post

Anka Nenadović-Topalović: Najstariji portret ugledne Srpkinje koji je naslikala žena

Proteklu godinu smo pozlatili tekstom o najstarijem sačuvanom portertu jedne plemenite srpske građanke s početka 18. veka – Eufrosine Tekelije, a ovu počinjemo ništa manje zanimljivom pričom o prvom portretu jedne ugledne Srpkinje, koji je naslikala jedna žena – prva srpska slikarka Katarina Ivanović. Iako je već po sebi ovo saznanje dragoceno u smislu istorijskog presedana kada je reč o ženskim portretima u srpskoj istoriji umetnosti, ništa manje nije zanimljivo traganje autorke teksta, istoričarke umetnosti Milene Vrbaški, za identitetom naslikane ličnosti za koju se dugo smatralo da je kneginja Persida Karađorđević. Tekst je prvi put objavljen u Zborniku Narodnog muzeja u Beogradu (XIX–2/istorija umetnosti, 2010) pod naslovom Novi podaci, ispitivanja, konzervacija i restauracija slike Кatarine Ivanović ‘Mlada žena u srpskom (Anka Topalović rođ. Nenadović)’ iz zbirke Galerije Matice srpske  u koautorstvu sa konzervatorkama Galerije Matice srpske Danielom Кorolija Crkvenjakov i Nevenom Đorović. 

Mlada žena u srpskom, potpisani rad Кatarine Ivanović, otkupljen je za zbirku Galerije Matice srpske 1959. godine od Anke Barlovac iz Beograda, kao Portret kneginje Perside Кarađorđević, supruge kneza Aleksandra, Кarađorđevog sina.[1]  S obzirom da su se u zbirci Narodnog muzeja u Beogradu tada već nalazila dva portreta kneginje Perside, oba potpisani radovi prve srpske slikarke Кatarine Ivanović (1811–1882), smatralo se da je slika otkupljena za Galeriju još jedna replika.[2]  Oba portreta iz Narodnog muzeja naslikana su 1846/7. tokom jedinog slikarkinog boravka u Beogradu. Portret koji je otkupila Galerija je takođe potpisan, ali u vreme obrade osnovnog kartona nije uočeno da se u nastavku potpisa nalazi i godina nastanka.[3]  U proleće 2003. godine, tokom provere kataloških podataka za izložbu Кarađorđevići u zbirkama Galerije Matice srpske, slika je razramljena. Tada je otkriveno da se u nastavku potpisa nalazi i datacija: 1837. godina.[4]  Mada teško čitljiva, novootkrivena datacija otvorila je čitav niz pitanja, među kojima su se kao najvažnija nametnula da li je identitet portretisane odgovarajući, te gde je slika nastala.[5]

Katarina Ivanović, portreti sestara Perside i Anke. Kneginja Persida Karađorđević, rođena Nenadović, 1846-1847. (levo) i Anka Nenadović-Topalović, 1837. Fantastična sličnost sestara na dva portreta nastala u razmaku od desetak godina doprinela je primarnom uverenju stručnjaka da je na obe slike Katarine Ivanović ista osoba – kneginja Persida. Fotografije@Narodni muzej u Beogradu (levo) i Galerija Matice srpske u Novom Sadu (deno).

U katalogu sačuvanih radova Ivanovićeve, ovo delo se nalazi među njenim najranijim ostvarenjima, tačnije, gotovo je sigurno da se radi o prvom portretu izrađenom po porudžbini, za honorar, kojem kao ”dovršena” prethode samo dva slikarkina autoportreta.[6]  Najzad, oznaku ”prvi” u srpskom slikarstvu ovaj portret zaslužuje u još dve kategorije: reč je o najranijem portretu žene koji je naslikala žena, te o prvom portretu u ukupnom korpusu srpskog slikarstva gde je žena prikazana u eksterijeru. Za razliku od Habsburške monarhije u kojoj je među srpskom građanskom populacijom ženski portret uobičajen, portretisanje žena u Кneževini, sve do polovine veka, bilo je rezervisano za najviši sloj, odnosno pripadnice kneževskih i najuglednijih porodica.[7]  Mada ovakva statistika još nije napravljena, teško da ukupni broj portretisanih žena iz Кneževine do 1840. prelazi jednu desetinu. Sa proticanjem decenija druge polovini 19. veka portreti žena su progresivno brojniji, a omiljeni, maltene isključivi povod kada se radi o mladim ženama iz Кneževine, je venčanje.[8]  Pažljivo posmatranje Mlade žene u srpskom, uputilo je na isti trag. Portretisana sedi u tamnocrvenoj naslonjači sa šakama u krilu, prebirajući po buketu belih i ružičastih ruža. Sivkastoplavu pozadinu (nebo) ispunjava naslikana gusta vreža vinove loze. Mlada žena ne nosi veo, ali je odevena u izrazito svečanu i raskošnu nošnju: svetloružičastu haljinu sa tamnoplavim libadetom opervaženim vezom zlatnom žicom, sa belim satenskim bajaderom, takođe ukrašenim zlatovezom. Mada je prikazana frontalno, pogleda upravljenog ravno u posmatrača, portretisana odaje utisak odsutnosti i izvesnog nežnog, polu–sanjalačkog, a polu–zabrinutog raspoloženja, što, zajedno sa aranžmanom, može biti protumačeno kao nagoveštaj njene transformacije iz devojke u ženu (ubrane ruže na krilu kao simbol prekida devojaštva, gubitak devičanstva, vreža sa lastarima u pozadini kao aluzija na ”lozu” koja će u braku ”doneti rod”).[9]

Katarina Ivanović, Anka Nenadović-Topalović, 1837, Galerija Matice srpske u Novom Sadu, detalj. Foto@Tamara Ognjević

Spekulativna zapažanja, kao i promena ”statusa” ovog portreta u istoriji srpske umetnosti 19. veka, inicirana i potvrđena otkrivanjem godine nastanka, postavile su kao krajnji cilj ono što se u tom trenutku činilo nemogućim: ustanovljavanje pravog identita portretisane. Opisana situacija mogla se, npr.  uporediti sa situacijom u kojoj se u kolokvijalnom govoru pripadnici druge rase opisuju bojom njihove kože, odnosno, postalo je jasno da dekorativna zavodljivost srpske nošnje i materijala kada se radi o bilo kojoj ”ženi u srpskom” obezličava model i dekonkretizuje osobu.

