post

Umetnost i epidemija: Botičeli i Baljester

Beograd, 17. mart, 10:19

Trenutak i raspoloženje su zaista ključni u laičkom tumačenju slike. Tako je i moderni španski slikar Hoze Manuel Baljester postao nehotična, nevoljna zvezda aktuelne pandemije iako je njegova inicijalna zamisao bila sasvim drugačija.

U želji da pristupi klasičnom slikarstvu, tačnije najikoničnijim delima visoke umetnosti, Baljester je pomoću digitalnih alata uklonio figuralne predstave, odnosno ljude, sa poznatih Velaskezovih, Gojinih, Leonarodvih, Botičelijevih, Žerikoovih slika. Hteo je da vidi u kojoj meri one postaju prepoznatljive kao prostorne celine lišene aktera najširoj publici, koja inače nema problem da začas identifikuje originale.

Hoće li posmatrač prepoznati Leonardovu “Tajnu večeru” bez Hrista i apostola, Žerikoov “Splav Meduze” bez preživelih članova posade zlosrećnog francuskog broda ili Gojin “3. maj 1808”, bez Napoleonovog streljačkog voda i hrabrih Španaca koji umiru za slobodu?

Pandemija je Baljesterov ciklus slika “Skrivena mesta” iz 2012. godine, preinačila u vizuelnu metaforu aktuelne dehumanizacije prostora izazvane virusom, odnosno sledujućim karantinom, kojeg u duhovito-gorkoj percepciji savremenika nije pošteđena ni umetnost. Pred virusom su utekli naslikani likovi kao da nagoveštavaju apokaliptičnu dimenziju trenutka u kojem postojimo.

Sleva na desno: Sandro Botičeli, Rađanje Venere, oko 1480, Galerija Ufici, Firenca; Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto kolaž@Bored Panda Magazine

Ovaj utisak je posebno snažana na čuvenoj Botičelijevoj slici “Rađanje Venere”, jer je posmatramo u momentu dok se napolju rađa proleće ne hajući za globalni karantin. Priroda buja, zemlja oblači svoj zeleno-cvetni kaput raskošan od svežine i boje, a planete kao u onoj melanholičnoj pesmi Desanke Maksimović “Proleće, a ja venem”, uplašeno tihuje iza zatvorenih vrata.

Moćan kontrast u kome priroda, koju permanentno iznurujemo upravo mi, okreće još jedan normalan ciklus, postojana u svojoj suštini, dok nam demonstrira nesagledivu moć opadanja i rasta, konstantne evolucije, svega onoga što zovemo zakon prirode, ne udubljujući se previše u puno značenje tog pojma.

Zloslutno lepa belina Venerine školjke, nežno uzmreškana površina vode i sočno zelenilo drveća nedvosmisleno pokazuju da su oni tamo bili i biće i pre Venere, i bez Venere, i posle Venere, jer od ljubavi nema ništa ako nije uzajamna, kao što od zajednice čoveka i prirode nema ništa ako nije uzajamna.

Hoze Manuel Baljester, Mesto rođenja, ciklus Skriveni prostori, 2012, privatna kolekcija. Foto@josemanuelballester.com

Ovo nije promišljao Baljester, ovako mi čitamo njegov umetnički eksperiment u času dok sunce kroz zatvorene prozore pravi blistave mrlje na zidovima naših utočišta. Dok razmišljamo kako bi bilo divno s porodicom i prijateljima prošetati pored reke, otići na piknik u zelenilu ili samo sklopiti oči i dozvoliti lahoru i svetlu da nas pomiluju dok bezbrižno prazna misao leprša negde kao vesela ptica nošena toplom strujom proleća.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Voterhaus i Dekameron

Beograd, 16. mart, 21:13

Kada sredinom 14. veka u Firenci izbije epidemija kuge, sedam devojaka i tri mladića potraže spase u vili nadomak Fijezole. Tokom dve nedelje ove samoizolacije gotovo svake noći (sa izuzetkom praznika i dana kada čiste domaćinstvo) pričaju priče kako bi ispunili vreme u iščekivanju da epidemija prođe. Svake večeri jedno od njih nosi titulu kralja ili kraljice, i ima zadatak da zada temu na osnovu koje će ostali ispričati priču. Deset noći po deset priča – ukupno 100 priča u koricama najslavnije, a mnogi će reći i najlascivnije knjige italijanskog, ali i evropskog srednjovekovlja – “Dekamerona” Đovanija Bokača.

Našli su se tu i lažljivi grešnici, potkupljivi sveštenici, naivni vitezovi, tragične devojke, krvoločni vladari, svetitelji i razvratnici, dame i junaci, heroji i lude … Iako mnogi na pomen “Dekamerona” promišljaju o lascivnim rabotama i nezajažljivom bludu, Bokačovo je delo mnogo više od niskih strasti ili uzvišenih idela. Ono je težnja ljudskog duha da nadiđe vreme u kome hara pošast Crne smrti, i pobudi um da stvarajući priče oplemeni čoveka, izazove njegov duh, nagna ga na polemiku. Ukratko da mu poruči – život je pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, ipak, lep, i vredi ga živeti.

Uzbuđivao je i uzbuđuje Bokačo svojim “Dekameronom” majstore kista od kad je ova knjiga ugledala svetlost dana 1353. godine. Razni su Bokačovi junaci našli svoj likovni oblik kako u ilustracijama za brojna izdanja ovog književnog klasika, tako i u likovnoj umetnosti uopšte. Kada se pojavi film kao umetnički mediji i “Dekameron” dobija brojne interpretacije, među kojima je svakako najpoznatija ona Pjer Paola Pazolinija iz 1971. godine.

