post

Umetnost i epidemija: Kastel Nuovo, Napolitanski osmeh

Beograd, 16. mart, 9:51

Muzej je uvek mesto interakcije, pa i ko-kreacije. Čak i usred pandemije. Zatvoren za javnost. Muzej i tada ima nešto da ispriča, poruči, a povremeno i nasmeje.

Ova vesela, mermerna devojka iz muzeja smeštenog u čuveni Kastel Nuovo ili kako ga Napolitanci zovu – Maskio Anjionio (Maschio Angionio), kao da beži ispred sanitarca u punoj opremi, koji dezinfikuje muzej nakon njegovog zatvaranja pre nekoliko dana. Kao da se sa njima igra.

Fotografija: Cesare Abbate (EPA), Dezinfekcija galerije Karla V u muzeju Kastel Nuova, Napulj, mart 2020.

Njen pokret, zarazni osmeh i sugestivna poza nameću misao o veseloj igri vršnjaka koji se jure po parku ili školskom dvorištu dobacujući jedno drugom – “šuga, ti si šuga!”

Mi ne znamo priču skulpture, koja nesumnjivo pripada napolitanskoj umetnosti 19. veka. Ne znamo ni ko je majstor, ni da li je vajana po stvarnom modeli ili je plod zanosa i dobrog raspoloženja vajara koji se napio sunca, slanog vetra i bevande od “falangina” ispod Vezuva. Sve nas koji smo jednom kročili u zavodljivo-dekadentne ulice Napulja ili čitali Elenu Ferante, podseća na veselost tarantela, sočni žargon ribara i pralja, opojni miris zaključanih baroknih vrtova… Podseća nas na jednostavnost malih životnih radosti, koje nam je oteo tempo, multitasking (kakva rogobatna reč!), liberalna ekonomija, opšta trka u kojoj trkači zapravo ne znaju kuda trče, gde je cilj, ima li ga uopšte.

Moć umetnosti, između ostalog leži u pamćenju koje čuva, ali i u trenutku u kome je opažena ili izmeštena iz onoga što bismo nazvali uobičajeni kontekst, stvarajući prostor novom opažanju tesno poveznom sa raspoloženjem posmatrača. Fotograf Ćezare Abate, koji je maestralno ulovio ovaj trenutak u želji da ga dokumentuje neosetno je, baš zahvaljujući tom trenutku, od novinskog postao umetnički fotograf nudeći nam više od dokumenta, potičući emociju, pokrećući inspiraciju.

Dezinfikujte, dakle, sve kako pravila nalažu. Pomoćiće i rakija i neko drugo žestoko alkoholno piće (oduvek maštamo da viskijem starim 25 godina obrišemo kvake i dovratke ?), ako nema medicinskog alkohola, a usput sebi obećajte da ćete kad sve ovo prođe izaći da se siti izjurite s decom i prijateljima, jer je to ono, posebno nešto i jedino nešto za čim treba juriti.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Luvr i tišina

Beograd, 15. mart, 9:51

Luvr od petka zatvoren, prazan i čudovišno lep. Pobeda samotračka spokojno raširila mermerna krila, parisko sunce osvetlilo sklad linija i lukova monumentalnog stepeništa u nekadašnjoj rezidenciji francuskih kraljeva. Prizor prosto zanosi.

Nika Samotračka i ulazno stepenište Luvra u petak 13. marta 2020. godine kada je proglašena pandemija korona virusa. Foto@Musée du Louvre, Paris

Koliko smo puta svi mi, koji smo jurili kroz ove hodnike, zastali da u miru pogledamo ovu lepotu? Bez guranja, gledanja na sat, jurcanja ka krcatoj sali sa Leonardovom Mona Lizom? Razmišljanja da treba videti još petnaest lokacija, obavezno slikati i slikati se, odmah sve to izbaciti na društvene mreže da nam aplaudiraju prijatelji i zavide neprijatelji.