Katarina Ivanović, Anka Nenadović-Topalović, 1837, detalj portreta iz Galerije Matice srpske na kojem se uočava karakterističan mladež kojeg nema ni na jednom sačuvanom portretu kneginje Perside Karađorđević. Foto@Tamara Ognjević

Jedini dostupni alat (prvi i poslednji) bio je ponovno posmatranje portreta. Neporeciva fizička sličnost kneginje i portretisane nije se slagala u jednom uočljivom detalju: na desnoj strani brade nalazi se karakteristični mladež koji se ne pojavljuje ni na jednom portretu ”prave” Perside Кarađorđević. Sledeće ”otkriće” odnosilo se na činjenicu da se nijedan komad kneginjinog nakita ne podudara sa portretom iz Galerije. Кako je dijamantska grana kneginje Perside sačuvana, upoređivanjem na licu mesta (preko fotografije) sa onom u kosi portretisane, uočeno je da je broš kojim joj je kosa pričvršćena za tepeluk u obliku inicijala (u osi iznad levog uha portretisane).[10]  U prvi mah oni su pročitani kao ćirilično: ”A H”, ali kako je potraga za znamenitom porodicom na slovo H odvela u ćorsokak, ponovo su pregledani podataci o otkupu. Pažnja je iznova posvećena i nesumnjivoj fizičkoj sličnosti portretisane sa kneginjom Persidom Кarađorđević, iako je postalo jasno da se ne radi o njoj, već o nekoj drugoj ženi visoka (plemenita) roda, na šta je, takođe, upućivala vreža loze sa lastarima u pozadini. Nametnula se još jedna pretpostavka – a to je da je u burnim dinastičkim previranjima u Srbiji 19. veka malo verovatno da je tokom političke prevlasti i vladavine Obrenovića (1815–1842; 1858–1903), makar koliko se radilo o uticajnoj porodici, ”dozvoljeno” posedovanje portreta supruge prognanog kneza Aleksandra Кarađorđevića, osim, naravno, ukoliko savremenici znaju da se ne radi o Persidi Кarađorđević.[11]  Inicijali sa broša su u drugom pokušaju dešifrovanja pročitani kao ”A N”. Ovo je, najzad, navelo na pravi trag, pošto se slagalo sa oba kriterijuma – devojačkim prezimenom kneginje Perside, Nenadović, te činjenicom da se radi o jednoj od najistaknutijih porodica u Srbiji 19. veka. ”Кandidatkinja” za identitet portretisane potražena je među njenim sestrama.[12]

Dijamantska grana kneginje Perised Karađorđević i njen prsten od almandina i briljanata čuvaju se u Muzeju grada Beograda, u koji su stigli posredstvom Anke Barlovac čija porodica je bila orođena s kneginjom. Foto@Muzej grada Beograda

Indicije i pretpostavke razrešene su, a portretisanoj je uz pomoć biografskih podataka ”vraćeno” ime. Ustanovljeno je da se radi o Anki, mlađoj sestri kneginje Perside, rođenoj 27. septembra 1820. u Hotinu, od oca Jevrema J. Nenadovića, vojvode iz Prvog srpskog ustanka i majke Jovanke–Joke, ćerke vojvode Mladena Milovanovića.[13]  Jevrem Nenadović se sa porodicom vratio iz Hotina u Srbiju 1831. godine. Nastanili su se u Valjevu gde je Jevrem ubrzo postavljen za okružnog načelnika. Anka se udala za Milosava Topalovića, trgovca iz Кragujevca, sina gružanskog kneza Petra Topalovića, učesnika Drugog srpskog ustanka. U braku je rođeno troje dece – sin Petar (potonji pukovnik u srpskoj vojsci i ataše u Carigradu) i ćerke Leposava i Savka. Ankin portret se sačuvao u porodici Barlovac, budući da je Persidin i njen mlađi brat Mladen Nenadović bio oženjen Jelisavetom–Cajom Barlovac.[14]  U vreme kada je Кatarina Ivanović slikala portret, Anka je imala 17 godina. Iako nedostaje dokument koji bi to i činjenično potvrdio, verovatno je stupila u brak tada, 1837. godine. (Poznato je da je njena starija sestra Persida zasnovala brak takođe sa 17 godina). Mesto nastanka portreta, odnosno susreta slikarke i modela nije razrešeno. Anka je umrla zajedno sa novorođenom kćeri Savkom 4/16. juna 1843. godine u 23. godini života, posle teškog porođaja. Nad njenim grobom u Brankovini ispisan je epitaf koji sadrži iste motive kao i portret koji je naslikala Кatarina Ivanović: ”Анка стабло златна рода / Овде паја вечный санъ / Тун и цветакъ н‹ног плода / Савка нађе гроб прерань (…)”.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske u Novom Sadu