Džon Viljam Voterhaus, Priča iz Dekamerona, 1916, Galerija Lejdi Lever, Liverpul, Engleska. Foto@ WikiArt

Među slikarima možda je najinteresentniji motiv iz “Dekamerona” koji bira Džon Vilijam Voterhaus, jedna od perjanica veselog i maštovitog pre-rafaelitskog bratstva. Zapravo, Voterhaus na svom čuvenom platnu “Priča iz Dekamerona” iz 1916. godine, ne slika neku od brojnih skaski, već same pripovedače. Vidimo ih okupljene u italijanskom renesansnom vrtu, odevene na način kako je Voterhaus zamišljao pripadnike viših slojeve Bokačove epohe, mlade, udubljene u priču, ponegde poneki karakterističan instrument, raspupele ruže i sitno poljsko cveće, delikatan detalj antičke fontane (Voterhaus je rođen u Rimu, dobro zna kako izgleda vrt italijanske vile izvan grada) … da nema preciznog naziva slike, teško da bi se i najdomišljatiji istoričar umetnosti setio o čemu je reč.

Slika naprosto zavodi posmatrača ritmom, estetikom, bojama … sve na njoj nekako otmeno “peva”. I priroda i ti lepi mladi ljudi zadubljeni u razgovor. Šta li su svirali na tim instrumentima? O čemu ćaskaju mladić i devojka u dnu vrta? Možda su se zaljubili? Ili im se priča ne dopada, pa tiho ogovaraju pripovedača?

Nas u celoj ovoj postavci najviše intrigira da mi tu nigde ne slutimu neku Crnu smrt koja hara nadomak ovog mirnog vrta u kome sve buja od proleća i mladosti. Da ne znamo da je u tom času, kad slika nastaje, i sam Voterhaus teško bolestan od karcinoma u odmaklom stadijumu (preminuo je 1917. godine) i da u Evropi besni rat neslućenih razmera, pustili bismo da nas ova lavina života opije kao mlado vino prevejanog Baha. Međutim, znamo. I baš zato što znamo jasno nam je kolika je moć umetnosti ne samo za posmatrača ili poznavaoca, već za samog stvaraoca. Umetnost je ovde taj Voterhausov renesansni vrt bez senki i straha, slabosti i patnje. Magično sredstvo u rukama čarobnjaka, koji pripovedajući, oblikujući sliku, produžava život, čini ga smislenijim, lepšim i boljim. Jer i pored svih provalija i strahova, iznenađenja i iskušenja, život jeste lep, i treba ga živeti.

“Dekamerona” u pdf formatu možete naći na zvaničnoj prezentaciji Univerzitetske biblioteke “Svetozar Marković” u Beogradu http://ubsm.bg.ac.rs/…/dekameron-100-pripovedaka-ilustrovano

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Kastel Nuovo, Napolitanski osmeh

Beograd, 16. mart, 9:51

Muzej je uvek mesto interakcije, pa i ko-kreacije. Čak i usred pandemije. Zatvoren za javnost. Muzej i tada ima nešto da ispriča, poruči, a povremeno i nasmeje.

Ova vesela, mermerna devojka iz muzeja smeštenog u čuveni Kastel Nuovo ili kako ga Napolitanci zovu – Maskio Anjionio (Maschio Angionio), kao da beži ispred sanitarca u punoj opremi, koji dezinfikuje muzej nakon njegovog zatvaranja pre nekoliko dana. Kao da se sa njima igra.

Fotografija: Cesare Abbate (EPA), Dezinfekcija galerije Karla V u muzeju Kastel Nuova, Napulj, mart 2020.

Njen pokret, zarazni osmeh i sugestivna poza nameću misao o veseloj igri vršnjaka koji se jure po parku ili školskom dvorištu dobacujući jedno drugom – “šuga, ti si šuga!”

Mi ne znamo priču skulpture, koja nesumnjivo pripada napolitanskoj umetnosti 19. veka. Ne znamo ni ko je majstor, ni da li je vajana po stvarnom modeli ili je plod zanosa i dobrog raspoloženja vajara koji se napio sunca, slanog vetra i bevande od “falangina” ispod Vezuva. Sve nas koji smo jednom kročili u zavodljivo-dekadentne ulice Napulja ili čitali Elenu Ferante, podseća na veselost tarantela, sočni žargon ribara i pralja, opojni miris zaključanih baroknih vrtova… Podseća nas na jednostavnost malih životnih radosti, koje nam je oteo tempo, multitasking (kakva rogobatna reč!), liberalna ekonomija, opšta trka u kojoj trkači zapravo ne znaju kuda trče, gde je cilj, ima li ga uopšte.

Moć umetnosti, između ostalog leži u pamćenju koje čuva, ali i u trenutku u kome je opažena ili izmeštena iz onoga što bismo nazvali uobičajeni kontekst, stvarajući prostor novom opažanju tesno poveznom sa raspoloženjem posmatrača. Fotograf Ćezare Abate, koji je maestralno ulovio ovaj trenutak u želji da ga dokumentuje neosetno je, baš zahvaljujući tom trenutku, od novinskog postao umetnički fotograf nudeći nam više od dokumenta, potičući emociju, pokrećući inspiraciju.

Dezinfikujte, dakle, sve kako pravila nalažu. Pomoćiće i rakija i neko drugo žestoko alkoholno piće (oduvek maštamo da viskijem starim 25 godina obrišemo kvake i dovratke 😉), ako nema medicinskog alkohola, a usput sebi obećajte da ćete kad sve ovo prođe izaći da se siti izjurite s decom i prijateljima, jer je to ono, posebno nešto i jedino nešto za čim treba juriti.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020