post

Religija i moda: Idealne (ne)mogućnosti

U Prvoj knjizi Timoteju, Apostol Pavle se obraća Timoteju povodom njegove službe u Efesu, pružajući mu savet da „ništa nismo doneli na ovaj svet, pa ne možemo ništa ni odneti. Zato, kad imamo hranu, odeću, i zaklon, budimo zadovoljni time.“

Sveto pismo obiluje referencama na odeću i odevanje, naročito kada se glagol „obući“ (npr. obući u Hrista) koristi kako bi se ukazalo na priklanjanje odnosno potvrdu božanske ljubavi i hrišćanstva  u čoveku. Takve poruke sugerišu da je upravo ta božanska ljubav jedino pravo „odelo“ kojim čovek može da se „ukrasi“. Ipak, Pavlove reči Timoteju, bazirane na binarnoj opoziciji nago / obučeno, odnosno odsustvo i prisustvo odeće, daju i samoj fizički manifestnoj i materijalno pojavnoj odeći božansku dimenziju, jer je ona upravo dar od Boga na kom bi trebalo da budemo zahvalni. Ovakva Pavlova tvrdnja ne dovodi u pitanje to da smo „zemlja i da ćemo u zemlju otići“ upravo jer smo na svet stupili nagi, ali naglašava potencijal i funkcionalnost odeće kao odraza božanskog, uprkos ustaljenom verovanju da su ukrašavanje putem odeće pa tako i sama moda odraz satanizma i da su tako na izvestan način one „anti-religijske“.

Tokom Londonske nedelje mode 2017. godine, turska modna dizajnerka Dilara Findikoglu održala je reviju svoje kolekcije inspirisane demonologijom, okultnim, pa i Satanom lično u Crkvi Svetog Andreja u Holbornu, nakon čega je crkva momentalno uputila javno izvinjenje vernicima. Ipak, infernalni mizanscen postavljen u Božjoj kući (od strane jedne Muslimanke) se može tumačiti i drugačije. Hrišćanstvo svakako opravdava ideje i raja i pakla, a „prisustvo“ Lucifera u prostoru namenjenom Bogu može se tumačiti kao odraz pokajanja ili potpunog klanjanja Bogu koji u svoju „kuću“ prihvata sva Božja stvorenja, pa čak i ona pala. Ipak, moda je još jednom osuđena kao satanistička, uprkos činjenici da su mnogi modni kreatori (primera radi Dolće i Gabana i Žan Pol Gotje) crpeli inspiraciju iz hrišćanstva i predstavljali ga u svom sjaju.

Dilara Findikoglu, kolekcija proleće leto 2018, Londonska nedelja mode, 2017.Foto@DEUX magazine

Svaka religija (a ne samo hrišćanstvo) oduvek je, kao vid društvenog ustrojstva, direktno i indirektno uticala kako na odevne prakse tako i na modne trendove. Sakralni tekstil u različitim oblicima (naročito u odevanju klera) ključan je za praktikovanje religije. Jedno od najveličanstvenijih ostvarenja nacionalne sakralne umetnosti upravo je vez monahinje Jefimije po ćivotu u vidu Pohvale Knezu Lazaru – dakle, umetničko telo tekstilne provenijencije, izrađeno od materijala kojim bi se izradio i odevni predmet. I same religijske prakse neretko imaju struktuirane norme koje se odnose na odevanje – bilo da je reč o sveštenstvu, vernicima  ili narodu koji ulazi u prostore božanskog. U Sjedinjenim Američkim Državama ustaljena je tradicija specijalnog oblačenja odnosno „modiranja“ za posetu crkvi nedeljom, naročito tokom Uskršnje nedelje kada su popularni uskršnji cvetni šeširi.

Dizajn šešira za Uskrs sa cvetnim detaljima, 1912. Foto@Pinterest

Različite vrste islamskih velova integralne su za društveni habitus muslimanki, čime su mnogi luksuzni brendovi visoke mode usmerili svoju proizvodnju upravo za njihove potrebe. Na primeru burki i hidžaba prekrivenih Luj Viton logom možemo postaviti pitanje, s obzirom na to da se radi o modnom predmetu de fakto uslovljenom religijom, da li se radi o inkluziji ili marektingu zarad profita, i da li je čin modnog stvaranja (i estetskog i komercijalnog) uslovljen religijom moguć ukoliko poštuje norme određene religije, ili je on bez obzira na to „satanistički“ i anti-religijski?