[1] Uticajna porodica Barlovac iz koje potiče portret tokom 19. veka imala je značajnu privrednu i političku ulogu u životu Кneževine. Poznato je da je upravo Miajlo Barlovac, kao poslanik Svetoandrejske skupštine 1858. podneo predlog da se odredi deputacija koja će knezu Aleksandru Кarađorđeviću predati odluku skupštine kojom mu se nalaže da podnese ostavku. Up. Кostić, M., Uspon Beograda. Poslovi i dani trgovaca, privrednika i bankara u Beogradu 19. i 20. veka, Bgd 1994: 129–130.
[2] Sve tri slike publikovane kao portreti kneginje Perside Кarađorđević u: Кusovac, N.–Mihajlović, R., Кatarina Ivanović (1811–1882), Bgd 1984: 40, 84.
[3] Portret je kao izuzetno važno delo za zbirku Galerije Matice srpske uključen u stalnu postavku odmah po otkupu 1959. g. Osnovni karton mogao je biti obrađen najranije 1970. g. – obradila ga je Leposava Šelmić, koja se zaposlila u Galeriji te godine. Кako se teško čitljiva godina nastanka slike nalazi u nastavku slikarkinog potpisa, u samom desnom uglu platna koji pokriva ukrasni ram, delo prilikom obrade kartona najverovatnije nije pomerano iz postavke, niti razramljivano.
[4] Delo je potpisano dole desno latinicom, pisano: ”Кatarina Ivánovits 1837”.
[5] U to vreme Ivanovićeva je pohađala treću godinu studija slikarstva bečke Akademije, i kretala se, prema dostupnim saznanjima, između svoje rodne zemlje (Ugarska) i austrijske prestonice. Кnez Aleksandar Кarađorđević sa suprugom, pre 1839, kada se vraćaju u Srbiju, boravi u Hotinu (Besarabija/Moldavija). Кao portret kneginje Perside Кarađorđević slika je poslednji put publikovana u katalogu: Milošević, E.–Vrbaški, M., Кarađorđevići u zbirkama Galerije Matice srpske, NS 2004, 13–14, 51.
[6] Oba autoportreta Кatarine Ivanović su svojina Narodnog muzeja u Beogradu. Prvi je iz 1834. godine, naslikan tokom obuke u slikarskom ateljeu Jožefa Peškija (inv. br. 1031), a drugi je nastao u Beču 1836, tokom druge godine studija na odeljenju za devojke pri akademiji (inv. br. 95). Кao školske zadatke, između 1836. i 1839, Ivanovićeva je naslikala i tri studije muških glava po modelima (Glava starog obrijanog čoveka, inv. 950, Glava čoveka smeđe brade, inv. br. 93 i Glava čoveka sa dugom bradom, inv. br. 745, vlasništvo Narodnog muzeja). Up. Timotijević–Mihajlović, nav. delo, 159–161, sa starijom lit. U kataloškom delu nav. publikacije je portret o kojem je reč objavljen kao Anka Nenadović –Topalović.
[7] Najraniji(?) je portret Tomanije Obrenović, supruge Jevrema, brata kneza Miloša, rad Pavela Đurkovića iz 1827. godine (Narodni muzej Beograd, inv. 889).
[8] Norme patrijarhalnog društva u Кneževini su devojaštvo osudile na nevidljivost. Žena ima pravo da bude uvedena u ”javnost” samo putem udaje/muškarca, odnosno njene ”glavne”, bračne uloge – očekivanog majčinstva, što je tema za dalju elaboraciju. U slučaju ovog ranog portreta, nije slučajno što čin slikanja portreta obavlja žena, tačnije: devojka, čijem posmatranju bez posledica može biti izložena ženskost modela.
[9] O simbolici loze i ruže u: Chevalier, J.–Gheerbrant, A., Rječnik simbola. Mitovi, sni, običaji, geste, oblici, likovi, boje, brojevi, Zgb 1989, 359–361; 571–572.
[10] Grana, tipičan nakit uz srpsku građansku odeću je naziv za broš u obliku cvetne grančice kojim se kosa sa upletenim barešom (trakom) pričvršćivala za fes ili tepeluk. Portretisana, kao i kneginja Persida na portretima iz Narodnog muzeja, ima u kosi čak tri skupocena broša. Grana kneginje Perside Кarađorđević čuva se u Muzeju grada Beograda, inv. br. UPE 1095.
[11] Bilo je neminovno da pisac ovih redova, kao istražitelj celog slučaja, posumnja da je prodavcu slike bio poznat pravi identitet portretisane, ali da je slika intencionalno ponuđena Galeriji Matice srpske kao Portret kneginje Perside Кarađorđević (slaba verovatnoća da identitet bude otkriven, očekivanje veće materijalne vrednosti s obzirom na istorijski značaj ličnosti).
[12] U toku istraživanja za izložbu Кarađorđevići u zbirkama Galerije Matice srpske uspostavila sam  kontakt sa gospodinom Veliborom–Berkom Savićem iz Valjeva, istoričarem i sakupljačem dragocene građe o porodicama Кarađorđević i Nenadović. Zahvaljujući dostavljenim podacima, ustanovljen je pravi identitet portretisane. Srdačno zahvaljujem gospodinu Saviću na pomoći.
[13] Podaci o portretisanoj publikovani u: Savić, Velibor B., Nenadovići, Valjevo 2004, 610–612. Na istom mestu je nav. portret prvi put objavljen i reprodukovan kao Anka Topalović, rođ. Nenadović. Кako je identitet portretisane mogao biti ustanovljen samo posrednim dokazima, zvanični naziv dela promenjen je u: Mlada žena u srpskom (Anka Topalović, rođ. Nenadović).
[14] Podaci o rodbinskim vezama Nenadovića i Barlovaca navedeni prema pismu V. B. Savića, pisanog u Valjevu 8. juna 2003. godine. Galerija Matice srpske, arh. br. 0302.28/5.
© Artis Center 2019
post

Eufrosina Tekelija: Najstariji portret plemenite srpske građanke

Post objavljen na Artisovoj FB stranici 29. decembra inicirao je zanimljivu diskusiju o dataciji, kako će se pokazati, izuzetno dragocene slike – jednom od najstarijih portreta plemenite građanke u srpskoj istoriji umetnosti. Zahvaljujući upravo toj diskusiji dobili smo ekskluzivni tekst koleginice, istoričarke umetnosti, Milene Vrbaški, muzejske savetnice u Galeriji Matice srpske u Novom Sadu.Tako je naša zainteresovanost za lepeze i aksesoar srpskih dama nastanjenih u Habzburškoj monarhiji XVIII veka izrasla u daleko šire saznanje o načinu života, položaju žene i njenoj ulozi u ondašnjem mladom građanskom društvu Srba, koji su nakon Velike seobe 1690. godine ušli u svojevrsni proces barokizacije, stičući nove navike, ali i nastojeći da očuvaju svoju veru i nacionalni identitet. Priča o portretu Eufrosine (Roksande) Tekelije jedinstveno je svedočanstvo o jednom vremenu i položaju ugledne žene, koje nam Milena Vrbaški osvetljava na dokumentovan, vanredno zanimljiv način.

Među jedanaest porodičnih portreta koji su izvršenjem testamenta Save Tekelije 1843. pripali njegovoj zadužbini Tekelijanum u Pešti, da bi ubrzo zatim postali svojina Matice srpske, a time i jezgro njenog Muzeuma, osnovanog 1847. godine, našao se i portret Tekelijine prababe Eufrosine.[1] Radi se o jednom od najranijih portreta, koji će začeti posebnu vrstu u srpskom slikarstvu novijeg doba. Ovaj tekst pokušava da dokaže kako se, takođe, radi o najstarijem potretu žene, tj. supruge čiji se život odvijao unutar privatnosti porodice, odnosno, bio uokviren gradsko–patrijarhalno–vojničkom sredinom u kojoj živi deo srpske etnije u Habsburškoj monarhiji prvih decenija posle Velike seobe 1690. Ovakav ugao gledanja dobija na značaju od poslednje četvrtine 20. veka, otkad istorijska nauka sve više pažnje posvećuje istraživanju privatnosti, studijama roda i rodnim odnosima.[2]

Iako se tokom 18. veka na kormilima dve najmoćnije carevine, habsburške i ruske, nalaze carice, Marija Terezija (1717–1780) i Katarina Velika (1767–1796), ženska uloga i položaj na prelomu 17. i u prvim decenijama 18. veka, čak i kada se radilo o pripadnicama elite, umnogome su različite od muške. Bilo da je na vrhu ili dnu društvene lestvice, žena se definiše svojom biološkom funkcijom, te se, ako je ostala neudata, smatra bezvrednom.U okruženju Tekelijine prababe Eufrosine, žena se rađa i živi u svetu koji je pod potpunom subordinacijom muškarca – najpre oca (brata), a zatim supruga.[3] Saglasno sa ovim, o Eufrosini Tekeliji malo je neposrednih izvora i podataka. Čak i njen sačuvani portret može biti shvaćen kao posredni medijum, pošto je prihvaćeno da je kao pandan portretu supruga, naslikan koju godinu kasnije. Stoga će pažnja najpre biti posvećena muškom portretu i osvetljavanju ključnih momenata suprugove biografije.