Zanimljiv eksperiment koji je u leto 2010. godine sprovela služba za komunikaciju Luvra pokazuje da je od gotovo milion posetilaca koji su u dva meseca prohujali najpoznatijim muzejom na svetu, samo njih 8 (dobro ste pročitali – i slovima: osam!) selo da na miru uživa u čuvenim remek delima. Bez škljocanja aparata ili mobilnog telefona. Bez žurbe. Bez napetosti.

Čini se da nam ova situacija, ova pandemija šalje jednu jako važnu poruku. Da nas uči nekom novom razumevanju vremena i prostora, usporavajući nas, smanjujući brzinu, pokazujući možda šta smo sve propustili jureći kao blesavi u skladu sa trendovima epohe koja nam je dala mnogo, a oduzela tananu sposobnost uživanja u trenutku, u onoj magičnoj formuli u kojoj mudra Koko Šanel kaže da je manje zapravo više.

Usporite, dakle. Vreme više ne leti. Samotračka Nika je videla milijardu nas u protekla dva milenijuma (nastala u 2. veku pre naše ere, u Luvru od 1884. godine), i videće bar još jednu milijardu. Koliko nas je zaista zastalo, opustilo se i uživalo u susretu sa njom?

Mislite o tome kada sledeći put uđete u Luvr.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Umetnost i epidemija: Magritovi “Ljubavnici”

Ne rukujte se, ne dodirujte se, ne prilazite jedni drugima bliže od metar i po (još bolje dva!) … ovo je tekst koji slušamo poslednjih dana stalno. Za našu kulturu zagrljaja, tapšanja po ramenu, razmenjivanja poljubaca sa dragim osobama otvorila se provalija koja ne udara samo na arhetipove i usvojene navike, već generalno zbunjuje, jer ne znamo na koji način da izrazimo naklonost, emociju, poštovanje.

Belgijanac Rene Magrit, jedan od genijalnih majstora nadrealizma, koji će svet zapljusnuti snažno između dva svetska rata, kao reakcija na veliko stradanje, preispitivanje društvenih vrednosti, etike i estetike (strašno je bio ljut taj svet iznuren ratom i Španskom groznicom), obožavao je teme zasnovane na ograničenjima koja izazivaju duboku frustraciju.

Reprodukcija: Rene Magrit, Ljubavnici II, 1928, Muzej moderne umetnosti (MoMA), Njujork; Foto@ MoMA, New York

Njegovi “Ljubavnici II” iz 1928, jedna su od onih Magritovih slika koja kod posmatrača izaziva lavinu pitanja. Šta se tu dešava? Čemu te bele kapuljače (da li su uopšte kapuljače?) preko lica? Ko su ljudi koji se ljube? Da li je u pitanju zabranjena ljubav? Sastanak na slepo? Neka perverzna ljubavna novotarija ludih dvadesetih?

Hiljadu spekulacija je napravljeno na temu ove (i ne samo ove) Magritove slike. Umetnik traumiran smrću majke, koja se utopila kad je on imao samo 13. godina, mudro je ćutao, ostavljajući publiku da u skladu sa svojim sklonostima nagađa.

Magritova pasija da obične stvari i ljude stavlja u neobičan kontekst, provedena njegovim pročišćenim, jednostavnim stilom, stvorila je od njega jednu od velikih ikona umetnosti 20. veka. Međutim, kako se u ekstremnim situacijama uveravamo, baš kao i ovih dana, koliko nadrealno, a opet realno, postane stanje kad budemo izmešteni iz svog kulturnog konteksta, svojih navika i verovanja, Magritovi “Ljubavnici” postaju bezmalo simbol ove “ne diraj” situacije. Slika u ogledalu frustracije izazvane nemogućnošću da se nešto realizuje.

Istovremeno, oni se iz ove perspektive mogu i drugačije “čitati”. Koliko zaista poznajemo ljude koje grlimo, ljubimo, volimo? Evo, zgode da to proverimo skidajući ove metaforične magritovske poveze, u razgovoru, na propisanoj distanci, bez dodirivanja … svaki neuobičajen kontekst, ma koliko loš, mora imati i neke prednosti. Upoznajmo svoje bližnje da bismo ih zaista čvrsto zagrlili kad sve ovo prođe.

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020