Žena u Luj Viton Burki. Foto@Pinterest

Na takva pitanja pokušale su da odgovore dve recentne modne izložbe, Savremena muslimanska moda održana u De Jang muzeju u San Francisku krajem 2018. godine, i tradicionalna godišnja modna gala izložba Instituta za kostim Metropoliten muzeja u Njujorku, Nebeska tela: Moda i katolička imaginacija, održana takođe tokom 2018. godine. Prva izložba upustila se u istraživanje načina na koje savremena modna industrija rezonuje sa Islamom i muslimanskim potrošačima, dok je druga kroz poređenje i suprotstavljanje modnog dizajna i srednjevekovne sakralne umetnosti pokušala da osvetli povezanost mode sa verskim praksama Katolicizma. Izložba Nebeska tela postala je tako najposećenija izložba Met muzeja, te najposećenija izložba na svetu za 2018. godinu, izazivajući mnogo manje kontraverzi nego jedna od njenih prethodnica, Kina: Iza ogledala, usled koje je muzej optužen za kulturnu aproprijaciju.

Sa izložbe “Nebeska tela: Moda i katolička imaginacija”, Metropoliten muzej, Njujork, 2018. Foto@ Document Journal

Tako su se moda i religija pokazale kao muzeološki dobitna kombinacija, jer su možda ipak obe prakse kao vid ljudskog delovanja sa željom dostizanja ideala sličnije nego što se to isprva čini.

Stefan Žarić,

istoričar umetnosti i mode

Artis Center

© Artis Center 2020

 

 

post

Japanski vrt Marijo Jagi – Trijumf duha nad materijom

Početkom septembra 2019. godine bila sam prvi put u Japanu. Veliko Trijenale Međunarodnog saveta muzeja (ICOM) odvelo me je u staru prestonicu Kjoto, među hramove, palate i vrtove, toliko nestvarne kao da stoje između neba i zemlje. I među ljude, toliko drugačije od nas, jer su njihova filozofija i način života u toj meri ukorenjeni u prirodi i povezani s njom da to nadilazi moć reči i zahteva spokojno prepuštanje uma i čula. Japanska ostrva predstavljaju jedno od najsurovijih i najizazovnijih mesta za život. Svega trideset posto tla je pogodno za čovekovo stanište, zemlja stalno podrhtava, vlaga je ogromna, a zemljište takvo da odbacuje brojne biljke. Japanci su u takvom okruženju od malo, koliko im je dato, stvorili mnogo, demonstrirajući na najprofinjeniji način trijumf duha nad materijom. Otuda im nikada ne mogu iskazati dovoljno poštovanja, jer su doslovno u svaki segment života uneli mir i umetnost. Na toj slici je Japanski vrt istovremeno slika kosmosa i slika čoveka kao integralnog dela prirode. Ne gospodara, već sluge, saveznika i čuvara.

Put svetla i senke. Foto@Tamara Ognjević

Priča o japanskom vrtu je kao slikanje ‘vjeruju’ japanskog čoveka biljkama, kamenom, vodom, zvukom i svetlom. Ona na neponovljiv način objedinjava umetnost, filozofiju, poeziju i religiju. Istovremeno govori o kolektivnom ostajući izrazito individualna. Pripoveda o stavu koliko i o raspoloženju. Arhe slika mikro kosmosa unutar šire slike makro kosmosa, koju sam imala priliku da sagledam (ili to bar pokušam) u društvu jedne graditeljke vrtova, umetnice, filozofa i pesnikinje Marjo Jagi.

Marijo Jagi me je sačekala odevena u tradicionalni kimono čija tekstura i boja simbolizuju povezanost vode i neba. Foto@ Tamara Ognjević

Imala sam retku privilegiju da budem uvedena u unutrašnji vrt jedne izuzetne žene kroz njegovu pojavnu formu zahvaljujući drugoj izuzetnoj ženi, mojoj dragoj prijateljici kneginji Jelisaveti, koja druguje s Marijo san nekoliko decenija. Primljena s neizmernim poverenjem i poštovanjem, inicirana sam u jedan svet koji teži potpunoj harmoniji, kako bih ponela poruku japanskog vrta kao jedno od najlepših znamenja mog prvog boravka u Japanu.