Nepoznati portretista, Jovan Popović Tekelija, 1716. © Galerija Matice srpske u Novom Sadu

Jovan Popovića Tekelija, plemić, vrhovni zapovednik Pomoriške granice, upisao je kao rodonačelnik svoje porodično ime u istoriju Srba u Ugarskoj.[4] Na istorijskoj pozornici pojavio se kao kapetan srpske milicije u Senti, neposredno uoči bitke u kojoj je austrijski princ Eugen Savojski odneo 1697. godine značajnu pobedu nad Turcima.[5] Sledeće godine nalazi se u Aradu, gde mu Eugen Savojski na kraju svog jednomesečnog boravka izdaje dekret o postavljenju za kapetana srpske milicije koja broji 300 pešaka i 200 konjanika.[6] Istim aktom nalaže mu se da grad Arad na desnoj strani Moriša utvrdi za odbranu od Turaka. Izvori ne utvrđuju kada se oženio Eufrosinom, no sudeći po podatku da se njihov najstariji sin Ranko oženio 1711,[7] roditeljski brak je verovatno sklopljen oko 1690.[8] Titulu “miliciiae Rascianae collonellus” Jovan Popović Tekelija dobija 1704, pošto se sa svojim odredom stavio pod komandu generala Globitz-a i Leffelholz-a i učestvovao u borbama protiv Rakocijevih ustanika. Plemićka diploma cara Josifa I izdata je 16. marta 1706. Jovanu, njegovoj ženi Eufrosini rođ. Jović i deci: Valentinu, Jovanu, Mihailu i Jeleni; njegovom bratu Stefanu (Ostoji), Ostojinoj ženi Ani, rođ. Davidović, njihovoj kćeri Jelisaveti. Titula se dodeljuje i Jovanu mlađem i Gašparu, za koje nije jasno u kakvim su rodbinskim odnosima sa nosiocem diplome Jovanom Popovićem Tekelijom.[9]

Lik sa Jovanovog sačuvanog portreta, koji se datira oko 1716. odgovara osobi koja se nalazi između 40. i 45. godine života.[10] Na portretu je Jovan Popović Tekelija predstavljen sa zlatnim lancem cara Josifa I ukrašenim njegovim likom, najvišim odlikovanjem toga vremena, (dobio ga 1705) i medaljom Petra Velikog, verovatno dodeljenom između 1710–1713.[11] Autor portreta nije identifikovan. Olga Mikić smatra da je rad ukrajinskog slikara.[12] To je standardni portret vojskovođe. On zamahuje desnicom sa buzdovanom u prvom planu, čvrsto stiska balčak sablje levicom, dok pokretom glave suprotnim od tela, pokazuje posmatraču da se radi o čoveku od akcije. U isto vreme insistira se i na paradnom prikazu. Naslikane akcesorije služe toj svrsi – raskriljena zavesa u levom uglu, plemićki grb u desnom, carska odlikovanja, te gizdava crvena uniforma sa ogrtačem opervaženim skupocenim krznom.[13] Šablonstvo i dekoraterski pristup u izvedbi ovog portreta uočio je, i prethodno nadahnuto analizirao, Aleksandar Forišković.[14]

Odličja i oružje – detalji koji govore o istaknutom statusu Jovana Popovića Tekelije, kapetana srpske milicije u Aradu i zapovednika Pomoriške granice. © Galerija Matice srpske u Novom Sadu

O razlikama između portreta Jovana Popovića Tekelije i njegove supruge Eufrosine nije podrobnije pisano, mada je uočeno da nisu rad istog majstora, kao i da je prvo poručen portret starešine porodice, a potom supruge.[15]

Odsustvo treće dimenzije primetno je na prvi pogled na portretu Eufrosine Tekelije. Utisku dvodimenzionalnosti, važnom za hijeratski način predstavljanja, doprinosi skoro potpuno frontalna poza, kao i prazna pozadina na kojoj se figura izdvaja kao maltene isečena. Ove karakteristike su dominantne u toj meri, da nisu mogle biti rezultat bilo kakve naknadne intervencije.[16] One daju nedvosmisleni putokaz u pogledu autora ovog jedinstvenog portreta. Njegova ikoničnost se ogleda u daljoj analizi postavke. Eufrosina Tekelija je data gotovo  sasvim simetrično, sa uzdržanim pokretom (rezervisanim prethodno za Bogorodicu, Hrista ili nekog drugog svetitelja sa odgovarajućim atributom, poput knjige, krsta, cveta, itd). Profanost ove “ikone” označena je aksecorijskim dodacima. Pošto se radi o portretu žene, koji niti treba, a još manje može, s obzirom na vreme i mesto nastanka, da ima bilo kakav paradno – javni karakter, već samo intimno – reprezentujući, raspoloživi akcesoar iscrpljuje se u nakitu i odeći portretisane. Umesto predstave statusa koja definiše portret njenog supruga, radi se pre o predstavljanju ženine uloge. Stanje kao pandan statusu.

Nepoznati portretista, Eufrosina Tekelija, 1716(?)-1720. © Galerija Matice srpske u Novom Sadu

Činjenica da je suprug poručio izradu njenog portreta (a ko bi drugi?), govori o poštovanju koje joj je ukazivao. Eufrosina, Roksanda, Roka ili Roksa kako su je još zvali, rodila je šestoro dece za koje se zna, četiri sina i dve kćeri. Suprug ne naručuje njen portret kod nekog slikara koji je vičan, već je autor nađen u krugu sunarodnika, što posredno svedoči o radijusu kretanjа i slobodama udate žene. Ako se izuzmu tradicionalni zanati, ikonopis je bio jedina umetnička praksa koja nije zamrla od pada srpske države pod Turke.[17] Samim tim Eufrosinin portret dobija na značaju pošto predstavlja artefakt sretanja nepoznatog zografa iz druge decenije 18. veka sa zadatkom slikanja profanog portreta. Ovaj majstor primenjuje sva pravila koja poznaje kao ikonopisac, ali istovremeno, sa nervom pravog umetnika, pokušava da ih prevaziđe. Spoj starog i novog, prošlog i budućeg, preklapa se i ukršta na portretu. Eufrosina nosi kapu koja je oznaka njenog bračnog stanja. Zlatom protkanu kapu, tzv. ćulu ili zlataru poklanjao je svekar i udata žena je nosi do kraja života. Budući da je od dragocenog materijala, kapa predstavlja i statusni simbol, zajedno sa skupocenim minđušama i ogrlicom od 14 nizova sitnih bisera. Najdekorativniji detalj su trouglovi dekorisani šahovskim poljima na nekoj vrsti rukavica koje nosi. Odeća je jednostavna: tradicionalni oplećak (bela košulja sa vezom i naborima oko vrata i na obodu rukava) i uzana jakna ispod koje je prsluk iste plave boje, sa diskretnim vezom od zlatne žice na pervazu, bez vidljivog zakopčavanja. (To je vreme kada su dugmad smatrana dragocenim i previše razmetljivim da bi bila vidljiva na ženskoj odeći). U skladu sa tradicijom, suknja, vrpce na rukavima, marama i osnovna boja kape su crveni.[18] Biseri i crvena ruža koju je levom rukom prinela ka grudima su aluzija na ikonografske predstave Bogorodice. Ovakav vid idealizacije i transcendencije se ne može tumačiti isključivo slikarevim (ne)znanjem. Povezan sa biografskim podacima portretisane on postaje nameravan. Toaletu jedne dame upotpunjuje obavezna lepeza, koja u ovom kontekstu, pored praktične primene, postaje najvidljivija tačka dodira sa zapadnom civilizacijom. U prostor zapadnjačke perspektive, odnosno treću, tradicionalnom ikonopisu nepoznatu dimenziju, zalazi i zalepršani kraj providne (potvrda da se radi o pokušaju da se ovlada dubinom!) crvene marame.

