post

Artisova razglednica: Umetnički putni album

Sredinom marta tekuće godine Svetska zdravstvena organizacija je proglasila pandemiju. Korona virus je doslovno zaustavio planetu i u trenutku korenito počeo da menja naš život na svim planovima. Avioni su sleteli na duže vreme, muzeji, arheološki parkovi, pozorišta, opere, crkve, restorani i druge ustanove, koje podrazumevaju okupljanja većeg broja ljudi, su zatvorene. Mi smo zatvoreni u izolaciju s kakvom se planeta nikada ranije nije srela. Doživeli smo gotovo fantastičan preokret preko noći.

Naša civilizacija, navikla da putuje, odlazi na izložbe, koncerte, predavanja, odjednom se našla zatočena u svojim domovima, sa samo jednim prozorom u svet – internetom! I upravo ta činjenica, taj važan instrument komunikacije, pokrenuo je bezbroj inicijativa u kojima su prednjačili muzeji i srodne ustanove, a publika širom sveta pokazala koliko je maštovita i duhovita.

Inscenacije poznatih umetničkih dela, predavanja online, koncerti na kojima čitavi orkestri sinhronizovano sviraju svako iz svog stana, baletski performansi – opet iz sopstvenog doma, razni podkasti, pa čak i kustoska vođenja kroz svet umetnosti iz sopstvene dnevne sobe.

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Zorana Drašković, Pariz

Na talasu različitih inicijativa i Artis centar se priključio jednom broju njih, poput inscenacija umetničkih dela, ali i pokrenuo jedan autentičan, u sopstvenoj režiji – Artisovu razglednicu.

Imajući u vidu da još dugo nećemo moći da putujemo i obilazimo muzeje, istorijske gradove i druge znamenitosti, a kulturni i studijski turizam je jedna od naših glavnih aktivnosti, sredinom aprila uputili smo poziv publici, koja nas prati na našem Facebook profilu,  da nam se pridruži u kreiranju zajedničkog umetničkog putnog albuma, tako što će nam slati razglednice sa svojih putovanja.

 


Kriterijum je vrlo jednostavan.

Jedan grad ili zemlja – jedna razglednica. Minimun 3 fotografije u kolažu, od kojih je poželjno, ali ne i obavezno, da na jednoj bude kreator razglednice – sam/a, sa porodicom ili prijateljima.

Obavezno se na toj razglednici mora pojaviti muzej ili zanimljivo umetničko delo, materijalno ili nematerijalno kulturno nasleđe.

Možete poslati do pet razglednica!

Dozvoljena su odstupanja samo utoliko ukoliko je ideja-način interpretacije originalan, povezan i pregledan. Mi smo uvek za devizu Koko Šanel – manje je više, ali publici je dozvoljeno da bude svoja, a na nama je da tu autentičnost prepoznamo i prihvatimo.


Tako smo pozvali na zajedničko, virtuelno putuvanje kroz sećanja dok planeta stoji.

Stiglo je tako puno razglednica da smo odlučili da napravimo umetnički putni album, ali i virtuelni izložbu, koja će biti postavljena online 18. maja, kada se tradicionalno obeležava Međunarodni dan muzeja širom sveta. Kako je Međunarodni savet muzeja – ICOM odlučio da ove godine Dan muzeja proslavi u digitalnoj formi, link za našu izložbu naćiće se na ICOM-ovoj platformi.


U našem albumu trenutno ima preko 100 razglednica, ali mi vas pozivamo, ako želite da priložite svoju da nam je pošaljete najkasnije do 12. maja ove godine na adresu office@artiscenter.com sa kratkim opisom gde je snimljena, šta se na razglednici nalazi i Vašim imenom. Učestvujte u kreiranju jednog nesvakidašnjeg umetničkog putnog albuma!


Ostale razglednice možete pogledati na Artisovoj FB stranici UMETNIČKI PUTNI ALBUM!
Događaj možete pronaći na ICOM-ovoj mapi povodom Međunarodnog dana muzeja 2020 OVDE!