Vrt je sagrađen ili tačnije oblikovan 2003. u srcu starog Kjota, nadimak živopisne četvrti Šindjo. Tada je dobar deo starih kuća srušen, a Marijo je uz dozvolu gradonačelnika reciklirala ostatke starih građevina i drveće koje bi zauvek bilo uklonjeno, sa namerom da moderni grad podseti na njegovu prošlost. Foto@Tamara Ognjević

Ja sam ti i ti si ja, preplićemo se unutar kosmičke spirale kao sve ono što je bilo i ono što će tek biti, poručuje zvuk vode dok se izliva iz minijaturnih drvenih posuda u skriveni kontejner prekriven šljunkom u središtu vrta. Oslanjanjem dugog, šupljeg bambusa na uho s jedne strane, odnosno na mali otvor kontejnera s druge, dok se lagano u njega sliva voda, osluškujem kristalnu muziku koju proizvode kapi, šljunak i tama nevidljivog prostora u srcu vrta. Po meni se razliva ples svetla i senke dok tihujem među drvećem i žbunjem rasporedjenim tako da se ritmično smenjuje u sezoni cvetanja.

Voda saznanja i samospoznaje, jer voda uvek ima čarobnu moć. Foto@Tamara Ognjević

Vrt se na taj način obnavlja neprekidno u procesu rasta i nestajanja, jedinom kosmičkom ciklusu koji je beskonačan. Fino rasporedjeni niski zidovi, koje je Marijo oblikovala svojom rukom od šuta i kamena starih građevina Kjota koje su ustupile mesto novim, povezuju tradiciju i budućnost na eksplicitan način.

Svako drvo, baš kao i svaki čovek ima identitet. Foto@Tamara Ognjević

Kao što drvo ne može da raste bez korena i čovek ne postoji bez prošlosti. Novo je uspešno samo ako je utemeljeno u starom, jer staro znači prepoznavanje i povezivanje. To je univezalni princip rasta. Sve ostalo, budući neuskladjeno sa prirodom kao slikom kosmosa, nestaje.

Jedan od najvećih nauka koji sam dobila u životu iskazan umetničkim sredstvima!

Pustiti vodu u tanani, nevidljivi kontejner skriven ispod šljunka unutar prostora obeleženog krugom kao univerzalnim simbolom kosmosa, znači zapravo pročistiti i pomalo zaliti sebe. Foto@Tamara Ognjević

Japanski vrt je i učitelj i lekar. Terapija lepotom i mudrošću koja ne bi bila tako moćna da onaj nevidljivi kontejner koji emituje muziku vode, nije zapravo naše sopstveno biće koje traži odgovarajući zvuk kako bismo uhvatili ritam kosmičke spirale.

Mesto za haiku poeziju, jer misao ponekad traži da bude urezana u kamenu. Foto@Tamara Ognjević

Zvuči komplikovano? Nije. Dovoljno je opustiti se i upijati svetlo, miris, zvuk… Sreći i ravnoteži u nama je potrebno samo malo tišine. One u kojoj um ćuti.

Iza velikih spoznaja obično stoje jednostavni postupci. Foto@Mario Jagi

Tamara Ognjević,

istoričarka umetnosti i pisac

© Artis Center 2020

post

Kneginja Jelisaveta – Dugo putovanje kući

Izložba Kneginja Jelisaveta – Dugo putovanje kući svojevrsni je omaž kneginji Jelisaveti Karađorđević, kćeri kneza Pavla i kneginje Olge, jedinoj devojčici i poslednjem članu vladarskog doma Karađorđevića rođenom u Kraljevini Jugoslaviji 1936, nekoliko godina uoči progona dinastije iz zemlje. Realizuje se u saradnji Istorijskog muzeja Srbije i Artis centra u sklopu projekta Genaologije starih srpskih porodica čiji je autor dr Dušica Bojić. Izložba pripoveda o životu i radu kneginje Jelisavete, ali i ukazuje na poreklo ove ugledne pripadnice kraljevske porodice, humaniste, filantropa i prve ličnosti iz porodice Karađorđević koja se vratila na tlo bivše Jugoslavije 1987. godine, posle višedecenijskog progona.

P.N.Ovčinikov, Ikona kneza Pavla, Petersburg 1893. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto @Artis Center

Cilj izložbe je da osvetli jednu istorijsku ličnost, rođenu u kraljevskom domu, koju su nepredvidivi sticaj društveno-političkih okolnosti i lične osobine naveli da pređe put od kneginje do građanke, od aristokratkinje povlašćene rođenjem, do savremene žene koja oblikuje svoj novi status i angažovanje. Utemeljena, s jedne strane, na istraživanjima kneginjine lične zaostavštine (slike, fotografije, prepiska, knjige, arhivska građa, predmeti likovne i primenjene umetnosti, kao i umetničkih zanata) i na sveobuhvatnom uvidu u istorijsku i umetničku građu vezanu za kneginju Jelisavetu i njenu porodicu, a sa druge na kreativnom potencijalu kako same kneginje koja godinama unazad piše, slika i fotografiše, tako i na delima savremenih dizajnera, inspirisanih kneginjom Jelisavetom, izložba predstavlja jedinstvenu sintezu dokumetanrnog i kreativnog, istorijskog i savremenog.