Crveno, plavo i belo – boje zastupljene u odeći Efrosine Tekelije su boje srpske nacionalne zastave, dok je lepeza u njenoj desnoj ruci znak evropeizacije ispoljene u odevanju Srpkinja nastanjenih na području Habzburške monarhije nakon Velike seobe 1690.© Galerija Matice srpske u Novom Sadu.

Šta kaže istorija o gospodji Eufrosini? Carskoj administraciji i, paralelno, karlovačkom mitropolitu, ona se obraća pismom koje je svojeručno potpisala, neposredno posle smrti svoga supruga Jovana 1722, kada su na znatnu imovinu koju je nasledila nasrnuli istovremeno njen dever Ostoja, ali i predstavnici područne austrijske vojne vlasti, oglušujući se o carsku povelju kojom je njoj i njenom potomstvu, poimence, garantovana potpuna zaštita prava i imovine.[19] U knjizi o Tekelijama, navodeći da je u vreme Rakocijevog ustanka 1703. i nastojanja da se ustanici sporazumeju sa Srbima, general Leffelholz, uz poruku da će Jovanu Tekeliji uskoro biti donet zlatan lanac cara Josifa I, upućuje i njegovoj supruzi bogate poklone, Aleksandar Forišković iznosi podatak da je pre Jovana Popovića Tekelije kapetan srpske milicije u Aradu bio neki Subota Jović, konstatujući podudarnost sa Eufrosininim devojačkim prezimenom.[20] Mada primećuje da se u narednoj generaciji Tekelije, kao i ostali oficiri iz Vojne granice žene devojkama iz istog sloja, on oprezno izbegava da zaključi da je Subota Jović Eufrosinin otac.

Eufrosinina spremnost da se upusti u “muške poslove” (iako je sin Ranko u aktivnoj vojnoj službi cara), podatak da je pismena (neverovatan, s obzirom da se radi o ženi), te carski pokloni upućeni njoj, ostavljaju veoma malo sumnje u njeno porodično poreklo, bez obzira što ih Forišković tumači isključivo u kontekstu pridobijanja supruge vrhovnog zapovednika Pomoriške granice. Posmatrani iz drugog ugla, možda primerenijeg položaju žene u patrijarhalnoj porodici, darovi mogu biti protumačeni kao iskaz postojane carske blagonaklonosti najpre zbog njenog oca, kao bivšeg aradskog kapetana, a zatim i njoj kao supruzi onoga koji je nasledio taj položaj, odnosno majci sinova na čiju se vojnu karijeru računa. Ovakva interpretacija iznova dodiruje, ali sada simbolički, ikoničnost portreta Eufrosine Tekelije. Najzad, ona potvrđuje da se radi o prauzoru, portretu – prototipu, prekretnici u poimanju i prikazivanju žene u srpskoj umetnosti.

Iako ih nije radio isti majstor portreti Jovana Popovića Tekelije i njegove supruge Eufrosine najverovatnije su nastali u približno isto vreme, a pre smrti ovog uglednog vojnika koji je na maču zaradio plemstvo, smatra istoričarka umetnosti Milena Vrbaški. © Galerija Matice srpske u Novom Sadu.

Kao vrsta, portret, muški i ženski prethodno je poznat u sferi sakralne srednjovekovne umetnosti. U zadužbinama koje podižu vladari i vlastela on se tumači u sasvim drukčijem kontekstu, kao ilustracija produženja božje volje na zemlji, zastupanja njegove vlasti. Priložnik, sam ili u pratnji supruge (nekada i dece) ponizno prinosi model crkve u kojoj je naslikan. Izgled i izvedba kompozicije podređeni su u celosti teološkom konceptu. Prekid državne istorije padom pod Turke učinio je da se u retkim spomenicima nastavi ova tradicija. Do osamostaljivanja teme nije ni moglo doći sve do nastanka drukčijih okolnosti. Kada su se one konačno pojavile, portreti muškarca, budući da se odnose na ličnosti koje delaju u javnoj sferi, povinuju se zapadnjačkim obrascima. Čast da kreira prvi ženski portret novog vremena pripala je nepoznatom ikonopiscu. Čast da, poput ikone Bogorodice koju je naslikao Sveti Luka “na početku vremena”, postane “nerukotvoreni obraz” nastupajućeg, evropskog vremena, ukazana je jednoj ženi, Eufrosini Tekeliji rođ. Jović, supruzi vrhovnog zapovednika Pomoriške granice u vreme cara Josifa I.

Milena Vrbaški,

istoričarka umetnosti, muzejska savetnica

Galerija Matice srpske u Novom Sadu

 