Među razglednicama koje su nam pristigle u međuvremenu, izdvajamo nekoliko:

Artisova razglednica: Umetnički putni album, Aleksandar Sacha, Venecija

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Gordana Jovanović, Rim

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Irena Klemenc, Beč

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Lana Vučković, Njujork

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Stefan Žarić, Mineapolis

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Jana Raković, Meksiko

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Tomislav Ivanović, Peking

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Zuzana Zux, Buhara, Uzbekistan

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Rade Spasić, Krf

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Pavle Tišma, Meteori

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Božena Jurčić, Mediteranski mozaici

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Jovana Nikolić, Dubrovačka rivijera

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Ivana Ivković, Berlin

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Danica Popović, Drezden

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Suzana Spasić, Krakov

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Biljana Djordjevic, Helsinki i Mustion Lina

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Marija Janča, Pečuj

Artisova razglednica: Umetnički putni album-Tamara Ognjević, Amboaz

Artisova razglednica: Umetnički putni album – Kneginja Jelisaveta Karadjordjević, Studenica

 

@Artis Center 2020

 

post

Umetnost i epidemija: Botičeli i Baljester

Beograd, 17. mart, 10:19

Trenutak i raspoloženje su zaista ključni u laičkom tumačenju slike. Tako je i moderni španski slikar Hoze Manuel Baljester postao nehotična, nevoljna zvezda aktuelne pandemije iako je njegova inicijalna zamisao bila sasvim drugačija.

U želji da pristupi klasičnom slikarstvu, tačnije najikoničnijim delima visoke umetnosti, Baljester je pomoću digitalnih alata uklonio figuralne predstave, odnosno ljude, sa poznatih Velaskezovih, Gojinih, Leonarodvih, Botičelijevih, Žerikoovih slika. Hteo je da vidi u kojoj meri one postaju prepoznatljive kao prostorne celine lišene aktera najširoj publici, koja inače nema problem da začas identifikuje originale.

Hoće li posmatrač prepoznati Leonardovu “Tajnu večeru” bez Hrista i apostola, Žerikoov “Splav Meduze” bez preživelih članova posade zlosrećnog francuskog broda ili Gojin “3. maj 1808”, bez Napoleonovog streljačkog voda i hrabrih Španaca koji umiru za slobodu?

Pandemija je Baljesterov ciklus slika “Skrivena mesta” iz 2012. godine, preinačila u vizuelnu metaforu aktuelne dehumanizacije prostora izazvane virusom, odnosno sledujućim karantinom, kojeg u duhovito-gorkoj percepciji savremenika nije pošteđena ni umetnost. Pred virusom su utekli naslikani likovi kao da nagoveštavaju apokaliptičnu dimenziju trenutka u kojem postojimo.

Sleva na desno: Sandro Botičeli, Rađanje Venere, oko 1480, Galerija Ufici, Firenca; Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto kolaž@Bored Panda Magazine

Ovaj utisak je posebno snažana na čuvenoj Botičelijevoj slici “Rađanje Venere”, jer je posmatramo u momentu dok se napolju rađa proleće ne hajući za globalni karantin. Priroda buja, zemlja oblači svoj zeleno-cvetni kaput raskošan od svežine i boje, a planete kao u onoj melanholičnoj pesmi Desanke Maksimović “Proleće, a ja venem”, uplašeno tihuje iza zatvorenih vrata.

Moćan kontrast u kome priroda, koju permanentno iznurujemo upravo mi, okreće još jedan normalan ciklus, postojana u svojoj suštini, dok nam demonstrira nesagledivu moć opadanja i rasta, konstantne evolucije, svega onoga što zovemo zakon prirode, ne udubljujući se previše u puno značenje tog pojma.

Zloslutno lepa belina Venerine školjke, nežno uzmreškana površina vode i sočno zelenilo drveća nedvosmisleno pokazuju da su oni tamo bili i biće i pre Venere, i bez Venere, i posle Venere, jer od ljubavi nema ništa ako nije uzajamna, kao što od zajednice čoveka i prirode nema ništa ako nije uzajamna.

Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto@josemanuelballester.com

Ovo nije promišljao Baljester, ovako mi čitamo njegov umetnički eksperiment u času dok sunce kroz zatvorene prozore pravi blistave mrlje na zidovima naših utočišta. Dok razmišljamo kako bi bilo divno s porodicom i prijateljima prošetati pored reke, otići na piknik u zelenilu ili samo sklopiti oči i dozvoliti lahoru i svetlu da nas pomiluju dok bezbrižno prazna misao leprša negde kao vesela ptica nošena toplom strujom proleća.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Voterhaus i Dekameron

Beograd, 16. mart, 21:13

Kada sredinom 14. veka u Firenci izbije epidemija kuge, sedam devojaka i tri mladića potraže spase u vili nadomak Fijezole. Tokom dve nedelje ove samoizolacije gotovo svake noći (sa izuzetkom praznika i dana kada čiste domaćinstvo) pričaju priče kako bi ispunili vreme u iščekivanju da epidemija prođe. Svake večeri jedno od njih nosi titulu kralja ili kraljice, i ima zadatak da zada temu na osnovu koje će ostali ispričati priču. Deset noći po deset priča – ukupno 100 priča u koricama najslavnije, a mnogi će reći i najlascivnije knjige italijanskog, ali i evropskog srednjovekovlja – “Dekamerona” Đovanija Bokača.

