na njih padala prašina, a publika ako naiđe naišla je. Otuda i potreba (sad to možete nazvati i kontrol frik karakteristikom) da budem u blizini izložbe ili da bar imam tu sreću, kao što je slučaj u Kruševcu, da sarađujem sa vrhunskim timom koji razume da izložba zahteva konstantni napor kustosa i muzejskog ili galerijskog osoblja za sve vreme dok je pred očima javnosti. Posebno ako je otvorite koji dan uoči Evropske noći muzeja, koja pada svake prve subote nakon Međunarodnog dana muzeja fiksno vezanog za 18. maj. Ne treba reći da je to onaj čas kad ljudi širom sveta pohrle u muzeje na temelju implusa iz kolektivno nesvesnog da je noć uvek uzbudljivija od dana, te da je noću muzej neuporedivo interesantniji. U suštini nije, ali hajde da ne kvarim zadovoljstvo tolikom svetu.

Evropska noć muzeja u Kući Simića 19. maja, projekcija kustoskog dokumentarca, premijerna degustacija kolača “Jelisaveta” Dragane Vasić i divna kruševačka publika u Artisovom senzorijumu. Foto@ Zorana Drašković Kovačević i Vesna Bogdanović

U osnovnoj zamisli projekta “Duh malih stvari” od početka leži jasna spoznaja da je kneginja ipak kneginja, te da će ljudi pre svega želeti neposredni kontakt s njom. Otuda smo kreirala avatara – odnosno lutku u kneginjinoj originalnoj odeći i sa njenim sopstvenim aksesoarom (šešir, ogrlica, sandale). Na taj način sublimiramo prisustvo Jelisavete Karađorđević u prostoru Kuće Simića za sve vreme trajanja izložbe. Uporedo je snimljen video zapis na njenoj terasi u Beogradu, među biljkama koje nežno gaji već godinama, u kome priča zašto voli stripove, kako je počela da stvara, gde je studirala umetnost, šta je od svog oca, velikog kolekcionara, osnivača Muzeja kneza Pavla, naučila o umetnosti. Taj video, titlovan na engleski jezik (kompletan štampani materijal, od kataloga do potpisa ispod slika je dvojezičan – srpski i engleski), se stalno vrti na velikom lcd ekranu u Kući Simića. Uporedo smo kreirali svojevrsni senzorijum – odnosno koncept koji kroz priču, ukus i miris stalno, na autentičan način, simulira prisustvo kneginje. Prostor buduara i odeća na avataru su namirisani parfemom “Jelisaveta”, jednim od dva miris koji je kneginja kreirala u svojoj produkciji. Oba ova parfema, zajedno sa delikatnim mirisom kolonjske vode “Hammam Bouquet”, koji je koristio knez regent Pavle Karađorđević, kneginjin otac, mogu se videti i pomirisati u buduaru.

Kneginjin avatar u njenoj originalnoj odeći kao deo postavke. Foto@Tamara Ognjević

Već 16. maja u prostoru Kuće Simića je napravljen video zapis kustoskog vođenja kroz postavku u okviru kojeg smo kneginja i ja zajedno ispričale osnovne ideje izložbe i šta ona tačno sadrži. Taj materijal je specijalno snimljen i montiran za premijeru u Evropskoj noći muzeja u subotu 19. maja. Poseban dodatak video zapisu predstavlja jedan daleko veći poduhvat u okviru Artisovog senzorijuma, a to je kreiranje kolača “Jelisaveta”, izazov kojeg se prihvatla Kruševljanka Dragana Vasić sa kojom smo izuzetno uspešno sarađivali na projektu “Srećna slava, domaćice! – Srpska žena i Krsna slava”, koju su zajedničkim snagama kreirali Narodni muzej Kruševac i Artis centar krajem 2017, takođe u Kući Simića.