[1] Sava Tekelija (1762–1842), doktor pravnih nauka i plemić, carski i kraljevski savetnik, prvi i doživotni predsednik Matice srpske i njen veliki dobrotvor. Napisao autobiografiju: Описаније живота, предговор и редакција Александар Форишковић, Београд 1966.
[2] Istorija/e privatnog života se bavi mentalitetom pojedinaca, odnosno zajednice koja ga okružuje i suprotstavlja se evolucionističkom modelu istorije koji vrši periodizaciju na osnovu političke, društvene, ekonomske, pa i kulturne istorije. Videti: Ф. Аријес, За једну историју приватног живота, у: Историја приватног живота, приредили Филип Аријес и Жорж Диби, Од ренесансе до просвећености, Београд 2002, 5–19. O odnosima između polova videti: Приватност породице, u: М. Тимотијевић, Рађање модерне приватности. Приватни живот у Хабзбуршкој монархији од краја 17. до почетка 19. века, Београд 2006, 358–434.
[3] М. Тимотијевић, isto, posebno: 374, 386-387, 394-395. O viđenju žene i njene uloge u zapadnoj Evropi 18. veka: Д. Годино, Жена, u: Човек доба просвећености, приредио Мишел Вовел, Београд 2006, 398–431 .
[4] Poreklo Tekelija ustanovio je Aleksa Ivić, opredeljujući se za tezu da potiču iz sela Tukulje (Tököl) na Čepelskoj adi u blizini Budimpešte. Mesto porekla je docnije u potpunosti istisnulo porodično prezime Popović. А. Форишковић, Текелије. Војничко племство XVIII века, Нови Сад 1985, 120.
[5] Mada nema traga u pisanim izvorima, smatra se da je pre toga učestvovao u austrijskoj opsadi i osvajanju Budima 1686. godine. Srpska istoriografija je saglasna da je upravo on uoči bitke kod Sente 11. IX 1697. noću i po močvarnom terenu proveo trupe Eugena Savojskog do Sente, kao i da je posle učestvovao u gonjenju turske vojske kroz Banat. А. Форишковић, isto, 120–129. Jovana Tekeliju poimence pominje Eugen Savojski u izveštaju od 15. IX 1697. (E. von Savoyen, Bericht an den Kaiser über die Operationen 9–15 September Feldzüge, I Serie, II Band, Wien, 1876, 53. Prema: А. Форишковић, 127, fusnota 39; 199).
[6] А. Форишковић, isto, 129, fusnota 42, 200.
[7] Isto, 182, fusnota 167.
[8] O godinama u kojim se stupalo u brak u: М. Тимотијевић, nav. delo, 367. Muškarci se žene od 17, a devojke udaju od 15–16. godine. Suprug je stariji, ali razlika u godinama najčešće nije velika – do 10 godina. Forišković smatra da se Jovan Tekelija rodio između 1664. i 1670. Umro je 1722. godine. А. Форишковић, isto, 162-163.
[9] А. Форишковић, isto, 142–143, 147. Vojničko srpsko plemstvo u Habsburškoj monarhiji spada u red nižeg plemstva koje nema udela u sferi političkog odlučivanja. U složenom multinacionalnom i multikonfesionalnom okruženju, ovakvo plemstvo de facto predstavlja prvi građanizovani sloj među sunarodnicima naseljenim u Vojnoj granici.
[10] Ova datacija publikovana u: Л. Шелмић (Е. Милошевић, Д. Живанов, М. Врбашки, С. Вуксановић и др), Галерија Матице српске, Нови Сад 2002, 330, 117/ Т 056. Oba portreta katalogizirana u: С. Мишић, Поклон – збирка Саве Текелије, Нови Сад 2007, 18–21.
[11] Datum dobijanja odlikovanja Petra Velikog bi bio sigurni datum post quem slikanja portreta. Jovan Popović Tekelija obratio se ruskom caru 1710, zajedničkim pismom sa segedinskim kapetanom Vulinom Ilićem, preko posrednika, kapetana Bogdana Isaijeva Popovića. А. Форишковић, isto, 154-157. Dodela ordena bila je čest povod za porudžbinu portreta.
[12] О. Микић, Портрети Срба XVIII века, Нови Сад 2003, 195, кат. бр. 185 (sa starijom lit).
[13] Forišković navodi pismo Jovana Popovića Tekelije iz 1720. jednom ćurčiji iz Tabana (Budim) kojim naručuje da se za izradu njegove odeće upotrebi krzno 6 kuna i 3 samura. Platio ga je 88 forinti u gotovom, što je bilo “čitavo bogatstvo”. А. Форишковић, isto, 160-161.
[14] А. Форишковић, isto.
[15] М. Тимотијевић, nav. delo, 511. U: Л. Шелмић (и др), nav. delo, Eufrosinin portret je datiran oko 1730, a u: С. Мишић, nav. delo, pre 1730. Autorka ovog teksta smatra da je portret Eufrosine Tekelije poručen neposredno po dovršenju suprugovog, odnosno iste ili naredne godine, dakle, izmedju 1716 (?) i 1720.
[16] Portret je bio znatno oštećen. Prva konzervacija preduzeta je najverovatnije pre II svetskog rata. Sledeću konzervaciju i restauraciju oba portreta izvršio je 1964. u radionici Narodnog muzeja u Beogradu Zdravko Blažić. Dokumentacija nije sačuvana. U konzervatorsko-restauratorskom dosijeu otvorenom u Galeriji Matice srpske 2000. godine, navodi se da originalne ivice platna nedostaju, te da je slika ranije stavljena na novo platno. Sadašnje dimenzije Eufrosininog portreta su za desetak cm kraće i uže u odnosu na portret supruga. Pošto je primetno da desnu šaku portretisane preseca donja ivica, te da se ne vide krajevi rukava levo i desno, moguće je da su prvobitno oba portreta imala iste dimenzije. (Portret J. P. Tekelije, GMS/U 88, ulje na platnu, 85 x 66 cm; Portret E. Tekelije, GMS/U 182, ulje na platnu, 75 x 60 cm). Ne treba odbaciti ni mogućnost da je portret supruge namerno manjih dimenzija.
[17] Posle Kosovskog boja 1389, srpska srednjovekovna država konačno se ugasila padom despotovine Stevana Lazarevića 1459. godine. Titulu despota preuzimaju mađarski kraljevi i austrijski vladari, dodeljujući je sve do 1537. godine predstavnicima srpskog naroda u Sremu.
[18] Crveno–plavo–belo su nacionalne boje srpske zastave.
[19] А. Форишковић, nav. delo, 165. Jovan Popović Tekelija je sačinio testament 6. februara 1722. Polovinu imovine je zaveštao svojoj četvorici sinova, a polovinu supruzi “gospođi Roki”. Ćerki (pominje se samo jedna) ne ostavlja ništa, sem ako joj braća nešto ne poklone, pošto je obezbedio mirazom kad se udavala. Isto, 161–162. Popis imovine iza J. P. Tekelije: isto, 216.
[20] Isto, 164, fusnota 119, 216-217.

© Artis Center 2018

post

Klimt (5): Modernost i femme fatale

Gustav Klimt, Danaja, 1907, Galerija Virtl, Beč. Foto©Wikimedia

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba.

Klimt se nakon krize sa univerzitetom povukao u užu elitu, odustavši od saradnje sa državom, što ga je učinilo i ravnodušnim za društvene probleme i politiku. U svojim ranijim fazama bio je javni umetnik i secesionistički tragalac za modernim duhom umetnosti. Sada se povukao u sferu ličnog, postao je slikar i dekorater za bečke visoke krugove. Javnu angažovanost je zamenila druga vrsta delatnosti – postao je slikar lepote života visoke klase, ali kao slikar žene. Eros i tanatos su i dalje prisutni, prerušeni u dve jednostavne teme, cveće i žene, koje su mu omogućile da svemu što je prolazno a lepo podari izvesnu trajnost kroz životnu ekstazu. Uvek imaginaran enterijer na slikama je postajao sve apstraktniji, a elementi njegovog likovnog stila su postali i ukras i simbolička sugestija.

Portretisao je mnoge poznate žene svoga doba. Glumice i zabavljačice, bečke dame iz visokog društva, sve su dolazile u njegov atelje i bile očarane njegovim talentom. On ih je zaista prikazivao u najboljem svetlu i u skladu sa svojim vremenom, kao lepe, ženstvene, moderne, zavodljive. Klimt je slikao novu, modernu, gradsku buržoasku ženu. Po čemu njegove portrete prepoznajemo kao drugačije, moderne?

Gustav Klimt, Šešir s crnim perjem, 1910. Foto ©Gustav-Klimt.com

Modernost je fenomen devetnaestog veka i proizvod grada. Iz tog konteksta impresionizam, svojevrsni moderni realizam, crpe svoje glavne teme. Moderno je ono što je aktuelno, tipično za svoje doba, ali takođe označava i čitav period novog i modernog doba koje počinje s poslednjim decenijama 19. veka i nosi dalje smernice razvoja drugačijeg, inovativnog, proizilazi iz novog načina gledanja na svet. Modernost je odgovor na nove izazove društvenog postojanja, ona je odgovor na ogromni porast stanovništva, na ubrzani tempo života, na promenjeni karakter varoši i gradova. Moderni život se ogleda u urbanističkim rešenjima, tehničkim plodovima industrijske revolucije, novom načinu provođenja slobodnog vremena imućne klase u usponu, kafeima, pozorištima, parkovima i izletištima. Centri velikih gradova postali su ključna mesta modernosti, nastaje moderan grad i sasvim moderan fenomen mode.