Skicen blokovi princa Nikole od Grčke i Danske, rani 20. vek. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto@ Artis Center

Postavka izložbe, čiji je autor Tamara Ognjević, obuhvata dve celine uporedo predstavljene unutar jedinstvenog prostora galerije Istorijskog muzeja Srbije. Zamišljena kao simulakrum koji sugeriše prostor kneginjinog stana u Beogradu, postavka sublimira javni i privatni aspekt života Jelisavete Karađorđević, prikazujući kako njenu biografiju u hronološkom nizu, tako i priču o njenom poreklu i precima kontekstualizovane u odgovarajućim mikro-celinama. Tako će publika biti u prilici da istovremeno vidi ekskluzivne predmete i dokumente kakvi su recimo dnevnici kneginje Olge Karađorđević, lepeza velike kneginje Elene Vladimirovne Romanove, kneginjine bake po majci, „Tomas Gud“ porcelanski servis Marije Pavlovne Demidove, tetke kneza Pavla, pismo koje je čuveni francuski slikar Ežen Delakroa uputio princezinom pradedi Anatolu Demidovu, princu od San Donata, Faberžeovu malu svesku sa nacrtima nakita kneginjine prababe Marije Pavlovne Vladimirovne od Rusije, pisma kneginjice Kleopatre Karađorđević, Jelisavetine bake, upućena njenim roditeljima knezu Aleksandru i kneginji Persidi, zastavu kneza Pavla, koja se nalazila u kapeli Svetog Đorđa u Oksfordu u kome je studirao, ali i ličnu garderobu i aksesoar kneginje Jelisavete, njene originalne crteže i knjige za decu, fotografije čuvenih svetskih modnih fotografa kakvi su Ričard Avedon, Sesil Biton i Ormond Đilji, ali i domaćih majstora fotografije poput Željka Sinobada, Nenada Marjanovića, Nebojše Babića i Ala Šimona, koji su beležili kneginjine brojne aktivnosti nakon povratka u Srbiju.

Ser Sesil Biton, Kneginja Olga Karadjordjević sa Bušeron tjarom od žutih dijamanata koju je kao venčani dar dobila od tetke kneza Pavla, Marije Pavlovne Demidove, princeze od San Donata, London 1939. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto @Artis Center

Približno dvesta eksponata iz kneginjine lične zaostavštine, koji do sada nisu istraživani, publikovani i prezentirani, i nekoliko pozajmica iz domaćih muzejskih zbirki (Narodni muzej u Beogradu, Galerija Matice srpske) predstavljaju po tipu, materijalu i poreklu izuzetno kompleksnu građu koju je trebalo saobraziti na način koji će biti jednostavan za kretanje i razumevanje. U tom cilju je izložba dobila i zanimljivu digitalnu animaciju u produkciji Fakulteta dramskih umetnosti u Beogradu, a pored stalnog stručnog tumačenja postavke planiran je i čitav niz pratećih sadržaja (predavanja, paneli, koncert, video prezentacije, promocije, radionice) zasnovanih na standradima moderne muzeologije. Posebna draž ovog projekta nesumnjivo počiva na činjenici da je u fokusu izložbe živa istorijska ličnost s kojom će publika imati neposrednu interakciju, te samim tim i izložba sa svim pratećim sadržajima predstavlja autentičnu etapu u biografiji kneginje Jelisavete.

Servis od porcelana sa zlatnim aplikacijama i grbom Demidovih. Nekada je pripadao Mariji Pavlovnoj Demidovoj, princezi Abamalek-Lazarev, tetki kneza Pavla. Thomas Good & Co, London 1896. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto@Artis Center

Izložba u čijoj realizaciji je učestvovao veliki, multidisciplinarni tim, biće dostupna publici sve do 14. novembra tekuće godine. Prati je čitav niz programa – predavanja, radionica, okruglih stolova i stručnih vođenja o kojima ćemo blagovremeno obavestiti javnost.

Pisma kneza Pavla kneginji Olgi i njegov pribor za pisanje. Zaostavština kneginje Jelisavete Karadjordjević. Foto@Artis Center

@Artis Center 2019