Dragana Vasić u kneginjinom buduaru u Kući Simića i kolač “Jelisaveta”. Foto@ Zorana Drašković Kovačević

Za kratko vreme ova lepa i talentovana žena je napravila pravi podvig! Na osnovu originalnog recepta za tortu “Jelisaveta” iz kuvara Zorke J. Babić, štampanog prvi put davne 1912. u Trebinju, koji smo otkrili zahvaljujući našoj koleginici i drugarici, istoričarki umetnosti, Marini Lukić Cvetić, koja je prvi put ovu poslasticu poslužila upravo kneginji Jelisaveti u svom Muzeju slatka-Kuća Cvetića u Kraljevu 7. marta ove godine, Dragana Vasić je na temelju osnovnih sastojaka (jaja, vanila, limun, badem) kreirala kolač takvog ukus, ali i estetike, da su svi koji su bili u prilici da ga probaja potpuno oduševljeni. Genijalno ga je personalizovala dodajući mu pločicu od bele čokolade sa ručno naslikanim inicijalom “J”, pa je Artisov senzorijum u Evropskoj noći muzeja publici ponudio i dimenziju gastronomske kreacije koja nastaje unutar same izložbe. Kolač sam probala i ja zahvaljujući Dragani, koja je jedan paketić poslala brzom poštom u Beograda. Da li treba reći koliko sam duboko dirnuta i zahvalna?

Kolač “Jelisaveta” Dragane Vasić i detalj iz kataloga izložbe “Duh malih stvari” u kućnom, dakle beogradskom, aranžmanu autora izložbe. Foto@Tamara Ognjević

Evropska noć muzeja u Kući Simića ostaće tako zapamćena kao prostor jedinstvenog doživljaja koji se deli sa publikom, ali njom se ne završava sve ono što prati ovu izložbu. “Duh malih stvari” je u međuvremenu “spakovan” u 3D format, virtuelizovan i postavljen na sajtu “Muzeji i galerije”, koji koordiniraju naši partneri iz VR Photo Team-a, pa je na taj način postao dostupan najširoj publici u formi virtuelne šetnje kroz izložbu.

Na sajtu “Galerije i muzeji” od 22. maja virtuelna šeznja kroz izložbu Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari” u Kući Simića u Kruševcu.

Virtuelna šetnja kroz izložbu “Duh malih stvari”

Planiramo u nedelju 24. juna specijalnu radionicu u okviru koje će publika slikati sa kneginjom, a na temelju njenih fotografija i postupkom kojim ona interveniše na predlošcima. Svi smo više nego radoznali šta će učesnici radionice videti svojim unutrašnjim okom, a na principu čuvenog Roršahovog testa. Biće to i svojevrsna art terapija u okviru koje spremamo još po neko malo iznenađenje. Artis centar svakako do kraja izložbe – 30. juna ove godine organizuje jednodnevni izlet u Kruševac, kojom prilikom će naši saputnici moći da vide čitav niz zanimljivosti u ovoj srednjovekovnoj prestonici Srbije, ali i da posete izložbu “Duh malih stvari”, koja je obeležila ovo Artisovo proleće.

U prilogu možete pogledat snimke otvaranje i konferencije za štampu, a uskoro će biti dostupan i video kustoskog vođenja, koji je kruševačka publika imala priliku da vidi u Evropskoj noći muzeja 19. maja. Na Kaymak Fun Clubu Artisovog magazina stiže tekst o tome kako je nastajao kolač “Jelisaveta” i jednoj od najintrigantnijih priča o hercegovačkoj Pati Marković – Zorki J. Babić, te kako je njen kuvar putovao kroz vreme, odnosno zašto je ona toliko važna i jedan vek kasnije u privatnom životu kneginje Jelisavate. Verujte, niko i dalje ne piše bolje priče od života 🙂

Live stream otvaranja izložbe “Duh malih stvari” 15. maja u Kući Simića_VR Photo Team i Muzeji i Galerije i muzeji

Artis Center_Konferencija za medije_Duh malih stvari_Krusevac

Roze sa jagodama i katalog izložbe Jelisavete Karađorđević “Duh malih stvari”. Foto@Tamara Ognjević

Uzgred budi rečeno, roze i jagode posluženi na otvaranju su funkcionisale podjednako dobro kao i šampanjac i jagode. Možda čak i zanimljivije 😉

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2018