To je istovremeno bilo i doba borbe za zaštitu dostojanstva individue i njenog prava na rad. Socijalni problemi kao što su nezaposlenost, beda, prostitucija, tamna su strana modernog načina života. Prostitucija u savremenom smislu je specifičan kulturni i istorijski fenomen koji se javio krajem 19. i početkom 20. veka. Do tada prostitutke nisu smatrane posebnom klasom žena. Možemo razmatrati prostituciju kao deo patrijahalne strukture građanskog društva, umesto kao tzv. najstariji zanat i univerzalnu odliku društvenog života ljudi. Veoma raširene venerične bolesti su posmatrane asimetrično, žene su doživljavane kao jedini izvor i prenosilac zaraze. Druga strana, ona koja je predstavljala korisnike seksualnih usluga, bila je izuzeta iz razmatranja o javnoj higijeni. Polne i rodne razlike su diktirale shvatanje seksualnosti, uticale na stvaranje modernizma i modernosti kroz društvenu uslovljenost žene – društvenu, ekonomsku i subjektivnu razliku između muškarca i žene.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Neprijateljske sile, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©Wikimedia

Buržoazija koja se pojavila krajem osamnaestog veka se borila da potisne dominaciju aristokratije, osporavajući društveno uređenje koje se zasnivalo na nepromenljivim pravilima položaja i rođenja. Proklamovala je društvo sastavljeno od slobodnih, nezavisnih individua, ali je i sama buržoazija kao nova klasa zasnovana na nejednakostima i razlikama. Pod individuom se misli na muškarca – građanska sloboda nije univerzalana, ona je muški atribut. Žene nisu uključene u građansko društvo na istoj osnovi s muškarcima, poziva se na imaginaran poredak u prirodi po kome su prirodne sposobnosti i atributi polno diferencirani, na štetu žena. Ženama se daje nebitno mesto bilo u gradnji, bilo u rušenju poretka i napretka. Nejednakost žena i muškaraca se interpretira kao prirodna, a ne društvana činjenica; smatra se da je muškarac nadmoćan intelektualno, a žena osećajno, da žene nisu u stanju da oplemene svoje strasti za razliku od muškaraca. Žena time predstavlja nagonski život, a muškarcu se pripisuje sposobnost sublimacije nagona koji društvenu organizaciju i kulturu vode na put civilizacije.

Međutim, ideja da jedinke imaju svojinu nad svojom ličnošću presudna je za borbu i protiv klasne i patrijahalne dominacije. Polna razlika je i politička razlika, razlika između slobode i potčinjenosti, u kojoj je superiornost muškaraca rezultat i posledica muškog društvenog uređenja, a ne prirode. Ono što je zaista nedostajalo ženi je mogućnost stvaranja i održavanja političkog prava. Obrazovanje žena i poboljšanje njihove društvene pozicije činilo je da argument muške superiornosti, veće muške snage i/ili sposobnosti bude sve manje prihvatljiv.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Požuda, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©Wikimedia

Bečlije su rado naglašavale da su žene i kultura dve nespojive suprotnosti, ističući time prirodnu podređenost žene muškarcu, ženu kao niže biće. Iako je bio zaljubljen u stvarnu Salomu, Niče je ostao poznat i po maksimi iz svog čuvenog dela Tako je govorio Zaratustra (1883-1885): ,,Ideš ženi? Ponesi bič!“ Oto Vajninger, antifeministički nastrojeni teoretičar s kraja devetnaestog veka, objavio je 1903. knjigu Pol i karakter, u kojoj je ovaj dvadesettrogodišnji autor slabosti društva izjednačio sa ženama i pripisao ženskosti, proglasivši ih amoralnim i izvan civilizacijskih kategorija. Ženu vidi kao seksualni objekat ili kroz njenu reproduktivnu ulogu, naglašavajući te ženske uloge kao jedinu i pravu ženinu prirodu i svrhu. Ovim on ponavlja ideju svog vremena o ženi kao majci ili bludnici, u funkciji muškarca i svog pola. On insistira na definiciji žene koja se iscrpljuje kroz telesno. Po njemu, žene su potuno zaokupljene svojim telom i telesnim, otud imaju materijalnu prirodu koja je u suprotnosti sa daleko duhovnijom i intelektualnijom prirodom muškarca. Knjiga je postala veoma popularna, a i danas se provlači kao argument protiv ženskosti, bez obzira na to što se mladi Vajninger nedugo nakon objavljivanja ovog dela ubio, i što je ona time svojevrsna labudova pesma.

Gustav Klimt, Dve prijateljice, 1917, uništena. Foto©Wikiart

Kao posledica takvih shvatanja došlo je do podele društvenog sveta u odvojene sfere aktivnosti, uslovljene rodom; ova podela je preuzela i ponovo oblikovala podelu osamnaestog veka na javno i privatno. Javni prostor je isključivo muški tip prostora, on je svet produktivnog rada, politike, vlasti, obrazovanja, zakona i javnih službi. Privatna sfera doma bila je svet žena, dece i posluge, prostor osećanja i dužnosti iz kojih su novac i moć proterani. Privatna sfera i jeste i nije deo građanskog društva, kao što i žene i jesu i nisu deo građanskog poretka. Žene u njega nisu uključene kao jedinke, već kao žene, što će reći kao “prirodno“ potčinjene. Položaj udate žene određuje je kao svojinu supruga, ona figurira kao muževljeva senka, “gospođa”. Ali, suština modernog patrijarhata nije samo porodična potčinjenost žena, već sveukupna polna. Frojd takođe ide u susret težnji muškaraca nove buržoazije, njegova psihoanaliza objašnjava građansku svest i postaje u nju ugrađena. Psihoanaliza svodi političku prošlost i sadašnjost na odnos praiskonskog sukoba oca i sina – buržoaziji je time podario neistorijsku teoriju o čoveku i društvu, takvu koja je mogla da učini prihvatljivijim i opravda politički svet koji je izmicao kontroli. Ona objašnjava i opravdava potiskivanje nagonskog, interpretirajući ga kao stvaralački ljudski čin. U sklopu tog potiskivanja nagona patrijahalnog društva je i potiskivanje žene u prostore ženskosti. Muškarac beži iz svoje agonalne stvarnosti u san i modeluje ženu kroz njene majčinske uloge.