Našli su se tu i lažljivi grešnici, potkupljivi sveštenici, naivni vitezovi, tragične devojke, krvoločni vladari, svetitelji i razvratnici, dame i junaci, heroji i lude … Iako mnogi na pomen “Dekamerona” promišljaju o lascivnim rabotama i nezajažljivom bludu, Bokačovo je delo mnogo više od niskih strasti ili uzvišenih idela. Ono je težnja ljudskog duha da nadiđe vreme u kome hara pošast Crne smrti, i pobudi um da stvarajući priče oplemeni čoveka, izazove njegov duh, nagna ga na polemiku. Ukratko da mu poruči – život je pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, ipak, lep, i vredi ga živeti.

Uzbuđivao je i uzbuđuje Bokačo svojim “Dekameronom” majstore kista od kad je ova knjiga ugledala svetlost dana 1353. godine. Razni su Bokačovi junaci našli svoj likovni oblik kako u ilustracijama za brojna izdanja ovog književnog klasika, tako i u likovnoj umetnosti uopšte. Kada se pojavi film kao umetnički mediji i “Dekameron” dobija brojne interpretacije, među kojima je svakako najpoznatija ona Pjer Paola Pazolinija iz 1971. godine.

Džon Viljam Voterhaus, Priča iz Dekamerona, 1916, Galerija Lejdi Lever, Liverpul, Engleska. Foto@ WikiArt

Među slikarima možda je najinteresentniji motiv iz “Dekamerona” koji bira Džon Vilijam Voterhaus, jedna od perjanica veselog i maštovitog pre-rafaelitskog bratstva. Zapravo, Voterhaus na svom čuvenom platnu “Priča iz Dekamerona” iz 1916. godine, ne slika neku od brojnih skaski, već same pripovedače. Vidimo ih okupljene u italijanskom renesansnom vrtu, odevene na način kako je Voterhaus zamišljao pripadnike viših slojeve Bokačove epohe, mlade, udubljene u priču, ponegde poneki karakterističan instrument, raspupele ruže i sitno poljsko cveće, delikatan detalj antičke fontane (Voterhaus je rođen u Rimu, dobro zna kako izgleda vrt italijanske vile izvan grada) … da nema preciznog naziva slike, teško da bi se i najdomišljatiji istoričar umetnosti setio o čemu je reč.

Slika naprosto zavodi posmatrača ritmom, estetikom, bojama … sve na njoj nekako otmeno “peva”. I priroda i ti lepi mladi ljudi zadubljeni u razgovor. Šta li su svirali na tim instrumentima? O čemu ćaskaju mladić i devojka u dnu vrta? Možda su se zaljubili? Ili im se priča ne dopada, pa tiho ogovaraju pripovedača?

Nas u celoj ovoj postavci najviše intrigira da mi tu nigde ne slutimu neku Crnu smrt koja hara nadomak ovog mirnog vrta u kome sve buja od proleća i mladosti. Da ne znamo da je u tom času, kad slika nastaje, i sam Voterhaus teško bolestan od karcinoma u odmaklom stadijumu (preminuo je 1917. godine) i da u Evropi besni rat neslućenih razmera, pustili bismo da nas ova lavina života opije kao mlado vino prevejanog Baha. Međutim, znamo. I baš zato što znamo jasno nam je kolika je moć umetnosti ne samo za posmatrača ili poznavaoca, već za samog stvaraoca. Umetnost je ovde taj Voterhausov renesansni vrt bez senki i straha, slabosti i patnje. Magično sredstvo u rukama čarobnjaka, koji pripovedajući, oblikujući sliku, produžava život, čini ga smislenijim, lepšim i boljim. Jer i pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, život jeste lep, i treba ga živeti.

“Dekamerona” u pdf formatu možete naći na zvaničnoj prezentaciji Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković” u Beogradu http://ubsm.bg.ac.rs/…/dekameron-100-pripovedaka-ilustrovano

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020