Muškarci su se slobodno kretali između ovih sfera, a od žena se očekivalo da ne napuštaju privatne prostore. Oni nisu označavali samo granicu između javnog i privatnog, već i granicu između prostora muškosti i prostora ženskosti. Ženi je bio nedostupan niz prostora koji su bili i dostupni i namenjeni muškarcima. Oni su time postali sfere muške slobode i različitih značenja za muškarce i žene. Muškarci su se udruživali da zaštite svoju slobodu kretanja i delanja; za muškarca je izaći u javnost značilo izgubiti se u gomili, daleko od zahteva za čestitošću. Za buržoaske žene, izlazak u javnost je bio povezan sa idejom o gubitku ugleda. Čestita, porodična, buržoaska žena tamo nije imala šta da traži; javni prostor se u odnosu na osamnaesti vek transformisao, postao je i više preteći, uzbudljiviji i seksualizovaniji prostor nego ikada ranije.

Gustav Klimt, Betovenov friz – Žudnja za srećom nalazi odgovor u Poeziji, 1902, Kuća Secesije, Beč. Foto©artsviewer.com

Dozvoljeni ženski prostori su trpezarije, saloni, spavaće sobe, balkoni i verande, privatne bašte; primeri su privatnog prostora ili prostora vezanog za kuću (prikazani su na slikama Berte Moriso (Morisot) i Meri Kasat (Cassatt)). Ti prostori ženskosti su proizvod društvene pozicije žene, potvrđuju posebnu, društveno uslovljenu seksualnu razliku gde je ženskost uslov, uzrok i posledica… (Prostori ženskosti još uvek upravljaju životima žena. Žene su danas osvojile građanski i pravni status skoro jednak statusu mukaraca, ali one i dalje nisu uključene u društvo na istoj osnovi kao muškarci. Polna razlika i dalje dovodi do patrijahalne podele uloga i rada. Čak i preko onoga što se danas naziva seksualnim uznemiravanjem muškarci odražavaju svoje muško patrijahalno pravo u javnom svetu, kao novi vid potčinjavanja i disciplinovanja žena). Žene jesu imale pristupa na odabranim mestima u javnoj sferi, ali u pratnji i na strogo određenim mestima zabave i pokazivanja. Takva izolacija žene stvara izrazitu suprotnost između porodice i društva, a društvo koje počiva na krajnje različitim atmosferama u porodici i društvu postaje ne samo nemoralno, već bolesno i dekadentno. Javno i privatno postaju dvosmisleni prostori određeni ne samo granicama klase, već i seksualnošću.

Kakav odnos postoji između seksualnosti i modernosti? U osnovi ovog pitanja je buržoaski svet novih društvenih odnosa u kome su tela žena pretvorena u seksualne objekte i robu. Prostori modernosti su tamo gde se susreću klasna i polna podela, to su prostori seksualnosti i erosa. Muški umetnici koji slikaju ove prostore i ženu kao ukras u njemu, podrazumevaju muškog, a ne bilo kog posmatrača. Umetnost je takođe uslovljena rodom, ona nam prenosi muški doživljaj modernosti, modernizam je označen ženskim telom i podrazumeva bavljenje muškom seksualnošću.

Gustav Klimt, Device, 1913, Nacionalna galerija, Prag. Foto©Wikimedia

Ako je uobičajeno posmatrati slike žena i ženskih tela kao motiv kojim muškarci umetnici potvrđuju svoju modernost, Klimt je za takav osvrt savršen primer. Jer, ni jedan drugi umetnik nije tako slavio eros, a iznad svega žene. Mnogo pre nego što su ekspresionizam i nadrealizam u umetnosti otvoreno progovorili o seksualnosti, Klimt ju je načinio okosnicom svog dela. Za Gustava Klimta žena je jedna od najvećih inspiracija, doživljena i predstavljena smelije nego ikada u umetnosti toga doba. Postala je umetnikova preokupacija, delom zasnovana na postulatima frojdizma i već pomenute muške neuroze. Erotika koja je tada visila u vazduhu Beča jasno je navela umetnika da glavnu ulogu u svojoj umetnosti poveri ženi. Klimt je otvoreno prikazao Ženu kao Evu, Veneru i Lilit i doprineo stvaranju novog tipa žene, femme fatale.

Ona se vidi i u Klimtovim zvaničnim portretima bečkih dama, kao i u bezimenim devojkama i alegorijskim predstavama. U umetnosti fin-de-siecle-a greh je bio otelotvoren u enigmatskoj snazi ženstvenosti, ostavljajući otvorenim pitanje da li se tu radi o vremenu muške histerije i krize muškog ega, fenomenu muške feminizacije kroz sliku žene, ili su žene zaista i bile na neki način bukvalno fatalne po muškarce. Postoji mogućnost da je žena u izvesnom smislu zaista doživljavana kao nosilac smrti – u svetlu brojnih seksualno prenosivih bolesti za koje nije bilo leka, naročito sifilisa. Žena je istovremeno i grešnica i potencijalno fatalna po muškarca, njeno telo zaista ubija. Ideja bolesti, sifilisa i tuberkuloze kao životne svakodnevice i pretnje životu, imala je velikog udela i u Klimtovoj opsesiji životom i smrću. Ogolio je mušku seksualnost, koja u modernom društvu uživa slobodu da posmatra, procenjuje i poseduje – u stvarnosti ili u mašti.

Gustav Klimt, Dama sa šeširom i boom, 1909, Belvedere, Beč. Foto©Wikiart

Femme fatale je seksualno nesputana žena koja svojim zavodničkim moćima pokorava muškarca. Ali, njeno interesovanje ostaje pritom samo površno erotsko. Ona uživa u zadovoljstvu zavođenja i poigravanja muškarcima koji se u nju zaljubljuju, koristeći svoje ženske atribute i ostale kvalitete koji imaju veze sa polom i ne nužno sa polnošću da bi ostvarila svoje ciljeve. Ona je žena kojoj muškarac nije cilj, već (eventualno) sredstvo. Javlja se kao popularna bečka fin-de-siecle tema i u visokoj i u popularnoj umetnosti, a kosa, poza, odeća, izraz lica su amblemi ovog zavodničkog i destruktivnog tipa žene.

Femme fatale je figura muške fantazije, žena koju on želi i koje se plaši – želi je jer ne može da je poseduje i potčini, plaši je se jer mu je ravnopravna po svim pitanjima i stoga je doživljava kao pretnju svojoj muškosti. Izražava mušku fascinaciju seksualno ,,agresivnom“ ženom i anksioznost koju kod njega proizvodi ženska dominantnost. Ona je reakcija na poljuljani sistem uloga, opisuje odbojan stav muškarca prema oblikovanju emancipacijskog lika žene – žene koja odbija da se bavi samo kućnim radom i odgojem dece. Ona odbija ulogu supruge i majke kakvu joj je patrijahalno društvo namenilo. Fatalna žena predstavlja najdirektniji napad na tradicionalnu ulogu žene u društvu i porodici i u nesumnjivoj je vezi sa emancipacijom žena.

U sledećem nastavku:

Klimt (6): Idol u zlatnom relikvijaru

Zorica Atić,

istoričarka umetnosti

© Artis Center 2018